Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 15. август 2014.

Метохија


  Пише: Игор Ђурић

Метохија
ја и ти
Сећам се капљица росе
што их избрзуша вода ствара
Ту сам први пут заволео
и намах се уплашио
за своју љубав

Ти си море по којем
броде небеске галије
са анђеоским крилима
уместо свилених једара

Ти си сурова питомина
ти си питома дивљина
Твоји су људи ко звери
а дивљач умиљно света

Бистра си вода планинска
тиха си река равничка
Ти си камен исклесан
сузама оних који су те волели

Зовеш нас а нећеш нас
иштеш много патње
за то мало љубави
којом си нас свезала

Отела си нам душе
предали смо ти децу
жртвовали родитеље
Остали смо сами

Вараш нас лепотом
ко неверна жена
губећи нам образ
правећи нас мушким

Људи смо а ти си рајски врт
Ми смо били где нам место није
Ти си са неприпадајућима цветала
Заједно зато само муку чинимо

Од кашмира си исплетена
златним концем извезена
Од људи си очишћена
од смрти си освећена

Споменик ти је подигнут давно
и сад можеш спокојно да почиваш
Без порода и окота
без оних који су те наследили

Метохија
ја и ти
Сећам се црквеног зида
испод којег сам
први пут љубио
и непољубљен побег'о

уторак, 5. август 2014.

Рецепт за владање и чорбу од манића!

 




Пише: Игор Ђурић

Рецепт за владање?! 
Најбоље се влада кад народ којим владате нема снаге да вас тера да будете бољи: једне баш брига, други се плаше, трећи једном ногом ван овог света а другом ногом на гласачком месту, четврти у блату до гуше, пети не постоје (фактички) и нису расположени да режу грану на којој седе а требало би да висе, шести више нису ту. Постоји рецепт, дакле, за владање над Србима. Прост је као и српска кухиња: кољи - па на ражањ. Кроз дупе прободи на уста да изађе. Остало то од Турака. И владање остало од њих.
Нама Србима (над нама) већ деценијама владају онако како Руси и Банаћани праве рибљу чорбу од манића. Рецепт је исти.
      Манић је слатководна риба која подсећа изгледом на сома али је генетски више бакалар. Може поприлично да порасте. Код нас га још зову жабар или дерача. Зашто говорим о тој риби? Њена јетра је веома богата рибљим уљем, тзв. омега-3 масним киселинама, те неким други силним и здравим витаминима. Јетра је, дакле, цењени део тела код манића (баш као и код рођака бакалара) и при кувању рибље чорбе, коју Руси називају „јуха“, тај део тела даје посебан укус, шмек и здравствену корист (поготову онима који живе у хладним поднебљима). Зато се руски аласи, када спремају рибљу чорбу од манића, потруде да он остане жив до пред само спремање, па га тако живог пред само бацање у казан шибају и ударају чим стигну по стомаку како би му се од бола јетра увећала и тако је буде више у чорби. Тек када га убију од батина, распоре га и готове за чорбу. 
      Рецепт који следи више није толико важан, мање више је свуда исти, наравно финесе су у питању, па се тако руска јуха од пребијеног манића кува без паприке (туцане, алеве, како вам драго). Иначе, кад се улови пуно манића онда је сама јетра специјалитет за себе. Од батина је пуна крви а како се спрема јетра од манића: не знам даље од исецканог лука, врелог уља и томе слично. О паштетама не знам ништа осим да их једем. Све ређе, у последње време.
Рецепт за чорбу је сличан, као што видите рецепту за владање. Ми Срби живимо и умиремо судбином несрећних манића. То што нас туку, у реду је, по рецепту је. Али то што нас никако не бацају више у казан и скувају нас, то већ није у реду. Јетра нам је већ натекла, била би добра чорба за сладокусце из Европе и Америке, аман заман, бацајте нас више у котао, господо кувари из Немањине, Брисела и Вашингтона. Само, нисмо ми манићи. Не!!! По мозгу ми смо сомчине а по конституцији исушени бакалари. Само нас спремају као маниће.

Риба постоји да би напунила реку и казан. Од човека зависи хоће ли казан турати само колико му треба, чувајући у реци нешто што ће остати и његовој деци?! Деци не остављамо оно у банкама и катастарским књигама, већ оно у рекама, на њивама и у шумама. У океанима и у ваздуху. Њихова будућност не зависи од фискалне консолидације, инвестиција и реформи, већ од онога што ће да плови и да има кој да лови. Зајебано је код нас: нит плови а све мање им ко да лови. Умире нам природа а деца нам се не рађају.
То му дође отприлике оно о чему сада говоре на сва уста. Само, господо кувари и шефови кухиња, нама су и сада казани празни. Сада! И реке су нам празне. И шуме су нам празне. И њиве су нам јалове. Ми већ сада не можемо да размишљамо о томе колико ћемо у казан а колико у реку, већ једино и искључиво да видимо како ко може да преживи да би се репродуковао са ослабљеним генетским материјалом. Нама је већи проблем ко ће да лови од онога шта ће остати за лов. А потомству, ако га буде, шта бог да, мада само по себи имају некакве шансе јер је тешко да буду неспособнији од нас. Само да их направимо и родимо. То је најважније, пичка вам материна, тамо њима!
Знам, криза је. У буреку „без ништа“ је све више: ништа! Овде се бурек више и не види од: ништа! Види се само ништа од бурека. Криза је. Остадосмо на ништа. Биће свашта. Чувени Јаре кога је глумио Чкаља, својевремено је тражио у кафани празан сендвич. Између два парчета хлеба: ништа. Данас нема више ни тих парчића хлеба. Сендвич који нам је данас доступан се спрема на следећи начин: између два ништа се ставља ништа. Тако је за нас маниће. Шефови кухиња и кувари се сладе натеклом јетром народном.

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog