СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

 Пише: Игор Ђурић

Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

СС ИСТОК - источки есесовац

Пише: Игор Ђурић

                               

                        Објављено у часопису ХВОСНО, број 64, 2010. године и у књизи Источке приче: приче и песме, сентиментална историја једне вароши, Дом културе Свети Сава, 2014. године

21 горска дивизија СС „Скендербег“ (албанска бр. 1) формирана је 1944 године. Лично ју је утемељио Хајнрих Химлер. То је била чисто албанска формација, углавном под старешинством немачких официра, али је и нешто Албанаца било сврстано у старешински кадар. Био је то наставак тренда да се формирају јединице од народа лојалних нацистима у посебне СС јединице, које су онда чиниле злочине у свом окружењу али су и слате на друге немачке фронтове. Интересантно је да данас нико не помиње да једино Срби нису имали СС јединицу, и да једино Срби нису ратовали на источном фронту, а за рачун Немаца, пред Стаљинградом или Москвом, док су сви народи из окружења то чинили, сврставани у разне регименте или дивизије. Чак су и Руси ратовали против Руса  за Немце – једино Срби нису. Зато нам данас гоне нану нанину.

Ризо Бљакај из Истока, из бројне и угледне источке породице, био је СС официр, један од ретких од Албанаца (јер рекосмо да су старешински кадар сачињавали углавном Немци), у саставу СС дивизије Скендербег. Долазио је за време рата често у Исток, упарађен у немачку униформу, увек наоружан, возио се у чези или фијакеру, и демонстрирао силу. Руку на срце, није починио нити један злочин у Истоку. Старији људи се чак и не сећају да се бахато односио према Србима. Мало је ко смео да му приђе али ни он није прилазио Србима. 

      Други, много мањи и нижи, и свакако већа фукара, нису пропуштали прилику да се разбојнички односе према Србима, често и да физички насрну, па и да убију. Тако су страдали од шиптарске руке, углавном мучки, подмукло и без икаквог разлога Богољуб (Љупче) Крстић, свештеник Андрија Поповић, игуман манастира Гориоч Никодим Радосављевић, Сретко Булатовић, Рашић Сталета, Рашић Радивоје, Димитрије Мирковић, Вујошевић Марко, Војиновић Невена. Мика Вулић је рањен, у очи Ђурђица 1944. године али је преживео. Крвници су над њиме завршили посао јуна месеца 1999. године. 

     Исток је, ипак, релативно миран у каснијим данима. Спорадична убиства, силовања и пљачке се јесу дешавали али нису у толикој мери били присутни, колико је било злочина у другим местима. Има више разлога за то. Повезаност великих источких породица са обе стране, Источки четнички одред негде у Србији који је био одређена гаранција, релативно добри односи пре рата, и мудрост појединих албанских вођа који су схватили да ће фашизам бити краткога даха, тако да нису чинили организоване погроме већ је све остало на појединачним случајевима. Околна села су много више пострадала за време Другог светског рата.

Нарочито је у време италијанске окупације било нереда и јавашлука. Кад су стигли Немци, после италијанске капитулације, ствари су се мало поправиле јер су они одржавали дисциплину, пре свега зарад свога мира. Проверен је податак да су Немци у Истоку тражили да станују искључиво у српским кућама, да су се трудили да се не мешају са својим домаћинима и да нису крали и кокошарили као Италијани. Поштовали су и жене (за разлику од горе поменутих). Италијани су, додуше били мање крути, хранили су децу са својих казана и плаћали им за ухваћене мачке и нахватане пужеве, дружили се са Србима али су мало пажње посвећивали сигурности ван свога логора. Обрни, окрени, највећи непријатељи Србима нису били окупатори већ они који су живели са њима.

Ипак, далеко је све то било од идиле. Срби су много трпели, владала је општа несигурност, били су грађани, не другог реда, већ грађани без икаквог реда и стављени ван закона, поготову кад би се нашли некуд ван Истока. Тако би и долазак СС официра Бљакаја представљао опомену за све Србе и ретко се ко усуђивао да се нађе на путу кад би се он, у пратњи, провозао улицама Истока ка својој кући у Бљакића мали.

