ПСИ У РАТУ АЛИ НЕ "ПСИ РАТА"!

Пише: Игор Ђурић

         ВЕЧИТИ РАТ

     ...качили су нас са различитих страна сви, и са земље и из ваздуха, хвала Богу увек непрецизно и из даљине. Ми смо имали ту срећу, многи нису. Мене су више пута озбиљно угрозили и пси. Људи су стално бежали: или они, или ми. Пси су остајали: и наши, и њихови. 

      Случај први: улазимо у кућу, један трчи лево, други десно, ја на спрат. Ногом ударам врата од једне собе и улећем у просторију. Са стране на мене скаче огроман пас, острвљен и бесан. Ко зна колико времена је боравио у тој соби без хране и воде и, вероватно, још мање се може сазнати о мотивима онога који га је ту затворио. Пошто се одбио од пушке коју сам инстиктивно држао испред себе, ја сам то искористио да заждим из собе. Наравно престрављен. 

      Случај други: целу ноћ се пентрамо уз планину, по киши и магли, а не би ли у зору заскочили терористе за које имамо податке да се крију у једној бачији. Уз велике напоре и стижемо, тихо се примичемо, све је по плану док се на нас нису стуштила два шарпланинца из мрака. Кидишу, лају, трче. Чувају посед и газду. Ми покушавамо да се одбранимо, да их побијемо али се по мрклом мраку скоро ништа не види. Пуца се на невидљиве „стелт“ псе. Једно зрно удара у бусију на двадесетак сантиметара од моје главе. У озбиљној смо опасности да се међусобно поубијамо. Након десетак минута пси се повлаче. Ми се шуњамо и прилазимо бачији, знамо већ да је касно, али мора се. Унутра налазимо заложен лимени шпорет и прекипело млеко на њему. 

      Случај трећи: у неком тамо селу, у неком тамо дворишту, ослањам пушку уза зид и крећем према недовршеној гаражи да се олакшам. Гаража је у фази изградње, тек озидана, без врата. Оног тренутка кад сам крочио на улаз, држећи се за шлиц, на мене креће чопор уплашених паса (уплашених синдромом сатераности у ћошак) који су у хладу гараже побегли од врућине. Тражим руком пиштољ на прслуку. Већ је касно: на земљи сам и прегажен тим псећим стампедом...

                                 

  *         

      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ                          

Имао сам страшног пса. Некада, кад сам, и док сам, био човек. Није се плашио ни људи, ни других паса. Није га збуњивао пуцањ, ништа му метак није значио. Једино би се непријатно осећао када би га мој, тада, мали син попрскао водом са дворишне чесме. Тада би се склањао у кућицу и одатле стидљиво провиривао чекајући да га мине напаст. Ипак, никада није ни зарежао на мало дете. Син му је наденуо име: Топи. Донео сам га кући као штене.

Имао сам доброг пса: шарпланинца по мало измешане крви. Волео сам га. И још га волим. Судбину му не знам. Оставио сам га једног дана. Одвезао породицу а њега оставио. Издао сам га. А нисам могао да га водим јер нисам знао куд ћу са људима. Ко би ме примио у кућу као избеглицу са псом, још?!?

Био је Топи неустрашив. Осећали смо се безбедно у кући: са њим у дворишту. Били смо сигурни да нам неко може наудити само преко њега мртвог. А, онда се једног дана уплашио! Једне вечери, био је 24. март, још није ноћ у потпуности заменила дан: он је ућутао. Положио је главу на предње шапе а у очима сам му примећивао страх и недоумицу. Уплашио сам се да није болестан. Не!!! Неколико сати после тога почело је бомбардовање Србије. Крвници су почели да нас туку са велике висине и, искрено, те вечери ми и нисмо чули хук авиона. Он јесте, то је било очигледно. Следећих седамдесет и нешто дана могао сам непогрешиво, по његовом понашању, да знам да ће ускоро уследити бомбардовање и да ће за сат-два авиони летети изнад наших глава. Он би се тада попео на кров своје кућице (никада пре тога то није радио), склупчао би се ту и ћутао. Чекао је. Када би се хук бомбардера већ чуо он би куд и камо бивао опуштенији. Само док их је ишчекивао: био је уплашен. Није знао са чиме се сусреће, није инстиктивно то осећао – отуд страх. Шарпланинац нема у својим генима тај код који би био шифра за борбу против авиона. Он никада неће устукнути пред дивљом звери, медведом или вуком, неће га уплашити човек ма како страшан био али, једноставно, он о авионима није знао ништа. То није наследио од својих предака.

Још док су авиони полетали са аеродрома америчких сателита из суседства он их је неком необјашњивом силом осећао. Сигурно. Не измишљам ништа. Његов страх је убрзо постајао мој страх: знао сам шта следи. Слао ми је јасну и непогрешиву поруку па ме и на тај начин упозоравао и штитио. Све док је био нормалан и живахан знао сам да авиони још нису полетели.

Интересантно је да се од оних авиона који су летели ниско, који су се јасно видели и још боље чули: није плашио. Лајао је на њих, кидисао и често кидао ланац. Плашио се само оних које није видео, које је предосећао само њему доступним вибрацијама.

