РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

 

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:

- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?

- Како да се не сећам – одговара други.

- Е, изгледа да је почео да делује.

Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.

Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.

Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.

Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:

„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.

Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?

Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.

А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.

ВУКАЈЛИЈА:

Питање: Шта је то БРОМ?

Одговор: Импотентни Ром!

ПС

ЧИТАЈ ОВДЕ ЈОШ И: КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА!

КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

Пише: Игор Ђурић

Прво идеш на регрутацију. Узму ти ципеле, па у папучама Југопластика бежиш у град. Увече ти запале бицикло или гитару. Сутрадан скидаш гаће пред комисијом. Сви су волели да добију ауто-јединицу а добијали су брдско-планинску пешадију. Схватања су била несхватљива а обичаји сурови. Било је то време када је, поред импотенције и педерлука, највећа мушка срамота била бити неспособан за војску. Људи су тражили везе, подмићивали регрутне комисије, не као касније за ослобађање, већ за печат: СПОСОБАН! Сматрало се, поготову у провинцији да неспособнога за војску неће хтети ни једна девојка. Било је то сурово - али је тако било. Као да је човек крив због чињенице да је болестан и неспособан. Данас су девијације отишле у потпуно супротном смеру и још су несхватљивије.

Правиле су се испратнице у војску. Једино код Срба: кад идеш. Код других је било логичније да се веселиш кад се вратиш. Али, то нам је у генима, ми и у рат идемо певајући. У великим шатрама окупљали су се сви они који ће се после окупљати и на свадби. Испијала се војничка чаша па даривао новац или смо паре гурали у џеп кад се опраштамо од регрута.

Пред одлазак добијаш више савета него новца:

Деда: Вежи коња 'де ага каже.

Отац: Немој да ме обрукаш тамо.

Мајка: Једи више чорбасто и носи дугачке гаће.

Старији рођаци: Немој да се сагињеш за сапун док се купате, фикнуће ти га неко.

Комшије: Седи у мензу увек поред Шиптара, даваће ти сланину.

Зет: Чувај се пицајзли и трипера, кад излазиш у град.

Онда:Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш...

Та песма беше обавезна кад се војник пратио у војску. Кад будући војник крене пут аутобуске или железничке станице, друм би био заузет по ширини: родбина, комшије, другови, другарице... Некад би се вијорила и застава. Обавезно флаша ракије окићена цвећем или пешкиром. Горе поменуту песму лепо и духовито је анализирао Милован Данојлић у књизи Драги мој Петровићу.

Певало се још:

Кад у војску ја полазим, и зелено поље газим...

Затим:

Довиђења друштво старо, нек вас ова песма теши, чувајте ми моју драгу, још је млада може да погреши...

Кад се запева:

Ој, другови јел'вам жао, растанак се примакао... – сви би ударали у плач, док збуњени регрут маше из аутобуса са флашом ракије у руци.

Обично би се преседало у Београду, па би обилазили рођаке и земљаке у Студењаку. Имали би доста пара и пуне торбе хране и ракије, па је радост била обострана. Пре тога су нас на аутобуској станици сачекивали улични фотографи. Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. Иако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.  Фотографисали су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на „жваку“. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу, јер је то било време испратница у војску. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.

Чим би стигли у касарне: започињала је ноћна мора. Од стреса не би ишли данима у клозет. Прво заједничко купање, немилосрдно шишање уз обавезно питање: Какву фризуру желите?, задуживање опреме (коју ће ти већ први дан покрасти и бићеш уплашен због тога а касније ћеш схватити да никада никоме није фалило опреме за раздужење), упознавање са основним војничким знањима: намештање кревета, гланцање чизама, слагање униформе пред спавање под капу, редарство, пожарство. Већ си и чистио клозет четкицом за зубе. Кад добијеш пушку и руке ти упију мирис уља, којега ћеш се тешко отарасити, схватиш шта у војсци значи бити гуштер и шта значи да се цев сија ко пасја муда на месечини.

Креће, затим, стројева обука (и она друга, у зависности од ВЕС-а - војно евиденциона специјалност), бесмислено и безбројно понављање истих радњи до изнемоглости, безброј остава (понављање радње). Маршевски и стројеви корак, и: Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво. Левим и десним крилом, атомски с'лева и десна. Сањаш дан када ће доћи заклетва, да видиш своје најмилије и први пут изађеш у град. У међувремену си већ научио да разликујеш ћату, десетара и стажу, знаш разлику између гуштера и џомбе, знаш ко су ти класићи (гене-и) а ко земе, и научио си да кажеш: Дозволите да се обратим.