И ако није починио злочине у Истоку, формација чији је официр он био била је злогласна по свом крвавом трагу, па чак да је он и био „чист“ - по командној одговорности и припадности нацистима већ је самим тим био злочинац. Говоркало се да је он можда и лично учествовао у извршењу злочина по Црној Гори али то никада није доказано. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Осуђен је, у одсуству, и по кратком поступку, и проглашен за ратног злочинца од нових власти после рата. Сматрало се да се он повукао са Немцима и да се налази негде на западу, уколико није страдао негде уз пут.

Време је пролазило и он се заборавио. „Рука правде“ га није достигла и поред ажурности комуниста по том питању. По ослобођењу, кад су стигле нове власти, много људи је стрељано са обе стране, и Срба и Албанаца, чак су се трудили да и ту одрже некакав национални кључ. Стрељани су и прави албански злочинци, мада не у броју и мери наспрам злочина које су починили. Многи су и променили страну па су црне фашистичке кошуље заменили звездом петокраком. Многи од њих су деценијама после рата палили и жарили а да нико није смео да им помене фашистичку прошлост. 

      Стрељани су и људи који нису учинили ником ништа лоше. И са једне и са друге стране. Стрељан је Бајрамај Рустем и ако је током целог рата штитио источке Србе. Он и Идриз Битићи, којег су такође стрељали комунисти, су спасли Исток и источке Србе од погрома који су спремали дренички Шиптари. Стали су пред њих и нису им дали да уђу у Исток. Не треба улазити у мотиве због чега је то урађено – урађено је. Бујупци испод Гориоча су све време рата чували горичке иконе и сачували их (игуман манастира пред почетак рата би отац Руфим). Рат је, на месту игумана дочекао Никодим Радосављевић. Он је уз помоћ Илије Живановића склонио иконе, прво код горе поменутог. Монах Никодим је убрзо убијен док се враћао са неке сахране из села Верића. Сахрањен је у порти манастира. Није било мушке руке да све то обави па су обавезу на себе преузеле Источанке.

Стрељани су, по ослобођењу, и Срби, скоро сви без икакве стварне кривице осим што су неки припадали пораженој страни. Има и Срба који су се извукли мада су били у четницима. Ипак стрељани Рале Вулић, Сталета Крстић или Радомир Пумпаловић заиста нису били криви ни за шта, нису починили никакав злочин, али су стрељани због припадности четничком покрету, или због потпуно небитних ствари. Најапсурднија је смртна пресуда и егзекуција извршена над Станом Вулић. Оптужена је и осуђена само због тога што јој је ћерка била удата за шиптарског зликовца Амет Ну-у, а при том неки од шиптарских зликоваца већ су били у комунистичким властима и индиректно јој судили.

Ето, било је осуђених, стрељаних, невиних и кривих, а ипак, најкрупнија зверка, СС официр Риза Бљакај је успео да се извуче и да побегне од руке правде. А, онда: сензација, шок, неверица!!! У понедељак, 20. фебруара, 1956. године, органи безбедности, полиција и УДБА, проналазе леш Ризе Бљакај, зазидан у кући његовог братанца, непосредно пошто је умро тих дана. Све време он је био сакривен на неколико стотина метара од милицијске станице. У кући му је направљена посебна просторија, која је била сазидана тако да се не примећује ни споља, ни изнутра. Свакога дана, његов братанац Ђемо Бљакај, давао му је храну, износио трагове физиолошких потреба, уносио му воду за купање. Чак му је доводио и доктора. Највећи апсурд целе ове приче је тај што је Ђемо био ожењен Српкињом, Љубицом, учитељицом и првоборцем. Ни она није хтела да ода СС официра.

Скандал је био велик. Штампа је пратила догађај. Структуре су се узмувале. Требало је вадити флеке, сви су се осећали кривим: и они што су га крили, и они што га нису нашли до тада. Ипак, братанац Ризе Бљакај, Ђемо, држао се, достојанствено. Сутрадан, 21. фебруара, он је на партијском састанку основне школе где је радио, изјавио следеће: „Ја сам крио стрица, то је истина, то ми  је била дужност. Ви радите са мном шта хоћете“. Истог дана је истеран са посла и искључен из чланства Савеза комуниста. Његова супруга Љубица није хтела да га изда, па је и она доживела исту судбину и ако јој је понуђено да остане на послу уколико се одрекне супруга. Ђемо је прећутао и једну чињеницу која се обелоданила много касније, а то је: да је доктор Фрањо Шен долазио да лечи његовог стрица а да то није пријавио властима. Доктор Шен је био угледни припадник заједнице све до смрти а тек је после откривен и тај податак. Ђемо је заиста показао лојалност према њему.

