Нетолерантно мишљење о себи!

Пише: Игор Ђурић

Против сам насиља кад јачи насрће на мене али бих радо очитао буквицу онима који су слабији.

*

Живимо у нетолерантном свету. Нетолеранција је доминантни облик људског општења. Нервоза, примитивизам, агресивност и неспособност да будемо љубазни према другима, без икакве користи - само су неке од манифестација те нетолеранције. Не желимо да чујемо и уважимо туђе мишљење, да га макар испоштујемо без обзира слажемо ли се са њиме или не. Не поштујемо туђе навике, потребе, обичаје. Најрађе би да сваки проблем решимо псовком и тучом (по могућству са слабијим од себе). Нисмо спремни ни за најмању жртву зарад других. Нисмо спремни да због истине и правде некад останемо кратких рукава.

Ипак је некултура у општењу са другим људима најупадљивији и најраспрострањенији облик нетолеранције. Чак сматрамо, врло често, своју некултуру као одраз савршеног сналажења у тешким временима. ''Неће га они мени!!!'' - често кажемо пуни поноса што смо били агресивни и примитивни, хвалећи се; а други нам кажу: ''Свака ти част, одлично си му одбрусио''. Толеранцију сматрамо за слабост и као савршени доказ да је неко кукавица. Толико је наше друштво застранило да је дошло до апсурдне ситуације да заговорници идеје толерантности у нас траже смртне казне за неистомишљенике. Толико пљују и псују људе против којих се декларативно боре да најчешће превазилазе своје противнике у бестијалности.

*

Најчешће је наше мишљење о томе шта други мисле о нама погрешно. Чак би се могло рећи да смо по том питању углавном у заблуди. Зато се, неретко, деси да се разочарамо, па и бивамо повређени кад некад чујемо шта други мисле о нама и за какве нас људе држе. Чак и када о себи не мислимо најбоље (што је ипак реткост) опет је мишљење других, као по правилу, горе и опет, као по правилу, без обзира колико се то мишљење поклапало са нашим и сопственим, нас боли и вређа када га чујемо од других.

Док мислимо да смо оличење морала и етике - други су нам нашли већ стотину погрешака. Док туђу децу ''частимо'' свакојаким епитетима тврдећи да су наша најбоља (и када погреше увек је неко други крив) неко је тамо негде већ ископао брдо гадости о нашем детету. И док га ми из све снаге промовишемо у нешто најсветије други већ знају да је лагао, крао и пљувао по улици.

Некад мислимо да смо много добри према некоме баш у тренутку када је тај неко дубоко погођен, повређен и увређен нашим понашањем према њему. Кад год смо били поносити што смо некоме нешто поклонили или дали, тај неко мисли да је прекраћен и попљачкан са наше стране. Када мислимо да смо нашом посетом некоме учинили част тај управо моли бога да што пре одемо и никада се више не вратимо. Када по властитом мишљењу бриљирамо у неком друштву својим хумором и знањем - свима смо управо тада досадни и тако предвидљиви.

Тако је то - то је она прича о трну и брвну у туђим и својим очима.

Наши господски манири су за друге врхунац сељаштва. Наша уља на зидовима на која смо поносни већ су у чаршији декларисана као кич. Наша жеља да лепо миришемо - као помодарство. Да се лепо облачимо - као кицошење. Одлазак у позориште - као малограђанштина. Жена на чију сте верност сигурни већ је измила многа уста. Ћерка на чију сте чедност поносни  већ носи надимке који нису за причу.

Сваки човек о себи мисли најбоље несвестан да други о њему имају другачије мишљење. И тај исти човек о другима има мишљење које се не поклапа са оним што они сами о себи мисле. Кад се врло ретко деси да неко о вама не мисли као ви већ мисли далеко боље онда такве људе узимамо за кумове (док не промене мишљење) и такве жене одмах оженимо (док и оне не промене мишљење).

Како се лоше осећам када ме неко подари епитетима које сам ја за њега резервисао. Запало му, први их изрекао па се ја осећам прекраћено. Откуд њему право да тако мисли о мени када ја управо то мислим о њему?! ''Ех, како сам ја добар човек, чиним само добро, људи ме воле'' - кажете себи ујутро испред огледала. А на улици најчешће не чујете иза себе: ''Ено оног скота што толико малтретира ближње своје''.

Најчешће другачије мислимо сами о себи од околине или појединца: о нама. Тако ме скоро срела једна старија жена која је о мом писању говорила веома похвално а ја сам знам шта о том писању мислим. Видите?! Постоји дакле у свој овој причи још трагичнија ствар: људи вас најчешће заволе из погрешних разлога приписујући вам непостојеће квалитете и карактерне црте. Уосталом, да није тако: када би се ја оженио?