Бомбардовање је престало после 78 дана. Ми смо се спремали за бежанију. Једног јунског јутра смо кренули. Породица ми је већ била у аутомобилу. Ја сам отишао иза куће и одвезао га. Скочио је на мене, хтео да се игра. Био је расположен јер већ неколико дана авиони нису полетали. Онда сам ја пустио и кокошке из кокошарника. За пар минута све су биле поклане. Убио их је Топи – мој шарпланинац. Не знам због чега – никада пре тога то није урадио. Онда је отишао на терасу и легао пред улазна врата, на кућевном прагу. Ту су га нашли и последњи очевици и сведоци који су га видели. Није се померао са свог кућног прага. За разлику од нас.

      *

      КОЛОНА

     Кад се из шуме спусти на пут, па прође тим путем још неких двеста-триста метара, појави му се пред очима Извор. Извире вода из стене, бели се од пене коју ствара својом снагом. Пуни акумулацију испред бране. Доле је хидроцентрала, само триста метара од извора. Каква снага и лепота. Како се приближавао, осећао је да ваздух бива све хладнији. Студена вода то изазива. Познат му је тај осећај, толико пута је то осетио и доживео.

Таман се препусти ужитку кад умало не пострада. Иако је призивао смрт, није баш планирао да га пси поједу. Пред њега се створи чопор паса, ту вероватно из неког жбуња, и судари се са њиме. Стадоше једни према другима ко јарчеви на брвну. Пси су били острвљени и нимало се нису плашили. Осетили су крв и месо, којих је било много, због рата. Животињску и људску. Војска је клала бикове од петсто кила за килограм шницли, па су се могле по околини видети трупине заклане или убијене стоке. Пси су се гозбили тим месом. Где су се борбе водиле, није се стизало да се људи одмах сахране, негде се није могло ни прићи. Пси су тако пробали и људско месо. Сад су се већ окуражили и окрвили, па су сами обарали стоку, клали је и јели. Као некад давно њихови неприпитомљени преци.

Човек устукну. Један који је стајао испред, очито вођа, велик и жут, добро ухрањен, са кожном огрлицом начичканом пуцетима, свакако пуштен кад су му газде отишле, зарежа и друге осоколи да ураде исто. Човек се саже да узме камен, опроба се старим триком противу паса, али их то још више наљути. Кренуше према њему и он је морао да потражи спас низ брдо, кроз жбуње и камењар, па преко воде. Пси не хтедоше да се бакћу са њиме, само га презриво отпратише погледом и сити  и гојни одоше својим путем.

''Пуштени и изгубљени, сами су себи изабрали газду и вођу. Али и поред тога, поред новог газде, они су слободни. Због тога ја бежим од њих'' – дефиниса Човек оно што је доживео и видео, док је увијао марамицом огребану руку, која је крварила .

Седи Човек крај воде. Умивен је. Пуши. Ћути. Не размишља. Миран је. Спокојан.

''Нека траје ово, доћи ће смрт, никога до сада није претурила''.

Поћута још мало.

''Овде ћу оно да урадим''.

Бувља пијаца: Тужио Стеван Стану да му је нашла ману!

Пише: Игор Ђурић

Бувља пијаца је место где за мале паре можете купити вредну ствар која на нормалном тржишту не кошта и не вреди ништа. Место где се можете искрено обрадовати скоро за џабе. Мало је таквих места на свету, скоро да их нема, јер је свет направљен и створен тако да се човек може радовати и обрадовати само ако то добро плати. Зато је Бувља пијаца место пријатних изненађења, место одакле се можете вратити кући поносни на себе. Бувља пијаца је једина пијаца где нема бува али где се оне могу купити за мале паре – под условом да се тога дана налетите на исте. Бувља пијаца је место где робу не можете платити по набавној цени јер би то значило да не треба да платите ништа. Бувља пијаца је свеприсутна, има је свуда око нас, чак и када је не видимо: она је ту. Бувља пијаца је једино место за трговину коме се тепа и које има надимак: бувљак. Бувља пијаца је стање духа, интелектуални ниво, уметнички сензибилитет. Зна се ко обилази Бувље пијаце. Зато је непријатељство Зелене и Бувље пијаце – „на нож“ и „до задњег метка“. То је мржња исконска и рат до истребљења. Управо због те различите духовне вокације. Бувља пијаца је универзална и космополитска – у најбољем смислу тих речи. Зелена пијаца је провинцијска и паланачка – не нужно у негативном контексту.

Бувља пијаца, такође, јесте место које вас враћа у детињство. Враћа вас у најлепше дане, у младост, у време када сте се заљубили и први пут пољубили. Она вас подсети на неке драге особе, оне којих више нема. Угледате неки предмет, неку ствар, ситницу, са којом вас сећање повезује са неком давном сеном. Сетите се свега: детаља, контекста, реплике, осећања. Не траје дуго: али је осећај евидентан.

