ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)

Пише: Игор Ђурић

               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак. Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.

Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.

Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.

По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.

Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.

Несвакидашњим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...

Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.

Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.

Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.

Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.

Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...

Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.

Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.

Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.

Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов садржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.

Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свезака и фасцикли.

Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.

Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.

Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!

                                                                     Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ НАСТАВИ СА ЧИТАЊЕМ ЦЕЛЕ КЊИГЕ

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....

О СКРИБОМАНИМА!

Пише: Игор Ђурић

СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...

Ако напишеш лош роман – бићеш лош писац. Ако напишеш шест таквих романа – постаћеш романописац.

На сву срећу, још има људи који нису објавили књигу, и то је оно што даје књижевности какав-такав смисао.

Небојша Васовић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ'' 

Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије. 

Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између само-порицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе. 

Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. 

Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља. 

Толстој је имао другачије искуство. Он у писму А.А. Фету, 23. јануара 1856. године, из Јасне Пољане, пише: ...А знате ли шта ћу вам, као изненађење, рећи о себи: кад сам пао с коња и сломио руку, и кад сам после несвестице дошао к себи, рекао сам сам себи да сам књижевник. Ја сам књижевник, али усамљен, повучен књижевник... Оно што сам штампао раније сматрам само као пробу пера и мастила од ораха... Мени је врло пријатно што ви волите моју жену; мада ја њу волим мање од свог романа, ипак, знате, жена је...

Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни своје скрибоманије и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе. 

                                                                                           Милош Јованчевић

     Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалности до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакодневно не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.

Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им понекад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју... 

     Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима?

Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Каже Момо Капор у својим Исповестима: Већ од малих ногу, чим осети да се разликује од својих вршњака, мораће да савлада претешку вештину претварања и скривања своје лепе, племените болести. Нико не зна да потајно пише песме – ако га ухвате, тешко њему! Правиће се, дакле, да је као и остали, чувајући се као куге да изговори судбоносну реч: ја сам уметник... Уметност, то племенито лудило, јаче је од свега. 

      Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. 
     Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембела, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. Понекад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама иако су увек у мањку са таквим људима.

Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (иако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“). 

     Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције. 

Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора понекад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то, српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.

Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средини толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.

Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.

ПЕТАР МИТИЋ...

У време када је рукопис ове књиге добрано поодмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965. године већ било треће издање.

Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад,  којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобајаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).

Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.

Пера саветује следеће:

Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати.  Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман.  Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није уметничко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.

Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу Како постати писац. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, понекад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.

Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, Жика Обретковић, те Станоје Ћебић), сеоског учитеља и песника наивца из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио. 

Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.  

Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем. 

Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.

Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам помало јеретио.

ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Пише: Игор Ђурић

НЕ МОЖЕШ БЕЗ ЊИХ... ЖЕНЕ.. ЕХ...

Салвадор Дали: Ја много волим да распаљујем страсти између мушкараца и жена. Радује ме када примећујем да се на све стране множе лезбејке... Пре неки дан су ми представили десет лезбејки: свака ми је донела по ружу. Те лезбејке су ме просто залуделе, у мислима их постављам где ми се прохте, осећам како се припијају једна уз другу... Што се мене тиче, ја никада никога не додирујем, то је пословично... Веровао сам да чак могу и ваздушним путем закачити трипер. Сада вам је јасно зашто се јежим од помисли на додир. А гледање! Е то је нешто сасвим друго: прекјуче сам видео диван филм у коме неки огроман пас води љубав с младом Шпањолком. Било је дивно као Далијева слика.

Писац је сироче. И сиромашан, углавном. Не духом, новцем. Да би опстао мора неко да га усвоји. Најбоље жена нека. Пошто је писац мушко, онда је жена најбоље решење. Жена која га воли. И нема никакве уметничке амбиције. Жена коју ће он учинити несрећном или срећном, а коју ће свакако овековечити онолико колико сам достигне.

- А, шта ако је жена писац? Ко њу треба да воли: мушкарац који нема уметничких амбиција?

- Жене писци нису узете у обзир! Тачка.

Видјадар Сураџпрасад Најпол пише: Жене писци су другачије. Када читам потребан ми је само параграф или два да одредим да ли је писала жена. Мислим да ми нису једнаке. 

