О МОЈОЈ ВЕРИ (И: НЕВЕРИ)

 Пише: Игор Ђурић

...Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи...

*********************************************************

Можда бих нешто требао рећи о својој (мојој) вери?!

Која је моја религија, у шта верујем кад је Бог у питању (ипак му име пишем великим словом што значи да нисам безнадежан случај)?! Било би нефер не изјаснити се по овом питању, макар и у цртици.

Скептик сам: не верујем ни у шта из убеђења. Понекад верујем: из страха. Највише из страха за оне које волим.

Вера је до мене допирала кроз обичаје, још од раних периода детињства. Иначе су моји рођаци, моје комшије, веровали без икаквих потреба за било каквим доказима а веру су испољавали кроз уходане обичаје где није имало места за импровизације или где је све било импровизација.

У ствари, ја не знам да ли верујем у Бога или не: јер сам искрен. Најлакше је определити се за једну или другу солуцију, па ходати безбрижно кроз живот са својим опредељењем.

Спреман сам да браним своју веру - ако је неко напада из мржње.

Спреман сам да се одрекнем своје вере – ако пропагира мржњу.

Одем понекад у цркву: празником, кад хоћу да прошетам или послом.

Не хулим али се и не клањам. Нисам ни светац, ни разбојник, тек: човек.

Ја и не тражим Бога. Има га или нема, неће постати или нестати ако га ја нађем или изгубим. Нити га: оспоравам. Можда га, понекад, у себи проживим али ни тада не јурим на једну или другу страну.

Лако је рећи „има га“ или „нема га“: тешко је живети поштено и усправно (колико се може), тешко је трудити се да не носиш зло другима (колико се може).

Као клинац сам доследније и искреније веровао. Нисам постављао питања, нити тражио одговоре. Вера у Бога била је нешто што се подразумева. Како сам одрастао, тако сам опрезније приступао томе, пре свега у свом изјашњавању: у себи. Наравно, ако изузмемо младалачке и адолесцентске пориве ка атеизму, нихилизму и јереси.

Не знам: да ли верујем или не!!! Дан, данас: не знам!

(Ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга).

Или:

Уметност је вера којој припадам али, као и код сваке вере и верника, чини се да не разумем у потпуности њену суштину. Верујем, дакле, инстинктивно, од природе и душе, не тражим објашњења о својој религији. Верујем изистински, само, то увек није довољно. Понекад, треба вери прићи изнутра, упознати се са њеном догмом, суштином, унутрашњим животом, храмовима, упоредити је са другим учењима и религијама, поштовати њене ритуале. Понекад је потребно пострадати ради вере, жртвовати се и дати жртву. Наравно, уколико желите да будете активни у веровању и да допринесете својој вери и своме унутрашњем складу.

Уметност исто тако тражи да се хода унутар ње, да се осети и кад се не разуме. Тражи, наравно, и свакакве жртве. И, као што се може бити искрени верник и ако нисте видели Бога, исто тако се може бити уметник и ако нисте оставили видљиво дело за собом. Као и Бог, и ваше уметничко дело може бити невидљиво али свеприсутно. Унутрашње, духовно - али тврдо као стена. Можете бити искрени уметник - као што се искрени верник у својој искрености додирује са Божанским – који се додирује са Уметношћу иако је не ствара и не разуме је. Вера је то!

У тој вери, као и у свакој другој, не осећам се спокојно. Много иноверника и друго-божјих ратника јуриша на мене, и мени сличне. Хоће да ме униште у име својег неверовања у моју веру, или да ме покрсте и осунете, да ме натерају да пређем на њино.

- Остави се тога, не клањај се лажним боговима!!! – вичу ми док ме држе везаног за крст мој.

А, ја немам снаге да пркосим, већ само ћутим и трпим.

- Да си верник не би се одрицао вере, више од три пута у току ноћи!

- Никад се нисам одрекао, никад нисам хулио! – ипак, ово не могах да оћутим.

