Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

Прича о једној слици (која је можда већ испричана)!

  

У марту 1999. године, пре него су почели да нас сатиру бомбама и ракетама, пошто су нас пушкама и ножевима већ сатирали, узео сам своју стару Практику (коју још чувам са све филмом у њој) и кренуо пут манастира Гориоч и цркве Светог Николе у њему. Поиздаље, направио сам један снимак манастира.

Ломили су се, тих дана, међу собом, зима и пролеће, рат је надвладавао мир. Било је очигледно само онима који су држали очи отворене.

Огориоча! Огореле очи!  Манастир је добио име по томе што је Свети Никола излечио изгореле очи Стефану Дечанском а он у име захвалности подигао цркву на том месту.

Дакле, почетак марта, и за неких двадесетак дана хуље ће нас напасти, почеће да бацају бомбе по нама, само зато што живимо тамо где смо рођени и што су се Немањићи дрзнули да подижу цркве баш ту. Зликовци из Америке барабар са слугама кренули су да нам отму Метохију. И Косово! Иако нису знали, тако безверни, шта ће радити са црквама и манастирима - осим да их пале.

Треба узети у обзир да рат у Метохији траје, у том тренутку и уназад, већ две-три године, са различитим интензитетом. Свакога дана су се негде водиле борбе, чула се грмљавина артиљерије и хук пуцњаве. Није било баш препоручљиво шетати се шумама и брдима око Истока.

Али мене је нешто вукло, призивало, осетио сам потребу и направио неколико снимака. Фотографисао сам пејзаже, детаље, објекте. Људе нисам, осим оца Саве.

Шкљоцао сам и од тих снимака сам касније урадио фотографије које су ми данас изузетно вредне и емоционално важне. Било је то још време када се водило рачуна да се филм у фотоапарату приштеди.

Тога дана је настала и та чувена фотографија манастира Гориоч са Проклетијама у позадини, коју данас многи користе у електронским и штампаним издањима али скоро нико и никада не објави име аутора фотографије.

Рекох, слика је настала уз помоћ моје Практике и теле-објектива Пентакон 4/200, због даљине али и позадине сам користио тај објектив уместо обичног па сам тиме изгубио фокус и оштрину што је фотографији дало уметничких нота.

Слика је забележила све иако се то СВЕ на њој не види јер прво мора де се осети! Монументалност природе, лепоту манастира, снежне врхове Проклетија, бакарна брда надолазећег пролећа и рата. На тој слици се јасно види да ће Срби убрзо напустити Исток и да ће Гориоч остати сам у својој стамености и постојаности.

Направио сам, рекох, неколико снимака: Извор, рибњак, своју кућу, још пејзажа, галебове, детлиће, али нити једна од тих фотографија није успела да забележи оно што је Гориоч дао слици о којој пишем овде. Гориоч је отворио очи мом објективу.

Фотографије сам израдио већ као избеглица, када је рат био привидно готов а ја био свестан да више ништа неће бити исто у нашим животима. Отуд ми је та фотографија још дража и вреднија јер ће остати као доказ једног времена и једног човека, да се упореди с оним што ће доћи када се Гориоч буде вратио у Србију а Срби у Гориоч.

ДЕДА ДАНИЛОВИ ПРИСТАВИ!

  Пише: Игор Ђурић

До шездесетих година прошлог века, дакле и у комунизму, мој деда Данило је имао (држао) слуге. Велико имање и бројна стада захтевали су додатну радну снагу. Звали су се Кадрија и Браим. Деда за њих није говорио да су слуге већ да су ПРИСТАВИ. Поштовао их је и третирао као чланове породице.

Једном је његова најмлађа кћер Емилија видела једног од њих како једе шљиве у шљивику па је повикала:

- Оче, оче, Кадрија краде шљиве!

На шта се деда, веома шкрт на речима и још шкртији на смеху, слатко и грохотом смејао.

Кадрија и Браим су се највише мајали око стоке, у равници и на планини. Били су дедини људи од поверења. Наравно, радили су и друге послове, на њивама, ливадама, виноградима и већ поменутим шљивицима. Ракију и вино нису пили али су волели да поједу воћку, као што се догодило тог дана када је наша чувена тетка Сека мислила да их је ухватила у крађи.

Проверавао сам у речницима и на интернету порекло и значење речи ПРИСТАВ.

Очигледно је да се ради о речи руског (словенског) порекла и односила се на чиновника среске полиције у Руској империји. Отуд ми је у једном тренутку било чудно да ту реч деда употребљавао, обзиром да је у свом говору користио доста турских, албанских и немачких речи али га нисам никада чуо да употребљава речи руског порекла.

