Милогорци и другосрбијанци!

Пише: Игор Ђурић

Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице: она је подједнако важна духовно, државотворно, историјски, идентитетски, културно и политички. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква, уметност и борба за слободу су били последња и једина линија одбране државотворности, идентитета и културе, и стубови који држе конструкцију српског опстанка: вера, народна књижевност (језик и писмо) и кубура.

Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, културу, уметност, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Србије, али ни Црне Горе.

Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:

- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;

- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;

- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.

Због чега је то тако?

Прво, треба избрисати трагове правог идентитета кад се већ ствара други и лажни.

Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.

Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења или од муке, већ из мржње према својим коренима и голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.

Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.

Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су друго-србијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада желите да будете а не са оним што сте некада били!

И како друго-србијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве а посебно их цивилизовани свет неће поштовати ван тог контекста (признати их хоће због политике).

Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!

Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци уз подршку другосрбијанаца.

... БИНЕЛ, ДРУГИ ФРАНЦУЗИ И ОСТАЛИ…

Пише: Игор Ђурић

                                 

 ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО (читај овде)

Осврнућемо се на овом месту на судбину тог француског обавештајног официра (и неких других). Какав је однос Срба и Србије према људима у свету који су гајили симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба, већ су покушавали да реално и чињенично сагледају истину - ма се та истина некада нама и не свиђала?

Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула и октобра 1998. године, агенту српске обавештајне службе Јовану Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части. У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика, где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално изражавали, па и сам генерал Шварцкоп. Дакле реч је о врхунском обавештајцу.

Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна служба и наложила му да упозори Србе о томе колико је НАТО озбиљан у намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада је преносио информације, чак је и донео строго поверљиви документ на 25 страна директно из НАТО-а. Заузврат није ништа тражио. Срби након тих информација врше дислокацију јединица и наоружања. На основу снимака Американци схватају да је у бриселском седишту НАТО: кртица. Сумња пада на Бинела. Он није ни крио своје контакте. Бива заточен десет месеци у истражном затвору, да би на крају био осуђен на пет година затвора. У једном  тексту Бинел каже: „Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану“.

У својој књизи Ратни злочини НАТО он пише: „Упркос наметнутој тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример, Арканови „Тигрови“ нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих „Црних лабудова“. Видео сам да је исламски међународни тероризам захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година Американци нису ни постојали“.

Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања?!). 

Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, ипак није желео да у том „ослобођеном од Србије“ Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе.

Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери, помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са званичним верзијама. Осврће се на случај Маркале који се догодио 28. августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле важне одлуке у међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама. Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о ваздушним ударима на Србе. 

Али нису то његови једини аргументи. Он тврди да су радари типа Cymbeline, који се користе да би лоцирали положаје са којих се отвара артиљеријска ватра, недвосмислено показали да ватра није отворена са српских положаја већ са ничије земље, на коју су Муслимани за разлику од Срба имали приступ. Друго, анализирајући подручје несреће он тврди да је скоро немогуће због околних зграда концентрисати тако прецизну минобацачку ватру на то место, дакле, та ватра није могла да буде узрок масакра већ само покриће за оно што се тварно догодило. Али ни једном случају Срби нису могли бити одговорни. Он даље тврди да је постојала основана сумња која је кружила међу припадницима УНПРОФОР-а да је већина мина бачена ручно, са околних зграда (они који познају ову проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места, после свега неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о томе.

Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну пажњу у свом раду, а због познавања арапског језика, он је посветио исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом хуманитарних и невладиних организација, у ствари, представљали логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручјима да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога промовисање и остваривање америчке доминације.

Из написаног у књизи Ратни злочини НАТО може се закључити да су Бинелу и хапшење наместили Американци јер су били незадовољни његовом проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки систем за навођење на циљ J-STARS који се у експерименталној употреби у Босни показао „као обично ђубре“. Бинел је био један од официра чији је задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је, а после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и други разлог, он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.

ОВК је, по Бинелу, „банда терориста у служби мафије и политичких авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу“ (стр. 256). Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише на крају текста: „Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу“. Нека ово схвата како ко хоће.

