Нетолерантно мишљење о себи!

Пише: Игор Ђурић

Против сам насиља кад јачи насрће на мене али бих радо очитао буквицу онима који су слабији.

*

Живимо у нетолерантном свету. Нетолеранција је доминантни облик људског општења. Нервоза, примитивизам, агресивност и неспособност да будемо љубазни према другима, без икакве користи - само су неке од манифестација те нетолеранције. Не желимо да чујемо и уважимо туђе мишљење, да га макар испоштујемо без обзира слажемо ли се са њиме или не. Не поштујемо туђе навике, потребе, обичаје. Најрађе би да сваки проблем решимо псовком и тучом (по могућству са слабијим од себе). Нисмо спремни ни за најмању жртву зарад других. Нисмо спремни да због истине и правде некад останемо кратких рукава.

Ипак је некултура у општењу са другим људима најупадљивији и најраспрострањенији облик нетолеранције. Чак сматрамо, врло често, своју некултуру као одраз савршеног сналажења у тешким временима. ''Неће га они мени!!!'' - често кажемо пуни поноса што смо били агресивни и примитивни, хвалећи се; а други нам кажу: ''Свака ти част, одлично си му одбрусио''. Толеранцију сматрамо за слабост и као савршени доказ да је неко кукавица. Толико је наше друштво застранило да је дошло до апсурдне ситуације да заговорници идеје толерантности у нас траже смртне казне за неистомишљенике. Толико пљују и псују људе против којих се декларативно боре да најчешће превазилазе своје противнике у бестијалности.

*

Најчешће је наше мишљење о томе шта други мисле о нама погрешно. Чак би се могло рећи да смо по том питању углавном у заблуди. Зато се, неретко, деси да се разочарамо, па и бивамо повређени кад некад чујемо шта други мисле о нама и за какве нас људе држе. Чак и када о себи не мислимо најбоље (што је ипак реткост) опет је мишљење других, као по правилу, горе и опет, као по правилу, без обзира колико се то мишљење поклапало са нашим и сопственим, нас боли и вређа када га чујемо од других.

Док мислимо да смо оличење морала и етике - други су нам нашли већ стотину погрешака. Док туђу децу ''частимо'' свакојаким епитетима тврдећи да су наша најбоља (и када погреше увек је неко други крив) неко је тамо негде већ ископао брдо гадости о нашем детету. И док га ми из све снаге промовишемо у нешто најсветије други већ знају да је лагао, крао и пљувао по улици.

Некад мислимо да смо много добри према некоме баш у тренутку када је тај неко дубоко погођен, повређен и увређен нашим понашањем према њему. Кад год смо били поносити што смо некоме нешто поклонили или дали, тај неко мисли да је прекраћен и попљачкан са наше стране. Када мислимо да смо нашом посетом некоме учинили част тај управо моли бога да што пре одемо и никада се више не вратимо. Када по властитом мишљењу бриљирамо у неком друштву својим хумором и знањем - свима смо управо тада досадни и тако предвидљиви.

Тако је то - то је она прича о трну и брвну у туђим и својим очима.

Наши господски манири су за друге врхунац сељаштва. Наша уља на зидовима на која смо поносни већ су у чаршији декларисана као кич. Наша жеља да лепо миришемо - као помодарство. Да се лепо облачимо - као кицошење. Одлазак у позориште - као малограђанштина. Жена на чију сте верност сигурни већ је измила многа уста. Ћерка на чију сте чедност поносни  већ носи надимке који нису за причу.

Сваки човек о себи мисли најбоље несвестан да други о њему имају другачије мишљење. И тај исти човек о другима има мишљење које се не поклапа са оним што они сами о себи мисле. Кад се врло ретко деси да неко о вама не мисли као ви већ мисли далеко боље онда такве људе узимамо за кумове (док не промене мишљење) и такве жене одмах оженимо (док и оне не промене мишљење).

Како се лоше осећам када ме неко подари епитетима које сам ја за њега резервисао. Запало му, први их изрекао па се ја осећам прекраћено. Откуд њему право да тако мисли о мени када ја управо то мислим о њему?! ''Ех, како сам ја добар човек, чиним само добро, људи ме воле'' - кажете себи ујутро испред огледала. А на улици најчешће не чујете иза себе: ''Ено оног скота што толико малтретира ближње своје''.

