Нови закон о саобраћају...

Датум објављивања

20.9.10. 09:44

Пише: Игор Ђурић

Комитет за безбедност саобраћаја је предложио ресорном министру следеће допуне (на допуне, на допуне) допуњеног Правилника о техничким условима возила:

- предлаже се укидање одредаба о обавезним зимским гумама. Уместо тога, комитет налаже да од 1. јануара 2017 сви возачи у Србији морају купити нова возила (у даљем тексту: џипови), и то, они рођени пре 1965 године могу купити обичне теренце са погоном на сва четири точка, док они рођени после тога датума морају узимати само теренце са фул опремом. Шта се подразумева под том опремом биће накнадим правилником регулисано али ако возачи не знају шта је добро нека само узму шта је скупо и неће погрешити. Комитет сматра да ће се на овај начин побољшати безбедност, да ће у сударима сви бити равноправни са истим бројем кубика и коњских снага, са истом лимаријом и брзином, и да ће на крају крајева и када гину: гинути као људи. Пешаци ће бити безбеднији јер џипови боље коче и кад ударе макар се исти неће мучити. Комитет схвата да ово јесте додатни издатак и удар на џепове возача, али само краткорочно јер ће нови џипови дуже трајати, па ће тако грађани Србије нешто и уштедети. О комфору не вреди ни трошити речи. Остаје само да се са Динкићем уговори о дислокацији Фијатове фабрике у Крагујевцу у неку трећу земљу јер као што је познато они не производе џипове па ће бити забрањена продаја њихових возила у Србији. Они губитници који су купили Пунта из Заставе, а има их око 15.000, моћи ће да та возила дају на рециклажу при куповини нових џипова и да рефинансирају своје већ постојеће кредите код неких од банака чији ће списак бити објављен на сајту Г-17. У емисији о аутомобилизму на телевизији члан комитета је рекао: „Гинуће и даље људи на српским друмовима али ће гинути као људи, према светским стандардима и у новим и јаким возилима“ – поентирао је на крају овај стручњак на задовољство водитеља чија емисија може комотно да се приказује у Норвешкој или Швајцарској јер они не препоручују за вожњу ништа испод 50.000 евра.

- укида се обавеза да се до 1. априла следеће године набави (читај купи код овлашћених дистрибутера) нови комплет прве помоћи. Пошто ће се од сада, по новом правилнику, у Србији возити само џипови (који ће од 1. новембра ипак морати имати зимске гуме), онда нема потребе за том кутијицом са чијом садржином скоро нико и не уме да рукује, када на задњем седишту може стати прави правцати доктор. На свако путовање дуже од 20 км, по новом правилнику, возач је дужан да ангажује лекара опште праксе о свом трошку. На путовања дужа од 100 км то мора бити специјалиста, а на путовања дужа од 300 км мора се додатно ангажовати психолог и физиотерапеут. Наравно, све ово иде на трошак возачима али се то исплати на дугорочне стазе јер можда ће возач који је управо измасиран успети да избегне судар и тако уштеди на џипу којег још није исплатио. Уколико, ипак, услед неке несреће страда и лекар, возач је дужан да плати одштету породици лекара од 5 до 10 милиона, установи у којој је радио између 7 и 10, и држави 5 милиона. Наравно, све цене су у динарима. Возачи не би требало да излазе на друм уколико нису сто посто сигурни да неће изазвати несрећу. Уколико на месту незгоде буде више лекара, на пример када су ланчани судари у питању, онда интервенише онај са највећим квалификацијама а други му асистирају, на који начин он стиче право на бонус који опет исплаћују возачи. Пошто се у првим месецима примене овог правилника очекује велика потражња за лекарима комитет ће предложити ресорном министру да у првом полугођу примене правилника возачи могу ангажовати и студенте медицине, у пола цене. И ако ово изгледа као атак на стандард грађана дугорочно се исплати, јер возећи се на дугачким релацијама успоставиће се пријатељски однос између возача и лекара, тако да ће моћи ови први да добију и неки додатни здравствени савет (можда и бесплатно) а да не говоримо што ће у другим ситуацијама бити примани преко реда кад се нађу у болници. Најзад, у првим месецима ће и студенти нешто зарадити.

- укида се обавеза поседовања комплета сијалица јер ће нови џипови имати само без-жарне или гасне фарове где се сијалице не могу мењати што је, признаћете, већ знатна уштеда о којој смо говорили.

- укида се обавеза поседовања сајле за вучу зато што ће џипови по новом правилнику морати да поседују сопствене системе за вучу. Јесте да је то додатни трошак али ће безбедност бити много већа и сајле неће више пуцати па се набављати нове.

- најзад, ланци за гуме нису потребни јер џипови имају погон на сва четири точка, па 'де не може да изађе: баш да га јебемо. Ето и нове уштеде кад се зна колико кошта комплет ланаца.

По новом правилнику биће обавезно поседовати ГПС систем, ДВД систем, Ајфон, АБС систем, дигитални фотоапарат, лаптоп са бежичним интернетом и батеријску лампу. Полиција, свесна ситуације, у почетку неће инсистирати на батеријским лампама. Мислимо да то неће знатно оптеретити кућне буџете јер већина нових џипова већ има у својој фул верзији већину ове опреме а шта се нема мора се купити. А и деца ће се порадују.

Комитет не схвата од куд толико отпора према новим мерама у народу кад је евидентно лепше и безбедније возити се у новом џипу него у старом југу 45. Па зар чувени амерички филозоф Боб Рок са универзитета Алан Форд из Њујорка (одакле су консултовани експерти у раду на овом пројекту) није својевремено рекао „да је боље живети сто година као богат човек него једну годину као сиромашан“. Зар није више него евидентно да је од када возимо са упаљеним светлима видљивост боља, да у сред бела дана видимо одлично. Од када су казне повећане има више пара у буџету па смо били у стању да повећамо плате у министарствима што је повећало потрошњу па самим тим и ојачало привреду. Обашка што возачи више немају ни за бензин па мање возе, а чим мање возе мање има и несрећа.

Чланови комитета и ресорног министарства (и свих осталих комитета, секретаријата и министарстава, чак и они без портфеља) нису баш приметили да је толика економска криза и да народ живи лоше, а како неки злонамерни код нас и у свету желе да прикажу. Ето, та иста министарства су већ наручила нове џипове без икаквог проблема. Треба више да се ради а мање да се кука. Ако желимо европски стандард треба да донесемо европске законе а новац ће после доћи сам од себе - чим нас приме у ЕУ и одбранимо Косово уз помоћ Русије и Кине а са НАТО-ом као гарантом. Ми смо могли да донесемо одлуку и да хамери буду обавезни, јер су још већи и безбеднији, али нисмо јер смо узели у обзир да још нисмо у потпуности изашли из кризе, мада има добрих показатеља. Зато смо се определили за јефтинију варијанту. Чим се набаве нова возила онда и рупе на српским друмовима неће представљати велики проблем јер ће их снажни, а надасве лепи џипови, једноставно прелетати. Зар сада, када смо у Србији решили питање корупције и криминала, кад смо сиромаштво свели на нулу, насиље искоренили, школе опремили, болнице обновили, наркоманију збрисали, незапосленост анулирали – зар сада да одустанемо од безбедног саобраћаја само због куповине неколико стотина хиљада нових џипова?!? Да сваки новокупљени џип спаси по један људски живот: то нема цену!!! Грађани Србије, решимо питање зимских гума на новим џиповима и завршили смо сва питања, решили све проблеме. Ми из комитета више верујемо у дубоку шару него у Бога и мото нашег комитета је: ПРВО СТАВИ ЗИМСКУ ГУМУ ПА СЕ ПОСЛЕ МОЛИ БОГУ!!!

Ханес Хофбауер - Експеримент Косово

                               Пише: Игор Ђурић

      

Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) је аустријски историчар, публициста и новинар. Објавио је неколико књига везаних за догађаје на просторима бивше Југославије. Књига Експеримент Косово – Повратак колонијализма штампана је на српском језику ове године (2009) у издању издавачке куће Албатрос плус и у преводу Животе Ивановића.

