КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ

Пише: Игор Ђурић

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ                

             

                      Дневник краља Петра I

              (1. јануар 1915. – 31. децембар 1916.)

Краљ Петар I Карађорђевић у фебруару месецу 1915. године борави у Врањској бањи и пише дневник. 21. фебруара даје свом ађутанту налог да му промени неки новац. 23. фебруара, дан после тога, бележи у дневник: „Пачу неће да ми уступи 10.000 златни новчаница за наполеоне“. За време рата, ето, у тадашњој Србији, министар финансија неће да размени новац краљу Србије налазећи да то није по закону и да штети финансијама Србије. Мада, ни краљ Петар није ништа бољи по том питању. Већ на следећој страни свога дневника он врши инвентар новина и часописа који недостају при његовој канцеларији а плаћени су. Један краљ броји новине које је његова канцеларија платила и налази да нису послате све које су плаћене. Реч је о 1915. години и времену када је Србија у рату!?

Петар I Карађорђевић у свом дневнику (Народна књига, Београд, 1984.) говори о трошковима, о људима из окружења, о знаменитим грађанима Србије који су у међувремену преминули, о помоћи коју он пружа породицама преминулих и угрожених. При том, он записује калкулације трошкова градње маузолеја на Опленцу, краљевске кухиње, шишања код локалног берберина. 3. фебруара уписује да су „обешени Данило Илић, учитељ, Мишко Јовановић, млади трговац и Вељко Чубриловић који су осуђени насмрт због убиства Фрање Фердинанда и његове супруге Софије“. Мада, веома се ретко у свом писању осврће на историјске и политичке догађаје. Тако месец дана после овога записује да ће се од тога дана „бањати сваки трећи дан“, а истога дана додаје „Живела браћа Руси!“, после вести о некој победи руске војске.

Он даље описује како ''хвата'' своје благајнике и набављаче у ''рачуну'' и како уз пут наређује да се поправе путеви и ћуприје. Петар I Карађорђевић је очигледно био народни краљ. 19. марта пише: „Здравко купио конопац у Врањи. Ово ће бити 40-ти пут, ако не и више, да сам рекао момку Здравку, да кад хоће да уђе: ''Куца пре на врата'', али он то чини месец дана, па полако одустаје од тог обичаја, јер се то не чини код њега у Ивањици. Па хоће силом да на томе остане. И да може улазити кад је њему ћеф, као што је радио кад је био код оваца! Јако је уображен ''да све зна'' што уме мало да чита и пише са кравтлама“. 
      Дакле, један краљ пише о своме посилном као о човеку, са манама и неваспитаном, али: човеку. У овоме треба тражити узроке победе српске војске и државе. Замислите како би реаговао Фрањо Јосиф или Вилхелм, да им у одаје посилни улази без куцања и да се још при томе ''прави паметан''. Али!!!, за тог истог Здравка бележи после два месеца, у мају, следеће: „Здравко полази пут Ивањице код своје куће да привати жену и дете; остали су сами после смрти очеве и маћије. 10 дана одсуство, до 9. маја нашег“. Најзад, 18. јула пише: „Јутрос Здравко безобразно ушао као у кафану у мојој соби где сам consultirao Др. Симоновића без да је претходно куцао на вратима. И знао је да је ту Др. јер сам га при улазу са Др-ом истерао да намешта собу. Обезобразио се што је већ три године у служби; и уобразио да се без њега не може. Рекао сам пуковнику да ми потражи млада човека да се научи, па одмах Здравка одјурити“. Касније ће сличне проблеме имати и са дотичним пуковником, управником двора.

Петар I Карађорђевић је мање писао дневник а више водио рачуноводствену књигу. Он јесте био краљ али је пре свега био домаћин. Али, благи домаћин. Међутим онима који су га опслуживали био је досадан и цепидлака. Довољно је, ипак, било само да констатује непослушност и крађу, међутим нити једног ретка у његовим списима о евентуалним казнама. Најдаље докле он оде јесте: смена. 

