Магарац се зовем, Бебо душо, магарац!

Пише: Игор Ђурић

Не тако давно и не тако далеко, у једној земљи не тако страној, која се звала Србија, постојао је обичај да се на конак (преноћиште) примају путници случајници и намерници. То су углавном били путници добро-намерници. Како је систем вредности крајем осамдесетих почео да се срозава,  тако се угасио и тај обичај. Што од неповерења, што од чињенице да у сеоским и планинским областима где се тај обичај највише примењивао више скоро и да нема људи. Куће су празне па можеш да спаваш где ти је драго. А, најзад, више није било ни добронамерних путника намерника. Почели смо да капије мандалимо локотима од п'о киле и да стављамо натписе: „Чувај се пса“. Уместо путника случајника и намерника почели су да нас посећују разбојници и да нас убијају због вере или новца.

Не тако често, али се догађало, да видите непознатог човека на капији. Обично у селима и паланкама, највише у брдско-планинским пределима. Назове тај „добар дан“ домаћинима и приупита „може ли се унутра?“. Кад га ови пусте, он уђе и представи се: ко је, одакле је, где је пошао. Почесто се позове и на неку препоруку: „Казао ми тај и тај, да вам се јавим ако ми што-год затреба“. Међутим, најчешће су то потпуно непознати људи који су послом или морањем кренули на пут па их је ноћ затекла баш код ваше куће.

Прво му домаћица принесе бокал и пешкир, да опере руке и умије се. Онда се уђе у кућу. Домаћин послужи ракију, жена спрема вечеру која ће бити од најбољег што се има. Деца се смејуље иза ћошка. Боље организовани путник намерник има код себе сто грама кафе и кесу бомбона. Макар јабуку коју. После се вечере остане у причи до касних сати, прича се о послу и траже се заједнички познаници. Госту случајнику се намести гостинска соба, на кревет се стави чиста постељина, увек по мало мемљива и влажна, са ормара се мирисом чује дуња.

Ујутро ће гост бити послужен водом и слатком, ракијом и кафом, доручком и замотуљком да му се нађе мало уз пут, да заложи. Кад изађе у ходник и почне да се обува, приметиће да му је домаћица очистила цокуле или опанке. У већини случајева више се никад не види са својим домаћинима. По некад се роди пријатељство и врати се неком услугом. Ретко се дешавало да гост учини зло домаћину, или супротно. Данас би се тако нешто ваљда подразумевало.

Наш народ не би био то што јесте да све на пребаци на шалу и спрдњу. Тако је настала и она чувена пошалица о попу путнику намернику. Кад се попа повечерао и налио вином, домаћица га питала:

- Оче, 'оћете да спавате са Бебом у топлој соби или сами у хладној?

„Ма куд ћу са бебом, да плаче целу ноћ и да ме на крају попиша“ – мисли се попа. И одабра хладну собу али да спава сам.

Прође ноћ, испавани поп задовољан својим избором изађе у обор да се умије и спрема за пут. Водом га посипа и пешкир му држи једро девојче, лепотица права, од природе обдарена свуд 'де треба.

- Како се зовеш дете? – пита поп.

- Беба ме зову оче, а вама како је име? – проговара сочним уснама, ко да грлица поје, млади пупољак.

- Магарац се зовем, Бебо душо, магарац – одговори разочарано слуга божји.

Шала је једно а збиља друго. Људи су били путници намерници а понекад би водили са собом коња или магарца. И животиње би биле подмирене редно и како треба, у штали заједно са домаћиновом марвом. Данас ни људе не подмирујемо, осим злом.
        *

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чине ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордење су добијали они који су преживели а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Не постоји народ пре појединца. Постоји прво појединац и његово право да буде слободан и независан од руље па тек онда у тој слободи скуп појединаца који чине заједницу, народ. Ако је појединац слободан онда и народ има могућност да живи у слободи и сигурности. Треба се борити за права појединца а не народа. Јер се често у „слободи“ народа крије не-слобода за појединца. Народ је руља која зна да часне припаднике прогласи издајницима а хуље и протуве народним херојима.

Кад неко каже да су му интереси народа на првом месту: лаже и лош је човек. Уопштавањем својих тежњи тај конкретизује своје потребе. Прво чини јавно, друго ''у себи''. Интереси личне слободе су најискренији и најпоштенији интереси. Ко се бори за то - он се бори и за остали народ. Ко се бори за своју слободу тај ће изборити слободу и другима. Треба се борити за право на прву љубав, на глупост и памет, за избор где ће неко бити сахрањен (кад већ не може бирати где ће бити рођен), треба се борити за изгажену травку и пијано тетурање низ улицу, најзад, треба се борити и изборити да можеш да будеш сам и да гајиш своју мисао ма колико била погрешна и различита од опште наметнуте. Кад се избориш за горе наведено - изборио си се за слободу народну.