- Јеси, стидео си се и одрицао својих песама!

Тачно!

*********************************************************

Можда смо тек раскрстили са другим или трећим разредом основне школе и словили смо као најбољи другови. У основним и средњим школама свако полугође имаш по једног или два „најбоља“ друга, којима следеће године не можеш ни имена да се сетиш. Е па, ја и он, смо управо тада били најбољи другови и једнога дана смо започели дискусију духовно-религијске природе.

- Не верујем у Бога – рекао ми је.

- Ја верујем – рекао сам му.

- Мој отац каже да нема Бога – наставио је он.

- И мој, али нису у праву: Бог постоји!

- Откуд знаш?

- Па – рекао сам му – моја баба каже да Бог постоји. Онда, једном кад сам направио нешто због чега сам требало да добијем добре батине, ја сам се прекрстио у шпајзу и замолио Бога да ми помогне: и батина није било. Или: једном нисам урадио домаћи, исто сам се прекрстио пре часа и тога дана учитељица није гледала домаће иако гледа сваки дан. Шта ти треба бољи доказ?

На овакве „аргументе“ није имао противтежу, па је ућутао. Сутрадан ми је само кратко шапнуо:

- Од данас и ја верујем...

Ето, од малих ногу сам мисионарио за нашу хришћанску и православну веру. Наставили смо да будемо најбољи другови и уживали у нашој тајни, строго је чувајући од очева, службеника и комуниста. Све до једног дана када ми је пришао и љутито ми одбрусио:

- Ја не верујем више!!!

Ћутећи сам га упитно погледао.

- Синоћ сам се крстио и молио за помоћ а ипак сам добио батине: Бог не постоји!!!

Тада ни ја нисам имао против-аргументе. Касније сам и лично, на својој кожи, утврдио да не функционише баш све како је изгледало на почетку и како је по мојим схватањима вере требало да буде: било је и батина и пораза.

Закључујем данас: нисмо били спремни да за веру пострадамо, веровали само само ако је било корисно за нас. Нисмо се, дакле, разликовали ништа од свих бивших, тадашњих и будућих верника. Добро, ајде: не од свих – али од добре већине.

************************************************************

ИЗ РОМАНА "ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА":

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога!

Теофраст

 

                                                    *

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не!!! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се само-довршавамо и само-усавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

 

                                                 *

E = mc²

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!

Манастир Дечани 1919. година - 6. мај

Пише: Игор Ђурић

Из романа:   ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

                          (изопачено време велике деветке)

Са Проклетија се сурвавао страх у облику магле. Небом се вијорила црвена пролетерска застава залазећег сунца. Крв је мирисала опојно и густо. Вук самотњак се чуо негде иза брда а тишина је испуњавала сваку рупу манастирске сиге. Тишина која је кричала присуство злог. Тишина која је заударала на одсуство тамјана. Прецизно се разазнавала граница која дели кестење од борова. Танка нит је делила планину и равницу. У хладовини великих брда ушушкале су се испоснице у вучје јазбине. Вода свуда. Тишина...

У сумраку, на западној страни зида, назирала се силуета. Требало би да изгледа стражарно и чуварно, а уистину делује замишљено и изгубљено. Са друге стране зидне препреке чује се кашаљ и жамор. Зазвецка и оружје. У току дана су довукли и топове. А после подложили казане. Ипак, са ове стране зида су поприлично сигурни да се вечерас неће огласити припаљени барут. Да су хтели већ би напали. Најбољи стражар је онај храм иза зида. Плаше се да њега не ране. На то се и рачунало. Жди само упаљено дрво негде у брдима. Заложене су ватре да чувају страх у облику хука воде Бистре реке. Они горе чекају исход овога доле. До тада ће бити мирни. Тишина је у брдима. Белајске испоснице које су до сада служиле да се приђе што ближе Богу, вечерас служе да се што даље побегне од људи. Уместо отшелника у њима су сада наоружани качаци. Изгажене су и руже које су цветале испод испоснице Свете Јелене. Од тада их више није било. Ни у траговима.