Опет, Бувља пијаца није место материјалне вокације. Чак ни продавци на тој пијаци, макар већина њих и они прави, нису ту ради зараде. Они су ту из потребе и ритуала ради. И, заиста, кад некад видите шта све људи продају, и по којим ценама, схватите да не могу много или уопште зарадити. Неки од њих чак и не воле да продају робу јер не би, у том случају, имали чиме да изађу на Бувљак неки други дан.

Да се разумемо! – ја у Бувље пијаце не рачунам оне велике и комерцијализоване Бувљаке где долазе професионални трговци који откупљују и продају стару робу, циљно траже књиге, слике, намештај, оружје, накит - антиквитете. Ја под Бувљом пијацом подразумевам  само оно што се продаје игром случаја, сада и никад више, нешто што је „како дошло тако и отишло“, оно што више никоме не треба, што је добијено џабе, нађено или украдено, и што се нуди на прикрајцима правих пијаца, по депонијама и на периферијама, некад једноставно на картону постављеном на тротоару.

Момо Капор пише о овој теми, на овај начин: „Бувљак – то је преподневни коктел за оне које никада не позивају на коктеле! То место је пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, одскочна даска за будуће милионере, обећана земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили родна места, лек против усамљености за усамљене, нада за оне без наде...“.

Сумњам да сам макар једном за задњих двадесетак година обилазећи бувље пијаце прошао поред неке ствари, неког предмета (мање је вероватно поред неке књиге, јер су се књиге палиле а крало се из куће оно што је могло да се прода или да се користи - шта ће лоповима моје књиге?) која је некада припадала мени и мом дому. Осетим понекад, на први поглед, интимну ситуацију са неким предметом. Осетим енергију. Емоцију. Видим га осветљеније но што су други предмети око њега. 

     Углавном, то је објашњиво, јер видим исте предмете који су ме окруживали у детињству и младости: украс, лампу, слику, порцелан итд. Исти су, да будем јаснији, по облику, форми, произвођачу и години производње. Али!, има неких, не често и не много, који као да хоће да ми кажу да су баш из моје куће попљачкани и да су чудним, господњим и животним, путевима дошли до дотичне бувље пијаце и поново се срели са мном. Искрено верујем да је тако и заиста сам осетио јаку синергију поновног сусрета и емоцију која се не да вештачки створити. По сличној теми, немачки нобеловац Гинтер Грас, написао је: „Сви комади које сам пронашао или купио имали су нешто заробљено у себи“.

Своју библиотеку употпуњујем на различите начине. Највише куповином, а, затим, и поклонима. Купујем по књижарама али и на бувљацима.

Нове књиге купујем са пуно пажње. Оне су скупе а ја немам довољно пара. Обашка, ово ми је друга библиотека, јер је прва изгорела у родном Истоку, па морам много тога да надокнадим. А, имао сам и трећу, али сам добар део те треће морао да оставим у стану, у Њујорку, кад смо се селили, јер нисам знао куд би са њима а транспорт је дебело премашивао њихову вредност, па сам одабрао само мени важне и драге књиге. Због тога водим рачуна да узимам само наслове до којих ми је стало или који ми требају. Поклоњеним књигама „не гледам у зубе“ али чињеница је да људи који ми их поклањају знају по нешто о мени: ни ту не пролазим лоше. Не пролазим лоше са квалитетом, са квантитетом нисам баш најзадовољнији. Најмање држим до критеријума када купујем књиге (врло често и стрипове) на Бувљаку. Те књиге су углавном јефтине и старе па тако често купим неке књиге које у нормалним условима и околностима не бих ни купио.

Нисам хтео, само, о овоме. Хтео сам, успут, да кажем нешто и о томе како је тежак пут књиге до читаоца, како људи мало читају и како треба да прођу понекад и деценије па да неко узме и прочита неку књигу. Наиме, преко половине књига које купујем на бувљацима и поред тога што су неке штампане и пре једног века нико није прочитао. Препознаје се то на много начина и искусан читалац одмах схвати која књига није читана, нити отварана даље од пете стране. Најчешће се то препозна по спојеној хартији на врху страница, које нису исцепане јер је штампарска машина негде прескочила. Скоро сам морао да расцепам пола страница једне књиге која је штампана 1958. године и која је, судећи по печатима, била власништво градске библиотеке једног већег града у Србији. После пола века књига је расходована а да је нико није прочитао. Реч је о градској библиотеци из Ваљева и књизи Роберта Гревса „Хомерова кћи“.

Књига штампана на енглеском језику „The Daltons” од извесног Чарлса Левера, издата 1852. у Лајпцигу, од прве до последње стране била је нераздвојених страница на врху књиге. Тада су се књиге тако и продавале: тек би купац резао стране. Све сам то морао пажљиво лењиром да раздвајам. Купио са је за „једну жваку“ – књигу коју преко 150 година нико није ни прелистао, а, о читању ни да не говорим (једино ако није читао сваку четврту страницу). На online маркету старих књига достиже солидну цену (ја, као, нећу о материјалном већ о духовном: али проверавам тржишну вредност – лицемер!).