Онда би нам родитељи, родбина, земљаци и пријатељи долазили на заклетву, уморни и изгужвани од целодневног путовања, али пуних торби меса и колача, а ми би на трен заборавили тешку обуку са опасним оруђима и на кратко опет постајали мамина и татина деца. Наравно, приупитали би да ли су стигле слике из Београда и увек добили исти одговор: Које слике? Причаћеш им како сте се зезали на заклетви уместо и у тој борби даћу свој живот – говорили твој живот.

Бићеш хронично гладан, уморан и неиспаван, и уверићеш се у неоснованост мита да ће ти војници муслиманске вероисповести давати сланину. Маренду ћеш слистити брзином светлости а пиво са наполитанком у кантини биће ти права посластица. Научићеш шта су СМБ-куглице (грашак), а шта СДО пакети  (самостални дневни оброк), шта је дрнч (за пушку и за јело), шта је по Пе-еСу (правило службе) а шта није, шта је ГИНА (генерална инспекција народне армије), а шта Ка-Пе-еС (велика капија), шта је узбуна а шта терен. Научићеш да на питање цивила Колико вас је у касарни? или, Колико имате тенкова? одговориш: Довољно! Више се нећеш срамити у купатилу, слободно ћеш се сагињати за сапун и водићеш праве мале ратове у борби са пешкирима. После заклетве ћеш се повремено опијати кад одеш у град, ако имаш дозволу до двадесет четири и новца, и срушићеш још један мит: онај у брому у храни и чају, јер ћеш схватити да на тебе то не делује и да би могао да га набијеш комарцу у око, а не некој девојци.

Већ ти јутарња гимнастика и фазанов лет (скакање из чучња са једне ноге раширених руку) неће тешко падати, кад једнога дана угледаш на писти младу, тек пристиглу, војску. Ниси више гуштер. Сада добијаш право да у мензи викнеш: Пријатно најстарија! и да преко писте запеваш: Стара кука легла испод дајца, два гуштера чешкају му јајца. Међутим, и даље ћеш чекати писма ко озебо сунце, и сам ћеш у својим писмима писати глупости, дочекаћеш нову годину уз алкохол и телевизију, ићи ћеш на редовно и викенд, ћебоваћеш гребе и друкаре, побити са цивилима у граду, бројаћеш све ситније и ситније, док се једне вечери не вратиш припит из града (преко ограде) и винеш кроз ходник: Сииитнооо! Џејмс Бонд! То ће значити да ти је до скидања остало још недељу дана: 007. Већ си спремио цивилку, коју си пробао већ педесет пута. Ноћ пред одлазак бићеш тих. Око тебе ћеш чути шапутања: Он је нула-нула-ноћ.

Опрему за раздужење добићеш ујутро комплетну од класића. Када се будеш поздрављао са гене-има заклињаћете се се међусобно на доживотно пријатељство. Углавном се више никада нећете видети. Оно, сусретали смо се у потоњим ратовима на различитим странама, ми деца братства и јединства и ЈНА. Убијали смо се међусобно са укусом војничког пасуља у устима. Јеби га, заклели смо се да ћемо давати туђе животе.

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА

ДУХОВНА КОНТРА-РЕВОЛУЦИЈА

          УТОПИЈА МАЛОГ НАРОДА И ЈОШ МАЊЕГ ЧОВЕКА

                                          Игор М. Ђурић

                                               
                                                     *

Потпуно уништен (труо) систем се не може поправити, нити побољшати, увозом другог још трулијег и погрешног система. На болесном дрвету се не може калемити здрав пелцер. Стару и оронулу кућу треба срушити и на њеном месту подићи нову. Таква је ситуација, сада, са Србијом, са њеним људима, њеним начином функционисања и системом вредности. Да би се кренуло од нуле – од нуле се мора и почети. Да би се почело од нуле - до нуле треба стићи. Мора се срушити старо, да би се изградило ново! Револуцијом, која не мора бити насилна. Да све стане. Да би се изнова покренуло, по потпуно новим правилима и са новом погонском снагом

Како би се то организационо учинило и касније заживело, мора се урадити пажљиви (револуционарни) одабир људи који ће бити способни да руше и да граде – одмах после тога. Да граде рушећи. А да при свему томе не посегну нити за једном циглом, нити за једним груменом земље, да кроз њихова уста не потече ни најбаналнија лаж. Тако одабрани људи морају својом главом јамчити да се неће догодити само персонална промена као до сада, већ да ће се променити све, па и људи, али не на положајима већ у себи.