Синоћ је сновидео Доктор, свачег грозног и необјашњивог. Отуд је био нервозан, поред тога што не иде баш све онако како је замислио. Нико од сељака које је пустио у село није се вратио, није чуо комешање из насеља, нико од војника се није прикључио. Чак и качаци у шумама, и поменутим испосницама, данас мирно и тихо ослушкују шта се то доле ради. Пре седам година први пут је дошао овде. Пре тога је читао о манастиру. Интересовао се. А синоћ, после толико времена, сањао је сан и у њему протомајстора Вида из Котора, који се прикључио његовој револуцији. Саветовао га је да страже постави на одбрамбене куле, којих одавно нема, да рањенике носи у болницу коју је Свети краљ замислио, гурао му под нос некакву повељу из 1330. године. После му је фра Вита објашњавао где ће се изградити прва барака, а где прва зидана зграда за логораше, оне што неће да дају за откуп или не желе у задруге. Показиваће му, цртајући на пергаменту, куда ће пролазити траса пута кроз Руговску клисуру. Где ће бити акумулација, цеви кроз које ће тећи вода, а где хидроцентрала.

Говориће му, кроза сањање, да је архиепископ Данило био тежак човек, да је терао мак на конац за сваку ситницу и да он, фра Вито Трифунов Чучо из Котора, опат цркве Свете Марије на Гурдићу, који се фрањевачки потписивао са Фра Вито, мали брат, морао да потерује, понекад и кињи, своје зидаре и каменосечце, Марка Маринова, Богоја и Храноја, Драгоша, Дражоја и Милка, а понајвише Петра званог Анђео. Срећа у несрећи је што је Данило више Пећанац (Пећки су га и звали), а мање Дечанац, па је ретко навраћао у Дечане, поготову у задње време, када се све више затварао на Магличу. Зли језици су говорили да је он, а не Дечански, одабрао место за подизање Високих Дечана. Протомајстор Георгије, држао би му страну, кад су у четири ока, а ћутао кад би се гневни архиепископ појављивао на градилишту, срећом не тако често. Најзад учинише подвиг и посветише храм Христу Спасу и Вазнесењу Господњем.

– Како то, фра Вито – питао га је у сну Доктор – и ти испаде социјалиста?

– Па радник сам некакав, мајстор још бољи. Нисам газда, од руку својих стварам и живим.

После је сањао још свега и свачега, док се није пробудио и наредио својој дружини да се пре зоре крене према манастиру и ако су се неки синоћ запили дочекујући „навече“ Ђурђевдана. Сада је нервозан и несигуран у успех свога подвига. Очигледно да још није револуционарно сазрело, да је народ заостао и уплашен, понајвише задојен националним заносом и Косовским митом. Размишљао је: ако се овде буде дизала револуција то морају чинити Арбанаси. Њима је у интересу да се сруши ова држава. Није њихова. Зато ће је ласније рушити. Како у Русији није ишло са руским сељаком, тако ће и овде бити тешко са Србима.

Црноризац приђе замишљеној силуети у мраку. Равнодушно је примљено присуство монаха Георгија, који се први огласи:

- Каква је разлика између оних који сада скрнаве испосницу краља Стефана Дечанског и тебе који му скрнавиш храм и починак?

Без воље и снаге да се надмудрује са овим задртим монахом, који још од јутрос иде за њиме и стално му нешто пребацује, Доктор покуша да прећути, кад већ нема снаге да га отера. Овај монах у њему изазива помешана осећања. У једном тренутку добије неописиву жељу да му саспе цео шаржер из маусера у груди, а већ, следећег трена жели да се са њим разговара, да га слуша, да га гледа радознало. Помислио је, у току дана, да би све било лакше када би успео да разуме људе попут монаха Георгија. Збуњује га вера таквих људи и спремност да је бране и да се за њу жртвују. Не прихватају његове аргументе о једнакости. Они не желе да буду једнаки. Они желе да служе сматрајући то наградом.