Најчешће другачије мислимо сами о себи од околине или појединца: о нама. Тако ме скоро срела једна старија жена која је о мом писању говорила веома похвално а ја сам знам шта о том писању мислим. Видите?! Постоји дакле у свој овој причи још трагичнија ствар: људи вас најчешће заволе из погрешних разлога приписујући вам непостојеће квалитете и карактерне црте. Уосталом, да није тако: када би се ја оженио?

КО ЈЕ ОВДЕ ЦИГАНИН?!

Пише: Игор Ђурић

Понекад доброту треба и ''погурати''. Рекох већ, окрени други образ само ако си слабији. Оно, ако си јачи неће бити ни првог шамара. Тако је то и са добротом: буди добар и поштен али ако ти се укаже прилика постави клечку злим душманима.

*

Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.

*

Не радуј се туђој муци.

Не ликуј (лајкуј) над неуспехом других.

Не лажи да се саосећаш са туђим болом.

Сам себе ошамари. Сам себе шутни у дупе кад год осетиш у себи слатку језу задовољства над туђом несрећом и нечијим падом на земљу.

Људски је то: радовати се неуспеху других. Али није човечно. Треба се трудити да се буде човек, у свакој прилици.

Тешко је и одолети. Тешко је одолети: знам. Управо је сваком пороку тешко одупрети се. Зато и треба радити на себи.

Не радовати се туђој муци јесте сопствено уздизање. Кад се уздигнеш онда видиш више, па можеш да постанеш велики човек, то јест: добар човек. Велики човек је добар човек.

Кад си добар човек онда ти више нико ништа не може. Кад си добар човек онда си добитник и кад губиш. Тада си јак и када су други јачи од тебе.

*

Много ми је лакше од када сам схватио да живим у свету у коме се свака школа и свако искуство плаћају (ништа, дакле, од мудрости). И, то је одлично постављена ствар под условом да тако плаћено искуство касније послужи нечему. Поприлично сам касно то разумео – али, чини ми се да сам најзад схватио на прави начин. И, сада уопште не жалим кад ме неко превари – знам да више нико неће на такав начин. Није важно не плаћати школу – грешка је плаћати је више пута за исту лекцију. То је ваљда, оно што се зове: искуство.

У животу сам се сусретао са свакаквим људима и имао разног посла са њима. Са господом и шљамом сам седео, пио, понекад и послом сарађивао. Обично сам са њима пролазио супротно од онога што сам очекивао и супротно од онога што се очекивало од њиховог профила. Сад кад по мало тргујем старим књигама поново доживљавам слична искуства: са полусветом пролазим одлично, не економски него у људским релацијама и етичким односима, а са такозваном „господом“ увек се пређем. Што се више позива на порекло, што су му манири углађенији, што је боље ситуиран – то су веће шансе да ће те исциганисати на ситно, ишибицарити и преварити, и то у безначајним детаљима невредним пажње а вредним тек нешто мало новца. Тако сам се скоро ''прославио'' са људима који су потенцирали своје старо београдско и грађанско порекло, образованим људима и добро ситуираним, који су ме изваћарили као последњи Цигани на бувљој пијаци. А, опет, Цигани ме до сада нису зајебали. Не да нису могли: нису хтели.

Најзад, ја се не буним и не љутим. Сваку школу коју платим ја и научим. Кад ме неко посаветује за џабе: то уђе на једно а изађе на друго уво. Кад платим ''знање'' онда ми остане у глави заувек. Па после могу да бирам: хоћу ли или нећу бити преварен.

*

У типичној реал-социјалистичкој кожној торби за акта, а какву су употребљавали тадашњи службеници, налазило се три пара црних плетених рукавица, мноштво дрвених оловака (од којих неке нису биле зарезане) и десетина разних чешљева. Све смо то испразнили на масиван и дрвени канцеларијски сто. Сазнајем да је власник торбе, и бивши радник, за нареченим асталом умро од алкохола. Више се ничега не сећам: ту се сан прекида. Знам само да сам у кревету размишљао још о нечему, да сам хтео још нешто да прибележим о сну. Сада не могу да се сетим.