Суђење је одржано у сали биоскопа у Истоку (некадашњи Соколски дом). сала је бина пуна грађана и школске деце (која је организовано доведена). Очевидац тог догађа испричао је аутору текста да се Ђемо на суђењу држао као и на поменутом партијском састанку. На питање "зашто је крио ратног злочинца?" одговорио је да је то била његова обавеза према родитељу. Очевидац, који је тада био ђак основне школе, се не сећа пресуде и да ли је уопште изречена.

На поменутом састанку, официр УДБЕ Рајко Видачић био је прилично благонаклон према целом случају. (Он ће касније постати начелник покрајинске Службе безбедности, а биће искључен из Савеза комуниста и смењен са дужности 1966. године, у време када су после Четвртог пленума летеле главе Ранковићевих кадрова). Рекох, требало је оправдати и неуспех службе у целом овом случају. Нашао је он речи оправдања за Ђему (осећај родбинске припадности који нема везе са идеологијом, итд.). Био је умерен и према самом Ризи тврдећи да они из службе и немају неких великих доказа за његову кривицу. Другим речима, у име моћне структуре којој је припадао, он је поручио да би било најбоље да се све брзо заборави и да ствари крену неким мирнијим током.

Иако је истеран са посла Ђема није ухапшен и никада му није суђено за оно што је урадио. Живео је и радио у Приштини као миран грађанин, без икаквих проблема.

Ову причу би неко други вероватно испричао на други начин. Ја сам је чуо и доживео овако. Можда јој фали више људскости али су ране сувише дубоке а међусобна историја је пуна крви и злочина. Свакаква је ово прича: има потенцијала за роман, за филм, за легенду. За сада ћемо стати на овој краткој и телеграфској верзији.

Дај нешто веселије!

Пише: Игор Ђурић

Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.

Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.

*

Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.

*

И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.

*

Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

СРБИ СУ КРИВИ ЗА СВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Наравно, слажем се, за све су Срби криви. Они су зло. Зато их је ваљало побити и истерати са огњишта. Зато их је ваљало убијати од када је света и века. Знали су то и они од раније, па и не тако давно, рецимо усташе, балисти и нацисти. 

Тако је у експериментима доктора Менгелеа над логорашима било прилично Срба (које су потоње комунистичке власти крстиле као ''Југословене'', ипак тешко је поверовати да је у тадашњим нацистичким логорима било њихових најбољих савезника Хрвата који су били заузети својим логорима, поготову не за експериментисање). У експерименту заведеном под ознаком М-СС-820 од 22.05 1943. године, који је рађен да се утврди колико љуско биће може да издржи под екстремно ниским температурама, национални састав оних који су били подвргнути мучењу био следећи: 39 Руса, 27 Француза, 34 Пољака, 11 Чеха, 3 Словака, 22 Украјинаца (читај Руса или комесара), 9 Белгијанаца, 26 Рома, 79 Југословена (читај Срба). Иначе зачетници улогорења и оснивачи првих концентрационих логора су Енглези у Бурским ратовима. Тек да се зна.

Што се тиче хрватског ''бранитеља'' који је негде изјавио да свако зло долази од Срба, он је ''у праву''. Он мрзи Србе и за њега су они зло. Човек је био само искрен. Скоро сам разговарао са пријатељем по сличној теми. Чак и нацисти крију своје планове и радње везане за такозвано ''коначно решење''. Савезници скоро да нису успели да пронађу никакво наређење које би директно било везано за холокауст.  Рајнхард Хајндрих је потписао једно наређење 2. јула 1941. године у којем се између осталог каже: „Следеће ће бити извршено: треба ликвидирати све функционере коминтерне, официре вишег и средњег ранга и екстремисте из редова партије, чланове централног и обласних комитета, народне комесаре, Јевреје у служби партије и државе...“. Наравно, наређење је везано за напад на СССР, али треба обратити пажњу на формулацију: овде се говори само о Јеврејима у служби државе и партије, и то на крају.

Херман Геринг потписује наређење неколико дана касније и оно је следеће садржине: „Објашњавајући надаље задатак који вам је дат 24. јануара 1939. године о решавању јеврејског питања емиграцијом и евакуацијом на најбољи могући начин у садашњим околностима, ја вам на овај начин скрећем пажњу и упућујем вас да извршите све потребне припреме у погледу организационих, финансијских и материјалних питања за тотално решење јеврејског питања унутар немачког утицаја у Европи“. 