              (Овај текст је штампан 2010. године у књизи Метохија и Косово, ЈРЈ, Земун)

Нико не помиње данас у Србији или Републици Српској ни другог француског официра Ирв Гурмелона – Ерве Гурмелон. Он је био портпарол УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под називом Ћилибарска звезда (Amber star). Флорес Артман пише у својој књизи Мир и казна: „Али, присуство Гурмелона смета Американцима, јер Караџић превише прича. Бегунац се, у ствари, поверио француском официру да је од америчких власти добио обећање да га неће послати у Хаг, уколико не буде `ометао` Дејтонски споразум“. На сајту хашког суда Сенсе, може се прочитати следеће: „Има вјероватно још "гријехова" припадника француских снага у Босни које би Париз желио сада амортизирати. Међу њима је онај мајора Ерве Гурмелона (Херве Гоурмелон), којег је Вашингтон Пост оптужио да је помрсио конце једном строго чуваном плану за хапшење Радована Караџића. Најновији случај је мајор Пјер-Анри Бинел (Пиерре-Хенри Бунел), француска кртица откривена недавно у канцеларијама НАТО, који је у улози "балканског шпијуна у Бриселу", тајним службама СР Југославије достављао планове евентуалних зрачних удара западне Алијансе у контексту сукоба на Косову“. Доктор Мила Алечковић Николић пише: „Пентагон саопштава да је француски капетан Ерве Гурмелон одао план напада Србима и да је Вашингтон, пред издајом војника који је хтео да прибави славу само за своју земљу, морао да опозове операцију. Вест се проноси да Французи штите Радована и не дају Американцима да га ухапсе. Ово понавља и тужитељка Луиз Арбур. Три године касније капетан Гурмелон је унапређен, а Американци се разилазе са Францизима и од тада свако ради за себе“.

Треба поменути и британског мајора из Падобранског пука Милоша Станковића, који је такође оптужен да је помагао Србе и који је међу муслиманима у Босни називан је именом британски четник. Њега оптужују да је Србима одавао тајне из британског штаба у Сарајеву. Оптужују га да је радио за Русе а Американци чак иду дотле да га апострофирају као кривца за потоње губљење авиона Ф-117. Дневни лист Глас јавности објавио је текст у јуну 2000. године: „"Немам времена за мудролије тих копилана, компјутерских бомбардера и љигавих ратника у фотељама, који су прихватали једну теорију за другом из сигурности својих мирних и добро чуваних војних академија и министарстава. Они нису били тамо." "Тамо" је босанско ратиште где је мајор Милош Станковић, британски официр српског порекла био преводилац генерала Смита и генерала Мајкла Роуза, команданта трупа Уједињених нација током грађанског рата између босанских муслимана, Срба и Хрвата. Милош је био и више од преводиоца. Син четничког официра који је после рата морао да бежи из Југославије, он је тумачио обичаје и менталитете, преговарао када затреба и набављао податке које други не би успели због непознавања језика и обичаја. После скоро четири године службе у Босни, британско министарство одбране, ухапсило га је октобра 1997. под оптужбом да је српски шпијун. Две године касније, мајор Станковић био је ослобођен, а потом је написао књигу "Трустед Моле" (Поуздана кртица), која је недавно изашла, и у њој је дао своје виђење рата у Босни... Мајор Станковић коментарише и медије земаља које су се против Срба бориле на страни Уједињених нација. По његовом мишљењу, извештачи су без доказа исувише брзо доносили једностране закључке о томе ко је крив за убиства и масакре. Такво извештавање диктирале су редакције и у исто време су се правдале да на тај начин избегавају збуњивање читалаца и гледалаца по питању "добрих и лоших момака“.

Генерал Луис Мекензи је покушавао да каже неке истине. Па и генерал Мајкл Роуз. Затим, индијски генерал Сатиш Намбијар. Рекао сам већ: оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и који су нас макар вербално помагали, без обзира на њихове мотиве.

Касније ће то схватити и људи на терену, службеници ОУН. Тако је један истражитељ УНМИК-а из Италије говорио у перо новинарима Чулау и Роману, а они су то после објавили у књизи ОУН: талац мафије и САД: „Ми, Италија, земље НАТО пакта, ми смо погрешили. Бомбардовали смо Србе верујући да су Косовари жртве. После је све преузела ОУН. Створила је услове да ова земља прогласи независност. Претворила ју је у мафијашку државу. Бомбардовали смо погрешне“.

Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је „просрпски оријентисан“, што је тај „српски“ дипломата очито схватио као ману?! Милан Вучковић у тексту Срби у Немачкој пише између осталог: „Бивши генерални конзул из Франкфурта, Драган Вукшић, од стране немачког новинара Јиргена Елзесера (једног од бивших уредника часописа “Конкрет” и сарадника Зидојче Цајтунга) оптужен је за учешће у шпијунажи у “пакету” са генералом Перишићем, те за велеиздају сопствене земље. Према тврдњи Елзесера, главни креатор пропагандног плана “Потковица”, који је требало да послужи као врхунски доказ да је Милошевић још пре рата планирао масовни покољ и протеривање албанског живља са Косова и Метохије, био је Рудолф Шарпинг. Тај наводни план “Потковица”, са којим се махало по свету, никада до данас није нити уврштен у доказни материјал тужилаштва у Ден Хагу. Елзесер каже да је у Немачком парламенту у пролеће 2000. због “Потковице” дошло до жучне дебате: “У тој ситуацији појављује се Вукшић као анђео спасилац немачке владе: У предавању које је одржао у Аустријској војној академији од 17. до 19. марта 2000. у месту Реицхенау, он је тврдио да је “Милошевић дао наредбу за извођење операција по плану Потковица”, после смене Перишића са места начелника Генералштаба крајем 1998, “новом војном руководству које је вероватно обећало сјајан и брз успех Плана”. Елзесер каже у једном свом тексту: “У сваком случају је за чуђење да је Шредерова влада, након промене власти у Београду, одобрила акредитацију овога господина, пошто је већ, пре тога, Швајцарска због његове “необичне прошлости”, одбила да га акредитује као амбасадора у Берну. Другачије речено, Швајцарци третирају Вукшића као непожељног шпијуна, а Немци га прихватају са рукољубом.”У сваком случају, дотични је још дуго након тога био на конзулској позицији мада су поједини извори у земљи тврдили да ће Вукшић бити опозван и ухапшен још на самој граници при повратку, ако би се уопште након свега и вратио, због наводне умешаности и у аферу Перишић“.

Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни „јавни радник“ је изјавио да њој, у ствари, неко из Србије пише књиге а она их само потписује. Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се јада у својој књизи – Fools’ Crusade – Yugoslava, NATO and Western Delusions: „I am “pro-Serb“ only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”. Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер „будализам“ је универзална категорија тако да ћете се осећати „светски а нашки“ читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

Амерички писац Норман Мајлер се такође противио бомбардовању, али у Србији мало то ко данас зна. Ни Чомског не остављају на миру мада би се његов став могао дефинисати пре као антиамерички него просрпски, али је и он добио орден од председника Републике Србије. И пошто је добио Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је бојкотовала Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали „београдски кругови двојке“ вест да је Гинтер Грас (опет нобеловац) признао своје дечачко учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли мондијалисти: да, то је објашњење његових симпатија за Србе. А те „симпатије“ уопште нису биле усмерене према Србима, већ су његове антипатије биле упућене немачкој спољњој политици, он се није противио бомбардовању већ се противио да то раде Немци – али је овима довољно и то. Чак и Солжењицина не воле због његове „путиновштине“ и бојкотују сваку реч коју је тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих ових људи код неких Срба јесте што су некад и нешто изговорили о Србима а да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стереотипе због чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са запада. Цео „напредни“ свет тврди да су Срби олош, а неко се ето у томе истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако! Неће то проћи у Београду! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо! Чим су нас бомбардовали: криви смо! Добрица Ћосић је у свом дневнику 1987. године записао следеће: „Српски анационалисти су заиста чудан људски сој. Њима је у Хрватској – демократија, у Србији – бољшевизам; на Косову су само Албанцима угрожена људска права; у праву је свако ко је против Срба; свако је демократа и прогресиван ако је из Европе... Српски анационалити су у већини иморалисти. А многи су и шовинисти. Наравно, они мрзе само Србе“.

Пјер Пеан у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Пјер Пајен (по неким преводима његовог презимена) у својим књигама и текстовима оптужује Кушнера за разна непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе демантовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе да су то подметнуле. У интервју-у Политици, 11.08 2013. године, он каже: „Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили...“.

Пјер Пејан (још једна верзија његовог презимена у нашој штампи), пише десет година након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену“.

Жак Огар, проговара кроз књигу Европа је умрла у Приштини. Он је био командант специјалних француских јединица које су међу првима ушле на Косово после потписивања Кумановског споразума. Ево шта он каже за Вечерње Новости, 20. октобра 2014. године: „Почели смо још покрај 1998. да разматрамо војну интервенцију против Србије... Очекивао сам да видим зле Србе који врше етничко чишћење, како је говорила званична истина. Открили смо, међутим, сасвим супротно... Веома брзо сам открио на терену да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално покушавају само једно, да изврдају договорено... Убијали су, на велико и на мало... Открили смо, тако, листу са наредбама за ликвидације Срба и нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо овај докуменат претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То је зато што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ у представљању искривљене историје, кршењу међународног права и враћању уназад цивилизованог света... Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста трактора... Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца. Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно што је неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да зауставе агресора. И, то су и урадили...“.

