ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

Пише: Игор Ђурић

Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.

Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.

Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.

Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.

ПС

Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

Милогорци и другосрбијанци!

Пише: Игор Ђурић

Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице: она је подједнако важна духовно, државотворно, историјски, идентитетски, културно и политички. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква, уметност и борба за слободу су били последња и једина линија одбране државотворности, идентитета и културе, и стубови који држе конструкцију српског опстанка: вера, народна књижевност (језик и писмо) и кубура.

Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, културу, уметност, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Србије, али ни Црне Горе.

Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:

- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;

- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;

- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.

Због чега је то тако?

Прво, треба избрисати трагове правог идентитета кад се већ ствара други и лажни.

Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.

Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења или од муке, већ из мржње према својим коренима и голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.

Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.

Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су друго-србијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада желите да будете а не са оним што сте некада били!

И како друго-србијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве а посебно их цивилизовани свет неће поштовати ван тог контекста (признати их хоће због политике).

Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!

Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци уз подршку другосрбијанаца.

Вађење!

Пише: Игор Ђурић

Није га мајка грдила (карала) што се коцкао – већ што се вадио! Што је хтео да се вади!

Вадећи се - још се нико није извадио.

У Истоку се говорило: „Ко се вадио – јебао сам му мајку“.

Треба дакле знати у невољи стати.

Онај оста који знаде кад је доста.

Вађење је зајебана и фатална радња за онога који се вади али и за његову околину (често). Јер, чим си дошао у ситуацију да се вадиш то значи да си истрошио све могуће кредите и пропустио све реалне шансе.

Најчешће се људи ваде у коцкању али се често ваде и у животу.

У животу, иха...ха...ха: у политици, у трговини и пословању, у љубави, у сексу, у пријатељству. Много људи у Србији данас се вади у банкама: већина Срба који улазе у банке – ваде се.

Реч је потпуно различита од њеног значења о којем ја овде говорим: никада се вађењем не вадиш, увек се још више гураш према дну одакле би хтео да се извадиш. Вађен никада није извађен, увек је гурнут. Али Срби не би били Срби када свакој појави не би дали ироничан, саркастичан и двосмислен назив (име, надимак). Зато ћерку зовемо сином а лепо спавамо само кад смо као заклани; ми по судовима правду истерујемо а када хоћемо да се женимо ми онда просимо (младу); у рат идемо певајући а плачемо када нам се нешто лепо догоди; када желимо да кажемо „хоћу“ ми кажемо „јок, ти ћеш“; када нећемо да одговоримо на питање ми не ћутимо него велимо „зини, да ти кажем“.

Елем, треба слушати мајку: никада се не вади. Признај стање, признај пораз, прочисти се, покај се, па пробај поново и наново – новим снагама и средствима, другачије него онда када си губио и дошао у ситуацију да се вадиш.

Вађење није добро ни у сексу, то јест, и секс је бољи без вађења.

Вађење је хватање за последњу сламку – али коме и шта може помоћи сламка, било да је прва, било да је последња?!

Вађење некада зна да потраје, понекад заличи и да је успело. Некада, овај што се вади ствара илузију да се извадио. Међутим, то никада није истина. Нема вађења. Вађење је само по себи дијагноза, свршен чин; чим си дошао до њега значи да је ствар пропала.

Вађење није „вожња“, то није последња шанса – вађење је овера дебакла и пораза, срљање у још горе. Не вадиш се ради повратка већ се вадиш јер си већ отишао. Не вадиш се да би победио већ се вадиш јер си изгубио.

Обично са друге стране твога вађења стоји невиђена фукара, она која те је до тога и довела. И тера те да се и даље вадиш јер се сваким новим вађењем ти све више и дубље улазиш у блато своје пропасти. Оног трена када си се слизао са том фукаром ти си већ почео са својим вађењем. Није, дакле, само до фукаре, нешто је и до тебе – ти си најзаслужнији за своју пропаст.

Треба знати када треба стати!

Међутим, често (најчешће) си у ситуацији када то стање не зависи од тебе и када, све и да хоћеш, не можеш стати: много си се вадио и сада нема повратка.

Вађење није истрајност, упорност или доследност. То није избор између земаљског и небеског. Нема то везе са тим темама и питањима. Вађење је пораз у поразу.

Ми Срби, као народ, вадили смо се почесто кроз историју. Индивидуално, руска душа се најпогубније вади.

Скоро свака власт, било где, дође у ситуацију да се вади. 

      Ваде се, више од нас Срба, и околни народи: пропали су више од нас. 

      Почело је да се вади и човечанство због планете.