Са друге стране, такозвана Зелена фасцикла из Нирнберга, у којој су Герингова наређења садржала је отворене инструкције о томе шта треба радити у СССР-у: „...многе десетине милиона људи на том подручју ће постати сувишне па ће или умрети или бити присиљени да емигрирају у Сибир...“. Дакле, сви знамо о чему се ради, али окорели нациста покушава да буде што неодређенији, помиње само емиграцију и евакуацију, са потребом да се сакрију праве намере. Немци крију своје делатности, замећу трагове до краја рата док су Хрвати отворено говорили о трећинама Срба које треба поклати, покрстити или протерати. 

А Хрвати, њихове најверније слуге из тог времена? Они не крију. Они се хвале. Они се такмиче ко ће више заклати Срба. Курцио Малапарте, који тада крстари Европом као ратни репортер, био је ужаснут посетом Хрватској и Павелићу. Док, како рекосмо нацисти покушавају да сакрију шта раде, поглавник се хвали: показује му у свом кабинету, на свом радном столу, посуду пуну извађених српских очију коју је добио баш тог јутра, као поклон од својих верних усташа. Док Милошевићу на суђењу у Хагу нису могли пронаћи нити једну наредбу за оно за шта је оптужен, у исто време имају Туђманов снимак са Бриона где он отворено наређује да се Срби етнички очисте.

Сребреница или Кравица?

Пише: Игор Ђурић

Сваки догађај има своје историјско тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери. Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.

Неколико примера о произвољном и нетачном доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси, до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?

Само неколико месеци пре Катињске шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега, 1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је намењено да буде топовско месо и статистика. 

Има ли разлике у злочину и жртвама између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан, тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.

Жртве се глорификују или релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата. А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.

Британци нису евакуисали Ковентри, и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу су судили за Ковентри. То је поента.

Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.

Када је завршен рат победници су судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами, анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.

О медијском спиновању јавности поводом броја убијених Албанаца на Косову и Метохији читај кликом овде!!!

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“

Пише: Игор Ђурић

„Корњачо, од чега је твој оклоп саткан?

Упитах и одговор добих тај:

Од страха великог он је саздан,

На свету чвршћег нема знај“.

Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио. Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој препоруци узео сам Василија Гросмана.

Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.

Василиј Семјонович Гросман (1905-1964), писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици (битки). Радио је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба безбедности. Књига је у СФРЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године. Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је гледам пре него прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, као критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.

Наравно, трагајући за биографским подацима аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за једно од најзначајнијих дела прошлог века. Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину, то и није нека похвална ствар:

Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији, најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку помоћ бољшевизму, заиста у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.

Сам Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:

„Мајаковски је највећи државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој државности“.

И, мада се не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:

„Пут Чехова – то је пут руске слободе“.

Књига је одлична. Комплексно али књижевно обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро, па и ако је Јевреј(ин) он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће Солжењицин учинити много касније.

„Ахмете Усмановичу ја веома поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима; ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас прогласе за крајње реакционаре“.

Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за Србе!

Или:

„На почетку рата сам био код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој: „То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус... Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало: Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам као онда – руска туга, руска срећа...“.

Гросман у овој књизи говори у чисткама, совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво, немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија), нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну страну а догађаје приказивали црно-бело.

„Антисемитизам никада није циљ, антисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности које немају решења“ – каже Гросман у књизи.

Он говори о антисемитизму међу обичним људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од глади у време Стаљинове владавине; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:

„Да створи нову Немачку, да запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.

Овде ћете прочитати и видети потресне слике из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке, када млада везисткиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је: осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је најбољи доказ да је књига добра.

Један немачки војник размишља:

„Ако избаците Ајнштајна, нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин, али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.

Код Гросмана и немачки војник јесте само човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног, ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку. Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман провлаче све историјске личности тога времена.

А Рускиња каже следеће:

„Ова соба припада Немици, она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.

Постоји један совјетски мит, у којем има и истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однесени. Такав један случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:

„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.

У књизи ћете прочитати редове у којима су иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици „јер нема ко да потпише пријем“. Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника. Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја које је зависило од категорије картице за снабдевање. Они се међусобно не разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.

И можда је Гросману одређена доза самоцензуре помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.

*

Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.