                                                 *

Слобода је основ свега. Основ живота појединца и државе. Идеја слободе мора бити на првом месту онога што чини духовни и етички идентитет национа и државе. Императив одбране слободе – врховни постулат државног уређења и индивидуалног васпитања. Држава мора да брине о слободи људи који у њој живе а људи који су створили државу морају стално да подсећају државу да је слобода њен смисао постојања. Слобода није говорити свашта. Слобода је обавеза говорити а не угрожавајући слободу других и не подривати својим говором домовину. Слобода је слобода медија и јавне речи, али не писање лажи и таблоидизација. Слобода је сигурност. Слобода није богатство. Слобода је извесност. Слобода није право гласа. Слобода је право на избор без страха. Слобода је право на борбу. Слобода је не бити понижен. Слобода нема везе са животним стандардом већ је уско повезана са стандардима живота. Слободан човек може бити само онај који економски (и политички) није поробљен. То не значи да је слободан човек уједно и богат човек, већ значи да је слободан онај ко не дугује никоме ништа, или дугује подношљиво, који се не налази у банкарским оковима, (или који није партијски и страначки уцењен). 

Слобода значи поштовање слободарских закона и неписаних правила. Слободарске законе доноси слободна држава. Неписана правила наслеђујемо од предака, из традиције, митологије, народне уметности, књижевности и историје. Држава је слободна онолико колико је слободан њен најнеслободнији грађанин. Слобода не подразумева рушење своје државе осим уколико се ''тиранину не стаје за врат''.

Да би знали да волимо и чувамо своју слободу, морамо научити како да поштујемо туђу. Онај ко чува туђу слободу од себе, на добром је путу да буде слободан човек. Морамо знати да будемо људи који не угрожавају слободу других људи, да ни ми појединачно, ни наша отаџбина, никада не желимо да поробимо друге људе и друге државе. Властита слобода се никада не може стећи угрожавањем туђе слободе. Слобода мисли се не може темељити на дозвољеним и недозвољеним темама и недодирљивим личностима. Слобода мисли ће бити неограничена до оне границе која подразумева да та слобода не угрожава туђу слободу или не значи издају домовине.

Уколико је слобода основ свега, онда је борба основ слободе. Борба може бити свакојака и мора се водити свакога дан. Спреман на борбу мора бити обавеза а не право. Отуд се мора поставити ваљан систем вредности. Тако настаје она чувена реченица: „Боримо се за наше вредности!“.

                                                *

Праве вредности су оне вредности од природе дате, од времена формиране, из искуства доказане. Праве вредности су ''вредност опстанка и надградње''. Врста се мора продужавати, породица се мора одржавати, памћење се мора чувати. Без човека, жене и потомства: нема породице. Нема породице без љубави. Без породице нема државе. Нема љубави према држави без љубави у породици. Породица је основ друштва и прва ставка у систему који треба бранити. Само из праве породице, традиционалне, а уједно и савремене, могу се родити људи који ће волети своју земљу као што воле своју породицу. Само се за своје потомство умире без размишљања. Кад неко угрожава твоју државу, тај угрожава твоју породицу. Кад угрожава породицу то значи да атакује на твоје потомство. Кад жели да ти убије потомство, он жели да ти сатре нацију.

Да би се правилно васпитавало потомство мора се исто научити да поштује претке и све оно што су они учинили да би потомак био то што јесте. Зато је прошлост важнија од будућности. Из прошлости се може много научити, она нас формира као људе и као нацију. Будућност је нешто апстрактно, још непостојеће, па је самим тим и безвредно у стварању и одржавању идентитета. Уједно, будућност је краткотрајна, јер из секунде у секунду оно што је будућност постаје прошлост. Само је прошлост вечна. Садашњост скоро уопште и не постоји, она је само прелазни период између будућности и прошлости.

                                                   *

Страх је највећи непријатељ слободе, слободне мисли и отпора. Страх производи стрес који нам убија нацију. Није окупатор, или узурпатор, окупирао или поробио – већ је то учинио страх окупиранога и потлаченога. Страх који паралише разум и блокира жељу за отпором. Победити страх значи направити 99 корака (од 100) ка борби и ослобођењу. Стоти корак је побуна, и тај корак је најлакши и најкраћи. Ко победи страх тај је већ слободан човек. Ко победи страх од смрти – он је већ победио. Он је на путу ка божанском. Против оних који се не плаше смрти, нема победе. Нема оружја и оруђа који могу победити не-страх од смрти.

Не треба, међутим, сада мрети. Треба живети. Животом се мора срушити не-живот. Живот почети рођењем, наставити у породици где љубав влада и васпитање постоји, надоградити га школовањем, оправдати у заједници, наставити стварањем новог живота. Волети!!! И бити спреман пострадати зарад љубави.

Да би победили страх, морамо много знати о узроцима истог, о последицама које произилазе из њега. Морамо све знати о нашим славним прецима, о томе како су се они жртвовали (и жртвовали друге)  у својој борби да победе страх и сачувају слободу. То је историја. Морамо прочитати шта су славни наши мудраци писали о победи над страхом. То је књижевност.

