СРПСКА ПРИЧА

Пише: Игор Ђурић

                                    СРПСКА ПРИЧА

                   Сећања из рата и револуције 1941-1945

                             Александар Милошевић

                                 НЕМАЊА ДЕВИЋ

Прво што треба рећи када је ово печаћење хартије у питању јесте да се у њему заиста налазе две књиге. У једној су сећања из рата и револуције Александра Милошевића, мајора Југословенске војске у отаџбини а друга је књига Немање Девића која говори о животу и борби Александра Милошевића. Обе књиге су изузетно вредне и чине изванредну целину. Чине једну књигу.

У овој једној књизи сазнаћете и научити много. Из живота и из историје. Сазнаћете из прве руке и пера мајора Александра Милошевића шта се заправо догађало у Србији пред, за време и после Другог светског рата, који је на овим просторима поред тога био и грађански, и братоубилачки, и револуционарни.

Из пера Немање Девића бићете упућени хируршки прецизно у све оно што треба да сазнате из историјских извора и научне перспективе.

Човек са књижевним даром, рођен у селу Саранову, срез Лепенички, Шумадија, командант корпуса и групе корпуса, Александар Милошевић је био талентовани официр, поред тога још и бистар човек, писмено и складно је срочио своја сећања која нажалост не обухватају читав период рата. Ту Немања мајсторски употпуњава рупе и води читаоца кроз једну целину. И један и други су допринели да ова књига буде вредан део српског историографског мозаика.

Ко је Александар Милошевић, укратко? Дете Шумадије. Потомак бораца који ратовали у српским војнама, почев од српско-бугарских до Балканских и светских. Он је по препоруци учитеља дат на даље школовање и у Крагујевцу завршава гимназију. Хтео је да постане инжењер али је због материјалног положаја отишао у официре. 1932. године произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Касније је наставио школовање и на вишим нивоима. Напад на Југославију га затиче у Призрену.

После слома враћа се у родни крај и одмах почиње да окупља истомишљенике који желе да наставе борбу а истовремно се повезује са Дражом Михаиловићем. Одатле почиње прича важна за ову књигу и о томе ће вам више рећи моји саговорници.

Из ове књиге ћете много тога што нисте знали сазнати или потврдити раније дилеме.

Из ове књиге ћете сазнати да су чувене тројке које су ликвидирале невине људе и политичке неистомишљенике по Србији заиста изум комуниста и да су они први почели њима да се служе. Комунисти су у већ у јесен 1941. године започели са ликвидацијама. За пријем у партизанске редове постојала је својеврсна улазница: ликвидација некога ко је на мети комунистичког покрета.

Једна таква тројка комуниста убачена је у децембру 1942. године у Крагујевачки срез и тамо је извршила низ убистава виђенијих људи. Сличне активности настављају се и следеће године. Најзад, то не престаје ни после званичног завршетка рата: хушка се локални олош да после ића и пића убија неистомишљенике а после се и њима пресуђује.

Средином октобра капетана Милошевића партизани хапсе на превару. Успео је да побегне користећи хаос који је настао распадом такозване Ужичке републике.

Из ове књиге ћете сазнати и то да је у августу месецу 1941. године Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи. Ослободиле су је јединице ЈВуО.

Сазнаћете како је у Равногорском покрету било младих људи, идеалиста, храбрих бораца који су се борили до последњег даха. Који су изгарали за своје идеје које су биле свакако светије и чистије од оних других. Тако је млади омладинац Равногорског покрета Милета Миловановић звани Џинџирика под пазухом грејао затварач митраљеза који због хладноће није хтео да ради. За њега је мајор Милошевић, по мени, написао најлепше и најдубље речи у овој књизи:

„Био је изданак честите сеоске сиротиње; оне сиротиње кроз чију жртву нација живи“.

У овој књизи ћете сазнати да је брат горе поменутог јунака страдао неколико дана касније јер је ухваћен да је крао храну: казнио га је наредник ударајући га уздом.

У овој књизи ћете прочитати о томе како су припадници ЈВуО градили цркве, углавном брвнаре. Неке од њих својим постојањем и данас сведоче о томе. Немања иронично подвлачи речи партизанског хроничара да је ослобођење прекинуло неке до ових градњи.