Оно што би се могло подвести под закључак о томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету, свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“

ПСЕЋЕ ГОДИНЕ – ГИНТЕР ГРАС

Пише: Игор Ђурић

                

Река Висла се излива и чини штету на почетку Грасовог романа. Дакле, проблем са рекама није од јуче и није нов. Тамошњи људи схватају да морају регулисати водоток, да им не би загорчавао живот, и то чине пре равно 120 година. Да ли ми толико година каснимо са својим рекама, које су текле и тада, и сада, или је вода однела људе? 
      Симболички, наравно, река се излива, та Висла код тог Граса, јер мишеви разних концесија рију по насипу, праве рупе и ходнике, те на тај начин урушавају насип, који би могао да симболизује државу, јер вода продре у ходнике и руши грађевину. Мишеви могу бити најпре јеврејски, али и католички, те православни. Иако то нема везе са реалношћу, тражи се мачка која ће похватати и убити мишеве. Хоће ли их и појести, то је већ њена ствар. А, кад мачка почне да прави проблеме, онда се тражи и пас. Само то буде, као по обичају, касно.

Колика те река плави, толики си народ. Такав ти је карактер. Не можеш бити ни један други народ осим онај од река које те запљускују. Поток ли си по карактеру, што се избујичи и брзо потроши, или си огромна река која тихо тече и никад не пресушује, која плови кроз државе и стигне до мора. Колико си велику реку зауздао и освојио, толико си уздигао и увећао свој народ. Све док га плаве потоци, тај народ преживљава ''псеће године''.

Мали народи који желе да постану велики, да контролишу велика пространства и да прелазе непрегледна мора и реке – морају освојити свет и зауздати велику реку у духу, у стваралаштву душе, а не имитирајући (неуспешно) физичко освајање света и технологије освајања и зауздавања.

„Једна ветрењача зна само за дане са и за дане без погодног ветра“. (Гинтер Грас)

Један човек зна само за дане кад је био човек и дане када је глумио да је човек. Један народ зна само за дане кад је био слободан и када се борио за слободу. Између тога је време када се губи слобода, понекад и неприметно. Понекад и несвесно. Кад би народи знали да управо тада/сада губе слободу, онда би они то спречили. Али не знају јер уживају у слободи, па не желе ни другима да је ускраћују.

Јесу ли страшила за птице, онда, оружје за борбу за слободу? Можда је то симболична одбрана од нацистичких челичних птица које ће ускоро срушити светске градове или се један од Грасових јунака случајно зове баш Амзел, што на немачком значи ''кос'' (птица: кос: Косово), што онда књизи даје и пророчки карактер када су челичне птице у питању и страшила која су правили Срби, не да уплаше те птице, већ да их наведу на лажан траг. Или је случајно, што ће се испоставити, да Срби неће имати довољно страшила за птице, да престраше птице, на КОС(ову), то јест, на земљи косова-птица?! Јесу ли ''псеће године'', у ствари, ''страшила за птице'', не за мишеве, мачке и псе – птице треба страшити.

Појава нацизма својевремено није озбиљно схваћена. Свака средина се суочавала различито и понашала се другачије у односу на појаву нацизма. У почетку су сви ти залуђеници по пивницама, у смешним униформама са још смешнијим обележјима, изгледали као какви занесењаци који немају другог посла но да марширају и пале бакљаде. А, онда, полако, миц по миц, страх и интереси преузимају главну улогу. Део људи је у нацистичкој странци препознао могућност за остваривање својих циљева и интереса на лак и брзи начин (разлог због чега се и данас људи учлањују у странке); а део људи је почео да се плаши (свако из свог разлога а разлога је било много) када се испоставило да су ти занесењаци у ствари агресивни манијаци којима ништа није свето. Када је лавина кренула, однела је све пред собом. Појединац или група, могли су утицати на догађаје и људе, управо и једино у оном периоду када су смејали и мислили да имају посла са безопасним будалама.

Иза надолазеће несреће, као и увек, стајао је крупни капитал. Знали су да не могу изгубити нити у једној варијанти и ма колико милиона људи изгинуло и ма колико градова буде сравњено са земљом. У почетку ће зарадити на индустрији оружја и оруђа, на опремању војске, припремама за рат и самом вођењу рата а после ће зарађивати на изградњи порушеног, поновног покретања мирнодопске индустрије – то јесте: на миру.

На крају, зликовци преживе, прихвате ново време и опет суде и пресуђују жртвама. Од освете ништа!