У ствари, као и много пута у животу нисам имао појма о чему говорим, јер, реч је српска колико и руска и укорењена је у српском језику још у средњем веку. Тако да деда и није користио руску већ српску реч. Што му дође на исто: све ће ово једнога дана бити српско... и руско....

Иначе је поменуте језике (албански, турски и немачки) користио само кад је хтео да опсује или нареди, пре свега стоци: кравама, овцама, свињама, воловима, коњима, псима. Кад је хтео да оћути нешто: чинио је то на српском. Псовао је на албанском, викао на турском а наређивао на немачком (уосталом немачки и јесте језик као створен за командовање) а ћутао је на српском. Албански је говорио перфектно, турски у фрагментима а немачки онолико колико му је остало од аустро-угарске и немачке окупације. Српски му је био чист као метохијска вода.

Елем, шта сам пронашао у својој аматерској потрази?

У Библији су приставима називани економи или управитељи имања.

У Душановом законику појам пристав се помиње као судски службеник.

У Вуковом речнику стоји да је пристав чиновник, или, чобанин (најамник) који чува стоку, или, слуга који ради код куће, и то је забележио у Крајини Неготинској и у Браничеву.

Деда Данило је, дакле, користио стару реч која се користили још и пре Вуковог времена и која се усталила у српском језику још од Немањића. То, опет, говори о богатству српског језика у Метохији који је упркос великим утицајима турцизама задржао све лепоте старог српског говора.

Реч коју помињем (појам) може имати и значење: судски сведок, поротник или позивар за суђење.

У случају Метохије и Истока очигледно је да је појам био укорењен у свакодневном говору и да су се из њега родила и нека нова значења (речи, појмови), на пример у наставцима који користе исту основу, рецимо у корену речи ПРИСТАВИТИ?!

Ставити на астал, у амбар, у јасла, у оставу; ставити ручак да се кува.

Код нас у Истоку, жене су говориле:

- Приставила сам ручак – мислећи притом да су ставиле (спремиле) на шпорет храну да се кува.

Или:

- Иди, пристави воду за качамак!

- Пристави сено у јасла за краве!

- Пристави стоци!

- Жене су приставиле пасуљ да се кува!

- Децо, ајде да се је', нана је приставила ручак али присмочите лецка!

- Пристави па иди у њиву!

- Пристави софру пристигли су сватови, пријатељи присташе да дају младу!

Приставити – поставити – послужити!

Ко приставља?

ПРИСТАВ!

У хришћанским породичним заједницама старе Метохије, сви они у породици који нису на врху хијерархије (глава породице и најстарији синови) били су слуге (чељад) и тако су их и звали. Служили су породици и заједници. Зато је деда Данило Кадрију и Браима сматрао члановима породице. Добијали су за свој рад накнаду у храни, нешто стоке, мање у парама и једну преобуку годишње. Деда је покривао и неке непредвиђене трошкове: рођење или смрт у њиховим породицама. Како год, они су својим радом омогућавали да њихова породица има шта да једе и од чега да живи.

Крајем шездесетих година престала је потреба у дедином домаћинству за ПРИСТАВИМА. Што није одузела држава - продало се (опет добрим делом држави). Остадоше Кадрија и Браим без посла а деда оста без земље, оваца, крава, волова, коња, шљивика, винограда.

Преостало је, додуше, нешто кућа, плацева и стоке, ипак, и до краја седамдесетих година и његове смрти 1981. године, чуо се дедин промукли глас који то мало стоке „благосиља“ по авлији на разним језицима и са мочугом у руци. Дражи те чворновате мочуге и дединог полиглотства осетио је аутор ових редова на својим леђима кад год би направио неку штету по домаћинству, а чинио је то често.

А као глумица лепа, тетка Емилија утече у Крајину Тимочку за лепушкастим рударским техничаром Петром, да ваде сребро и злато у Бору и да беру шљиве у Шаиновцу, близу којег протиче река Арнаута која ју је именом подсећала на Кадрију и Браима и безбрижне дане кад је хватала лопове по очевом шљивику и била ћерка домаћина који је имао ПРИСТАВЕ.

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА У ОДБРАНИ СРПСКОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ У ПАРНИЦИ ЧИЈИ СУ!

 

ИСТОК, као насеље, први пут се помиње у повељи цара Душана 1348. године, у познатој Призренској повељи (хрисовуљи).