                                               *

Србија мора породити мајке да би оне родиле децу. Морамо се више рађати него умирати. Очеви морају научити да се деца не праве у не-слободи. Деца која се роде у не-слободи осуђена су да гину у борби за слободу. То је задатак очева. Очеви треба да гину за слободу своје деце. Ако децу родимо у не-слободи њима остављамо своју борбу. То није поштено. Њихова борба треба да почне тек када добију свој пород.

Васпитање се мора вратити у кућу, у породицу. Не лажи! Не кради! Не варај! Буди поштен човек. Буди добро васпитао чељаде. Поштуј друге људе. Поштуј себе. Научите их да воле своју земљу. То се најлакше постиже љубављу према њима. Уколико постигнете да и воле своје родитеље, браћу и сестре, већ сте урадили све остало. Ко воли своје ближње – тај воли и своју земљу. Патриотизам је љубав. Љубав је домољубље.

Морамо што пре уљудити своје ћерке. Морамо ојачати своје синове. Првима скратити сукње, другима продужити памет и част. Распумпати усне и скратити језик, а ''напумпати'' мозак и продужити мисао. Децу морамо, ако још имамо снаге, васпитавати властитим примером. Морамо престати са кукањем и искључити телевизоре. Ма колико се бунила ваша деца, следећи пут им уместо телефона купите књигу. Прво је ви прочитајте.

                                                 *

Морамо веровати у немогуће: у утопију. Све оно за шта се данас говори као о неостваривом или превазиђеном – мора да нам буде циљ. У томе управо лежи превара глобалистичке окупације и партијске диктатуре – да се налазимо пред крајем историје и еволуције, да људи више не могу бити слободни и независни, да не могу одлучивати о томе како ће организовати своју државу и живети у њој. Уколико нисте окупирани онда вам прете изолацијом и санкцијама. Најзад вас нападну. Они желе да избришу историју, традицију и митологију малих народа. Циљ им је да идиотизују уметност и културу. Намера им је да економски и војно поробе мале државе, и цео свет.

Зато револуционарне идеје слободе, једнакости и братства, морају поново оживети. Мора поново оживети и сама идеја револуције. На првом месту се мора поставити идеја независности и суверености. Без суверености нема слободе. Једино суверени народ може збацити самовољу и извојевати слободу. Србија не може бити Данска. Србин не може бити Данац. Србија мора бити Србија - или је неће бити!

                                            *

Како ћемо одбранити и сачувати језик, културу, историју, веру, традицију, сопственост, државност и слободу – уколико не бранимо и чувамо Косово и Метохију? Како ћемо имати своју земљу, ако се не боримо за своју земљу? Све док се за нешто борите, то ''нешто'' је ваше онолико колико је и ваших непријатеља. Отуд програм и план о Косову не треба писати на десетинама страница, када се он може рећи у једној реченици: „Борба непрестана и свим расположивим средствима“. ''Расположивим средствима'' значи онако како је могуће у датом тренутку: и топовима, и поповима, и књигама, и стрелама, и песмама, и мачевима, и гуслама, и пушкама, и интернетом, и  дипломама... Оно што нам стално мора бити на располагању јесте морал, јесте храброст, јесте част, јесте непоткупљивост, јесте родољубље. 

                                                   *

Ајде да ми Срби прво уђемо у Србију. Да Срби буду ''примљени'' у Србију. За Европу ћемо после тога лако. Још до краја нисмо формирали своју државу а већ поклањамо суверенитет другима. У савезе треба улазити као чинилац, а не као молилац. Ваља бити фактор, а не инцидент. Треба бити решење проблема, а не проблем. Не треба тражити пријем већ треба постављати услове.

Тешко је све горе наведено учинити кад си мали и нејак. Међутим, управо је то доказ да не ваља такав улазити у друштво јаких и великих, као понижен и већ унапред осуђен на пропаст и заборав. Имамо ми много посла код своје куће. Законе не треба преписивати већ их прилагођавати народу и држави којима су намењени, треба узети у обзир специфичности поднебља. Законе, затим, треба примењивати поштено и бескомпромисно. Тако и најгори закон постаје најбољи. Најбољи је закон онај који се једнако примењује за све.

Ми, дакле, своју кућу да сређујемо. Отворићемо сва врата и прозоре, да уђе светлост и чист ваздух са било које стране. Нећемо спуштати резе и прозорске капке, осим да се заштитимо од загађеног ваздуха и прљавштине споља, због злог времена и велике врућине. Кад средимо кућу, можемо да примамо госте, и да идемо у госте. Али, имаћемо обавезу да чувамо изграђено, да бранимо кућни праг од разбојника и лоших намера.