     Др. Драгољуб Живојиновић је за ову књигу написао предговор од 50 страна. То је заиста непотребно. Да би се схватило какав је владар био Петар I Карађорђевић довољно је навести тек неколико карактеристичних извода из његовог дневника, и све ће бити јасно. Најбоље је прочитати сам дневник, не нужно и предговор.

Петар I Карађорђевић је водио ратни дневник у којем је најмање речи о рату. Он се у свом писању углавном бави, како већ рекосмо, изградњом цркве на Опленцу, проблемима са мајсторима, добављачима и новцем. То је тај ''крволочни'' краљ који је ''крив'' за светски рат, како га је оптуживала непријатељска пропаганда. Зар народ који је имао таквог краља, оном који у свом ратном дневнику пише о томе „када су сазреле прве јагоде и лубенице, и када су краве помужене“, може бити народ разбојника и дивљака, каквим га је приказивала германска пропаганда?! 
      Он редовно уноси у дневник колико је новаца дао удовицама, рањеницима, сиротињи, за лечење, за сахране. Али из саме форме и концепције дневника може се закључити да он то не чини да би се похвалио већ искључиво да би му се касније ''рачун сложио'', јер желео до у пару да зна где је новац отишао. Ево шта у свој дневник бележи тај ''великосрпски империјалиста'', исти краљ чију војску данас многи називају освајачком, зликовачком и окупаторском, у Приштини 17. новембра 1915. године: „Дадо за кујну 200, за разно: гуска 13, бокал вина 18, шећер 10: 41“. Српски краљ у Приштини, када се читав народ и војска повлаче, када је около хаос и безнађе, купује намернице за ручак и плаћа их. А могао је наредити да се отме.

Најзад Петар I Карађорђевић се у дневнику понекад дотиче и историјских догађаја везаних за то време, људи који су били у центру тих догађања, међународне ситуације и голготу, лоших поступака политичара, официра и војника. Да се ништа није променило у Србији, на боље, у последњих сто година када је политика у питању, говоре следеће речи написане у дневник краљевском руком: „Садашњи начелник пошта и телеграфа Мијалковић не ваља ништа. Мењао је партије и места кад је која дошла на власт, код њега је свагда неуредност. Али је добар пријатељ Сретена Којића и тиме је све речено“. (24. јануар 1915.)

У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, краљ Петар нехотице врло кратко објашњава читав проблем у историјском контексту који Србија и Срби имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани од стране силе која је у том тренутку српски непријатељ - они нападају Србе за туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће скупо“. (13. фебруар 1915.). 
     Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко јасно: ''платиће скупо!''. И док год Албанци знају да ће платити скупо са њима се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом, једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија“. (16. фебруар 1915.)

20. маја 1915. године бележи: „Безобразно писмо Стојана Рајића – неке протекције“. Петар I Карађорђевић је протекцију сматрао безобразлуком.  Он описује и прве ваздушне битке у српској историји, па тако 9. априла бележи: „Аероплани аугарски летели над Крагујевцем, бацили по три бомбе једна пала у близини стана насљедникова, али никакву штету ни повреду није учинила, али други било је мртвих и рањених, јављено Београдском аероплану један Француз одмах се кренуо у потери, стигао га близу Смедерева, оборио га пао је са висине 3500 метара, на аустро-угарској страни, сав у комаде и дим се видео“.