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „...зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

Што волим да мрзим!

Пише: Игор Ђурић

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, понекад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

Остати сам с мржњом у себи велико је зло. Није највеће, али је велико. Та мржња толико може да ''поједе'' човека да неминовно хрли ка другим  и већим пошастима. Ка болести и смрти. Само, и терати мржњу од себе тежак је и јалов посао. Често неизводљив. Није мржња у теби зато што си ти одлучио тако, већ  баш супротно: зато што је она нашла места код тебе. Нашла повољно тле за своје развијање.

Ја слабо мрзим. И када мрзим онда то чиним уопштено, глобално. Мрзим невидљиве омражене. Људе слабо мрзим. Некако увек имам разумевања за човека. Ма какав био. Све рачунам: морао је тако. Или је глуп па не разуме. Или је глуп па је несретан. Кад ме несретници мрзе најмање им замерам. И кад мрзим: то код мене кратко траје. И лако ме је подговорити да престанем са тим. Некако осетим емоцију па јој се предам и пустим је да влада разумом. Ја емоцију доживљавам само ако је лепа, ако ми добро доноси. Не волим емоције које значе мржњу, које доносе  мржњу. Није то моје, не осећам га и не признајем.

А неки људи ме мрзе. Да ме убијеш, најчешће не знам зашто?! Нисам леп, нити више млад, немам новаца и не отимам га од других: немају на чему да ми завиде а то је главни узрок мржње. Седим већ годинама у једној соби, на једној столици, за истим столом: читам и пишем. Пишем лоше. Читам осредње. Не мешам се са руљом. И када одем на нечији погреб стојим са стране, никад некоме на путу. Ћутим и чекам да се заврши шта се мора. Не мрзим брате, кратко речено, а мрзе ме. Доста и подоста њих. Доста ме мрзи подоста њих.

Седим тако и мислим се: где сам погрешио? Знам да нисам нигде али сам понекад и нешто лоше помислио. То је то. Не ваља лоше мислити - могу да ме провале. Не знам како али ја други разлог не могу да пронађем. Трудим се али не иде. Џаба. Опет џаба. Како да научим да мрзим механички, махинално, из навике? Да мрзим а да нема мржње у мени, него онако рутински, реда ради и обичаја и ''што се ваља''. То би била права ствар: и паре, и јаре.

*

Једино што ће уистину вредети за пар десетина година (у ери глобализације и технолошке експанзије) јесте уметност. Једини људи који ће нешто вредети у духовном смислу биће прави уметници. Све ће бити компјутеризовано, компјутери ће снимати филмове и писати књиге, чуваће децу и водити љубав са супругама или супрузима. Све ће бити предвидљиво и љубави више неће бити. Једино ће уметници још размишљати душом. Ако их буде, ако пре тога не буду изумрли. Уметници су врста која изумире, као орлови или панде.

Постоји опасност и да се врло брзо ставе ван закона. Будућем свету неће бити потребни мислећи и осећајни. Будући човек мора да буде компјутерски предвидљив. Будући човек мора да буде ''мали брат''. Хоће ли остати икакве вредности од тога што ће за неколико десетина година једино уметници вредети? Хоће! Не мора тада да буде живих уметника. Доста су и ови мртви. Само треба сачувати њихове трагове. Ако тада буде којег живог он ће значити за људе онолико колико су значили Платон, Христ или Мухамед. Биће месија. Пророк. Филозоф. Учитељ.

*

Мудрости недостаје људима понаособ и народу у целини (како год?!). Не: знање. Није у питању ни образовање већ мудрост од Бога дата, исконска и емпиријска, преношена можда генима с' колена на колено. Образовати се може свако. Знати може по неко. Мудри могу бити само ретки.

Мудрост доноси добре одлуке и даје добре резултате. Ако је мудрост још потпомогнута образовањем и знањем онда је то најбоља комбинација. Уколико сретнеш мудрог човека поштуј га и покушај да се овајдиш неким саветом од њега. Уколико познајеш мудраца: негуј то познанство и истрпи одређене хирове који произилазе из мудрости. Можда су то само тестови којима те мудрац подвргава а не би ли утврдио вреди ли или не губити време са тобом. Када имаш мудраца за непријатеља труди се да својом подлошћу превазиђеш огромну предност коју мудар човек има над тобом. Мудри људи су углавном у границама доброга.