                                              *

Елита се не ствара – елита: ствара. Да би неко припадао елити мора нешто вредно да створи. Нешто вредно у духовном смислу, па макар то било и материјално. Књигу, закон, жито, кућу, добро дело, добар пример, чисту ракију, школовану децу – све то ствара елита да би добила право да се тако зове и то представља. Лажна елита је она прокламована или самопрокламована. То је политичка и естрадна ''елита'': постављена или рекламирана. А, најчешће неко и не зна да припада елити. То време избруси и покаже.

Србији су потребни ствараоци: добри домаћини, добри мајстори, прави уметници, истински научни радници. Србији су потребни поштени и искрени припадници елите. Они који ће се жртвовати а не тражити корист. Елиту морамо тражити међу генерацијама које долазе. Да је елите било међу нама већ би се показала и не би дозволила овај морални и материјални суноврат нације који нас је задесио. Нама нису потребне ''месије'', већ добри људи који ће бити на много различитих места. Много добрих људи - на много места.

                                               *

Нама није потребна богата држава сиромашних грађана. Нама је потребна сиромашна држава добро стојећих и ситих грађана. Када кажем ''сиромашна држава'', мислим на државни апарат и структуру, мислим на капиталисте и њихове капацитете, мислим на спољашња обележја луксуза, мислим на непотребне трошкове, на непотребне инвестиције. Србија пре свега мора бити социјална држава, која ће привредне потенцијале и економске вишкове правилно и равномерно распоређивати свим својим грађанима. Србија не сме бити држава у којој ће бити екстремно богатих грађана у односу на остатак народа, већ држава где ће разлике у богатству и стандарду бити минималне. 

                                                   *

Школа мора одиграти најважнију улогу у формирању нараштаја који ће почети да мењају ствари на боље и који ће извести мирну револуцију. Основна школа треба да васпитава, средња да их упозна са општом културом и научи радним навикама, висока да их направи стручњацима. Све заједно: да створе слободног и мислећег човека. 
   

                                                    *

Људи морају опет почети да се смеју. Морамо из кућа, уреда, канцеларија, са улице, из превоза, протерати злу вољу, ружну реч, негативну енергију, погрешну намеру. Кад вратимо осмех на лица људи то ће значити да смо повратили веру и наду. Веру да је живот леп и један једини, и наду да ће бити лепши нашим потомцима. Морамо инвестирати у смех, у песму, у раздрагану младост. Морамо повратити дечију ларму која допире кроз отворени прозор.

Морамо живети за себе и за друге. Солидарност је важнија од субвенција на страна улагања. Солидарност је најбоља социјална политика. Потреба да се бринемо једни о другима, наравно, рађа се и излази из породице. Зато је породица основ на којој ће се градити препород. Следе: шира родбина, комшилук, кумство, пријатељство, улица, месна заједница, општина, округ, држава. Концентричним круговима треба ширити солидарност и осећај заједничке припадности, потреба да се дели добро и зло. 

Садашње организовано и синхронизовано кидисање на породицу има за намеру да се до људи створе рањиве индивидуе, усамљенике који мисле само о себи и свом опстанку. Данас се деца од малих ногу уче да не треба бирати средства како би се стигло до циља. Уче их да ''сам ја најважнији'' и ''да треба само себе обезбедити''.

                                                   *

Отуђен човек, усамљеник, презадужен и војно неоспособљен, нешколован и необразован (и када је образован тај зна да ради смо оно што му је посао али не зна да размишља својом главом), уплашен и рањив – то је слика и пројекција каквог човека хоће нови светски поредак и он као такав не представља никакву опасност и претњу за глобалне капиталистичке владаре света, па самим тим ни за поробљене државе у том систему. Такав човек само служи за експлоатацију и манипулацију. Њега се нико не плаши јер је немоћан да било шта промени. Он и не зна да треба нешто мењати јер ништа не разуме. Без образовања он је само функционални идиот. Његова једина брига је да на време плаћа обавезе на име кредита и рачуне. Он је само ту да би играо по правилима и служио као роб и потрошач. Њему се даје ''хлеба и игара'' онолико колико је потребно да не цркне од глади или премора.

Отуд, после породице, постоји императив уништења и осећаја националне припадности људи који требају бити поробљени а њихова држава уништена. Ако си се одрекао породице јер сматраш да то није важно, да је то превазиђено, да ћеш лакше о боље живети, због чега се онда не одрекао и своје нације (а, самим тим и државе) – из истих разлога. Такав усамљеник жели да буде ''грађанин света'' одричући се свог српског идентитета. И, што је још горе, њега су убедили да једино тако може бити светски човек: одричући се своје нације и државе.

                                                    *

Увек ће бити зла, глупости, корупције и криминала. То је немогуће искоренити, чак и у најнапреднијим друштвима. Оно што је могуће јесте покушати да се створи систем који ће у својој основи имати нулту толеранцију на све то, и онда те аномалије свести на најмању могућу меру. Није то ништа ново. Свако ко крене стазом безакоња треба да зна: одговараће сигурно ако буде откривен и ухваћен. 