Вађење није борба – чим си почео да се вадиш ти си потврдио свој пораз и потписао своју предају.

Можеш се вадити на различите начине: кроз карте, уз чашицу, преко заблуде или тврдоглавости, кроз трговину, политику, поред жене или мушкарца, у рату и миру... У позадини вађења си најчешће новац или пороци (углавном заједно).

Има људи, несрећних, који су рођени „вађени“, који су чим су извађени почели да се ваде и који кроз живот ништа друго не раде већ се само ваде, ваде, ваде... То су они којима ништа не иде од руке – осим вађења (а то значи да су стално у некој пропасти).

Има и срећних, оних који се никада не ваде. Има и паметних, оних који знају како “стићи и утећи, и на страшном месту постојати“ – са нагласком на „утећи“.

Сви ми идемо кроз живот ка вађењу, разликујемо се само по томе ко има памети или искуства да на време пред амбисом стане, чак и онда када му изгледа да ће лако прескочити. Јер људе вара заблуда да је било оних који су тај исти амбис успешно прескакали. Да, било је таквих, али се они прескачући нису вадили. Они, ти који су прескочили, нису прескакали своју раку како чине они који се ваде.

Најгоре у вађењу што се код онога који се вади увек ствара привид да је ту: тик и надомак да се извади. То је илузија, опсена, заблуда. Готово је! Вађење је крај, уколико је било право вађење. Јер, има и оних вађења која само личе на то и она створе привид и легенду да се неко некада вадио и успео извадити. Ако је у питању право вађење нећеш се извадити макар неком очи извадио и веће су шансе онога кога су из гроба вадили него твоје.

Савет!?

Па живиш у Србији (на Балкану), шта ће ти савет кад и сам знаш. Кад год помислиш да не може горе и кренеш да се вадиш – већ сутрадан се покајеш и пожелиш да се вратиш у јуче. Не срљај у сутра само да би се померио од данас.

Мењај ствари, бори се, ако треба и страдај у тој борби, то је твоја обавеза, нико ти не каже да се предаш – али само као играч (борац), никад као онај који се вади!

МНОГИ ЋЕ ПРАВИТИ СРПСКО КОСОВО ОД БЛАТА!

Уље на платну Горан Пешић

Пише: Игор Ђурић

16.08 2019. године

      Није далеко тај дан када ће европски и балкански народи и њихове власти правити српско Косово и Метохију од блата. Само што ће тај чин с том спознајом доћи касно по њих и у невреме – када већ буду били дубоко у проблему и на путу без повратка.

Европа данас нема одговоре на веома важна и за живот значајна питања и нема решења за своје нагомилане проблеме. Своју богату оставу неће моћи да одбране када на њу нагрну гладни курјаци који немају шта да изгубе, брига их за властите животе, али могу много да добију.

Највећа заблуда Запада (која је ће изродити проблем са несагледивим последицама) лежи у чињеници да су прерано и на силу покушали да отпишу као неважне: верски, расни и национални фактор; поготово код Мухамеданаца. То што су они, европски народи, постали национално и верски недефинисани и изгубљени неће значити да су и други такви постали.

Одмах затим, као важни фактори пропасти Европе долазе урушавање породице, маргинализовање заједнице и појединца у њој. Са сексуалним девијацијама и такозваним "политичким коректностима" – стигло се до краја. Сулудим и бесмисленим законима они нису успели да створе функционална друштва (осим делимично на економском плану) већ су створили групе људи које ништа заједничко не везује: па ни држава у којој живе. А када такве групе људи немају никакве заједничке светиње, вредности и циљеве, постају лак плен онима који су другачији.

Тај Запад је једној цркви, држави и народу (Србима) одузео на силу својину (највећу светињу либералног капитализма) и територију (израз суверенитета) – кратковидо водећи политику без процене и мудрости, без закона и дотадашње праксе, а на тај начин су само себи приближили узурпаторе који ће једнога дана рећи:

„Када су Срби могли остати без Косова, а ви сте се с тиме сложили, чак нам и помогли, због чега се сада буните када нас је и овде у Паризу, и овде у Берлину више од вас, како нас је било више у Пећи и Призрену“.

То додуше неће бити Албанци (само) већ много опаснији непријатељ: муслимани разних нација и боје коже уједињени у својој вери и традицији.

Па ето, када Јелисејска поља више не буду фактички француска онда ће то мало Француза што остане зажалити што Косово није српско. С једном разликом: Срби ни тада, ни сада, неће Косово признати другачије него само као своје и бориће се док постоје да се оно врати у матицу. У Француској и Немачкој неће имати ко да се бори.