Наилазим, такође, и на књиге у којима је остао библиотекарски картон за евиденцију: сем генералија, колоне задужења и раздужења читалаца су празне.

Да нико није прочитао неку књигу познаћете и по канапу за обележавање стране (пантљика): кад је стављен кроз средину књиге па је крај поново враћен у књигу доказ је да је од паковања у штампарији књига остала неотварана. Познаће се и по хрбату који није излизан. По прљавим и чистим странама види се докле је се стигло са читањем пре прекида и које су стране прескакане.

У књизи која је била вољена и читана увек се нађе неки траг претходника. Неко је подвлачио редове који су му се допали, други се потписао на почетку да би обележио своје власништво, неко, пак, на крају констатује кад је завршио са читањем, доста њих запише мисао на маргини, неко је заборавио писмо или слику, неко је оставио цвет да се осуши и пресује. Најлепшу старост доживе књиге на којима је неко написао име вољене особе. Такве ствари се поверавају само најбољим друговима и особама од поверења: а књига то свакако јесте. Свака књига. Тако је на књизи, коју сам за ситну лову купио на Бувљаку, а реч је о роману Моме Капора „Фолиранти“, која је пре „бувље судбине“ била у власништву Народне библиотеке „Вук Караџић“ на Новом Београду, и која је похабана и видљиво доста читана, једна девојка написала на задње две стране следеће речи:

''Затварам се у своју јазбину

и слушам како Милан (ЕКВ)

поносно просипа своје речи

можда, можда музика лечи!

Или је то само заблуда,

али боље и заблуда него...

Сешћу и свирати катедралу...

Мислићу на готско време

на госпође у широким хаљинама,

не, то је барок. А зар је то важно?!

Утонућу у топле звуке гитаре и

по ко зна који пут величанствено

побећи.

Људи, речи, смех – то уме да боли!!!

Чекам да прође

док музика цвили

Узгред, ово је јако добра

књига

Искрено, болно лепа

Мима није дуго чекала да

открије лепоту живота, она (лепота)

је лежала у њој. Можда је тако

са сваким од нас, али немају

сви шансу.

Мома је дочекао

20-ету и сазнао

колико дан уме да буде

леп!

Доћи ће!

Знам да хоће!

Само треба звати

звиждати свој сигнал,

своју песму''.

У потпису:

Девојка у периоду

адолесценције

кад ти се све чини

тако лудо, шашаво зајебано!

Посвета на књизи „Неке ствари и остало“ од Жака Превера:

„Сада је већ дубока ноћ. 15-ог новембра. Мале лампице у мозгу упалиле су се. Сутра је 16.11. 1987. Датум ко датум. Можда ће у њему бити кише, можда ће бити хладно али ипак то је дан обележен бројевима и значи да је рођење обележено њиме.

Додирни благо своје лице. Не треба да га гледаш у огледалу. Замисли нешто лепо. И нека то нешто постане жива жеља.

Воли те на твој 19 рођендан, Јасна.

ПС

Ово су тако лепе песме“.

(написано латиницом, писаним словима)

Неко је напунио 19 година (када сам ја имао 19 година) баш на дан моје Славе, Ђурђиц. Најлепше године и лепа посвета. Добра су она деца која су поклањала једна другима Жака Превера.

А, у књизи „Педагогика“ од Јесипова и Гончарева коју је штампала Просвета још 1947 године, на првој страни је написано мастилом: Вера Арсенијевић, суплент, 4. VIII 1947, Београд.

На задњој страни и унутрашњој задњој корици, пак, пише:

„Зечје село – Анђа

за руке – нега

Јекић Душанка I/1: Карактер му није дозвољавао да оспособљава другога, кад сам није оспособљен тако да би могао своје знање другоме да преда.

Мени: Па ја сам све лепо рекла а ви кажете није добро а кад је друга поновила оним редом како је у књизи ви сте рекли „добро је“ а мени сте рекли „није добро“!

Очигледно се јадала књизи и говорила пером њој оно што није смела да изусти јавно. Књига је добар друг.

Често на Бувљој пијаци набасам и на старе новине, часописе, стрипове...

Из старих новина можеш више сазнати о садашњем времену него из актуелних и ововременских. Када после тридесет – четрдесет година поново узмеш новине из тадашњих времена тек онда схватиш шта се тада дешавало, схватиш то у правом светлу, шта се дешава сада – и то ти је много јасније, увидиш све са неопходне временске дистанце, паметнији си и упућенији, без емоција и лоших утицаја. Све се то већ догодило и ти си последице осетио на властитој кожи, па ти старе новине могу помоћи да схватиш узроке (кад знаш последице много је лакше). Можеш да разумеш зашто је до нечега дошло и због чега си морао да добијеш по грбачи. То уопште није мало и неважно.