То ме подсећа на једну другу анегдоту: када је Крцун после рата обилазио неки затвор и у њему је затекао и познатог песника Симу Пандуровића питао га је „од када је у затвору?“, а Пандуровић је одговорио:

- Од ослобођења!

Ослобођење је имало, дакле, много различитих значења. Често је то било и ослобођење од живота.

Данас постоје тзв. „жене у црном“ и сви знамо ко су и чиме се баве. У овој књизи ћете сазнати да је за време рата при Равногорском покрету постојала женска организација „Црне шамије“ која је настала као реакција на стрељање у Крагујевцу октобра 1941. године. Активисткиње су биле студенти, учитељице, домаћинске ћерке.

Књига је богато илустрована аутентичним фотографијама на којима ћете видети уредне војнике и елегантну и наочиту господу а не замашћене Булајићеве четнике.

Браду је, мајор Милошевић, почео да пуста тек у лето 1943. године. Његови војници су дисциплиновани и не смеју да тероришу народ. Толерантан је према другим верама и нацијама. Строг је али правичан. Зна да потегне пиштољ и њиме пресуди: дезертерима или криминалцима. Убио је и једног циркуског помоћника којега је затекао у кревету жене српског официра који је у заробљеништву и то док њена мала деца седе напоље по киши и невремену. Покосио је рафалима бегунца који напуста положај у току битке.

Мајор Милошевић у септембру 1944. године са својом јединицом пролази кроз ове крајеве а у Вреоцима води и мању борбу са Немцима који чувају електричну централу.

Сад скоро, заиста не знам из којег разлога, осим да подгрева српско-српске поделе, РТС је репризирао мини серију о хватању Драже Михаиловића, снимљену још осамдесетих година прошлог века. И, сад, већина нас зна данас да је та серија идеолошки оптерећена, да врви од лажи и општих места, да робује стреотипима. Оно што је мени запало за око је следеће, а захваљујући читању ове књиге. Под старе дане сам научио нешто. У једној сцени, може то бити време вођења битака на Зеленгори, или непосредно пре тога, у некој земуници, Дража са својим официрима и војводама наврће из чутурице и потпуно изгубљено говори о ситуацији. Из ове књиге, међутим, сазнаћете да су јединице ЈВуО у то време, или пре тога, организовале спортска такмичења, приредбе, позориште и хуманитарне активности. Отварају болнице.

Дакле, није било никаквог навртања из флаше и међусобног свађања раздрљених и масних четника. Та ''четничка олимпијада''  на Вучјаку крајем марта 1945. године имала је за циљ јачање духа и тела. Они чак и ту време, када је пораз на видику, обнављају порушене цркве и капеле и врше службу Божију. Мајор Милошевић у новембру 1944. кажњава блиског рођака због опијања.

Милошевић се критички и непомирљиво у својим списима односи према сарадницима окупатора и осталим фракцијама које немају везе са ЈВуО. Осврће се на четнике Косте Пећанца, љотићевце, недићевце, поједине четничке команданте који су били самостални или одметнути. Али критичан је и према заблуделим и отргнутим припадницима четничког покрета, посебно према Калабићу, Ђујићу и Јевђевићу. Говори о фаталним грешкама Павла Ђуришића.

Да би се реално разумела ситуација важно је разликовати све ове формације јер већина њих, укључујући партизане и Немаце, кидишу на припаднике ЈВуО. Овде ћете прочитати да припаднци ЈВуО себи пуцају у главу да не би живи пали у руке припадницима неких од набројаних формација. То рецимо чини Марко Марковић у Саранову, родном селу мајора Милошевића када схвата да се не може извући из обруча мислим јединица љотићеваца.

Мајор Милошевић овако пише о самом крају рат:

„У времену ових збивања на Вучјаку и наша колаборација је била у једном узбурканом стању. Повлачећи се на север заједно са окупатором, а остављајући народ на милост и немилост црвенима, оспорила је репатицу да је у колаборацији да спасава народ“.