Заиста, треба рећи, за један ратни дневник једног краља, превише је цепидлачења и детаљисања неважним стварима у време када се стварала историја. Поготово бављење потчињенима, сукоба са њима (посилни, ађутанти, лекари, возачи, генерали) те се на основу тога може закључити да је Петар I Карађорђевић био тежак човек, џангризави старац који је почео да сенили и да закера за сваку ситницу – и можда је то донекле истина. Али истина само у случају народног и народског краља! Лако је диктаторима са особљем и са народом. Јосип Броз Тито, рецимо, никада није има проблема са особљем и народом какве је имао Петар I Карађорђевић и ако је Тито последњу деценију живота проживео као сенилни старац који је „могао само да пљеска жене по дупету“. Ни Фрања Јосиф, који је био још сенилнији у то време када Петар I Карађорђевић пише дневник. 
      У смислу правила и протокола изгледа гротескно да се један краљ жали што посилни неће да куца, или што управник двора не подноси извештаје како он то тражи, или што је неког слугу лично краљ батинама морао да буди и диже из кревета (више симболично, него стварно). Најзад, већ смо казали, и када лоше пише о људима, а има и таквих редова, он то чини како је и написао: ''о људима!'', а не о некој нижој врсти. Узроке, између осталог, за његово понашање и цепидлачење, треба тражити у томе да је он одрастао и школовао се на западу, прихватајући њихове навике када је у питању рад, ред и дисциплина. Он је на војним школама и потоњем служењу у француској војсци навикао на прецизност, тачност, вредноћу, испуњавање обавеза, поштовање надређених. А пошто је био демократа и народни човек он је покушавао ''на лепо'' што су наши људи злоупотребљавали, како и данас злоупотребљавају. Како се љутити на краља који 12. децембра 1915. године напише у свој дневник: „Живели наши сељаци!“.

И, више него симболично, последњи упис у дневник је 31. децембра 1916. године: „Синоћ су довели у Солун пуковника Димитријевића (Аписа) кога су ухапсили и који је под оптужбом ''велеиздаје''. Сутра ћу сазнати целу ту аферу. Веле да имају једну хрпу доказа“. Ако ништа друго, у овом последњем много могу да науче данас они који нас мрцваре својом владавином: стари краљ, у ратно време, када важе ратни закони и када је ласно осудити вели: ''ПОД ОПТУЖБОМ'', а не: КРИВ ЈЕ!!!

                    ДНЕВНИК ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

                       (новембар 1950. – фебруар 1951.)

Ј.Б. Тито је водио дневник од новембра 1950. до фебруара 1951. године (приредио Перо Симић, Новости, 2009.). Веома кратко, види се. 1950. година је година суше и глади у Југославији која се нашла у незавидном положају због сукоба са Стаљином и под реалном претњом совјетске интервенције. Прво што ћемо приметити када је Титов дневник у питању, и по чему се разликује од дневника претходника, јесте да се Ј. Б. Тито није много ''замарао'' трошковима: ни личним, ни државним. Додуше, помиње на једном месту нешто слично али у потпуно другом контексту: „6. новембар 1950., Недеља је и пошли смо у лов на фазане и зечеве. Било нас је 12 ловаца а план је био да отстрелимо 300 фазана, а пало је свега 42, од тога сам ја убио 14 фазана и 8 зечева. Ријешили смо да сваки од нас може купити по 2 фазана по 120 динара а остало да иде у државне ресторане“.

И Ј. Б. Тито, попут краља Петра, има ''проблема'' са српским сељацима. 12. новембра 1950. године (шест дана после лова) пише: „Пошао сам код Илока у виноград да би се барем мало одморио на свежем ваздуху, али сам дошао кући незадовољан због једног малог инцидента на путу са једним биједним сељаком који је простачки опсовао због тог што сам пуцао на вране“. Можемо само замислити како је прошао ''биједни сељак'' када је Тито замакао а ствар у руке преузела УДБА.

Ј. Б. Тито се у дневнику углавном осврће на ситуацију везану око сукоба са СССР-ом, окретању према западу у вези хране и наоружања, и о тзв. ''унутрашњим проблемима''. И то је све, мање више, познато. О томе какав је био ментални склоп Ј. Б. Тита, треба се читати ''између редова''. Поводом 41 рођендана друга Марка (Ранковић) Тито бележи у свој дневник: „Брзо иде вријеме и моји млађи другови све више као да достижу мене“. Тито, дакле, искрено верује да је за њега време стало, да ће вечно живети, да он стоји у месту када је проток времена у питању а ''другови'' га у том заустављеном времену сустижу са годинама.