Постоје ретке списатељице које оставе вредне редове, ретке су и у коначноме: нису велика књижевност, и то по сумњивим мерилима која се у овој књизи оспоравају! Има жена књижевника али нема књижевних величина међу њима (као што их нема ни међу куварима) које би се сврстале уз рамена Достојевског, Балзака, Андрића, Црњанског, Руждија... То су чињенице, не велим да је то поштено и добро, једноставно је тако од Бога им дато. 
      Постоје, рецимо, женски писци, како се у нас говорило за Богобоја Атанацковића, али се веома ретко нађе жена-писац која досегне до ранга легенде. Михиз ме брани од напада који ће уследити, реченицом: откад су то проблеми књижевности проблеми учтивости? Или, да цитирамо Жида, бранећи се од напада да су ми мисли злонамерне: Са добрим намерама се прави лоша литература. Толстој у свом Дневнику, под датумом 23. октобра 1853. године, пише: Раније ми је било довољно да знам да је аутор романа жена, па да га не читам, јер ништа не може бити смешније од женског гледања на живот мушкарца чијег се описивања жене често прихватају. То пише реформатор и борац за људска права ондашњег времена. После је и утекао у смрт, од своје жене, која је имала уметничке аспирације и којој није било довољно да га воли.

Кад уметник каже: супруга ми је најбољи критичар, или дете, отац, мајка, бежи од њега к'о ђаво од крста. Тај није ни уметник, ни писац. То је можда само добар породични човек, да не кажемо: малограђанин, у најбољем значењу те речи и најбољој традицији хладовине дворишта где се испија породична кафа и оговара родбина и пријатељи. Испада, по томе, да сваки геније треба да има и жену-генија поред себе?! Писац мора да има жену која жели да буде жена. Да нема правих жена, не би било ни писаца. Тек је списатељ са првом женом поред себе, и: књижевник. Уметник! Стварати уметност која није намењена женама нема никаквог смисла.

Писац је, дакле, издржавано и усвојено створење. Препуштен сам себи, он би умро од глади и зиме, уколико му неко са стране не пружи. И уколико га неко не воли таквог какав јесте и због тога што је такав. Другче, додуше, не би ни био писац. Да може сам да се издржава био би лекар, политичар, рудар, макро... не би био уметник. Да може сам да се издржава био би „културни радник“. Био би: жена!!! И, не би га жене волеле искрено, без користи. Већину мушкараца жене воли због неке користи, једино писца, уметника, жена воли на своју штету. Да може сам да се издржава, не би могао да ствара. То једноставно не иде једно са другим, јер се стваралац мора у највећој могућој мери ослободити материјалног и тако створи простора за духовно. По Вилијаму Фокнеру најбољи посао од којег би писац живео, јер од писања ретко ко то успева, јесте да буде власник бордела. Преко дана је тихо а ноћу је весело – то писцу треба. Моје искуство у погледу околине јесте, да једино оруђе које ми је потребно у мом занату буде: папир, дуван, храна и мало вискија – вели Фокнер.

- Простачко упрошћавање и вређање женских осећања!!!

- Зашто, напротив, ово је величање жене.

- Жена може волети без користи било кога!

- Али, углавном, без користи воли само уметнике!

Писац треба да буде мушко а жена треба да му буде жена! Писац без жене не може, чак и кад је погрешна и фатална по њега, она му је инспирација, подршка, љубав, страст – све је то жена писцу. Значи: жена је писцу све оно што и треба да буде жена. Она је његова коб, његова судбина, његова муза. Због ње се пише, за њу се пише, али срцем и посветом, за љубљену жену а не за жену критичара. Жене покрећу свет, све мушке активности везане су за потребу да се жена фасцинира, да се придобије за себе, била она жена, љубавница, мајка или ћерка. Ипак, највећу жртву мушкарци приносе женама са којима воде љубав, у које су заљубљени, од којих праве богиње. Отуд и став, оправдан и тачан, да жене не треба да пишу, већ треба да се о њима пише. Жене су мушка божанства. Јесте ли видели икад да писац одлази у цркву са рукописом, у потрази за мишљењем Бога о његовом делу?! Оно, можда и јесте, од писаца се свашта може очекивати.

Писцу жена не треба да му буде „најоштрији али објективни критичар“. Писцу жена не треба да буде подршка у томе што ради и да „иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена“. Жена писцу треба да буде Жена, на почетку њиховог животнога пута (можда и љубави, како кад и како где) добро би било да му буде Муза. Међутим, музе имају свој рок трајања, узгред, врло кратак, па после тога писац у жени тражи Жену, уколико је има тамо. Писцу не треба верна жена, њему треба одана жена, она која га воли и онда кад почне да га мрзи, што је неминовно. Она мора да га прихвати као нешто своје, чак и кад схвати да јој представља само баласт и муку, као кад узмете старог и немоћног родитеља у време меденог месеца те га водите са собом, јер исти нема где и не може да се брине сам о себи. Љубавница писца мора да развија матерински инстинкт према истоме. Јер, љубав дође и оде а материнска је љубав вечна.