Никада не буди сигуран да ниси срео или не познајеш мудраца јер ти то не знаш. Може се десити да цео век проведеш поред некога а да ниси свестан какав је и који су његови капацитети. Тек када дође тренутак, кад затреба, у било којој ситуацији његова мудрост може дођи до изражаја. Практична мудрост може бити шкрта на речима (за разлику од књишке). Она је више делатна, иако мисаона, више је флуидна, креће се у таласима које си кадар да региструјеш и ако не знаш како и са чиме.

Најзад, не додворавај се мудрацу, од њега нећеш извући користи или бити пријатељ са њим док, и ако, сам он о томе не одлучи а његови су аршини недокучиви за тебе.

Лазар у сметлиште а Бранковић међу реформаторе

Пише: Игор Ђурић

Петог октобра смо морали извести револуцију. А, ми смо само извели: преврат. А, то није исто.

*

Шта је медиокритетство ''елите'' и примитивизам руље данас у Србији?

Кад стопало свикло на опанак притиска папучицу гаса на новом аутомобилу!!! При том, мислећи на опанке ми говоримо о стању свести – а, говорећи о аутомобилу мислимо на статус у друштву.

*

Један од оних периода када мислим да не заслужујем нити хлеб који једем. Не!!! – ја га не зарађујем, то знам, али ми се понекад учини да га макар заслужујем. Човек направи триста чуда, убије људе, силује жене, па му опет и затвору дају парче хлеба и кров над главом.

Елем, дођу тако периоди када ја мислим да лично не заслужујем ни колико разбојници које споменух. Испуни ме некаква празнина (не, није погрешно изречено, заиста празнина може да испуни човека), депресија затвори поре кроз које би евентуално та празнина изашла напоље – останем сам у себи са празнином.

Дође тако време када спознам снагу лирског недостатка у себи. Када схватим да нема у мени епског склада и лепоте. Да не поседујем осећања већ да их неуспешно складам и измишљам. Дође тако дан када хоћу да напишем песму, када осетим потребу за њом – а немам је. Немам песму. Имам само празнину.

*

Многи причају о реформама а нико не прича о моралу. Шта ће нам морал? Без њега лакше издамо идеју за коју смо се борили. Доследни ће умрети у казамату, они који су издали владају уз помоћ џелата.

Да се ревидирају историја и мит. То није ништа ново. Тако нам следује. Лазар у сметлиште а Бранковић међу реформаторе. Запамтите: издајом, макар и погрешне идеје, не може се добро учинити народу и држави. 

У историју се улази на различите начине али од тога како се ушло у њу зависи како ће се и на којем месту и остати у њој. Јер, историјских места има различитих и нису сва по тежини и етици иста. Подједнако важан део историјске слике јесте Галилео који утамничен изговара „Ипак се окреће“ и његов дојучерашњи следбеник који се одрекао учитеља, идеје и који га је продао црквеном суду. Историјске слике: да!!! Али историјског места: не!!! Нико се данас не сећа имена Галилејевог судије или Дантоновог џелата.

*

У данашњој Србији се не зна ко чини веће зло радницима: јел' корумпирани синдикати; јел' незајажљиви послодавци који не плаћају ни 20% вредности добијеног рада и експлоатишу раднике заштићени од власти; јал' влада која изгладњује и мрцвари радника и његову породицу својом нестручношћу, некомпетенцијом, мерама и „реформама“?

Није ни чудо што су радници врста у изумирању, у Србији. Ускоро ћемо имати више белоглавих супова него запослених радника који могу живети од свога рада. Где је решење? Има ли га? Има! Окренути леђа трулим и корумпираним институцијама и самоорганизовати се.

А некада, у диктаторском комунизму, где није било људских права, слободе и европских интеграција? Некада су синдикати делили полутке и слали бесплатно на летовање, послодавце смо смењивали на зборовима радних људи а они су нам заузврат делили регресе, топле оброке, путне трошкове, тринаесте плате и бескаматне кредите – поред плате – а влада нас је пуштала по неколико слободних дана да за 29-ти закољемо свиње и са села донесемо зимницу а за Први мај одемо до Трста или Истанбула у шопинг, узгред нам школовала бесплатно децу, лечила нас бесплатно, давала нам станове бесплатно и затварала једно око кад славимо Српску нову годину и певамо Ој војводо Синђелићу а одобравала нам слободан дан да одемо код деде и оца на Славу. Данас није коректно политички певати о војводама а за Славу немамо новаца. Хтели смо демократију и капитализам: јебали нас они! Ко што нас данас сви поменути јебу.

ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!

               

Пише: Игор Ђурић

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.

Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.

Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!

Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?

Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.

*

 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':

„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.

Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...

       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.