На првом месту, у овом експерименту, треба издвојити цркве и црквишта на простору Истока и околине, па се чак после тога и није потребно трудити даље у казивању онога шта је тема ових редова.

СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА се налази у близини насеља СТУДЕНИЦА и ВРЕЛО. Прва базилика је изграђена у VI веку а после проглашења аутокефалности српске цркве она постаје седиште Хвостанске епископије и богословско училиште (универзитет), да би се касније подигла на ниво митрополије.

Сам назив ХВОСНО (Хвостно) користи се за северни део МЕТОХИЈЕ. Потиче од старословенске речи „хвост“ што значи дрво или дебело дрво, због тадашњих густих шума на том подручју.

МЕТОХ, зна се: манастирска земља. Реч је грчког порекла и у изворном значењу значи заједница. Чак и онако како Албанци покушавају да преименују назив Метохија у Дукађини иде у прилог овим наводима. Дукађини је изведено из назива Јованова земља или Војвода Јован (дука – војвода; Јован – ђони).

ГОРИОЧ, манастир изнад Истока, XIV век, саграђен на БЕЛОЈ СТЕНИ, метох манастира Дечани. По легенди, изградио га Стефан Дечански да се захвали Светом Николи што му је исцелио „огореле очи“. Изнад самог манастира се налази извор под именом СТРМОДЕЛАЦ.

На месту старог гробља у Истоку, које се зове ЦРКВИШТЕ, налазе се остаци старе цркве Светог Ђорђа која је спаљена у време Кримских ратова.

Црква Светог Јована у ЦРКОЛЕЗУ, прва половина XIV века. Саградио ју је војвода Новак Белоцрквић.

Црква Свтог Николе, ЂУРАКОВАЦ, XIV век.

Итд. итд.

Ако, пак, не верујемо нашим црквама и гробљима, Немањићима и њиховим војводама, онда би можда требало да поверујемо Турцима (што је сасвим у српском духу, касније названим „другосрбијанштина“). Елем, Турци су због убирања пореза и осталих марифетлука пописали становништво на Косову и то 1485. године и у том Скадарском дефтеру на територији данашњег Истока пописане су, поред Срба, само још две породице: једна арбанашка и једна влашка.

Можда је разлог томе и што Немањићи нису дозвољавали сточарима и номадима да се задржавају у пределима који су били њихови.

Тако у Душановом законику постоји један члан који гласи: У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао. Ето како се чувала домаћа пољопривреда и одржавала национална структура.

Још је пре тога краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године написао: ни Арбанас ту нема зимовишта.

Краљ Милутин, пак, у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али морају да плате таксу за то.

У поменутом Скадарском тефтеру, Турци користе старословенску и српску топонимију, понекад у својој интерпретацији: ИСТОК је ИСТРАНМЕШ, БЕЛО ПОЉЕ је БУШИН БРАК, ЂУРАКОВАЦ је ЂЕРБЧИША, ТОМАНЦЕ је ОТОМАНИЧА, МУЖЕВИНЕ су МУЗЕВАЧА, ЦРНИ ЛУГ је ЧИРНА ЛУКА, СТУДЕНИЦА је СТУДЕНИЧА, СТАРОДВОРАНЕ су СТАРА АНДОВРАНИ, итд.

Дакле топоними?!

Овде је ипак реч о топономастици (топонимика) и пошто ја немам знања да бих се бавио етимолошком и демографском анализом задржаћу се смо на томе да спасим од заборава неке топониме и да успут даднем неко своје запажање.

Ако почнемо од самог назива централног насеља, одмах на почетку, све је јасно: ИСТОК. Није у питању страна света већ исток (извор, врело, врутак) воде (реке). Реч вуче словенске и српске корене: извир; издан (В.С. Караџић, Српски ријечник). Већ је речено да се насеље на западној страни зове ВРЕЛО. Планина изнад насеља и извора јесте МОКРА ГОРА.

Пошто је крај веома богат водом отуд и следећи топоними: БАРЕ, БАЊЕ, БАЊА, ЦРВЕНЕ ВОДЕ, БЕЛЕ ВОДЕ, ВИЛИНА ВОДА, ЈОШЕ, ИЗВОР, КЛАДЕНАЦ (ХЛАДЕНАЦ), ВИР, ЈАЗ.