Писца треба волети и издржавати га. Дати му да једе и уз јело. Све остало је на њему. Постоји уврежено мишљење да гладни и несретно заљубљени писци дају најбоље редове светској књижевности. Дискутабилно је?! Можда је истинито, а, можда, и није, јер, ко зна каква би дела дали Достојевски, Балзак и њима слични, да су били растерећени свакодневних неприлика: дугова, глади, зиме... Дакле, да су били сити, ко зна шта би све извољевали само да не пишу?! Достојевски би се само коцкао, Балзак ишао по баловима, Ђура Јакшић се не би трезнио (ни овако без динара није а замислите како би се понашао да је имао новаца довољно). 
      Опет, стоји то, није баш без утемељења, макар у контурама, симболима и вишесмислено, да писац који није прошао пут Лондоновог Мартина Идна, тешко може само са оним што му је од бога и природе дато. Једноставно, писац мора кроз изазове и муку да стигне до свога дела, јер тиме доказује потпуну преданост својој мисији. Пекић се не слаже са тиме и тврди да писцу не може бити лоше од доброг живота. Можда је у праву, можда није. Човеку је свакако боље, писцу: питање је? Било је и добрих писаца а који су живели у изобиљу и радили без икаквих притисака, од почетка до краја каријере, али били би можда много бољи да су окусили нешто и од правог живота. Можда?!

- По тој логици, онда би жена према писцу требала да буде лоша а да би он створио велико дело?! Да га не издржава већ да она буде издржавана. Да га не воли већ да га тера да пати, па да из патње израсте ремек-дело?!

- Овде се говорило о љубави са једне стране и материјалним вредностима са друге. Никако не изједначавати једно и друго, ма како стереотипно и патетично звучало. У стереотипу се крије истина а у патетици право осећање.

Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. Нема се овде шта одузети, нити додати, поготову ако је он под глађу за храном подразумевао да се уз јело нешто и попије. Глад подразумева да никада ниси намирен: чим се заврши ручак – размишљаш шта ћеш за вечеру. Запатила се чежња у нека гладна времена или си једноставно гурман и хедониста. Секса никад доста, увек и на сваком месту размишљаш само о једном: о сексу. И по том питању су времена некада бивала мршава а жеља превелика и неусахла. Гладник се никада не може задовољити и заситити. Можда му нешто временом досади, али само оно што је помоћно средство. Секс у својој природи и суштини никада не може досадити, предмет је жудње чак и кад природа почне да отказује. Уметност?! - ту се не може бог зна шта рећи и дефинисати. Увек се осећају немашна времена, никад ниси задовољан, увек би још али не знаш шта је то још, колико је то још, и вреди ли шта то још. 

На основу овога могло би се закључити: потентни хедониста је уметник! 

Највећи сатир међу српским писцима (уз Љубишу Јоцића), Сретен Марић, својевремено је говорио: Шта је лепше но бити гладан – колико је слађи хлеб и оно уз хлеб после. А колико је диван трновит пут жеље за сазнањем! А тек желети жену!... Довољно ми је, кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сија, па да се озарим. Или, ако не сја, да ме књига чека...

Нити једна од ових глади се не може намирити, иначе није права глад. Кад лекари почну да забрањују храну и пиће, кад стану да ограничавају активности и рад, тада мушко престаје то да буде. Отуд боемштина има и филозофску позадину у своме нихилизму: не дозвољава се никоме и ничему да омеђи наше прохтеве и самим тим иде се до смрти право, са раздрљеним грудима. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси.

Без глади нема праве уметности (у уметнику постоји животиња која све прождире). Глад појачава страст. Без глади и страсти, дакле. Све мимо тога јесте пуста техника, чак ни то. Уметник мора да жуди за делом, његова глад мора да буде незасита, страсна, смисао свега, тежња ка свему. Само се тако може издржати бесмисленост стварања уметности, поготову у честим периодима када се схвати да то скоро никога не интересује и да нико не проналази у уметности оно шта вас тера да будете гладни до смрти. Посебно, у још чешћим периодима када останете сами, незаштићени, неспремни да живите животом већине, када се не можете снаћи ни за парче хлеба, и кад осећате мржњу према себи зато што вам то парче даје неко други. 
      Они који су вам највише завидели док сте као пијани уметник и боем, после тешких и обилних гозби обљубљивали најлепше жене, први ће вас и најжешће шутирати када онемоћате без игде ичега. Вратиће вам за сва своја чиновничка и упосленичка понижења која су доживели крцкајући своје године за пензију, док сте ви са веселом братијом опасивали курве и посвећивали им песме. Тада ћете опет бити гладни хране, гладни секса и сити уметности. Ово задње само на трен, у тренуцима тешких депресија, а, онда док год будете дисали, опет ћете бити гладни стварања и нећете жалити што вас она сада кажњава, пре свега, јер је нисте били достојни а дата вам је подједнако као и свима, и на вама је било искористити ту датост.