Још од када сам почео да распознајем свет, са пет - шест година, у сећање ми се урезао „Политикин забавник“. Доношен је сваког петка у нашу кућу. Прво старијој браћи, а после и мени. Ја сам га касније редовно читао од корица до корица. На крају крајева, баш уз помоћ „Политикиног забавника“ сам и научио да читам. Данас, на Бувљој пијаци увек купим тај забавник (под условом да је старији од тридесет година). Већ имам пар стотина бројева. Највише волим  бројеве из периода 1971 – 74. Реално, иако су тада доношени у кућу ја нисам могао да их читам са три године. Волим и бројеве око 1977 – 78 јер се из тог периода већ сећам нечега, али кроз маглу, па уживам кад се читајући нечега присетим. Верујте, враћам се тако у детињство и лепо ми је. Тако сам у једном од тих каснијих бројева нашао свог друга из детињства који је покушавао да путем огласа у „Политикином забавнику“ мења неке плоче.

И, данас, такве, старе забавнике читам од првог до последњег слова, од „Веровали или не“ па све до тих фамозних огласа за мењање плоча, салвета, значака, који су ту поред писама читалаца, питања са одговорима и адреса за дописивање. Задња страна је резервисана за кратки Дизнијев стрип у боји: Мики Маус или Паја Патак. Стрипови који су се налазили у средини били су комплетни (а, не као данас када се један стрип развлачи на десет бројева и има га само на пар страна у средини). Фантом, Мандрак, разни хероји и тајни агенти, некомерцијални вестерн стрипови... „Политикин забавник“ је увек, такође, имао квалитетну кратку причу и репортажу. Бувља пијаца ме враћа у детињство, рекох већ.

Купио сам на Бувљој пијаци и много других стрипова (на стотине): Стрипотеке, Алан Фордове, Екс Алманахе, Микијеве Алманахе, и многе друге стрип ревије које су са мање или више успеха излазиле у тадашњој Југославији. Тако сам се поново дружио са мојим омиљеним јунацима: Бобом Роком, поручником Блуберијем, Команчом, Модести Блејз и Кортом Малтезеом.

Укоричене бројеве „Нин“-а из 1974-е године користио сам радећи на роману „Клинички живот“ (не много, али јесам). Поклон од Бувље пијаце се не одбија. Те укоричене часописе добио сам када продавац са бувљака није имао да ми врати неки ситни кусур. Ево дела онога што сам написао уз помоћ бувље пијаце: „(Устав из 1974-те и свадба под шатором (која се догодила касније) су мени, да се метафорички и хипотетички, то јест реторички, изразим: јебали мајку. Од тих кључних догађаја све је кренуло наопако по мене и моју земљу. Између та два догађаја десило се метастазирање. Развила се фатална болест. По моју земљу и мене, то јест. Све друго су последице: та два догађаја, у две различите деценије догођена главни су узроци смрти и пропасти). (Те године (1974) млади из СФРЈ масовно одлазе у Авганистан, Пакистан и Индију по јефтине наркотике и изгубљени смисао. Они који нису имали могућности за таква путовања а имали су склоности ка лаким и тешким дрогама исте су у Београду могли купити „Код Коња“, у „Инексу“ или у кафани „Коларац“. Сатови, углавном руске „Ракете“ са дванаест рубина, навијали су се свако вече у исто време пред почетак централног „Дневника“. У штампи и у медијима врло често се спомињу речи или слогани типа: либерализам, техноменаџерство, стабилизација, инфлација, лични доходак, основна организација удруженог рада, комисија за испитивање порекла имовине, морално политичка подобност, УСТАВ, АМАНДМАН, одабир по кључу. Самоуправљање је, те године, добило на значењу: теоретски и практично - нико није знао ни да га објасни, нити да га примени. Прилично популарна и успешна је била позоришна представа „Весели дани или Таралекинова смрт“. У Москви се срели Брежњев и Никсон, Тито проћаскао са Шмитом. У Немачкој Светско првенство у фудбалу: наши потонули. „Рено-12“ могао да се купи на кредит. У Загребу се догодила тешка железничка несрећа. У моди били шпијунски романи, филмови, афере, фељтони. Откупна цена пшенице износила 1,70 динара. Чкаља је досезао врхунце популарности, одмах иза њега Иво Андрић. Кардељ (који и није био нарочито популаран али се то тајило) је скокнуо до Египта. Тито је Београд „почастио“ орденом Народног хероја. У Порторику на Светском првенству у кошарци Југославија узела сребро. Прасетина коштала око 12 динара по килограму живе ваге. Турци газили све пред собом на пропутовању кроз земљу са својим скупим мерцедесима и циглама на гасу. Камате на девизну штедњу биле 5-10% на годишњем нивоу. Сифилис је у цивилизованом свету постајао статистичка грешка, трипер је стављен под контролу а и популарне пицајзле су се качиле још по буџацима где су се војници и теренски радници празнили и нешто мало по Студењаку. О хив-у није било ни помена. Те године су биле право време за љубав. Пјер Карден посетио Београд. По иностраним медијима провејавала информација да се на деоници Оријент експреса кроз нашу земљу дешавају силовања па су маторе странкиње нахрлиле да путују тим возом. Афера Вотергејт доживљавала свој врхунац. Мухамед Али нокаутирао Формана у Киншаси а то је могло да се гледа на првим нишким колор телевизорима који су те године почели да се производе. Њихова сународница Линда Ловелас после филма „Дубоко грло“ била неко време најпопуларнија Американка. Најбољи филм приказан те године је свакако био „Кум“, други део. итд.)“.