Ту су још потоци и реке: ИСТОЧКА РЕКА, ЧАУШ, КУЈАВЧА, БОЛОВАН, МАРКОВ ПОТОК, КОЈЗАЧА, ДЕВИЧКИ ПОТОК, ВРЕОШНИЦА, КРАЛИЦА, ЦРКОЛЕСКИ ПОТОК, БЕЛИШНИЦА, БЕЛИ ДРИМ.

Наравно, било је и места где су оскудевали са водом:  СУВО ГРЛО, СУВО ПОЉЕ, СУШИЦА, БЕЗВОДНИЦЕ.

Из приложеног се да видети да ниједан од топонима нема корена из албанског језика (тешко је и дефинисати те корене) и једино речица ЧАУШ има у свом називу и словенске и турске корене.

Да набројим још топонима везаних за имена насеља, пределе, узвишења, пећине, вртаче, долове, лугове: ГРАДИНА, ЖАЖЕНАЦ, ТРШЕВИНА, РАВАН, ГРАБЧИЋ, КИЛАВИЦА, КОРЕНИК, БЕЛИЦА, КРЊИНО, ТУЧЕП, ЉУБОЖДА, ЦРНЦЕ, ПРИГОДА, ЛИПЉА, ВУЧАР, ЈАБЛАНИЦА, ПЉОСНА, ВЕЛИКА ВРАТА, МАЛА ВРАТА, ЧУНГУЛА, ИВЕТА, ЈАЗБИНА, ЈЕЛА, САМАР, БАЊША, ГРАБ, ДАПКОВИЦА, КРИВАЧА, КУПЛЕНИЦА, ГРАБЉА, ГОЉАК, ГОРИЦА, МЕЧКИНА РУПА, ГУЧИЦА, ПАЉЕВИНА, БЛАЗАТНИЦА, ЦРВЕНА КУКА, ЈЕРИНИН ПУТ, ДЕВИЧ, ОВШЕНИК, КРНА, ЛУКАВАЦ, ДОБРУША, ПРЕКАЛЕ, СРБОБРАН, ТОМАНЦЕ, ЉУБОЖДА, ОРЛОВ КРШ, ШУМЕК, ЦЕРИЋ, БУЧЕ, БОЈЗАЧА, ТРГОВИШТЕ. СТРАЖА, КАЧКАВАЉИ, НОВИН ВРХ, ЈАГЊИЛА, ЛАЗАРИЦА, ЛОЈЗА, ЛУГОВИ, МАНАСТИРСКИ ЛУГ, ОРНИЦЕ, ПИТОМЕ ЛИВАДЕ, КАЉАВИЦА, ПОЉАНЕ, ЛЕЂЕНИЦЕ, ВОГРЉА, МИЛИНА ВРТАЧА, СТРМЕЊАЧА, КОЊСКИ ДО, ГРОМАДА, ТОРШАН, СМЕТОВИ, КРАЉЕВ КАМЕН, ПОПОВ ЛУГ, РАКИЋЕ, РУДЕЖ, РУДНИК, РАКОШ, КОСТРЕЦ, ЈЕРЕБИЊЕ, СИНАЈЕ, МОЈСТИР, ЖАКОВО, ТУЧЕП, ОСОЈАНЕ, ШАЉИНОВИЦА, КОШ, ЖАЧ, ДРАГОЉЕВАЦ, МУЖЕВИНЕ, ДУБОВО.

А сва ова насеља, узвишења и шуме налазе се у пределу МЕТОХИЈСКОГ ПОДГОРА и МОКРЕ ГОРЕ са севера и МЕТОХИЈСКЕ РАВНИЦЕ са истока, запада и југа.

Чак ни комунистичке карте, рађене латиницом после рата и са видљивом тенденцијом нису могле да оду даље од преименовања одређених махала, засеока или бачишта којима су надењавале имена албанских породица које су ту живеле или користиле их за испашу.

Али и у тим картама и даље су доминантно преовлађујући топоними словенског и српског порекла: ПРОВАЛИЈЕ, РУДИНА, СТАРО СЕЛО, ДУБРАВА, ДУШКАЈЕ, КОШАРИШТА, БАЧЕВИШТА, РУПЕТИНА, БУКОВИК, ПОНОР, ШИЉАТИ КРШ, ИВАЊЕ БРДО, РОСУЉЕ, СИНАЈСКО ПОЉЕ, СОЛИЛО, ЛИСАЦ, СТРАЖИШТЕ, ГОЛИ МАЧ...