У коректном историјском осврту, у уводу књиге, аутор се трудио да упоредо прикаже како на историју Косова гледају обе стране, српска и албанска, износећи аргументе сваке од њих без много коментара или задирања у дубљу анализу истинитости изнетих теза. Ипак, по њему „српска страна износи историјски мање спорне податке о насељавању Словена у Европи у VI столећу... “ (стр.13). Оно што је мени најинтересантније у самом уводу књиге јесу статистички подаци за 1871. годину које аутор износи а позивајући се на турске пописе становништва. Тада су 63,6% становника Косова чинили Срби, док је Албанаца било 32,2%. Већ 1899. године Албанаца има 47,9% а Срба 43,7%.

И даље историјско образлагање овог аустријског аутора је у границама коректнога, што није специфично за западне ауторе, поготову делови који говоре о аустроугарско-турско-српским релацијама и атентату на Франца Фердинанда, као и о даљој судбини мита о Гаврилу Принципу. Хофбауер констатује да је Принцип за Србе национални херој, док је за Аустријанце и Мађаре атентатор и разбојник. Гледајући из разних перспектива тачно је да су таква тумачења и извођена са различитих страна. Само што их овде аутор помиње оба док, рецимо, читајући неке друге књиге, на пример амерички уџбеник за завршни разред основне школе, стоји да је „Гаврило Принцип био српски терориста“. Игром случаја имао сам прилике то да видим.

Искачући повремено из хронолошког изношења историјских релација аутор се враћа и у новију историју па тако за скуп на Газиместану поводом 600 година Косовске битке, каже: „Политика нових владара из Београда није била изричито антиалбански оријентисана, али су симболи места, као и начин на који су обећане гарантије српском живљу, међу већинским албанским становништвом на Косову несумњиво доживљени као српски позив на националну борбу“. (стр.20)

Писац износећи упоредо митове Срба и Албанаца покушава да се клони предрасуда и очито да нема никаквих тенденција својствених његовим колегама са запада. Врло прецизно дефинише и прави разлику између Албанаца (који су у то доба углавном хришћани) и Арнаута који су били исламизовани Албанци. „Православни Албанци су у међувремену били све ређи и ређи. С једне стране, нису располагали националном црквом каква је била православна Српска патријаршија у Пећи, а с друге, њихова клановска породична структура, у којој је веза са главом породице била, и све до данас остала, већа него она са божјим представником, однела је превагу над религијом и религиозном хијерархијом“ – пише аутор на 24-ој страни, у потпуности тачно и прецизно. Породично је код Албанаца увек било испред националног, а етничка припадност је код њих увек испред верске. Њихова прва и најјача вера је албанство. Они су променили веру али су сачували породичну вечеру. Они су и мењали вере да би сачували породицу. Срби су углавном мењали веру због вечере. И данас је тако – макар и симболично.

После аустријско – турских ратова и српског егзодуса (ко зна којег у низу) 1690. године настаје до тада невиђени терор над Србима са Косова и Метохије. „Освету Османлија извели су албанско-муслимански ратници“ – вели Хофбауер на 28-ој страни.