Ја мислим да јаснијег става од овога не може бити и боље дефиниције онога о чему говори ова књига?!

Милован Данојлић је негде написао једну анегдоту која доста говори о нашим заблудама и резултатима комунистичке пропаганде. Када се већ вратио у своје родно село, у околини Љига, посетила га је једна Францускиња, колегиница, па су шетали околином. Са једног узвишења показао јој је Равну Гору и рекао да се тамо скривао командант ЈВуО Дража Михаиловић који је после рата осуђен за колаборацију и стрељан.

- Ако је сарађивао са окупатором зашто се крио по шумама, што није био у Београду?! – прокоментарисала је Францускиња.

И заиста, ако је неко сарадник окупатора и квислинг, како то да му је глава уцењена а савезници га постхумно одликују?

Поставља се питање због чега равногорци нису били у стању да пруже јачи отпор партизанима пред крај рата када комунисти претходних година нису имали скоро никакво упориште у српском народу у Србији о чему говори ова књига? Како то да један народни покрет губи а да 1946. године сељаци и домаћини организују свадбено весеље за мајора Миолошевића и због тога после бивају хапшени и осуђивани, а касније му пишу у писму:

„Не брини драги Ацо! Нисмо те обрукали!“.

Пре свега је у питању политичка игра Енглеза. Да је враг однео шалу мајор Милошевић почиње да схвата када преко Радио Лондона слуша како се борбе његове јединице против љотићеваца и Немаца приписују комунистима.

„За нас комунисти не представљају проблем али се ми против енглеских магацина не можемо борити“ - говорили су припадници ЈВуО при крају рата.

Партизани су добили и савезничку авијацију као помоћ. И Совјетске тенкове. Равногорске снаге сматрају трупе Совјетске армије као пријатељске али убрзо схватају да са друге стране није такав случај.

Черчил је на примедбу сарадника о томе како су својим поступцима гурнули Југославију у чељусти комунизма одгворио: „Па хоћете ли ви живети тамо после рата“. И та реченица говори готово све.

Ова књига је мени посебно интересантна и због неких споредних токова. Прво, војни рок сам служио у Крагујевцу тако да добро познајем терен о коме се овде добрим делом говори. Поред тога, животни пут мајора Милошевића укрстио се са животом Младена Максимовића, такође припадника ЈВуО из мог родног краја и дугогодишњег политичког изгнаника, којега сам има прилике да упознам 1997. године када је дошао да обиђе родни крај баш како је и Милошевић учинио пред крај живота. И он је написао књигу о својој борби и како се после рата скривао од комуниста по метохијским планинама, те проводио дане у емиграцији, али је та књига и по стилу и по квалитету далеко иза Милошевићеве.

Максимовић у својој књизи „Четнички одреди и Други Косовски корпус“ помиње мајора Милошевића. Срели су се у Лаврији где су стигли скоро у исто време и тамо водили борбе сваке врсте против балиста и припадника ВМРО-а. Милошевић је касније помогао Буди Добрићу да оде Америку а овај је то учинио Максимовићу. Најзад, делили су тога Добрића као најбољег пријатеља, тако да је Милошевић држао говор на његовој сахрани а Максимовић носио ковчег са телом.

Милошевић пише без задршке и устезања и о непријатним ситуацијама које би неко други из историјских, идеолошких или политичких разлога прећутао. Пише о Калабићу и његовим прохтевима и навикама. О његовом бахаћењу али и злочинима. Ево како је описао један догађај у Ивањици:

„Као и увек, мој командант Групе Дуја Смиљанић се задржао са Калабићем, који је у том хотелу и одсео... И док смо разговарали из суседне собе се појавио сопственик хотела... На његову појаву, Калабић је упитно погледао Дују и додао: „Овај је могао чути шта смо говорили“. Једновремено, једном од пратилаца који су увек били на стражи код њега, даде некакав знак... После краћег разговора са Калабићем упутили смо се назад ка селу Луке, где су биле наше јединице. Одмах изнад хотела, у једној вододерини, наишли смо на леш сопственика хотела. Био је заклан“.