СУДБИНА ЧОВЕКА НА БРДУ

©Igor M. Djuric

Чујем да си сам негде у брдима

остављен од свих

Људи говоре да изумиру многе врсте животиња

Чујем да си остављен

и да су ти отпали зуби

Људи говоре да чопор прво жртвује

старе и немоћне

Чујем да ти је кројач узео погрешну меру

па су одбили да те сахране

Људи говоре да је те године суша убила род

и да су крда гладних јелена препливала велику реку

давећи се спорадично

Знам, чујем, да си морао наставити

онако како си сам започео

Људи говоре да си отишао кад је постало тешко

Људи говоре да си побегао када је постало јасно

да излаза нема осим неизбежног

Чујем, да си усамљен тамо где си сам

у брдима

у гробу

на снегу

када ветар поврати дим кроз оџак

Људи говоре да ће ове године пролеће стићи на време

Људи причају да ће птице селице каснити

Људи знају да теби није место где су зраци чисти као суза

а небо ближе од земље

Чујем да си некад био најбољи

и тада су бежали и зазирали ови исти

што те данас остављају

Људи говоре најгоре о њима и теби

јер били сте исто

Чујем да се ослепео крећеш кроз врлети

пипајући језиком маховину

па идући супротно наново се враћаш

Људи говоре да ноктима урезујеш име своје издаје

по буковој кори

Чујем да си био вољен веома

отимали су се ко ће кондир да ти принесе

Људи говоре све до онога дана док ти

отров у лоше вино нису досули

И, чујем, док си се са пеном на устима

грчио по каменом поду

Да су људи говорили

како су те тако немоћног ногом ударали

највише они што су ти само трен пре тога

на уво нешто шаптали

Чујем да си сам

негде у брдима

Људи говоре

да ниси у гробу у којем лежиш

неће те земља

а, преблизу си небу

јер си на брду

и, сам си

НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ

Пише: Игор Ђурић

      или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА

      Имали смо један у летњој кујни.

Уз „институцију отомана“ многи су одрастали. Стајао је у кујни, насупрот шпорета на дрва, у ћошку. На њему су увек спавали они који су у том тренутку најнижи у породичној хијерархији: бабе, деде или предшколска деца. Евентуално: тетке уседелице. Кад престане потреба за отоманом (или се модернизујемо куповином кауча) отоман би се избацивао на терасу или у летњу кујну, и на тим местима би започињао нови али веома функционални и интересантан живот. Ово је уједно и прича о томе да смо ми Источани било по мало и варошани, јер отоман је пре свега варошка ђаволија, наш прелазак са миндерлука на нешто вишље, европскије. Ретко је која кућа у вароши била без отомана.

Многи од нас имају по неки отоман сакривен у лавиринтима сећања. Ту смо се први пут трезнили, на њему смо усамљени маштали о прсатим варошким лепотицама. Са отомана се најслађе гледао први црно-бели телевизор или слушала утакмица са радија: недељом поподне. На отоман смо експресно сељени кад нам дођу гости. На отоман смо јурили после ручка. Непревазиђене су поподневне отоманске дремке док у позадини звецка посуђе које се пере. Звецкање само на час престане док те нежна мајчина или бабина рука уснулог покрива.

По конструкцији и конституцији отомана тешко је закључити његову функцију: за шта је он, у ствари, прављен?! Био је мали и узан за нормално спавање.  Није био за спаваћу собу. Није имао странице за наслон а знао је да буде и крх са оним његовим дрвеним ногарима кад га време сустигне (тако да није био погодан ни за ватрене сексуалне активности). За седење је био лош и неудобан јер је био низак и удаљен од зида тако да није било наслона. Све у свему, кад се све одузме и сабере, био је нефункционалан и ненаменски, могло би се рећи једном реченицом: био је за све и за ништа. А, ипак, свака варошка кућа га је имала.

Спаваће собе су биле са такозваним француским лежајевима, мада не знам због чега се ти кревети зову баш „француски“, и ако није да ми не падају на ум некакве алузије, а на узглављу кревета, испод самих јастука седи раскречена огромна пластична лутка са ликом и телом девојке. Седи на миљеу, наравно. Постојала је и комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. То кад једном поставиш у собу: више га не помераш. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач. 

     У то време смо ишли у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова. 

Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача (са уредно пребаченим миљеом преко њега – такође). Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. И, наравно: отоман!