Пожељено је да жена која воли писца: не воли књижевност, уопште, поготову ону коју ствара њен „драган“. Може да воли било шта друго, и пожељно је, да воли да буде лепа, да добро кува, да воли децу, да обожава секс. Све!!! Само не књиге и књижевност!!! Ако жена почне да се петља у рукописе и одабир кућне библиотеке, онда ту нема ни жене, ни писца, ни библиотеке. Њена незаинтересованост према вашем раду може бити тако инспиративна и еротска! Што да се бакће са тим: она вас воли и све што радите за њу је прелепо, бланко.

Жени се не треба замерати уколико рачуна на неке паре од писања њеног мушкарца: у будућности. Још би било боље и у садашњости, но је то обично немогуће. Жена треба да воли паре које писац заради од писања. Уколико их има. То је права жена, онда. То је и људски, и женски, и такву жену треба обожавати. Жена која је са тобом због пара јесте права жена за тебе али само уколико не рачуна на те паре одмах, ако улаже у будућност трпљењем тебе и твојих списатељских глупости и као је равнодушно спремна да тих пара можда никада неће бити. 
      Дакле, жену треба унеколико да интересује материјално а не духовно, опипљиво вредносним судовима берзе а не естетским дилемама уметности. И нема срећнијег свршетка таквих љубавних прича до оних у којима се догоди прерана смрт уметникова, која отвара врата његовој жени да у будућности лепо живи од његових хонорара, ауторских права и тантијема, јер ће се за њим појавити интересовање тек кад умре. На жалост, у последње време, све је мање таквих случајева, јер се ауторска права у нас не поштују и свако ставља на интернет шта год жели. Иначе, да је бога и правде, женама и љубавницама писаца требало би признавати бенефицирани радни стаж и додељивати дупле пензије.

- Ништа не разумем, час се једно, час друго, овде збори?!

- То је парадокс!

Има и другачијих примера, у пракси. Неке жене идеализују писце, из разлога што никада нису упознале ни једнога. То су добре жене. Поштене и искрене. Желе нешто више од живота осим материјалног којег треба зарадити у кревету. Желе духовност и лепоту. Сматрају да су писци нешто више од оних мушкараца које свакодневно срећу, да су над-људи који све знају и све умеју. Често их поистовећују са ликовима из романа. И то обично траје док их мало боље не упознају. Онда виде другу, праву страну. Упознају егоцентрика и себичњака који мисли само на своје дупе, који сматра да све њему треба да се подреди и да само он треба да живи а сви остали требају да раде за њега. Упознају смутљивца који не зна људски пертле да свеже а у својим књигама распоређује дивизије и заводи најлепше жене. Упознаје човека који баца говњиве гаће где стигне, коме често смрди из усне дупље, који рига кад год се напије и прди до бесвести. Упознају манијака који дугује богу и народу, незахвалника који вара жену која је цео живот посветила њему. Који нема средстава да школује децу коју је сејао где год је стигао, и који са годинама губи на набуситости и достојанству, престаје да пије и пуши како би продужио свој бедни живот а колико до јуче је пропагирао нихилизам и анархизам, безвољу за животом и неминовност самоубиства. 

Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити – поентира по овој теми Момо Капор. Он још вели: После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре.

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила (а ни Господ Бог). Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто. 

      И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Не!!! Ми о жени данас морамо да размишљамо онако како нам намећу две супротстављене стране и крајности креираног и спинованог становишта и мишљења: жена или треба да буде мушко, или треба да буде спонзоруша. Најзад, има оних који сматрају да жена треба да буде бивена (како мисли екстремно супротна страна оних пре набројаних екстремиста). Нико, дакле, од њих није у праву, јер је жена онаква каква треба да буде већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Нема жена – нема књижевности!

Нема писаца – нема књижевности!

Нема мушкога – нема жена!

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена. Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није!!! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се ''сликају'' са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био дајгуз). Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она богом и природом дато већ има?! Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом.

                               

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати. Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, којем не може да се дигне, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!!!

ПС.

Када овде говорим и писцима: мисли се на писце. У питању је апстрактни појам тешко препознатљив и скоро немогуће проналажљив и детектован у данашњем времену.

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