Ништа мање нису интересантни ни текстови укориченог часописа „Дуга“ из 1987. године. Тога се већ сећам по мало, имао сам скоро двадесет година. Био сам у војсци баш те године. Јест, читао сам пуно књига али за часописе нисам имао пара. Бувља пијаца се потрудила да ретроактивно исправи ту неправду. Тако сам сазнао да ништа није тако старо као Косово, ништа није тако актуелно као Косово. Азра је издала албум „Као и јучер“. Косово је угрожавало стабилност СФРЈ. Милошевић је рекао да од Димитрија Туцовића до данашњих дана, прогресивни људи у Србији су се борили да албанска народност у Србији буде равноправна у сваком погледу. И, док сам у горе поменутим „НИН“-овима из 1974-е године читао о кампањи да се Устав усвоји, „Дуга“ (87) преноси текстове кампање да се тај Устав промени. Требало је да се деценију и по штампају разне новине и часописи па да Срби схвате како су насамарени. Брана Црнчевић је кроз уста Ђорђа Неготинца проговорио да Срби не могу мрзети друге народе јер, доказано је, да других народа и нема.  СИДА је постала баук тога доба. Секс није. Једна девојка пише редакцији: „Имам 18 година. Водила сам љубав са својим дечком преко фармерица. Могу ли остати у другом стању?“. Бард српског новинарства, тада још виталан, Предраг Милојевић жалио се читаоцима да није у потрази за изгубљеним временом, већ за недостигнутим: „Све ми се чини да у реци времена које ме носи нећу стићи до обале“ – закључује прво перо српског новинарства свих времена. Словенци су нам уваљивали рачунаре „СОКОЛ-Т“, брзине 4,7MHz и РАМ меморије 256Kb. Уз помоћ Драгоша Калајића сазнајем да на дну доларске новчанице, испод пирамиде и троугаоног ока Великог Архитекте Универзума стоји натпис на латинском: NOVUS ORDO SECLORUM, што у преводу значи: „нови вековни поредак“. Исти човек, на другом месту тада је писао: „Новокомпонована музика ствара човека који има нео-примитивну вољу за моћ и то двоје ће преселити Југославију из Европе на мапу Четвртог света, као идеалну колонију за лихварску и над-националну, капиталистичку, експлоатацију“. У то време, сазнајемо из тих старих часописа, страни туристи у Југославији жалили су се да у  клозетима хотелских соба скоро никада нема тоалет папира („Пантићу – сееррооњо!!!“). Богдан Тирнанић Тирке (ословљавам га по надимку иако нисмо заједно чували овце, из простог разлога што ни један од обојице никада није чувао овце) је писао о Душану Прелевићу и његовој књизи „Баш Челик“ али и о Жики Стрипу, помињући његове књиге „Покераши“, „Спавачи“ и „Јавне птице“. Фабрика „Параћинка“ је производила жвакаће гуме „Жвазбука“. За опрему ђака првака, те 1987. године, требало је спремити десет милиона динара. Љубиша Ристић је хит у Будви. И, Шербеџија. Из тамошњег фељтона сазнајем да је кнез Милан јурцао за удовицом са дететом Лепосавом Новаковић и нудио јој брак. Радио је, дакле, све оно што је касније пребацивао сину Александру. Текстови који говоре о економској ситуацији у земљи могу се слободно данас прештампавати. За „Дугу“ тада пишу: Игор Мандић и Борислав Пекић. Часопис се бави и мемоарима Игмара Бергмана „Латерна магика“ у којима славни режисер између осталог говори да је веома рано открио да се лажима може много постићи... и пошто је имао бујну машту успео је да се развије у изузетног лажова... проблем је настао касније, када је схватио да више није могао да раздвоји шта је лаж а шта истина, шта је стварно а шта измишљено. Научио сам да се ритуал пијења чаја у Сахари састоји из три сипања и испијања: први – горак као живот, други – лак као смрт, и, трећи – сладак као љубав. У Љубљани су се, те године, сусрели српски и словеначки писци да поведу дијалог о будућности словеначко – српских односа. Дијалог се претворио у монолог сваког од присутних. У СФРЈ, која је пред распадом, у том тренутку се вози око 150.000 службених возила. На задњој страни, последњег броја те године, и последњег укориченог броја, налази се приказ антологије „На вр' села мога“ Милорада Кецмана, и стихови:

„Тужио Стеван Стану

Да му нашла курцу ману.

Суд донео решење:

-Да се понови јебење“.

„Јебење“ је почело после пар година.

Ха, неко ће рећи: није то било тако давно. Треба узети у обзир следеће (кад меримо шта је давно а шта блиско?!): у том тренутку, 1987, још постоји Варшавски пакт, Чаушеску влада Румунијом, Берлински зид стоји на своме месту и нико не сања о крвавим ратовима који предстоје. Уз почетне звуке арије „Барселона“ коју изводе Фреди Меркјури и Монсерат Кабаље ми заправо тада мислимо да корачамо у срећнију и светлију будућност.