У дневнику има и ''практичних'' момената, па тако 4. децембра 1950. он каже: „Тражио сам да се хитно предузму извјесне мере због опасности да нас неко са Истока не изненади. Рјешили смо да се Дедиње мало расели, тј. да неки руководиоци нађу становања на другим мјестима а чланови Политбироа да спавају негдје на другим мјестима заједно са фамилијама, јер ако дође до бомбардовања ноћу све би пострадало. Оперативни део генералштаба се опет премјестио ван Београда“. 
      Тито, међутим, нигде не оставља трага својих размишљања о томе шта ће се догодити са народом ако дође до бомбардовања ноћу. О томе очигледно није размишљао. По томе се разликује од претходника који је делио судбину народа. Оно по чему су слични, Ј. Б. Тито и краљ Петар, јесте чињеница да су обоје слабије баратали српским писаним језиком, први, јер се не зна ко је и шта је, други јер је младост и сазревање провео у иностранству.

И док краљ Петар брине о томе које новине и часописи нису достављени а плаћени су, Тито незадовољан неким рефератом пише 21. децембра 1950. године: „Одмах сам наредио на лицу мјеста, иако је већ био у штампи, да се избаце сва она мјеста где се са изазивачком оштрином говори о нападу на нас“. Под истим датумом, Тито пише о томе како би и он попут краља Петра морао да иде са војском ван земље: „..У случају напада СССР-а на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи... Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље са јаком армијом и да се касније са таквом и вратимо, јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи...“. Он опет не брине шта ће се догодити са народом – важно је да се социјализам спаси. Он додуше брине због суше и промрзавања усева али је то очигледно због одбрамбених капацитета, страха од побуне и рата, а најважније: јер је он тада више воле да му Американци шаљу оружје уместо жита.

Оно, има и Тито проблема са својим ордонансима, али их он решава посве другачије од краља Пере. Тако 9. јануара 1951. године пише: „Данас су ми саопћили да су коначно ухапшени неки људи око мене који су се испољили као информбировци  и непријатељи главни је мој ордонанс из доба рата и до не давна Бошко Чолић“.

И како је почео да води дневник, тако га нагло и прекида. Вероватно како је опасност од совјетске интервенције сплашњавала, више није имао мотива и времена да се бави писањем, кад су то већ други радили за њега.

-----------------------------------------------------------------------------------

Нећемо изводити никакве закључке, осим неколико паралела наведених у тексту, препорука је да се прочитају оба списа. Интересантно је да су оба дневника кратка, по пар година нередовног писања и да су писана под компликованим историјским околностима, али неупоредивим, и са сасвим различитим мотивима. Краљ Петар је водио књиге трошкова, а Ј. Б. Тито је осећао да се могу догодити крупне промене, да хода по ивици и да треба да остави неки траг. У време писања дневника краљ Петар више нема практичну власт док је Тито на врхунцу власти. Док Тито пише о филмовима које је гледао и ''шпици'' (билијар) коју игра са друговима, краљ Петар своди трошкове. У ратно време, Петар то исто ради: пребројава се, док се у ратним годинама Титовим говори да су се често чули ''звукови љубави'' из његовог шатора или собе, док је ''диктирао'' Даворијанки (а другови га упозоравали да буду мало тиши), док за Перу нема таквих трагова. Додуше, и године су у питању. Краљ Петар је имао 72 године када је писао дневник Ј. Б. Тито 59 година (у рату десетак година мање). Али, треба узети у обзир да је у то доба за Тита, ипак, време стало.

Ништа спектакуларно у историјском смислу али веома вредно у психолошким траговима ''читања између редова'', да се макар мало упознамо са карактерима људи који водили ове дневнике и о којима се скоро све зна.

1968: ХРАБРОСТ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Пише: Игор Ђурић

                      

       

''Борци'' против комунизма, Титови ''опоненти'' и они који су се ''залагали'' за српске интересе, у време када се то није смело и када се за то одлазило у букагије, некад и у смрт, углавном су се са својим ''делима'' јављали ''пост-фестум'', кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао мерити. Ти ''борци'' су углавном словили као дисиденти од којих је добар део очијукао са службама и који су били дириговано и дозирано непослушни. Шта је могао да контролише, тадашњи режим не би дирао, осим ако не мора. Богдан Пешић, Милорадов презимењак, и чувени српски новинар, то је дефинисао синтагмом „подношљива непослушност“.