– Тамо су у давна времена преписиване књиге а сада се по њима унеређују твоји истомишљеници.

– Какве везе ја имам са њима? – најзад се огласи и Доктор.

– Тај твој комунизам некако сличи циљевима српских душмана, па и оних тамо горе што ноћивају по светим испосницама. Оне цеви окренуте према теби, са друге стране зида што су, колико јуче, а и сутра ће, пуцати на оне из шуме, и они на њих. Пуцале би и данас, но си их ти прекинуо и омео. Чини се Докторе да тај твој комунизам и качаци имају исте циљеве, чим имају исте непријатеље.

– Нема то везе једно са другим, и ти то попе одлично знаш. У социјалистичкој републици неће бити нације, ни вере, ни таквих као што си ти – рече Доктор инсистирајући на ономе „попе“, мада знајући да је то погрешно и увредљиво обраћање једном монаху.

– Мислиш, неће бити српске нације, православне вере и српских монаха?!

– Неће бити уопште! Сви ће бити једнаки у правима и обавезама. Радиће се колико се може а узимати колико се треба.

– Чим данас нисмо једнаки у спознаји ко нам је непријатељ, чини се да ни тада, у том твом комунизму неће бити једнакости.

– Непријатељ је класни. Нема то везе ко је данас иза које цеви а ко испред исте.

 – Још нисмо успоставили државу а ти је већ рушиш, и то барабар са Арнаутима. То није добро. Од оних из Јуничких и Стреочких планина то се и дало очекивати. Од тебе и теби сличних: не, па макар били и комунци. Ти си још приде и државни чиновник. Рушиш државу која те 'лебом храни.

– Време је револуционарно. Боље је срушити сада, него кад ојача. У сваком случају: лакше је. Нису наши највећи непријатељи они што се крију по планинама и нападају на нас, већ српска круна и буржоазија која је подржава. Они и јесу горе због тога. Када се успостави равноправно друштво: они више неће бити у шуми него ће ту нову државу осећати као своју и градиће је заједно са нама.

Како је решено питање Косова у роману Девети круг?

                            Пише: Игор Ђурић

 

                               2029.

Руско-српска информативна агенција! Саопштење!

Извештај са југозападног фронта!

Дана 6. маја, 2029. године, комбиноване специјалне пешадијско-моторизоване руско-српске снаге Святые волки – Свети вукови очистиле су шири рејон око Манастира Високи Дечани и успоставиле контролу на свим доминантним котама и скршиле последње џепове отпора, у позадини својих трупа које су претходног месеца избиле и освојиле луку Бар. После вишедневног бомбардовања непријатељских групација дроновима, на обронцима Ђеравице, може се рећи да тамо више нема одметничких банди, нити прерушених војника снага Западне коалиције. Командант здружених руско-српских снага пуковник Зајцев помолио се  у светињи заједно са својим најближим сарадницима а монаси су га замолили да симболично упали једну (од две) свећу воштаницу, дар манастиру царице Милице, као ослободилац.

Овом акцијом заокружена су планирана дејства и сада ће се радити на утврђивању границе и спречавању непријатељских упада преко исте. Последњим успешним акцијама стабилизован је фронт на свим деловима и сада је стављено под пуну контролу залеђе Моравско-вардарске долине и померена је граница између Западне и Источне коалиције на линију Бар – Будимпешта – Гдањск. Последњом успешном акцијом Јадранско море и Отрантска врата више не постоје као стратешки фактор, наводи се у даљем саопштењу здруженог генералштаба Источне коалиције.

Здружено-тактичке српско-руске снаге и Врховна команда апелују на власти Републике Србије да се што пре успостави нормално функционисање живота у новоослобођеним крајевима, да се формирају цивилне власти, среди инфраструктура, отворе болнице. Треба започети са реализовањем плана повратка расељених лица и њихових потомака и добровољних досељеника колонизатора, који ће бити финансиран од стране заједничких фондова Источне колације.