Очигледно је већ на самом почетку да је аутор користио обимну и разнолику литературу при писању ове књиге. Чини се да је користио и више но што треба и да местимично тексту фали анализе и сопствених закључака. Ипак, он не тактизира ни када наводи немачке филозофе Хердера и Хегела који су својевремено веома погрдно и расистички писали о балканским народима, посебно о Бугарима, Србима и Албанцима. Говорећи о том периоду аутор је вероватно свесно покренуо питање вековних српских заблуда о Европи а које су и данас актуелне. На 33-ој страни он каже: „Док су, пре свега, српски образовани грађани трагали – и налазили узоре на Западу, у Немачкој нацији, у Бечу, ти њихови ''узори'' су балканске народе сматрали варварским, непроизводним, народима који се не могу култивисати и ничему научити, чак су их сматрали за непостојеће и неисторијске. Тако је Имануел Кант 1790. у својој ''Антропологији са прагматичног аспекта'', у којој говори о народима европске Турске, пише да они никада нису били, нити ће икада бити народи који имају својства неопходна да постану истински народи“. 
      Слично су мислили Бизмарк и Вилијем II. Аутор је хтео да подвуче, а ја се слажем са њиме, да слично мишљење и данас влада у одређеним круговима на западу. И без обзира што у Србији постоје они који се куну у Европу и који европске вредности сматрају најбољим и претпостављају их националним, то им ништа неће променити слику у очима налогодаваца из белог света: увек ће за добар део њих ови бити балкански примитивци којима требају протекторат и чврста рука. Кант дакле не пише о ''народима Турске'' него о народима ''европске Турске''. Па је тако и данас Турска много ближа и дража Европи макар побила још хиљаде Курда и не дичила се грађанским слободама, док Срби и даље ''не заслужују'' (по њиховим мерилима) да се нађу у друштву европских народа.

Историјске личности релевантне за народе о којима прича аутор представља на основу историјских извора или митова сваког од тих народа, чисто фактографски и на начин на који исти народи гледају на њих: и о кнезу Лазару, и о Скендербегу (за којег додуше додаје да постоје извори који тврде и да је био Србин а хришћанин је био свакако), и о Вуку Караџићу, и о Науму Векилхарџиу – све са исте дистанце и без својих закључака. Ово је, међутим, један од ретких аутора не-Срба који је говорећи о Гарашиновом Начертанију као о пројекту Велике Србије упоредо говори и о албанском пандану Гарашанина: браћи Фрашери, који су такође, нешто касније, изашли са програмом стварања Велике Албаније, која је касније и створена у време Другог светског рата а која се данас обнавља. Са друге стране, мој је коментар, колико су се Срби поводили Гарашаниновим идејама говори и чињеница да смо 1918-е, уместо да су легитимно створили проширену Србију, као победници над побеђенима – наспрам тога створили су Југославију која нам је скоро дошла главе као народу.

Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. године ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. 
      Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999. године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912. године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала.

И друге болне тачке непријатеља српског присуства на Космету: насељавање Срба из Црне Горе и Топлице после 1918. године, и исељавање, пре свега Турака, али и Албанаца у Турску – теме су које је аутор у своме историјском осврту поменуо. За прво поменуто врло кратко констатује: „у оквиру државне аграрне реформе ранијим великопоседницима одузета имовина требало је да пружи српским досељеницима основу за нови живот и истовремено стабилизује демографске прилике у смислу који је Београд желео. Ову могућност је искористило нешто мање од 100.000 Срба“. (стр.54)

О пресељењу Турака и Албанаца са Космета у Турску, а које је требало да буде налик ономе између Турске и Грчке када је размењено скоро два милиона људи, довољно је напоменути да је између краљевине Југославије и Турске потписан споразум о том пресељењу али да до његове реализације никада није дошло услед избијања рата. Хофбауер на страни 55. о томе пише: „Године 1937 српски историчар Васа Чубриловић је објавио озлоглашени спис о ''протеривању Арнаута'', муслиманских Албанаца са Косова. У спису аутор закључује како албански наталитет угрожава српство на Косову и предлаже као решење пресељавање исламског становништва“. И поред уговора, и поред списа, исељавање Турака и Албанаца (поготову ових других) није се одиграло у толикој мери да би то битније утицало на демографске прилике на Косову.