Један део ''дисидената'' Титовог доба су људи којима је дисиденство био маркетинг за стицање тиража и средстава, монета за поткусуривање са режимом када би они своје ''дисидентство'' спуштали на ниво подношљивости а режим их за то награђивао становима, државном службом и издашним хонорарима. Некима је ''дисидентство'' била камуфлажа за рад у ''служби''
Читај овде: ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Позната имена дисидената из света политике и књижевности су била на неки начин заштићена јер су очи јавности биле упрте у њих. Запад их је подржавао медијски, поготову финансијски, а њихова хапшења су им углавном доносила више користи него штете. Што је најважније били су поштеђени оних ситних и свакодневних шиканирања, својствених провинцији, којима су били изложени обични бунтовници и противници режима.

                       

                                            Милорад Пешић из времена када је написао писмо

Постојали су, дакле, дисиденти по занимању и дисиденти по опредељењу. Ђилас, Ђосић, Михајлов, онда писци који би ''ланули'' по неку у кафани, по неки посрнули политичар, су били противници режима по моди и као део у ''опису посла''. Неки су робијали, неки су проводили време на Дедињу, већина је на том имиџу градила каријере и завршила са решеним материјалним статусом и стамбеним питањем у ''кругу двојке''. Имали су своје столове у кафанама, своје ступце у часописима и новинама, своје издаваче. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака.
Читај овде: КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!

Не треба грешити душу, било је и правих дисидената, који су свој отпор платили великом патњом, чак и животима, које режим није мазио, и којима није праштао. Некима мање, некима више. Међу њима треба набројати Драгољуба Јовановића, Драгољуба Игњатовића, Владимира Марковића, Драгића Јоксимовића, Бранка Лазаревића, Михаила Ђурића, Пеђу Ристића, Леонида Шејку, Игора Васиљева, или свештеника Саву Банковића. Наравно, није било лако ни Ђиласу, али он, ем је сам направио систем који га је гонио, ем је постао славан на ореолу отпора.

                                                            Милорад Пешић 

Тако је било са славним побуњеницима. Међутим, оно што је било невидљиво широј јавности, јавности уопште по некад, јесу судбине многих обичних људи који су имали храбрости да подигну свој глас, да кажу шта их тишти и побуне се. Ти обични људи су своје побуне изводили на своју штету, без медијске пажње, без бенефита који су долазили после, за разлику од горе наведених. Излагали су се опасности из опредељења, или потребе да се побуне против неправде. Отуд је подвиг Милорада Пешића вредан пажње и вредан ових редова. Данас, наизглед, то што је он урадио изгледа нешто неважно и невредно пажње, али треба узети у контекст времена када је он учинио то што је учинио и начин на који је то урадио.

Њих, те обичне и анонимне побуњенике, режим је уништавао тихо, свакодневно, често фатално и без милости, и нико их не би узимао у заштиту, нико их није финансијски помагао, давао им усељеничке визе, итд. Најгоре у том шиканирању јесте то да су га спроводили нижи ''удбовци'' и чиновници, локални самовољци и моћници, далеко од позорнице и јавности, и они су знали да буду пакосни и веома маштовити у проналажењу метода шиканирања и мучења, чинили су зло са неким личним тоном у томе. Хвала Богу, прича коју ћемо испричати нема такав епилог, ништа слично чак, али је могла имати и право чудо је да се њен виновник извукао без икакве штете. Да је праћен и безбедоносно обрађиван у то нема никакве сумње, али, опет хвала Богу, остало је само на томе.