                                               *

САНУ реорганизовати и ограничити број академика. У САНУ мора бити места само за највеће и доказане, за великане достојне својих претходника. Све националне пензије, одликовања и остала национална признања, преиспитати. Уметничка удружења свести на разуман број, пооштрити критеријуме за пријем и све то ставити под финансијско окриље државе. Финансирати само аматерски спорт из државног фонда. Професионални спорт потпуно одвојити од државе, забранити финансирање професионалних клубова из државних и јавних предузећа. Поново увести порез на шунд. Јавне сервисе, републичке и локалне, ослободити баласта мегаломанског броја запослених и обавезати их да раде само некомерцијалне и образовне програме. Преиспитати и законом регулисати рад невладиних организација. Ако су невладине онда не треба да се баве политиком већ искључиво културним и хуманитарним послом. Културу очистити од такозваних ''културних радника'' и препустити је ствараоцима. Библиотеке очистити од шунд литературе и фолк филозофије, културне центре обавезати да средства користе само за промоцију културе а не естраде, какав је данас случај.

                                                  *

Вера је индивидуална ствар. Црква се не може мешати у државне ствари. Може износити своје мишљење о свим темама у својим храмовима. Све религије су равноправне. Држава ће финансијски помагати само споменике од историјског и културног значаја. 

Са друге стране, држава мора поштовати цркву, као што поштује традицију свога народа. Мора се поштовати верска особеност свих грађана Србије и гарантовати њихова слобода и право да припадају својој вери, уз поштовање њихових обреда и слободе упражњавања истих. Мора се поштовати и Светосавска особеност Српске православне цркве, на којој почива српски идентитет, духовност и државност Србије. Не може се зарад некакве ''политичке коректности'' игнорисати или омаловажавати чињеница да је Србија српска држава а да су Срби православци. Србија је држава и других народа и вера који у њој живе равноправно, али је пре свега историјски остварен државни и духовни пројекат српског народа, а Срби су православци и Светосавци. Уколико би било другачије онда би то значило да Србија може бити прва држава на свету која се одрекла својих темеља, историје и идентитета.

                                                    *

Уколико не пронађемо поново човека у Србији, ништа нам не вреди што ћемо проналазити Србе у Србији. Човек нама треба. Макар колико се може. Када нађемо човека онда ћемо пронаћи и људе. Где су људи, ту је и народ. Што је више људи у односу на нељуде - то је народ бољи. Савршен народ не постоји. Као што не постоји ни савршен човек. Али треба тежити савршенству. Зашто бисмо иначе тражили и проналазили Бога?

Ако пронађемо човека у Србији бићемо једна од ретких држава којој је то успело. Данас! Сада! Човек се изгубио временом, постао је небитан. Човека је потиснула трка за профитом, потреба и жеља да се свет глобално покори. Први корак глобализације јесте ''убиство'' човека. У развијеном свету данас нема места за човека. Има само имена и презимена те кредитне историје. Више не постоје биографије. Уколико немате добру кредитну историју - биографија вам ништа не вреди.

Морамо пронаћи човека да би наставио прекинуту еволуцију и покренуо потребну револуцију.

                                                  *

Највеће зло у Србији, данас, јесу партије. Партијашење је деструктиван процес који је уништио све око себе: привреду, односе међу људима, културу, морал и етику. Партијско запошљавање и кадрирање, деоба плена између партија, негативна селекција – све су то џелати и убице српског друштва и привреде, и узрочници пада квалитета образовања и компетентности.

                                                   *

Налазимо се у времену када националне историје малих народа замењује кредитна солвентност државе и када биографију појединца замењује његова кредитна историја. Србији је потребан сопствени пут. Глобализација је бујица. Она носи све пред собом. То је сила којом велики бришу мале. Европска унија је већа утопија од овога списа. Сваки паметан човек зна да ће се та грађевина срушити као кула од карата. Питање је само када ће бити извучена она карта која је носећа и која ће проузроковати рушење осталих. До сада су испадале само карте са врха, оне су подривале и онако слабу грађевину.

Србија се мора окренути себи и свом народу у матици, окружењу и у иностранству. Сви Срби треба да раде за Србију, и Србија треба да ради за све Србе, ма где се налазили. Морамо обновити народно достојанство. Србија не сме бити земља гладних, земља где људи спавају на улицама и гурају се око контејнера за ђубре. Србија не сме бити земља у којој локалне политичаре, и оне изнад њих, возе најскупља и најлуксузнија кола, док локална болница нема скенер или ултразвучни апарат. Србија не сме бити земља где се троше милиони на квази-културне и естрадне манифестације, Егзит и Гучу, где се огроман новац даје Звезди и Партизану, где организације и појединци незаслужено добијају разне донације – а где се болесна деца лече прикупљањем средстава СМС порукама. 