Као и 1914. године, тако и 1999. године, рат против Србије спремао се много раније пропагандом и извртањем чињеница све у намери да се Срби оптуже као главни кривци. Прилике су биле другачије и историјски контексти различити али је списак оптужби и речник којим су оне изношене остао скоро исти. Па ни напад фашистичке Немачке на Србију по томе се није много разликовао. О нападу на Београд и Србију 6. априла 1941. године аутор пише: „У говору који је преносио радио Адолф Хитлер је изјавио да је овим ударом угушена ''она иста злочиначка српска клика'' која је атентатом у Сарајеву ''гурнула свет у незабележену несрећу са невиђеним жртвама''. Тачно 58 година касније амерички председник Бил Клинтон ће, у говору који је преносила телевизија, напад НАТО на Југославију на перфидан начин образлагати истим заводљивим, лажним аргументом да у Србији владају фашизам и холокауст. Прави разлог за продор Вермахта, који се одвијао у складу са нападима Италије на исту територију, крио се заправо као и 58 година касније у српском отпору немачким интересима“. (стр.57)

Кроз све историјске периоде везане за Косово и Метохију, као и међусобне односе између два народа, али и утицају страних сила на ситуацију и догађаје у тој српској покрајини аутор се креће прилично објективно. Не до краја истинито, али се трудио да прикаже више од једног гледишта. Не може му се много замерити (али свакако треба напоменути) што у појединим деловима књиге износи и цитате који не одговарају истини јер он прецизно наводи изворе и тежи ка томе да прикаже ставове обе стране. Тако на неким местима долазимо до потпуно нетачних и исфабрикованих података као што је на пример тај „да је у периоду од рата до 1965. године 280.000 Албанаца напустило Косово да би се настанили у Турској“. (стр.70) За то је, према извесном Дардану Гашију, од којег је преузет овај податак, крив Александар Ранковић „који је репресивним мерама терао Албанце да се изјашњавају као Турци“. Ово је бесмислена измишљотина јер се у том периоду управо дешавало супротно: после рата је велики број Албанаца из Албаније дошао на Космет док је повратак прогнаних Срба био декретом забрањен. Када би веровали пропаганди од 1912. до 1999. године и када би све то било тачно онда на Косову не би требало да буде толико Албанаца. Стално се жале на протеривања, убиства и геноцид а било их је, и има их, све више и више. Док Срба тамо скоро да нема. Албанци су једини народ на кугли земаљској који је после сваког „прогона“ и „геноцида“ над њиме излазио све бројнији и бројнији. Једини!!! Јер, како онда коментарисати податке да је 1948. године Албанаца у Југославији било процентуално 4,8% а 1991. године их је било већ 9,14%. Док је у истом периоду Срба било 1948 – 41,5% а, 1991 – 36,0%.

Ступајући на поље новије историје аутор по мало губи нити. Дискутабилна је ауторова теза да је распад Југославије и грађанске ратове проузроковала економска криза која је продубила верска и национална неслагања. Тај фактор није без утицаја, можда је убрзао неке процесе али свакако није кључни. Сукоби у бившој Југославији су пре свега верски, а потом етнички, тек на крају долази економија. Сукоби у бившој Југославији су избили јер су поједини народи неискрено ушли у стварање заједничке државе. Сукоби деведесетих година су наставак сукоба из 1914. и 1941. године. Оно што је пак недвосмислено тачно у анализи распада Југославије од стране Ханеса Хофбауера јесте анализа и дефиниција свих новоуспостављених режима и новоизабраних вођа у републикама СФРЈ, која је код већине других аутора са запада: црно-бела и у корист штете Срба. Он и Туђмана, и Јаншу, и Изетбеговића, и Милошевића и Демаћија дефинише као националисте, свакога у домену своје идеологије, духовне, религијске или политичке вокације.

Кад говори о периоду из почетка деведесетих прошлог века аутор, међутим, нема храбрости да иде до краја, па тако покушава по негде да буде у благом додиру са стереотипима. Када цитира недељник Време из 1996. године он преноси податке из тога НАТО билтена о томе „како је само у прва три квартала године 1996. било 13.226 српских напада на албанске институције у којима је страдало 12 Албанаца“(стр.98). Достојно Времена, али не и озбиљног историчара и писца. Јер по овом податку испада да је у то време бивало по 150 напада дневно, мада ми не знамо ко је то нападао и шта се подразумева под појмом „албанске институције“?! Како су вршени напади?! Ко су тих 12 страдалих Албанаца, где су страдали и ко их је убио?!