Ајде, ако би га требало описати: то је био помоћни лежај и привремено седало. По дефиницији: то је турско ниско канабе. Вук'о је неку оријенталну ноту, подсећао је на миндерлук, онако прост, низак и прибијен уза зид. Отоман није софа, ма шта значило и једно, и друго. Отоман је: отоман. А, опет, само његово име асоцира на Турке, Отомане, Отоманску империју. Ипак, иста реч се користи и на енглеском језику за кревет без страница или некакву софу, или за неки повећи табуре. Кад се, пак, напише са два слова „Т“, онда на енглеском, ипак, поред лежаја то значи и Турчин или Турски.

Реч отоман је турског порекла и значи САН. Просто и једноставно али ето тога нисмо могли да се сетимо па смо позајмљивали реч (а што и не би кад смо већ позајмили и предмет о коме је реч). А и кад су могли да је позајме они што говоре енглески због чега не би и ми?! Нит нам је прва, нит последња, туђа реч коју држимо за своју.

Елем, кад би се отоман прекомандовао, или избацио, на терасу или летњу кујну онда би постајао, или остајао, врло важан комад намештаја. У сваком случају: универзално најкоришћенији. Немало пута смо довлачили крајњим атомима снаге своје пијано тело до њега на тераси и ту остајали у пијаном сну док сунце не изађе, док нас мачка не полиже по лицу или нас ко од укућана не пробуди: покривајући нас. За летњих вечери седели би сви на том отоману и причали до касно у ноћ. Кад би кренули на спавање прекрили би га каквим најлоном или старом декицом да га не би упрљали пси или горе поменуте мачке. Мачке су највише волеле отомане јер су поред лепог лежаја имале и добро склониште испод њега а због његових високих ногара и пословичног места у ћошку.

На отоман би, онај у летњој кујни, у јесен сложили плодове из баште и воћњака. Црвенеле би се, на њему, јабуке, жутели ораси, мирисали цветови липе. Нешто од тога би остало ту, на простртој мушеми, док се не поједе, некоме дарује или угњили, јер се у неко доба касне јесени та просторија напуштала и служила би само као остава. Са отомана би се покупила крушка за ужину у школи или би се напунила шака ораса (ораха, ораја) са којима напољу правимо куле од ораха и међу којима најјачег бирамо за бега.

Отоман би увек био ту и увек скромно неприметан. Дуго смо га сматрали за нужно зло: не би смо знали куд би са њиме, шта ће нам а било би нам жао да га бацимо или дамо Циганима, и требао нам је из потпуно нерационалних разлога. А опет, најслађе се јело кад примакнеш столицу отоману, на на њу ставиш тањир са храном и парче хлеба поред. На исти начин смо радили и домаће задатке само што би тада тањир заменила свеска жутих корица.

Отоман и његово држање у кући можда имају везе и са неким националним комплексима. Као што утврдисмо, сам његов назив је турског порекла, поред буквалног значења има, дакле, и других асоцијација. Раја није могла да седи на миндерлуцима (па самим тим ни на отоманима) осим ако није била гужена. Каснијом масовном куповином отомана као да смо подсвесно хтели да доказујемо како више нисмо раја. Наравно, ово су глупости али нешто мора да се пише па ето... рекох ли већ: ни за оно горе поменуто није био добар.

Отоман није ни канабе, јер оно има странице, угодно је за седење и више је по духу западно-реформистичко, кад-кад и стилски уобличено. Али не лези враже?! И реч канабе долази из неких крајева на које би смо најрађе да заборавимо, на турском реч kanape (канапе) управо значи софа, или помоћни лежај, или: отоман са страницама. Узгред речено, кауч се на француском каже такође kanape, па сад остаје да претпостављамо ко је од кога позајмио реч. Мада знајући Турке...

Диван је место са којег се и на којем се: дивани. Комплетан назив за предмет о коме пишемо јесте: отоман диван. Руси га зову тахта диван. Може бити и пре-диван (прелеп) али није добио име по томе. Диван је назив за турску Владу, османско Државно веће. Они седе и диване. То су чувени везири са дивана. И, док би по турском диван био диван лежај, по енглеском се још каже bed, што би асоцирало на бедно. Треба смо рећи уместо bed: bad - те од дивног испадне лоше. У томе лежи и основа разлика у филозофијама живљења и владања између истока и запада. И јесте, тамо на истоку се у лежају ужива док се на западу само спава од умора. (Ми смо ипак негде на средини). Пошто се на истоку више лежи и ужива онда би отоман могао бити дефинисан као џиновски табуре (tabouret – фр. – столица).