                                                *

Србија мора бити еколошки чиста земља јефтине хране, социјалних цена комуналних услуга и струје. Наша вода покреће наше турбине, наш угаљ прави водену пару, на томе не смеју зарађивати белосветске капиталистичке битанге. То се може постићи на тај начин што се добит државних, друштвених и јавних предузећа, те прикупљени порез, неће сливати у џепове капиталиста, светских финансијских центара моћи и политичара, већ ће се сва средства сливати у државну касу која ће то прелити у субвенције за опште добро.

По истом принципу, Србија мора бити земља у којој су школовање и лечење бесплатни и доступни свим грађанима. Људи који раде цео живот, ма шта радили и чиме се бавили,  кроз плаћање доприноса, пореза и трошење, одвајају за то. Нико њима ништа не поклања. Због тога се издвајају доприноси и плаћају порези. Друга је ствар што се здравство и школство морају реформисати тако да буду ефикаснији и бољи. Да би се то постигло мора се побољшати квалитет школовања, пре свега.

                                                   *

Србија мора бити добро домаћинство које се подједнако брине о свим члановима породице. Србија не сме бити предузеће – мора бити газдинство. У Србији не сме никада бити самовоље појединца или групе већ само организовани систем где се знају правила и поштују закони. За то је потребно мало параграфа и много заједничке борбе, те васпитања генерација које долазе. Србија мора бити земља где нико не сме бити рекетиран, уцењиван или условљаван, где ће сваки грађанин бити безбедан и законом заштићен. Безбедност дома и приватне својине морају бити на првом месту и светиња, и свако ко то наруши мора бити спреман да исто плати главом. Уопште не треба бити важно јесмо ли разбојника на кућном прагу, или на вратима радње, убили са једним или са десет метака. У својој кући, када браните породицу и своју имовину не може постојати прекорачење нужне одбране. И са улице држава треба да почисти криминалце и наркодилере истим методом.

                                                 *

Правда мора бити свима подједнако и равноправно доступна. 

Судија мора бити поштовани члан заједнице а до звања судије се мора стизати дуготрајно и са великим искуством те моралним и етичким квалитетима. Судија поштовање мора стећи својим понашањем и етичким кодексом. Никада се више не сме поновити време у којему је добар део судија био део криминалног миљеа. Неподмитљивост пре струке. Свест пре процедуре. Нема без разлога Јустиција повез преко очију, мач и вагу. Осећај за правду између параграфа. Судија мора да буде јака личност. Мора да буде добар човек.

                                              *

Револуцију морамо започети правилним васпитањем и образовањем потомства. Јединство народа се мора постићи васпитањем младих нараштаја и револуционарним терором према онима за које је касно васпитавање. Изводљивост промена: моћним савезником (најбоље Русија). Де-тајкунизација земље по рецепту национализације и експропријације.

Тешко је раздвајати жито од кукоља. Зато морамо постепено да државу предајемо у руке млађим генерацијама, оним генерацијама које долазе. Да би то учинили, понављам опет: морамо их правилно васпитавати и образовати. Како ћемо то учинити овако пропали и лоши, то је најтеже питање и највећи проблем који је пред нама? Зато је важно да револуцију, ма у каквом облику се она извела, морају организовати и извести најбољи и најпоштенији људи које успемо да сакупимо, по јасним правилима од којих се не сме одступити ни за јоту.

                                                 *

Српска држава, или: држава Србија, мора бити поштена и искрена држава, власништво грађана који у њој живе (и само њима одговорна), али пре свега национална држава Срба, а не власништво политичара, страних сила и капиталиста, какав је данас случај. Држава Србија мора бити породична задруга, добро организована она мора са својим члановима задруге (грађанима) да дели и добро и зло, а сви чланови те породице се морају трудити да им обавезе буду испред права и да својим радом допринесу напретку породичног газдинства.

Заговорници теорије да стварање нације није нужно историјски и племенски процес (самим тим и да држава не мора бити национална), који нема везе са вером, језиком и културом једног народа, најчешће наводе пример стварања америчке нације, као доказа да се мешањем разних раса, народа, језика и култура, може створити нов неисторијски народ. Такви, међутим, не узимају у обзир да је стварањем те нове нације уништен један народ (Индијанци), да је силом доведена друга раса (црнци, који до педесетих година прошлог века нису смели да се возе градским превозом заједно са белцима), и да су остали, да би се створила та нова нација, морали прихватити енглески језик и англо-саксонски модел. То, дакле, није нова нација, већ на енглески језик и западно-европске законе и обичаје накалемљена групација народа. Нити пример Швајцарске није добар, јер то није држава већ предузеће. Отуд се треба подвући да је Србија пре свега држава српског народа и да је она историјски и духовно утемељена на тај народ, да је тековина тога народа стварана вековима и да нико нема право да је крчми, јер ми резервне домовине немамо, нити времена да стварамо другу.