Ове сам часописе могао наћи и на другом месту, по архивама и библиотекама – опет чујем глас злобника и скептика иза себе. Јесам ли?! Али, да судбина није одиграла партију покера са Бувљом пијацом, да ли би (и, зашто би?) некада тражио баш ове старе новине, до који сам дошао и које су дошле до мене?! Не!! – никада не бих.

На унутрашњој страни једне књиге из 1905. године налазим следећи запис руком: ''Радомир Трајковић, студент медицине, одлично, славни хирург; човек који живе људе претвара у мртваце, научник који се рађа само једном; пливач који прелази 100 м краул испод 3 минуте. Рођен 1923 а испустио своју млађахну душицу у цвету младости 2014''. Copyright by (nečitko) Maksimilijan fon Erenrajh.

На задњој страни је написано:

''Ноћ... На хируршком, белом столу

Лежи голо, живо, бледо биће

које тихо јауче у свом страшном болу

и дрхтаво тело немоћно миче''.

Одломак из хируршке песме ''Слепо црево''

                        

                           ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

Ја сам Игор!

Пише: Игор Ђурић

Сада тамо пада киша. А магла крије трагове баскервилског пса. Она трчи. Девојка у црном. Били смо баш млади: можда смо тек добили личне карте. Спојио се север и југ. Био је један слет 25. маја и аутобус који је одлазио. Око нас се назирала надолазећа смрт и ватра. Никада није лагала а била је искрена. Али се жуч свађе просуо. Као и увек: без разлога. Покушавала да прича са мном. Стално је изнова хтела да ме учини бољим. Био сам тврдоглав, љубоморан и осећао сам мазохистичко задовољство у  садистичком одбијању. Онда је она отишла далеко.

Прошле су године, и године, и године... десет, двадесет...

А онда је једног дана стигао e-mail:

''Драги Игор!

Прошло је пуно година од кад сам могла да те контактирам и искрено кажем да сам те тражила све те године.

Надам се да ћеш да се сетиш ко сам.

Молим те јави ми се и пошаљи ми који број телефона, да те позовем да мало попричамо ако желиш''.

После је зазвонио телефон.

- Како смо се смували? – питам је после две и по деценије.

- Пришао си ми и рекао: ''Ја сам Игор''.

Како је то тада било једноставно, просто, ефикасно, и: довољно?!

Сећам се: учио сам је да пише и чита ћирилицу. Била је из крајева где се ћирилица није учила.

Добио сам од ње натраг та два писма која сам писао у годинама колико сада имају наша деца (и копију слике са посветом). Све остало је изгорело са кућом - што пре тога није уништено мојим карактером.

- Да објавим писма? – питао сам.

- Знаћу само ја – одговорила је.

„...На време сам се сетио да ти не пишем ћирилицу.

Твоје писмо ме је свакако изненадило. Прошло је подоста времена од наших задњих контаката па сам ја по мало и заборавио. Једноставно нисам знао нити где си, нити шта радиш. У сваком случају било ми је драго. Био сам по мало и сујетно-срећан, јер је човеку драго да није баш заборављен. Хвала ти.

Сетио би се по некад тебе. Доста смо ствари, ја и ти, закомпликовали и просто нисам знао шта да мислим. Можда сам ја сувише својеглаво и тврдоглаво створење, али шта да радимо кад сам такав. Немој ово схватити као моје покајање, ја се нисам ни мало променио само хоћу једноставно да се сетим и размишљам о неким стварима. Међутим, за разлику од онда, сада мислим да ни ти ниси ништа погрешила. Једноставно, криваца није било, било је само мене и моје сујете, која је ипак моја и од које не могу побећи. Зашто? Једноставно зато што желим да кад имам нешто, желим да то нешто имам до краја или да га немам. И то ме је још неколико пута стајало неких драгих створења. Имао сам те жене али сам увек тражио ново доказивање њихове припадности мени. И када није било грешака, ја нисам опраштао. Нисам смео да будем несигуран да ме једна жена преварила и лагала. Схвати ово као исповест.

Ја, и даље, живим боемски. Састављам дане и ноћи, водим испразне приче са људима с' којима се дружим, покушавајући да у тим причама пронађем неки смисао. Пустио сам дугу косу (не знам зашто је ово задње битно). И, ето јурцам као и раније, прошетам па се вратим. Све заједно један безвезан начин вођења живота.

Пиши ми о свему (ако желиш), наравно највише о себи. Писмо сам носио по џеповима па је похабано.

Можда се некад и видимо, опет.

Игор...“.

Друго писмо:

„...Затрпани свакодневним обавезама (које и не морају бити обавезе) често не нађемо времена за ствари као што су писање писама. Једноставно се те ствари одлажу из дана у дан, па кад једном стварно решиш, видиш колико је времена прошло. Схватиш тада (додуше на кратко) како и живот брзо пролази, како смо бедни у жељи да га што лепше проживимо и како смо немоћни да га, бар, за трен продужимо. Ћутати и жалити, зар није све што нам преостаје?