Кауч би могао имати корене у француском језику (couches) – нешто као слојеви или више слојева – мада се слично изговара и на енглеском, немачком и многим другим језицима те је то донекле интернационални појам: европски појам. Ни кревет није наша реч. Кажу да је арапског порекла и значи бацити, а опет реч јатак (yatak) преведена са турског на српски јесте: кревет. Сећија је више клупа, по мало канабе а највише реч турског или арапског порекла.

      А сада нешто сасвим непотребно у овој причи!

Дакле, са отомана на кауч? Из једне империје у другу. То је судбина малих народа. То су дилеме елите и народа српског?! Али, у малим народима има много више великих људи него у великим и обездушеним нацијама. Не можеш бити велики човек ако некад ниси спавао у кујни на помоћном лежају. Ако се ја питам, најбоље би било на отоману у успоменама, а на лежају или у постељи до даљњег. Духовно. Физички спавајте где хоћете и како вам услови дозвољавају. Може се спавати на каучу а остати у слободној Србији. То већ и сами знате!

Хоћемо ли ми духовно моћи: са отомана на кауч? - питање је ширих размера. (Практично смо одавно прешли, што значи да смо већ одавно у духовној Европи, али пређемо ли духовно - бићемо у оној практичној, која не ваља ништа). То је питање идентитета, понекад и страних утицаја, али и оформљене националне психе на тим основама. То је питање Европе или не? И ту је одговор. 
      Све је дакле само ствар назива и ситних детаља. Како ћемо спавати не зависи од тога јесмо ли прилегли на отоман или софу, већ од тога каква нам је савест пре легања, боли ли нас нешто, јесмо ли млади, лепи, снажни, заљубљени. Јесмо ли срећни? Је ли породица око нас? Знамо ли ко смо и одакле смо? Јесмо ли поносни на то чак и кад немамо много разлога за исти? ЈЕСМО ЛИ У СВОЈОЈ ПОСТЕЉИ? Уколико имате среће у себи није важно на каквом лежају спавате. Ако данас, сад, нисмо срећни: нећемо бити ни сутра, тамо негде. Између колевке и одра није битно на чему сте спавали већ колико дуго спавате и како сте се будили.

Не, не хвата ме носталгија за Отоманским царством или СФРЈ, са овом причом о отоману. Хвата ме, међутим, носталгија за временом кад сам живео са тим отоманом. Отоман је остао код нас јер смо се заволели, прешао је у нашу веру, узео нашу нацију али то не би учинио да није имао душе. О души вам ја говорим, по души вас!

А сад нешто сасвим потребно у овој причи!

Ово су сећања. Хоћу рећи: сећања су лична ствар на универзалним основама. Многи од нас ће се сетити тог отомана из ћошка. Њих више скоро да нема (као што више нема ни Отоманске империје и СФРЈ) - као што нема више ни младости нас који о томе зборимо. И сад, зар је важно шта ће нас чекати у старости кад неки млади људи данас живе своје младости и стичу своја сећања за будућност?! Хоћемо ли да их униформишемо, те младе, да сви буду једнаки идиоти без успомена и осећања. Отишли су Турци после неколико стотина година и оставили нам отоман. Иза перспектива без алтернативе према којима незадрживо срљамо неће остати ништа а нећемо ни осећати потребу за било чим тако духовно јалови и сиромашни. Једино ће се гужење наставити...

Имали смо један, који је из кујне прво однесен на терасу, па је одатле пребачен у летњу кујну, са којом је на крају изгорео. Једне летње ноћи, вратио сам се из вароши, прилегао сам на отоман и слушајући воду у рибњаку решио да постанем писац. Не замерите ми, био сам пијан.

ТУКУ ВОЈНИКА!!!

Пише: Игор Ђурић

У праву су они који тврде да је то било чисто губљење од датог нам живота, као што су у праву и они који су тврдили дијаметрално супротно. То: служење војске. Неки су служили и по три године. Кад сам ја стигао на ред, војска је трајала годину дана. Мало пре тога је укинута она глупост служења „година плус три месеца“, кобајаги за студенте, па су сви навалили да уписују некакве више школе, како би скратили за три месеца.