Србију су, поред ратова и деловања спољашњих непријатеља, поред неискрених грађана и не-родољуба, лажне интелигенције и квази-елите, највише уништили политичари који су једнима, од горе побројаног списка: служили; а други, са тог списка, су служили њима. Партије су вампирске организације које годинама исисавају крв и живот овог народа и ове државе. Томе се мора стати на пут уколико желимо да спасемо народ и државу. Зато, не политичари него добри домаћини.

                                                    *

Српска држава свој монопол силе може и мора користити само за добробит њених грађана. Монопол силе се мора користити за одбрану слободе, демократије и државности. Монополи демократије и слободе, које мора поседовати народ, морају бити гаранти и контролори да држава никада неће злоупотребити свој монопол силе. Са друге стране, највеће право грађана Србије треба да буде дужност према отаџбини. Ако државу схватимо као отаџбину онда смо на добром путу. Држава треба да буде механизам функционисања домовине. Отаџбина – родитељство; домовина – дом; држава – школе, болнице, војска и полиција. Народ – то је шира родбина. Нација то је ужа породица. И: обрнуто!Држава - то је дом нације и сигурно уточиште и заштитник народа ма где се налазио. Држава мора да чува нашу слободу, ми морамо да чувамо своју државу.

                                                    *

Оно што је уништило Србију а њене грађане довело до моралног и духовног суноврата, јесте: похлепа! Похлепа на свим нивоима, у свим институцијама, све до основне ћелије: породице и појединца. Наравно, похлепе нема без човека. Само свеопшта друштвена револуција која ће из корена променити цео систем, може довести до тога да се створе услови да се сузбије лична и институционална похлепа. Мора се променити систем вредности јер се унутрашња потреба са похлепом не може законом регулисати. Морамо васпитавати децу. Ми себе не можемо променити на боље. Нас мора нека јака спољашња сила да промени, макар и на силу.

Похлепа је у Србији попримила размере епидемије. Већину грађана Србије похлепа води и усмерава кроз приватни и друштвени живот. Механизми који покрећу ту епидемију похлепе јесу партије и корупција коју оне спроводе. Нико више себи не поставља питање колико му је потребно, или колико заслужује, већ сву енергију и снагу користи да се докопа што више материјалних добара и власти. Ово друго, власт, служи само да би се похлепа што лакше и ближе приближила коритима са којих се може захватати неограничено и више од потребног.

Тако се данас нечија уметност не цени по самом делу, нечија стручност по томе колико је људи изучио или путева саградио, нечије знање по томе колико добрих књига има иза себе и колико је генерација научио поштењу, нечије поштење по скромности начина живота и по томе што се оно подразумева и није никакав подвиг – већ! за све горе наведено једино мерило успешности јесте колико су у својој похлепи успели да стекну (незаслужено и незарађено) материјалних добара.

Они који нису похлепни, који су нормални, готово да немају никаквих шанси. Сматрају се неспособним будалама и губитницима. Гњили систем их одбацује. Јер они својим нормалним и поштеним приступом истичу прљавштину других. Не можете бити политичар уколико живите од свога рада и скромно. Сматраће вас неспособним уколико као врхунски хирург на посао долазите градским превозом и немате скуп аутомобил, који узгред не можете купити од своје плате. Ваше књиге неће нико читати уколико не живите на високој нози и не путујете светом без престанка. Ваша стручност ништа не вреди уколико немате дебео банковни рачун напуњен од криминалних радњи и корупције.

Похлепа је покретач јавног и друштвеног деловања у Србији. Томе се мора стати на пут. Похлепа се мора осудити и убити.

                                                   *

Морамо од смећа очистити Србију. Повећати сточни фонд. Забранити ГМО. Редуковати употребу хемијских средстава у пољопривреди и исхрани. Престати да загађујемо воду и ваздух. Наше највеће богатство треба да буде чиста земља са здравом пијаћом водом. Србија је данас дупло окупирана земља. Стране силе са својим капиталом, глобалистичким хтењима и војском окупирале су нас финансијски и физички (на Косову и Метохији). Друга окупација Србије јесте окупација смећа: првог и људског. Нас су окупирале пластичне кесе и флаше, и сав други могући отпад, а све је то омогућено деловањем људског смећа. 

                                                *

Ко мисли да започиње револуцију а да при томе није спреман да се жртвује, нека се окане таквих мисли. Међутим, нико му не може гарантовати да га бујица неће закачити, не и нужно повести са собом. Бујица која ће однети смеће из Србије!

                                                    *