Једнога дана, мој пријатељ Момир Нинковић, млад и перспективан историчар, послао ми је један докуменат пронађен у Архиву Југославије, који је њему проследио колега Душан Бојковић исто тако млад и перспективан. И једном, и другом, докуменат се учинио занимљивим. Момир иначе практикује да ми пошаље све што нађе везано за Исток или Косово, шта мисли да би ми помогло у писању на ту тему, обзиром да је углавном у току шта радим. Овај документ је био посебно интересантан јер је повезивао два поднебља са својим садржајем: одакле сам дошао и где сам сад, а уско је везан за проблематику о којој сам писао, чак и у темама које нису директно везане за Косово, на пример: о дисидентима.

И, заиста, чим сам прочитао садржину папира који сам добио, схватио сам да је веома интересантан и да је у неком смислу оригиналан и ретко се наилази на такве ствари. Познајем човека који се помиње, игром случаја, био сам код њега, у његовој кући, пио његову ракију, размењивали смо књиге и приче из завичаја, а он ми никада није поменуо тај моменат, није осетио потребу да се похвали да је он писао много пре мене и ако смо најчешће разговарали и нашој Метохији.

Папир који ми је послао Момир, а пронашао Душан, следеће је садржине:

„Савезна скупштина

Културно-просветно веће, Београд

Хтео бих да овим дописом, изнесем мишљење моје и више људи поводом појаве да се на Косову и Метохији учи албански језик. Из тог сам краја и познајем доста народно мишљење о тој појави. Како и зашто се учи тај језик у основним школама. Каквог значаја и какву суштину има он да се учи и коме је потребан. То је језик без икакве важности и историјског значаја. Знамо да смо са албанцима без икаквих економских, привредних и друштвених односа. Не употребљава се нигде у науци као што су познати језици – Руски, француски и немачки. Нисмо имали никакве блискости у историји са тим народом. Па бих вас молио да ми одговорите о овоме и да размотрите ово питање зашто да се на Космету учи албански језик у школама на српскохрватском језику, а познато нам је да неке школе са шиптарском наставом тешко прихватају да уче српскохрватски.

Другарски поздрав, Пешић Милорад, ''Стандард'', Лазаревац“.

Пропратни документ је деловодне природе, са којим то веће Савезне скупштине, то јест Кабинет председника републике, Милорадов допис прослеђује Републичком секретаријату за образовање и културу. То чине документом заведеним под бројем 195/68-1, 6. фебруара 1968. године, са следећим садржајем:

„Достављамо Вам у прилогу препис писма друга Милорада Пешића, из Лазаревца, које је упутио Културно-просветном већу Савезне скупштине, а ово веће нама.

Шеф кабинета Јосип Јурин“.

Руком је на доњој левој страни неко дописао датум 5. II 68. и потписао се прилично невешто.

Милорад, дакле, скреће пажњу на то да се шиптарски језик намеће на силу, да Срби не желе да га уче, а што би га и учили кад смо у непријатељским односима са Албанијом, да Шиптари неће да уче српски, итд. То пише у допису. Оно што не пише а поручено је истим, је следеће: Шиптари дижу главу а ви им помажете у томе, албанизујете Космет а Србе приморавате да се исељавају, ви комунисти отимате Косово од Србије, итд. - то је истинита и права порука писма које је Милорад послао и то су знали сви, и онај који га је послао и они који су га примили.

                  