Дакле, ја сам остао нешто мање од године дана и далеко од тога да сам се тада осећао лепо и романтично. Напротив!!! Тешко сам подносио дисциплину, рано устајање, фискултуру, напоре на обуци, малтретирања десетара. Ипак, ништа драматично, каквих је случајева било. Био сам млад, издржљив, потентан. А убрзо сам постављен за ћату, па сам извук'о дупе са обуке и ушушкао се у топлу канцеларију. Ујутро сам држао час политичке наставе, прочитао бих пре тога дневну заповест, отишао преко реда на доручак, и, лези 'лебе да те једем: читај књиге по цео дан. Кад сам почео помало и да свирам у клубу: да те види бог.

Онда живот, после војске, прелети за трен и дођеш у године када ти и најружније успомене из младости постану носталгичне. Спознаш да је све лепо кад си млад, чак и муке. Тако је то и са служењем војске. Многи су тамо очврсли. Неки су и пуцали по шавовима. За неке ће служење војске бити једина и највећа успомена у животу, важно искуство, почесто и смерница за даљи живот. За добар део њих то ће, такође бити најважније и једино путовање у животу. Препознаћете их тако што ће до краја живота, кад год попију чашицу више, тамо негде у свом завичају, започињати причу из војске, о друговима, десетарима, старешинама, обуци, и томе како је он постао главни даса тек када је претукао некога који се до тада курчио а после је са њиме постао најбољи пријатељ.

Даље, никада нећемо заборавити кантине и пиво које смо тамо пили, кад би имали пара а имали би ретко, и незаобилазне наполитанке које смо мезили уз то исто пиво. Чувени војнички пасуљ (и, СМБ куглице – грашак) и савете да увек једемо за истим столом са Шиптарима јер они не једу сланину - па ће нам дати. Знате оно парче дебеле барене сланине прошаране месом што смо добијали за доручак, уз кувано јаје и чај. Никад нисам видео Шиптара да то чини. Смазали би је као да је скинута од неке биволице са Лаба а не са неке крмаче од двеста кила из околине Бечеја. Пред одлазак у град проверавало се да ли ти је учкур свезан, имаш ли огледалце и чешаљ у џепу и иглу и конац на капи. Ту је и чувено рибање клозета са четкицом за зубе (лично радио), растурање тек намештеног кревета од стране десетара јер петодинарац није одскочио (лично доживео) и бацање тек очишћених чизама кроз прозор јер не сијају довољно (лично трчао низ басамаке да их донесем назад), стројеви корак уз оно чувено: „Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво!“ и још чувенији „фазанов лет“ за време јутарње гимнастике. И, најзад, најчувеније: остав!!!

Онда стигне млада војска и ти више ниси гуштер, ниси више јебена страна, да простите, добијаш на важности, постајеш џомба. Бројиш, па ситно бројиш, па ситно бројиш не можеш да стојиш. Сањаш о томе када ће доћи тај дан се се продереш кроз ходник, негде у ситне сате, после поноћи, кад је војска уснула или дрема: „Ситнооооо!!! Џемс Бонд!!!“. То значи да је до краја остала још једна недеља дана: 007. А онда се забринеш: то пада тачно у недељу. Хоће ли те пустити у петак или ћеш морати чекати до понедељка? Некада је тај један дан вишка, последњи дан, тежи од свих претходних. Једино се горе поменути Шиптари не би радовали. За већину њих повратак кући значи да нема више три оброка дневно и релативно лаки послови већ заједница, са паприком и хлебом као главним оброком и тежак рад под будним оком главе породице. Они су иначе практиковали да изберу најслабашнијег у породици, неког од кога има мало користи, па би тај одлазио по неколико пута у војску, за сву браћу редом.

Па чак и тог јутра, кад се „скидаш“, ти још увек не верујеш да ћеш напустити касарну у цивилки. Иако су ти класићи спремили да се раздужиш, то јест, „набавили“ ти све оно што су ти као гуштеру покрали стари војници, ти и даље сумњаш да ће те неко позвати кад кренеш према капији и саопштити ти да остајеш у војсци до даљњег. Дуго ћеш после, у цивилству, сањати да си и даље у војсци, будећи се престрашен, знојав и срећан – кад схватиш да је све то ипак само сан.

У касарни ћеш се, пре одласка, клети на вечно пријатељство, које ћеш заборавити чим се вратиш кући. Тек после много година пожелећеш да се присетиш неких људи, да сазнаш шта се догађало са њима (поготову моја генерација која је касније закачила све могуће ратове) и биће ти мило кад их сретнеш или успоставиш контакт са њима.