Братству манастира Високи Дечани представници заједничког штаба обећали су помоћ сваке врсте и заштиту.

ОБЈАШЊЕЊА УЗ РОМАН ''ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА''

Пише: Игор Ђурић

"Није мој посао да олакшам читаоцу".
Игор М. Ђурић
*************************************************
Основна идеја радње:

Новински чланак из 1919. године:

6. маја 1919. године општински лекар Рашовић прогласио је локалну социјалистичку републику у манастиру Дечани. Власти су убрзо угушиле револуционарни преврат без отпора.

Извештај из исте године:

Команда 3 армијске области

Поверљиво бр. 2145

Скопље, 9.V. 1919

 Господину Министру војном – Београд

[...]Др. Рашовић затворио се у Манастир Дечане. Опкољен је са једном получетом и 2 топа упућена из посаде у Ђаковици. Наређено да се Манастир поштеди од квара са наше стране. Рашовић ће бити приморан глађу да се преда.

Начелници округа Звечанског, Призренског и Метохијског престављају ми рапортима који не казују стварне чињенице, да је стање веома опасно у својим окрузима поводом ове побуне у Дреници и одметањем Др. Рашовића од власти, и траже помоћ.

Ситуација је нејасна. Пратим развој догађаја. Налазим да је за сада употребљена довољна снага и да нема потребе за веће проливање крви наших чиновника.

Командант ђенерал М. Васић

Позадина идеје књиге (о чему говори?):

1. Погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе;

2. Историја српског народа, политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојања Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;

3. Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;

4. Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Нови начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;

5. Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што мо и дошли!!!

Какав је то роман:

Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје капије саобраћа са Васионом, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.

Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.

Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?

Писац измишља!

Мора се рећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.

У Деветом кругу мистика, научна фантастика и бајка, су се користиле таман онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о Потерима и прстеновима.

Симболика:

Девети круг пакла: издајници - родбине, отаџбине, гостију, добротвора.

Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека. Број девет је симбол изопаченог човека.

Порука:

Не постоји коначно време и простор. Све се може променити, јер се све мења. Ако ништа није коначно, онда нису коначне ни победе, ни порази: побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа. Само Капија остаје ту где јесте. И народ око ње, чак и кад није ту. Зато су ту Дечани.

Алберт Ајнштајн:

Покушајте да нашим ограниченим средствима продрете у тајне природе и установићете да, иза свих распознатљивих закона и веза, преостаје нешто суптилно, недодирљиво и необјашњиво. Велико поштовање према оној сили изван свега што можемо да појмимо јесте моја религија. У том смислу ја, заправо, јесам религиозан.... Ја не могу замислити неког личног Бога који би непосредно утицао на поступке појединца или би седео и судио сопственој творевини. Моја религиозност се састоји од скрушеног дивљења према бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима. То дубоко емоционално убеђење у присуство супериорне разумне силе, које се открива у непојмљивом универзуму, формира моју замисао о Богу...

...Верујем у Спинозиног Бога, који се разоткрива у законитој хармонији свега постојећег, али не и у Бога који се бави судбином и поступцима човечанства...

...Оно што мене раздваја од већине такозваних атеиста јесте осећај крајње понизности према недокучивим тајнама космичког склада...

...Све је подређено, почетак као и крај, силама над којима немамо никакву контролу. Предодређено је за инсекта као и за звезду. Људска бића, поврће или космичка прашина, сви ми играмо уз тајанствену мелодију коју издалека интонира невидљиви музичар.

Брајан Грин:

Паралелни космоси који настају из инфлације стварају своје вишеслојне рођаке. Тај процес повезан је с временом... Вишеслојни мултиверзум: Услови у бесконачном космосу нужно се понављају и тако настају паралелни светови.