Српско Косово од блата први ће почети да праве Црногорци и Македонци. Њихова заблуда по том питању је најбесмисленија, мазохистичка и самоубилачка. Срби бране Косово због свог идентитета а ови су се одрекли истог признавајући независно Косово и мислећи притом да су тиме купили мир, благонаклоност Запада и Шиптара. А, у ствари, само су показали немоћ и кандидовали се са следеће жртве истог сценарија.

Српско Косово од блата правиће и Бошњаци због исте заблуде да ће успети да сачувају свој ионако упитан идентитет и поред тога што је евидентно да их Албанци неће оставити на миру када за то дође време. Нису свесни колико греше! Језичка баријера је непремостива и поред лажне наде да ће их заједничка вера зближити. И Бошњаци ће морати да говоре албанским језиком уколико буду хтели да живе са Албанцима. Дочим, са Србима им то није проблем, како год тај језик звали: разумемо се а најважније је да нам је порекло исто.

Највећа заблуда и погрешка три горе поменута народа ипак лежи у стварању њихових нових идентитета и националних циљева који су се градили искључиво на мржњи према Србима и Србији, па се самим тим и политика води по принципу: само да се буде против Срба па макар и са црним ђаволом ишли подруку, не схватајући да се Срби боре не само за себе већ и за њих.

Српско Косово од блата, најзад, правиће и сами Албанци, када буду били прегажени од мора народа који ће кренути пут Европе и када се на њих обруши проклетство што су дирали оно што није само њихово и оно што уопште није њихово а што се не сме дирати (као и Црногорци, Македонци и сви остали који би да се каде и моле у отетом од Бога и народа који је то градио кроз векове). Проћи ће можда доста година али су у питању библијске размере па се зато морају мерити и библијским временом.

Да, долазе библијска времена. Сеобе народа, рођаци.

Уз курац је Митру кад попије литру!

Пише: Игор Ђурић

Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810-те године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.

*

„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.

Албер Ками

*

Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.

*

Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.

*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.

У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!

Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.

Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.

Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', јер сам читао књиге. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.

На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.

А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.

После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.

Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').

Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер''...

Једном сам, на једном месту, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

Останимо народ "бесплатног ручка"!

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

ШЕР БУДАЛЕ!

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!

Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.

Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.

Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.

Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.

Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.

Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.

Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.

Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.

Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

Скуп идиота контролисан спиновањем!

               Пише: Игор Ђурић

07.04 2019. године

Да би се овај народ променио на боље (јер га тренутно мењају на горе) а ова држава уздигла (јер је бацају на колена), тај поменути народ се мора привести култури и мора се образовати. Тек онда, права елита може да га поведе а уједно то је и први задатак те елите (уколико успемо да је пронађемо и оживимо јер елита у Србији не заузима место које јој припада, пошто су је партијски кадрови и медиокритети потиснули уза зид).

Стратегија глобалних освајача је јасна: народ који хоће покорити треба свести на скуп идиота, којег после тога морају контролисати спиновањем, манипулацијама, страхом, задуживањем и (најважније) контролисаним и усмереним образовањем. Ово последње, образовање, мора се свести на ниво техничко-технолошке обучености, да би ти полу-идиоти могли да раде и привређују, те доносе велике зараде капиталистима. Хуманистичке науке и уметност, се по тој стратегији, морају банализовати, естрадизовати, свести на производ који се продаје, морају бити закићене фразама и општим местима која ће ти идиоти моћи да препознају. Најважније од свега: појединца треба одучити од навике да размишља својом главом и да има идеале за које се вреди борити и умрети. У ту сврху треба уништити породицу, државу, нацију, веру, пол. Све треба свести на материјално, па и сам смисао живота.

И, прилично се постигло. Деца која стасавају прихватају те обрасце и општа места и сличе једна другима као јаје јајету. У школи их више не поспешују да буду паметни, да читају, да размишљају својом главом. Са друге стране, старији нараштаји се продају и предају, китећи се туђим идејама и флоскулама о ''новим европским вредностима'', мантрајући о ''новом времену'', не дозвољавају (пре свега сами себи) да критички приступе ономе што се догађа око њих.

Ето, ту је замка и узалудност посла нас који хоћемо својом памећу и својим пером да променимо нешто на боље! Шта вреди памет у свету који стварају глупаци, у систему вредности глупости која не схвата и не разуме ту памет?! Чему писати, ако онај коме је намењено исто: не зна читати?! Каква висока књижевност или врхунско новинарство за народ који је углавном функционално неписмен, почев од властодржаца па до сточара на Пештеру?! 