Међутим, све оно зарад оног чега сам се сетио пре неки дан и због чега исписујем ове редове, се није дешавало у касарни већ напољу, у граду, вароши, селу. Где смо служили. Обично викендом, када све врви од војске, кад војници крену да попију нешто, да се прошетају, да гледају град и девојке (верујте, када сте у војсци, све су лепе). Е, па, скоро да нема војника који није доживео оно чувено: „Туку војника!“. Обично се неки раздрљен и знојав војник појави на вратима кафане и викне ту чувену реченицу. У мах настане хаос, падају столице, ломе се чаше, избезумљени конобари јуре за војницима покушавајући да наплате наручене туре. Касно је. То војске што је било унутра, а буде је увек доста јер војници углавном иду на иста места, већ се сјурило напоље. У трку се скида опасач, главно војничко оружје за блиску борбу против локалних градских ђилкоша. Опасач се, или обмота око руке, као ојачање, или са њиме витлаш као са каквим кладивом.

Најчешће од туче нема ништа. Или је била лажна узбуна, или је војник већ појео батине а ови што су га тукли се разбежали. Нису ни они наивни. Ипак, понекад је долазило до правих и жестоких макљажа, где би ударао ко кога стигне. Сви би добијали појачања и исход би зависио од тога ко је бројчано надвладао.

Што је најважније, кад тај викне да неко бије војника, ти уопште не знаш ко је тај војник и у великим гарнизонима мала је вероватноћа да ћеш га икада више и срести. Али то тада није важно: тући ћеш се до крви јер је војнички кодекс то налагао. Туче би трајале краће или дуже, у зависности од броја учесника, нивоа малигана и лаких дрога у крви, најчешће док се не чује пиштаљка цивилне или војне полиције, или: обадве. Онда настаје бежанија на све стране а неретко се догађало да до тада сукобљене стране испомажу једна другу у скривању и бежању.

Повод за туче би био различит али у суштини увек исти. У Словенији и Хрватској то је углавном била нетрпељивост према ЈНА. У осталим деловима државе ти разлози су се кретали од девојака до погрешно упућеног погледа. Оно чувено: „Шта ме тако гледаш?!“, или: „Не добацуј за суседним столом“.

Ујутро, после синоћне туче, на писти, на смотри, види се ко је најгоре прош'о. Издајничке маснице и подливи, по који сломљен нос. Старешине су углавном гледале кроз прсте на то, осим ако из туче не би произашло нешто теже: повреда или међунационални инцидент. Треба истаћи, истине ради, међу војском, тада, углавном, нисмо гледали на то: ко је ко. Бранили би униформу и гене-а, а не Србина или Хрвата који је носи. Мотиви „грађанске организованости“ су били како где, углавном свуда исти.

После тешке и масовне туче, још ако би војска надвладала и пребила напаснике, водило се неко време рачуна да се не излази у град појединачно и да се избегавају места где би могли постати предмет освете. И када се излазило, увек се то чинило у групи и са разрађеном тактиком шта чинити уколико дође до проблема. А она се састојала у томе да се нађе неки мали али брз војник који ће за што краће време обићи што више локала и с врата викнути: „Туку војника!“.

Без обзира на подељено мишљење о томе је ли то било губљење времена или није, мислим да су данашњи млади људи прекраћени за оваква искуства а на њихову штету. То је ипак био део сазревања и челичења. Нама су тада, са 18 година, дали у руке тешке камионе пуне муниције, тенкове, хаубице, падобране, понтонске мостове, напуњено оружје на стражи, куварске лонце, медицинске игле, радио станице, радаре, и да не набрајам даље. Могли смо из тога изаћи само зрелији и способнији, неки већ као обучени возачи, аутомеханичари, руковаоци тешким машинама, кувари. Једино се брице не би довољно обучиле јер су углавном користили машиницу а мало, или никако, чешаљ и маказице. У то време није било мобилних телефона и компјутера, мафије и зликоваца, битанги који пуцају с' леђа и нападају сто на једнога. Не!!! Само један који са врата викне: „Туку војника!“. И опасач око руке. Јер ни ови други нису били, како рекох, наивни, понеки до њих имао би „боксера“ на прстима.

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ МОЈУ ПРИЧУ О ВОЈНИКУ К.