                                                                Учитељ Ђура Спасић

Ранковић је ''пао'' 1966. године, Милорад је ово писмо послао крајем 1967. или почетком следеће године, у време највеће хајке на тзв. ''Ранковићеве кадрове'' и људе, а у истину то је био погром на Србе са Косова, све оне који су сметали шиптарским сепаратистима. То још више говори о храбром чину Милорадовом. Сама садржина дописа, начин на који је исти састављен, говори о томе да је било добро промишљено пре него се село над празном хартијом, о томе да је аутор био свестан шта ради и шта га све може снаћи због тога не треба ни трошити речи. 
      Који је од ''славних'' дисидената овако говорио тих година? Чак ни Ћосић до тада није. О другима нема доказа, чак ни за много блаже варијанте. Ћосић истина, са Јованом Марјановићем, покреће то питање на 14 пленуму ЦК СКС исте године, али тек крајем маја, дакле неколико месеци после Милорадовог писма. Тај исти пленум осуђује и једног, и другог, и једино Раја Недељковић гласа против те одлуке. Професор Михаило Ђурић ће бити ухапшен пет година након Милорадовог писма. У новембру месецу 1968-е године избијају масовне антидржавне, антисрпске и сепаратистичке демонстрације Шиптара на Косову. Док у целој Европи студенти демонстрирају зарад неких хуманијих и већих циљева, Шиптари демонстрирају сепаратистички. Исто како су дигли фашистичку побуну 1945. године, када је фашизам био побеђен у целом свету. Све ово наведено треба да подвуче каква је атмосфера владала у време када Милорад пише писмо. Један Добрица Ћосић је страдао. Чему је онда могао да се нада Милорад?

Те исте 1968. године Пешићи, из Долца код Клине, спремају се да напусте Метохију. Како се види, Милорад се борио да укаже на неприлике. Није отишао без борбе. Продају имање и купују друго у Лукавици, код Лазаревца. 1971. године дефинитивно се пресељавају. Милорад није хтео да му деца у школи уче албански језик.

           

                                   Милорад Пешић, тада је већ, као средњошколац писао чланке за новине

Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“. Обзиром да је моја мајка од Пешића, од оних источких, онда се у неку руку ја овде бавим: ујчевином.

Милорад у новој средини постаје добар домаћин, цењени мајстор-грађевинар, глава узорне породице. Има лепо имање, прави куће, из Метохије доноси шљиву шарицу и ствара шљивик већ 1968. године. После неколико година потећи ће кроз лулу прва мученица, Милорад почиње да пече једну од најбољих шљивовица у крају, у шта се много пута лично уверио аутор овога текста. 
      Све ово подвлачим из потребе да појасним психолошки и људски профил Милорада Пешића и да покажем да он није био до оних бунтовника, којих је било, без кучета и мачета, оних људи који својим отпором нису могли ништа да изгубе и које ни средина, ни УДБА, нису озбиљно схватали. Оних бунтовника који нису били баш ''у винклу''. Писама од таквих људи се сигурно може наћи: повише. Напротив, Милорад је прототип доброг домаћина, доброг масјтора, добро ситуираног човека, човека којега је средина ценила и држала до његовог мишљења и његове речи а коју је он задужио својим вредним и златним рукама. Најзад, Милорад је човек који много чита, посебно историјску литературу, који није неупућен, те није био жртва некакве манипулације или томе слично.

      

                       

Милорад тврди да је писмо било много дуже, да је писано руком, ћирилицом, и да је писано уз помоћ учитеља Ђуре Спасића. Он је нашироко и аргументовано образлагао оно што је у сижеу преписа. Он тврди да писмо није послао на адресе које се налазе на дописима које имамо, већ га је послао Српској академији наука и уметности. Тита није волео, па њему не би ни писао. Сматрао је да је САНУ релевантан фактор који се може супротставити албанизацији Космета. У тону његовог гласа препознајем дубоко поштовање које гаји према тој институцији. САНУ је међутим, кроз људе у њој, нашла за сходно да о писму обавести надлежне органе и да ''опере руке'' од оправданог Милорадовог апела и храброг чина. Многи од тих академика бусаће се касније у ''српске груди'', заборављајући своје ћутање и колаборацију.

              

- Волео сам да будем новинар – каже Милорад – а, опет, да сам то постао, не бих био мајстор. Саградио сам преко стотину кућа и небројено других објеката. Знам и ово: да сам постао новинар завршио бих у затвору. Ја не бих могао да прећуткујем.