Живим исти живот. Све је исто, баш све. Не знам, да ли због тога треба бити тужан или срећан. Исток никада неће отрчати последњи утешни круг али никада неће ни победити. Увек је у трци али никада не утиче на резултат (ни за последње место).

Волео бих да те видим, да причамо. Ваљда би имали о чему. Ако не о ничему а оно бар о игранци, (оној првој и јединој): „Сваку твоју реч ја волим, мада ништа не разумем....“.

Или о заједничким пијанкама кад већ нечег другог, лепшег није било.  Изгледа да тако мора да буде. Никада не знаш праве ствари у право време.

Исток је озеленео. Пролеће је за неке најлепше годишње доба. Мени је свеједно. Потпуно празно и небитно. То није лепо.

Знаш где сам. Пиши ми. Поздрављам те.

Игор...“.

Овде је сада сунчано. Ја седим у чамцу који плови реком Мнемосином. Момак у сивом. Најважније, и лош човек. Свуда около виде се трагови Кербера. Џукела је бесна јер ми није убила сећања.

ХАРЕМ У ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Пише: Игор Ђурић

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Ослободити се жудње о другоме, туђему, недозвољеноме и недоступноме – значило би бити спокојан и блажен. Тек тада се човек може посветити страствено неком послу или некој особи. Тада се ствара и створи. Све те жудње, све то туђе, све недоступно и забрањено најчешће је сексуалне природе. У малом проценту и код тоталних духовних и психичких деформација може да буде у питању и материјално. Ослободити се свега тога најлакше се може из љубави али је и та љубав стрес који не да мира телу па је само класична замена у питању.

Када човек жуди, онда је неспособан да се потпуно преда нечем другом: осим жудњи. Када човек жуди, рањив је и подложан утицајима. Када човек жуди, карактер му слаби а он је углавном невољан да се одупре изазовима. Кад, ретко, жудњу оствари, онда је разочаран и празан. Рекох да је већина човекових жудњи сексуалне природе и да се остваривањем неке од њих човек грдно разочара. Углавном смо жудели за непостојећим, за нечим фиктивним што је постојало само у нашој глави. Јер сласт потраје кратко (некад је и нема, услед силне жеље човек изгори) а онда истога гризе савест и осећа се глупо што је толико времена жудео за нечим тако лажним и неважним.

Проблем жудње је у следећем: кад се ретко оствари, човек је празан јер се иста остварује готово увек касно или у невреме, кад више није важно, кад су прошле године у којима је то много више и суштински било важно. Као двадесетогодишњак имаш двадесетогодишњакиње а жудиш за четрдесетогодишњакињама – супротно, кад напуниш четрдесету: имаш своје вршњакиње али жудиш за двадесетогодишњакињама.

Жудим јер блудим

Блудне су жудње

Увек

То је човек

Жеља неиспуњива

Страс' неизлечива

Жудња забрањена

Забрањено је

Човеку најжудније

И то увек

Најблудније...

*

Идеју ''харема у једној жени'', (која је можда Монтењова, а можда и није, потпуно неважно, али сигурно није идеја Милета Китића) – ја сам остварио у животу. Сан је постао јава. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја људи.

И није само харем у питању. И све друго је ту, поред харема: породица, пријатељство, партнерство. Али и харем као најважнији. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној.

У почетку се не зна шта си нашао и шта је тебе нашло. Заљубљеност најчешће нема везе са љубављу. Заљубљеност је усплахиреност, чак хормонална појава. Љубав је дугорочан процес, стање духа, рационална ствар (у суштини). Заљубљеност оде брже него што је дошла. Љубав је постојана и најчешће смо је свесни после много времена: кад положи све испите и прође све тестове које јој живот постави.

Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Без доброг секса нема велике љубави. Дочим, понекад, може бити доброг секса и без љубави али је то само: на мах.

Идеја ''харема у једној жени'' се остварује кад схватиш да ти више ништа није потребно од женског рода поред оног што већ имаш. Кад схватиш да немаш више неиспуњених жеља (при овоме најмање мислим на чисто ''техничке'' жеље). Та идеја је остварена оног тренутка када као мушко осетиш спокој, мирноћу, ширину. Када вртигузи не могу да ти скрену пажњу са онога што је теби важно.

Харем у једној жени.

Све жене у једној глави.

Све су као једна и к'о ниједна.

Свака је иста и различита.

Само су ретке вредне и праве. Као и код мушкараца: само су ретки вредни љубави и подавања. Мушкарци и жене који ''се нађу'' морају бити робови једно другоме, у једној игри у којој се тачно зна кад ко преузима улогу роба, то јест: господара.

Љубав је, онда, једнога дана ту, и ти схватиш да си спреман да даш живот за вољену особу без трунке премишљања. Она ти тада постаје мајка, сестра, роб, господарица, комшиница, љубавница, најбољи пријатељ... и, видите, то није само ''харем у једној жени'' – то је ''читав живот у једној жени''. Онда може спокојно да се умре: кад дође време.