Када је ушао у материју која обрађује почетак сукоба на Косову аутор је почео да се креће углавном сигурним путем опште познатих чињеница. Он препричава стварање терористичке ОВК, сукобе, жртве али све углавном уопштено, износећи оно што се зна, без конкретних података, имена, бројева, анализа али и без опште прихваћених теза и заблуда. Он наводи, на пример, потпуно нерелевантне а притом и неистините податке о обарању срског војног авиона 1998. године (стр.102) а не обраћа пажњу на злочине ОВК које у то доба увелико чинила према цивилима оба народа. Рачак и аферу Поткова аутор је претрчао објективно али не и темељито опет без и једног новог момента (стр. 108-111). Чак и без свих познатих и доступних чињеница. 
      Овај део књиге, овако како је написан, користан је само за оне који ништа не знају о Космету и тамошњем рату или онима који знају погрешно. Само, за ове друге је потребно много више аргумената. Ово се може најбоље увидети када се ова књига упореди са ауторима и књигама који су се бавили истим темама, на пример: Дајаном Џонстон или Јиргеном Елзесером. Први део књиге је коректан, он не може бити обиман јер служи као увод. Међутим, други део књиге који обухвата период од 1997. године па до данас, је морао, као разрада и главна тема, бити поткрепљен са много више чињеница а овако је углавном пуко препричавање и цитирање често необјективних извора или извештаја међународних фактора на Космету. Аутор у описивању овог периода није одговорио, чињенично и истраживачки, на важна питања, она на која оваква књига мора да се осврне:

-улога страних сила у распиривању албанске побуне и формирању ОВК;

-медијске лажи, спиновање западног јавног мњења и пропаганда у служби креирања позитивног става да се Срби бомбардују и казне, лажи које у пратиле оправданост извођења такозване „хуманитарне интервенције“ а које су ишле дотле да се говорило о стотинама хиљада убијених Албанаца;

-хаос који је настао почетком бомбардовања и који се наставио доласком снага НАТО а који је узрочник праве хуманитарне катастрофе која настаје тек после почетка бомбардовања;

-непоштовање потписаних споразума од стране НАТО-а и непоштовање резолуције 1244;

-да не набрајам даље....

Препричавање догађаја може да буде интересантно (па и корисно) онима који желе да се успут и после ручка, у возу или авиону, информишу. Можда је таквих већина читалаца на западу. Дубља анализа је, пак, потребна за озбиљније књиге које претендују да мењају погрешну слику и да се разрачунавају са лажима. А те лажи су ставиле тешко бреме оптужби на српска леђа – наравно: лажних оптужби. Сад, нећемо баш претеривати и тражити да један Аустријанац брани српску и стварну истину. Само констатујем недостаке ове иначе корисне књиге. Овакве књиге морају да буду „јаче“. Јер су намењене онима који мисле да је Србија бомбардована због заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе. На жалост, има много таквих будала. Као што има и кретена који и данас мисле да је новац слат са запада ради рушења Милошевића даван да би демократија стигла у Србију. Као што и данас има оних који мисле да је политика запада вођена према Србији била за наше добро.

Аутор није обратио дужну и потребну пажњу злочинима које је починила ОВК. Поготову у периоду пред почетак бомбардовања. Главни подстрекач терора и починитељ злочина према цивилима на Косову била је ОВК. Највећи број цивилних жртава 1997. и 1998. године иде на душу шиптарским терористима. Ипак, на страни 134. пише: „Ако су 1997. и 1998. скоро искључиво Албанци страдали под терором српске специјалне полиције, од средине јуна 1999. жртве су углавном Срби и Роми“. 
      Да је аутор мало помније истраживао и прочитао Хашку оптужницу против Милошевића запазио би детаљ да је у оптужници пре марта 1999. године наведено четрдесет имена убијених Албанаца, и то сви из Рачка, (а касније је тај део избачен из оптужнице). Милошевић је оптужен за убиства косовских Албанаца која су почињена после подизања оптужнице против њега. Око 600 осталих имена у оптужници наведених наводних жртва су лица која су изгубила животе после почетка НАТО агресије. Најзад, морам приметити такође да ми смета да аутор скоро увек када помене Србе као жртве помене и Роме: Срби и Роми. Наравно, нисам расиста и не смета ми то из тог разлога. Али се на тај начин изједначава статус једних и других, и то код деце и унука бивших аустроугарских војника може изазвати само једну асоцијацију – „Aх, да: ти Срби и Цигани, то је једно те исто“. Најзад, тако се и маргинализује проблем јер по томе Косово није само Српско, оно је и Циганско.

Поднаслов књиге је Повратак колонијализма. Аутор поприлично нејасно прилази овој тези која би по својој озбиљности и теоријским параметрима захтевала макар једну књигу увода. Аргументе за поставку оваквога става аутор тражи у присуству НАТО-а и УНМИК-а, односно, у присуству великих сила на Космету. Томе се нема шта приговорити – то јесте нека врста колонијализма. Мени чак до краја није јасно ни то: кога под жртвом тог новог колонијализма сматра аутор: државу Србију, Србе или Албанце, или: све заједно?! Понајмање је јасно шта су основе тог новог колонијализма, има ли исти неку доктрину и крајњи циљ? Онај стари изворни облик колонијализма за основу има експлоатацију природних и људских потенцијала колоније. Шта је циљ овог новог?! Или је можда глобализам приближнија дефиниција?! На Косову су присутни сви они, до јуче, конфронтирани колонијалисти. Земље које су водиле на десетине ратова због колонија, данас заједно окупирају Косово. Додуше, при самом крају књиге аутор покушава да нови колонијализам на Косову дефинише као колонијализам Европске уније, тврдећи да је таква идеја проистекла из Берлина. Али, шта је са Америком?! Шта Америка може добити од природних и људских богатстава са Космета?!

Не, не мислим да је колонијализам, па макар био и нови, прецизна дефиниција онога што се дешава на Косову и Метохији. Има, наравно, елемената колонијализма, али је најпрецизнији термин: окупација!!! Косово је окупирала страна сила. Било би Косово и колонија али да нема Србије и Срба. Да постоје само Албанци. Овако, то је ипак само окупирани део Србије.

При крају књиге аутор се губи и свом генералном ставу и терминологији који провејавају целим штивом па му се тако спорадично омане да напише нешто слично као на страни 162: „У рату УЧК се развила управо захваљујући таквим фамилијарним структурама. Војна ефикасност ових људи у одбрани Косова није могла да се изгради само захваљујући УЧК, већ пре свега подршци НАТО, а они који су били највреднији и најратоборнији међу њима извукли су и личне економске користи које су из дана у дан расле“. Толико нелогичности у свега две реченице?! Од кога је УЧК бранила Косово? Је ли то неко дошао са стране (као НАТО на пример) па је Косово морало бити брањено? Зар српска држава и српски народ нису имали легитимно право да буду тамо? Чему онда више него коректан увод књиге? Затим, је ли подршка НАТО „одбрани“ Космета легитимнија од присуства српске војске на Косову? Па зар једино њима у целој овој причи није место тамо? На крају, какви су то „браниоци“ који су из своје „одбране“ извлачили економске користи?

У сличном тону је написана мисао и на страни 175: „Овај наставак борбе за национално ослобођење у другим областима настањеним Албанцима, у јужној Србији и Македонији, уз не тако безначајну помоћ Заштитног корпуса Косова, ипак није успео да издејствује међународну подршку какву су уживали на Косову припадници УЧК“. Можда је аутор имао добре и поштене намере али ипак озбиљан аутор мора да прави разлику између појмова национално ослобођење и тероризам. Ово што је он написао је у ствари пропагирање стварања Велике Албаније као идеје националног ослобођења а не терористичких и фашистичких намера.

Задња два поглавља књиге углавном говоре о међународном присуству на Косову, структури организације војне и цивилне мисије, о привреди, школству, организованом криминалу, паралелним институцијама Срба – а све ваљда у циљу да се покаже како функционише нови колонијализам на Косову. Овај део би могао бити солидан приручник где се у кратким цртама може видети шема функционисања УНМИК-а, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, извештаји разних органа и скраћени осврти на документа попут Ахтисаријевог плана или такозваног Устава Косова. Аутор је користио обимну литературу, приличан број штампаних и електронских медија и много извештаја привремених институција на Космету. Разговарао је и са одређеним бројем дискутабилних личности, на обе стране.

Неоспорно је да аутор барата чињеницама, да у доброј мери познаје материју и да у приличној мери схвата односе који су владали на Космету. То није довољно да ова књига буде добра. Није ни лоша. Јер, и поред озбиљних примедби, књига јесте прилично реална и истинита, па ће самим тим и добити епитет: просрпска. Управо зато што у њој има истине више него што може да свари један просечни индоктринирани мозак. Ова књига не доноси ништа ново. Али је вредно штиво за западно-европске читаоце (на њиховим језицима) уколико желе да се ману стереотипних и нетачних тумачења а да при томе добију релативно објективну информацију и коректно тумачење. Оваквих, а надам се и још много бољих књига, ће бити на западу све више, јер исфабриковани догађаји и медијске манипулације, другим речима: лажи – никада до сада нису превариле суд времена и историје. Само је питање кад ће се то догодити – некад пре, некад после, али: увек!!!

(www.djuricigor.net)

ЧИТАЈ ОВДЕ: КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ

Добрица Ћосић - Време змија

Пише: Игор Ђурић

             

25. 06 2009. године           

Па, да! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише замерио појединкама и појединцима? Замислите?! - дрзнуо се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено! И, нормално, неко је "из вана" (и, "из 'нутра") одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику, да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима што кваре младеж. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег поднебља и садашњег битисања.

Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересантнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе! Колико треба времена „глупим Србима“ да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.

Ћосић се, даље, дрзнуо, (много се по њима дрзао у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.

Каже Добрица: „Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем“. Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против оца нације из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај марлборо-мен је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?

Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за „људска права“ и „млаћење празне сламе“ јер су неки од наречених данас радо виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупе-увлакача у земљи Србији.

„Три идеологије“ - каже Ћосић – „оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам“. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. 

Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао „да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд“?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: „Mаљо је то“. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима. Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла, а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. 
     И, то углавном чини с правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земаљској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара фалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу мадам?!

Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 150 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље, на већем делу своје територије: неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на мала врата, чему су иначе склони и у Владином, и, у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. 
Пуна су им уста Европе и НАТО-а. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. „Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ“ – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни „европљани“ у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене „уза зид“ и са „ножем под грлом“.

Удаљих се од Ћосића а, у ствари, нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, Црвена звезда, непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије банана републику. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су крем-банана републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова. 
     Кад смо већ код Црне Горе вреди на овом месту подсетити на који начин Слободан Јовановић у књизи Влада Александра Обреновића на страни 310 (I књ.) описује посету књаза Николе Србији учињену 1896. године: „Кнез Никола држао је краља Александра за руку, брисао сузе, крстио се и падао на колена, успомене на ''тужно Косово'' поново су оживеле, - и цела црква је ридала.... То косовско расположење које је од првог часа изазвао код света, кнез Никола одржао је и даље. На дворскоме ручку говорио је без уобичајене дипломатске уздржљивости. У његовој здравици краљу Александру запажено је ово место: ''Ја ти дођох на Видовдан..... Цијело је Српство данас у духу с нама; што оно жели, желимо и нас двојица...“).

На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.

У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читалац изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само мучиле оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најјача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује „накнадном памећу“. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. 
     Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) начепити ни на који други начин: „гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим...“. Те београдске „даме“ (ко је помињао да је потребна мадам?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им отима 'леб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац, па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари све раде за паре и тачка! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.

Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на случају Ћосић ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио отац нације са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: „А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславнија жртва на Планети“.

Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити отац нације - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?! Уопште није важно шта је написао у књизи Време змија – на његовој сам страни. На нашој сам страни.