За курварлук, треба имат' душу.

Пише: Игор Ђурић

Романтику су прегазили точкови џипова. Емоција нам је огољена интернетом. Еротику је убила дигитална камера. Приватност нам је однео мобилни телефон. И, сада, без љубави, сласти, страсти и душе, гледамо како други имају боље џипове, бржи интернет, више пиксела и тањи андроид. Незадовољни собом. Не осећамо ништа. Сматрамо да тако мора бити и да је тако одувек. А, није! Некад смо писали писма.

*

Човек треба молити Бога да доживи дубоку и спокојну старост, али Га уједно треба и молити да у тој старости буде способан да разуме млађи свет око себе. Другим речима: старост без мудрости не значи пуно никоме – ни ономе ко је стар, нити онима који морају са таквим да живе.

*

Цивилизацијски и културолошки мени за узор не може бити свет у којем постоји занимање под именом „кардашијан“. Зато на власти у Србији не смеју бити они који то желе да постигну полу-производима и пројектима под именом „сораја“ (итд). Све остало могу да разумем: и певачице које не знају да певају, и глумце који не знају да глуме, и писце који немају душу за писање. Они ипак нешто раде, макар и неуспешно. Али да неко зарађује милионе а да нико не зна чиме се та бави и шта уме да ради, е, извин'те, то не могу да прихватим. Курве?! Не, нема то везе са тим племенитим занимањем. За курварлук, класичан, треба имат' душу. За духовни курварлук, наравно: не! Али, откуд духа, поменутим?

*

Кад сам био млад (или: млађи) ја сам много лакше одржавао и неговао свој идентитет. И био сам много храбрији у истрајавању да сачувам своје ''ја''. За храброст није чудо: био сам сам. Сада нисам. Имам одговорности и према другима. Међутим, са осамнаест година сам се више осећао уметником и писцем (иако до тада нисам написао ни реда изузимајући младалачке и плачипичкасте дневнике) него данас. Да, знам, има то везе са годинама, мудрошћу, искуством. Све то знам. Али, то може да има важности за обичне људе. Зар за уметнике важе иста правила? Зар не би требало да ме иста идеја са истом енергијом, снагом и лудилом води напред, у непознато додуше, али: напред!!! И: увек.

*

Хватам себе како саучествујем у малограђанским ритуалима где свако свакога оговара и пљује али из неких недефинисаних, а свакако мазохистичких, разлога и порива, свако се са сваким виђа и дружи. Тим ритуалима ја орасположим и охрабрим нешто личне сујете и потребе да будем приземан али са друге стране губим на ширини и дубини духа (а немам ионако ни једно, ни друго, плитак сам и узак). Човек тако постаје закерало и циција - што ја свакако не желим да будем.

*

И најгора камењарка може за тили час да се привикне на богат живот из сиромаштва. Само права жена, од карактера, може достојанствено да прихвати сиромаштво из богатства.

*

Постоје неке партије покера које се једноставно не могу добити. Иако си мајстор, иако те 'оће карта ко кобилу она ствар, иако свако губи бар по некад а ти никад, иако их на крају све истапијаш до последње паре – кад изађеш у ноћ, они те сачекају на ћошку, пребију ти главу и отму паре.

И ти све то знаш! Знаш да не можеш добити, јер са таквим играчима си сео, са шљамом који не признаје никаква правила, са битангама којима ништа свето није, и поред тога што је твоја партија унапред осуђена на твој пораз: ТИ ИГРАШ!!!

То су Срби и то је Србија, ви будале, споља и унутра, који нас не познајете!!!

*

Говорити мудро, данас и у Србији, бесмислено је. Нико никога не жели да саслуша или, не дај Боже, послуша. У Србији данас људи само вичу једни на друге, вређају се и лажу. И на тај начин једино и комуницирају. Мудар говор не слушају и обично за њега кажу да је досадан.