Чему мудрост када се само глупост исплати?! Њих, глупе, треба тољагом по глави да би те схватили. Иначе, можеш написати стотине добрих књига и чланака: џабе! Читаће они којима је све то потпуно јасно и које не треба мењати. Отуд, борба за бољу Србију мора почети борбом за образовање, културу и уметност. Грађанин се мора научити да распознаје праве вредности, чак и онда када их у потпуности не разуме, и да мисли својом главом (пошто данас мисли само својом гузицом) чак и онда када му се то не исплати.

Дакле, не треба људе око себе убеђивати да је власт лоша, већ их треба натерати (милом и лепим) да прочитају добру књигу, да послушају мудрог човека, да виде добар филм, да чују добру песму, да схвате да поред ружења и пљувања која слушају свакога дана има и лепих речи, лепих дела. Треба их терати да почну да купују добре књиге, да надокнаде све оно што су прескочили, да мисле о лепом и добром, да своју децу васпитавају на основама правих вредности, да им усађују идеје доброг и лепог, етике и естетике, да их науче да цене памет и слободу, да им завештају идеју борбе – а не да заједно са њима гледају ријалитије, да их пријављују да учествују на фолк такмичењима, да их учлањују у владајуће странке због запослења или да озлојеђени псују власт а ништа не предузимају да ствари промене.

Школа данас, а то је план и циљ, не образује децу, морамо то учинити ми: својим примером. Као што то чине наши спортисти. Свако да ради свој посао најбоље што може, без обзира на препреке и немогућу мисију. Најважније је: разбити заблуду младих нараштаја ''о добром и паметном западу благостања'' и нама који ништа не ваљамо, ништа не знамо и због тога смо кажњени лошим животом. Ништа тамо не ваља и ми данас у Србији још увек боље живимо од њих. Макар ми који мислимо својом главом. Јер борба, чак и у немаштини, зна да буде тако инспиративна.

Грађанска Србија и пробушени куртони!

Пише: Игор Ђурић

Грађанска Србија може бити само национална. Када правилно прихватимо национално онда је лако шајкачу заменити шеширом. У питању је супериорност или инфериорност. Када национално чврсто стојите са обе ноге на земљи, онда грађанско није баласт већ је предност, лако се прихвата и националним идентитетом допуњава. Када се, пак, националног одричете и стидите зарад грађанског, онда нисте ни у једном заиста и искрено. Онда своје грађанско доказујете негирањем свог националног – а то не ваља. Не можете постати Мика негирајући да сте Пера, већ само доказујући да можете бити и Мика и Пера. Грађанско треба да буде еволутивни корак од националног ка универзалном, природан и дијалектички. Где год да одете, на било који део света, кад се са неким упознате увек ће вас питати ко сте и одакле сте. Национално је ваша лична карта: име, презиме, нација...

Идентитет је важан за појединца. Често за некога кажемо да је ''јака личност'' јер држи до себе, својих принципа, свога идентитета. Исто је и са народима. Док велики народи свој колективни национални идентитет уопште не доводе у питање, они исти, са друге стране, траже од бројчано слабијих народа да се одрекну свог националног духа као нечег превазиђеног и штетног, а уистину, јер се тога највише плаше. Када желе да поробе и униште један народ онда насрћу на национално а подржавају грађанско. Кад хоће да те окупирају онда покушавају да униште националне вредности уз помоћ грађанског баљезгања.

Заблуда грађански опредељеног појединца у Србији лежи у следећем: жели да буде јак индивидуалац, хоће да његова породица буде снажна, ситуирана и хомогена, да његова фирма буде јака, да његов клуб побеђује, а труди се и ради да његова нација (самим тим и држава) буде духовно и физички унижена и уништена. Е, па то не иде и не може. Не можете бити јак индивидуалац са јаком породицом, у девастираној нацији (можете бити јак индивидуалац у таквој ситуацији само ако се борите да повратите националне вредности које се гуше и урушавају на силу). То су већ покушали комунисти и није ишло. Знамо како се завршило. Тако ће се завршити и са тренутним процесом ''де-србизације'' у циљу светле ''европеизације''.

*

Већ, помало, боде очи и вређа разум непрестана прича о ''паду система вредности'', код нас, у друштву и држави, те, ето, то је кривац за нашу лошу ситуацију. Мало-мало, па се неки паметњаковић појави и дефинише нашу пропаст или објашњава неки проблем: ''пао систем вредности'', вели такав. Као да је то ''оперативни систем'', па може да пада и да се диже. Међутим, ако такав пад система вредности и постоји код нације, то је исто као кад се догоди пад имунитета код појединца. Када се то догоди, и у једном, и у другом случају, свакаква болештина се појави и развија.