Ја се лично чудим, и моји млади пријатељи историчари који су дошли до писма, како и тада није завршио у затвору, или макар на информативном разговору. Милорад тврди да га нико никада није звао, малтретирао или саслушавао, у вези тога. ''Живео сам мирно'', каже. У то, да је ''безбедоносно'' био ''обрађиван'' и праћен, уопште не треба сумњати и добро би било када би се у УДБА-иним архивама нашао Милорадов предмет. Због чега су они проценили да га треба оставити на миру, то је друго питање. Највероватније су закључили да он није деструктиван и опасан елеменат, већ обичан човек који се бави својим послом и својом породицом. А, можда му је и учињено нешто ''лоше'' а да он тога није био ни свестан. Сам Милорад каже да га политика никада није интересовала, како га ни данас не интересује. „Хтео сам само да укажем на право стање, уопште нисам желео да било кога критикујем, мислио сам да у Београду нису упознати са правим стањем ствари, макар они у САНУ“. Зато се и сећа да је писмо било много дуже и да је ово скраћена верзија.

- Нисам волео Тита, видео сам шта намерава да ради са Косовом – наставља Милорад, док ја дегустирам његову шљивовицу. И, када други то кажу, постоји простор за скепсу, то увек треба узимати са резервом. Милораду, међутим, морамо да верујемо. Ако је као 20-то годишњак имао храбрости да напише онакво писмо, онда је сигурно истина и то што говори за Тита. Има човек доказ, за разлику од других. А не воли да се хвалише, као други, а у шта се аутор лично уверио.

   

Писао је, вели, још неколико сличних дописа, са истом темом, слао на разне адресе, још као средњошколац и касније до своје двадесет и неке године, када је дигао руке и посветио се грађењу и породици. Али, Милорад није писао само дописе надлежним органима. Као средњошколац и касније као млад момак, сарађивао је са приштинским дневним листом ''Јединство''. Слао је репортаже и чланке. Повремено су и други часописи  објављивали Милорадове текстове. На жалост, није могао да нађе те репортаже и текстове, али је обећао да ће тражити. Њихова садржина није била политичке природе већ је писао о знаменитостима и занимљивим догађајима из свога краја. Нашао је само један текст који говори о најстаријим становницима Југославије а који живе у његовом селу Долцу, који је објавио београдски лист Свет, и, чији је, гле случајности, главни и одговорни уредник тада био поменути Богдан Пешић (који је био уредник познатих листова као што су Вечерње новости, Борба и Политика). Немате разлога да ми не верујете, истину зборим, новинара Богдана Пешића сам цитирао пре него сам дошао до овог новинског исечка, пре него ми је Милорад дао тај текст. А, када су овакве приче у питању, оне које нађу мене а не ја њих, онда ја не верујем у случајности.

Има ли поруку ова прича, коју многи могу оптужити да је по мало натегнута? Она ће бити можда неинтересантна младим генерацијама, оном делу који слабо чита књиге а тај део је најбројнији, зато што они не знају у каквом је времену настало Милорадово писмо. У времену терора и кукавичлука, потуљене диктатуре и притисака на Србе да се иселе са Космета, баш као и данас. Ово што се данас догађа, тада се уобличавало. То је било време када се у затвор ишло због песме Ој војводо Синђелићу. Када су студенти у Београду крвнички претучени. Када су затвори били пуни политичких затвореника.

Порука ова приче је - да нема поруке - већ да има приче. Приче о храбрим, обичним и анонимним људима, који су имали смелости да се супротставе систему и режиму. Ово је прича да се храброст крије тамо где је најмање очекујемо, да је та смелост најчешће неопевана и неиспричана, и да ловорике понесу они најмање заслужни. Ово је прича о каснијим лажним борцима, који су се бусали у груди, док су људи попут Милорада ћутали и настављали да живе своје животе радно, домаћински и поштено. Ово је прича о обичном и анонимном великом човеку који се борио а да за то није имао личних разлога и користи, те да је могао да изгуби све, а имао је шта да изгуби. Ако сматрате, како рекох, да је ова прича натегнута и да нема тежину коју јој ја придајем, да то није бог зна каква памет и храброст била, има и за то решења: ИСПРИЧАЈТЕ ВИ ВАШУ ПРИЧУ. Да видимо, можда се нађе неко ко је у то време урадио више и храбрије од Милорада.