Када и површно погледамо ове називе (топониме) може се реконтруисати читав некадашњи друштвени систем и људи који су ту некада живели: тамо где су старе грађевине; где је гром жежо; где је равно а гду су ницали граб, буква, јела, липе или цер; где се шума тршила; куд је пљоснато планинским путем; где је најбоља хладовина била; куд су јазбине; шта личи на седло и самар; која је вода какве боје и која је стена каквог колорита; где је гора а где је поље; куд су долови а где су поток или луг; шта су Срби бранили и где се орао лего; где се трговало; где су се овце стрижале а куд се се јагњиле и где су со лизале; ко је и где правио качкаваљ; где су играле русалке; где су врачеви благосиљали храст; где је црква била; где су бачије ницале; куд су провалије и вртаче; који су потоци бесни; где се стража давала а вук вребао; где је краљ седео а лазарице игром и песмом зле силе терале; где су се рађале легенде и песме; и тако даље, и тако даље... још много...

Албанци су кроз време покушавали да преименују или преведу многе топониме али им је то тешко полазило за руком. Ето, рецимо, кад је Исток у питању? Није ишло. Ако би га преименовали као страну света онда би га звали Линдја. Ако би хтели да му дају име „извор“ онда би то звучало рогобатно Бурими. Одустали су и данас Исток зову Истог (Istog). Само су променили последње слово и што сада ни на њиховом језику не значи ишта (ништа). Не могу да преведу и назив реке – Источка река – јер када то преведу буквално најдаље дођу до Источне реке (јер не њихов језик нема синониме за извор – бурим, и не познаје појам истока воде). И суседно село Врело (које је до Другог светског рата било чисто српско а седамдесетих година је постало  чисто албанско) они зову Врела (Vrela) што би била множина за изворе-врела.

Али, са странама света и са изворима и ливадама куд и камо лакше иде. Како, међутим, превести на албански језик топоним и име манастира Гориоч (место где је Свети Никола исцелио Стефану Дечанском огореле очи)? Како у преводу избећи име Марко из назива Марков поток? Како превести Црквине? Метохија? Хвосно? Србобран? Ивање брдо? Ивета? Краљев камен? Русалке? Лазарице? Граб?

Наравно, како рекох, актуелни су и сада фалсификати. Тако је Урошевац данас Феризај а Србица Скендерај. Ново Брдо је Артан а Косовска Каменица Дардан?!

Најдрастичнији пример фалсификовања потиче из времена када су комунисти били на власти и када су давали Албанцима аутономију а то је избацивање назива Метохија из имена покрајине или преименовање врха КАЛУЂЕРОВИЦА у Ђеравица.

Поред тога што, како је речено, никако не могу превести име МЕТОХИЈА, исто тако им тешко иде и са КОСОВОМ (Kosova), јер како ће у једној речи превести поље где има много птица косова, (назив за птицу кос је опште словенски и прасловенски, Александар Лома).

Али, да завршим, највећа мука око превођења лежи у најважнијем топониму, географском и историјском, који је немогуће превести да се не поквари срећа: Косово и Метохија су само две провинције српске земље које су припадале СТАРОЈ СРБИЈИ (Сербија е вјетер).

*

Извори:

Рукописи Милисава Ђурића;

Ономастика Метохијског Подгора, Светозар Стијовић;

Часопис Хвосно;

Ауторово сумњиво сећање.

*

 

ИСТОК, шта ЈЕ?!

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК, шта ЈЕ?!

По свом постанку, Исток је божије дело!

По својој архитектури, стари Исток је еклектика Медитерана и Оријента!

Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!

По својој идеји – велики је Исток!

По природи, то је компромис висије, низије и равнице!

По води, непресушан је!

По клими, склад је љутог северца и питомине југа!

Менталитетом је кротке проток Мораве кроз Динару!

По географији, Исток је Стара Србија!

По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!

По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!

По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!

По прошлости, он је Немањић који ходи њиме!

У будућности, Исток је Србија!

У садашњости, он још није рођен јер је убијен пре него што је умро!

По историји, он је српски и универзалан!

По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно је и јужно је у односу на самога себе!

По имену, он је Извор!

По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!

Словенски богови су га превели у хришћанство!

Међу градовима, он је племство!

Међу људима, Исток је стање духа!

По вери и цркви којој припада, Исток је Метох Дечански!

По невери, Исток је Источанин!

Главни град Истока је Гориоч!

Владалац Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!

Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!

Најнасељенији део Источког царства јесте Источко гробље!

По мојој песми

он је праотац

створен из маховине гробова

и манастирске сиге

а мајка је земља

Света

деце заблуделе

Источана!

По мојој причи

он пропадајући: успиње се!