Ипак, систем вредности је, пре свега, индивидуална ствар. Није то опште прихваћени збир правила, већ индивидуално и лично равнање према неком етичком или естетском нивоу. Када стварате, на било којем пољу људске делатности, ви поред себе не држите свеску са списком ''система вредности'', па на основу тога радите. Ваш квалитет одређује ниво вашег система вредности. Управо, тзв. ''пад система вредности'' ствара могућности да урадимо много више, јер је лествица ниско постављена и лако ју је прескочити, те лако бити изнад тренутног система вредности. Поготову када је уметност у питању. Да не говоримо о етици и моралу. Ако је систем вредности урушен то нас не спречава да будемо поштени и вредни. Напротив!!!

Најглупље и веома лицемерно је када се у медијима појави неко ко каже ''да је урушен систем вредности'', са изразом лица и ставом како он није део тог урушеног система, а, у ствари, управо тај и њему слични највише доприносе да много тога не ваља и много тога се вреднује погрешним мерилима. То обично говоре људи који директно долазе из тог урушеног система, који су производ те вредности, и да су ствари само мало боље, они се никада не би ни чули, ни видели, а камоли давали мишљења о систему вредности који их је породио. У порушеном систему вредности наравно да никада у први план неће изаћи они који су изнад тих вредности, већ управо, продукти тих вредности. Да не би сте били део урушеног система вредности, морате бити ван свакога система, осим нервног система, система за крвоток и система за варење. За једно друштво је много важније да функционише правни систем. Правни систем је најбољи контролор система вредности. Јер, код нас, чак и када крше закон они то објашњавају падом система вредности.

Систем вредности је и ствар укуса. Елита никада није имала укуса, она само прати моду и диви се медиокритетима и естради. Појединац може имати укуса. Ако желите да спознате ко има а ко нема укуса, па самим тим и мерило за систем вредности, не гледајте платна на његовом зиду и аутомобиле у његовој гаражи, већ гледајте са киме (или: чиме) живи дотични-на. Када видите брачног друга или пријатеље особе коју процењујете, биће вам јасно имају ли укуса и какав је тај укус и по којем систему вредности се равнају.

Мој систем вредности је висок и великих очекивања. Тако је и код људи са којима се дружим. Урушен систем вредности је код оних људи које избегавам и које критикујем. Дакле, има више система вредности, добрих и лоших, а каква ће бити свеприсутна слика, зависи од тога који ће преовладати. Притом, уопште не мислим о политици. О њој следе редови...

Пита мали Индијанац оца:

- Очи, зашто се моја сека зове Златна Долина?

- Знаш, сине мој, ја и твоја мајка смо били опчињени природом једне долине и ту смо зачели твоју сестру.

- А зашто се мој старији бата зове Снежна Мећава?

- Зато што је зачет једне вечери у вигваму док је напољу беснела снежна олуја.

- Имам још једно питање, оче...

- Слободно питај Пробушени куртону, сине мој...

Дакле, како дефинисати данашњи српски духовни систем вредности који директно одређује какав је политички систем вредности? Он се може дефинисати системом ''исправних и пробушених куртона''. Све што је добро ејакулира у исправном куртону, не изађе напоље и ништа се не породи и изроди из тога. Што не ваља, исцури из пробушеног куртона. Наш проблем је, дакле, технолошке а не духовне природе. Како натерати данашњу елиту и духовне-етичке куртоне да навлаче исправне презервативе како се њихово семе не би ширило и размножавало? Тешко. А како им онда доакати? На тај начин што ће права елита, уметничка и научна, људи од морала и части: да пробуше своје куртоне и да свој квалитет разлију по нацији. Морамо да духовно силујемо своју нацију да би породила нешто добро. Лепим не иде, јер битанге ваше лепо понашање увек схвате као слабост.

*

Пита ме:

- Где би волео да отпутујеш на одмор? Малдиви? Хаваји?

- Волео бих да одем у Бања Луку, на неколико дана – одговорих.

''Сељачина'' – помисли она.

''Јадница'' – помислих ја.

Од набреклих силикона на уснама нисам успео да јој видим лице. Она после мог одговора није ни хтела да гледа у моје. Да сам успео да јој видим лице, можда бих се сажалио на њену душу. На жалост, није ишло: лице се није видело а силикони за душу још нису пронађени.

*

„Верујем да је машта јача од знања.

Да је мит моћнији од историје.

Да су снови снажнији од чињеница.

Да нада увек побеђује искуство.

Да је смех једини лек за тугу.

И верујем да је љубав јача од смрти“.

Роберт Фулгам