Дакле, човеку који је овако писао о својим саборцима морамо веровати и када је говорио о другим догађајима, па и о комунистичким злочинима.

Морате веровати овој књизи. Мајор Милошевић јесте понекад тврдоглав, упорно држи до својих ставова. Чини се да понекад не разуме шири контекст и не види даље од шумадијских атара, али, уколико се све ово може прочитати и видети између редова, то значи да је био посве искрен па није хтео да крије грешке и заблуде,чак ни онда када је то могао безболно учинити.

Треба разумети српског официра и војника из Шумадије. Треба онда у том контексту разумети и грешке које је чинио Равногорски покрет који их је коштао пораза. Те грешке се највише огледају у тежњи да акција остане локална, да се остане у своме крају. У питању је исконски нагон за опстанком, требало је сачувати сваку главу јер после Балканских и Првог светског рата свака мушка глава у Србији била је скупа јер је била проређена. Затим у питању је домаћинска Србија која имала шта да изгуби за разлику од оне пролетерске која није имала ништа осим идеологије. Најзад, по мишљењу мајора Милошевића постојала је разлика у менталитету Србијанаца и прекодринских Срба.

О беспрекорном стилу Немање Девић, читком и лепо уобличеном штиву, где нема ни вишка ни мањка, чак ни једне запете, желим да кажем иако на то не треба трошити речи - ипак ваља то подвући. Све је на свом месту онолико и како треба да буде. Изванредан спој фактографије и списатељства. Научног и књижевног. Српска историографија напокон добија историчара који зна да пише поред тога што зна да истражи. Нећу претерати ако кажем да је Радован Самарџић најзад добио наследника који пише науку књижевним језиком и беспрекорном али пријемчивом формом.

Немања Девић као човек има свој став. Као историчар он га не показује јер се бави науком. Он не суди, он само износи доказе до којих је успео да дође. И на основу тих доказа ствара причу. Али, и када износи доказе, и када прича, и када тумачи, он то чини одмереном формом и беспрекорним стилом. Када читате ову књигу ви имате утисак да је њу писао и приређивао неки пензионисани професор универзитета и академик а не млад човек који кипти од жеље да искаже шта све зна. Не! Немања има меру и прецизно је мери. На дечију болест младих аутора за потребом да кажу све што знају он је изгледа имун  и говори само оно што је и колико је потребно за дату тему.

Немања је очигледно придобио поверење породице Милошевић што је веома важно и у још једноме говори о њему. Ти људи су били веома неповерљиви и то са правом. Време их је научило да буду такви. Годинама их је прогнила државна полиција СФРЈ а после су их разни шарлатани лагали и варали. То поверење је важно и ретко данас у науци и животу. Треба подједнако бити научник и човек. Наука, етика и естетика - без тога тројства тешко се могу стварати дела и овакве књиге.

Можда ово што ћу сада рећи нема никакве везе са темом о којој вечерас говоримо. Једноставно, мени се учинило да је у вези. Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Добрицу Ћосић, дакле, сматрам значајним српским писцем. Ма шта ко мислио о њему. Његов књижевни опус је оставио трага у српској култури. Сматрам да је био најполетнији у Коренима, најбољи у Времену смрти, најмаштовитији у Бајци, рутинер у Времену зла, најлошији у Времену власти. И: најдубљи у Деобама. Психолошки и књижевно Деобе би била најбоља његова књига да није идеолошки оптерећена. Добрица једноставно није могао да превазиђе личне осећаје и да их одвоји од оних књижевних. Док сам читао сећања мајора Милошевића и списе Немање Девића у овој књизи пало ми је на памет да би Српску причу обавезно требало прочитати пре Деоба или неке друге сличне књиге. Само би тако читалац могао бити комплетно обештећен: и књижевно, и психолошки, и историјски.

Без обзира на горе речено. Без обзира на све: прочитајте ову књигу. Ову добру и вредну књигу. Нећете са покајати. Дужни сте према истини и људима који су доживели неправду - да то учините. Дужни сте и према младом аутору који доказује да још увек има вредних, образованих и паметних људи у Србији. Нашој Србији. Свој Србији мајора Милошевића.

Игор М. Ђурић