ГЕНЕРАЛ АРМАГЕДОН – РАТ ПРОТИВ ВРАГА

Пише: Игор Ђурић

 Дешавања у Украјини треба посматрати (и одатле закључке изводити) испод званичне политике, изнад међународних односа, иза економије и испред историје!

Нови командант Здружених руских снага у Украјини генерал Сергеј Владимирович Суровикин, командант Ваздушно-космичких снага Русије и херој Руске Федерације, обратио се медијима први пут после постављења на дужност, на којој ће вероватно одредити ток даљег рата. Реалистично и помирљиво, неочекивано, толико да се од тога вероватно леди крв у жилама онима са друге стране фронта.

Оно што је мене, у први мах, изненадило и разочарало у том његовом обраћању јесте део у којем говори о евакуацији цивила из Херсона, са десне на леву обалу, јер руку на срце нисам очекивао дефанзиву већ офанзиву.

А, онда кад сам мало боље размислио, схватио сам да тако мора да буде.

Прво, он не може у кратком временском року да развије своје снаге и потенцијале за офанзиву а мора и да утврди позадину а за то ће користити ново-формиране јединице и полицију која већ долази из Русије 

Друго, већ наслеђену ситуацију на фронту мора да решава у ходу и сврсисходно. Поред тога, треба времена да се осете ефекти новог начина ратовања: уништавање инфраструктуре у унутрашњости Украјине.

Треће, он озбиљно сагледава ситуацију не остављајући право на грешку. Очигледно је да он неће ратовати по принципу специјалне операције већ ће сукобе подићи на ниво рата (тоталног рата). За то ће му требати времена и материјала који треба дотерати.

Четврто, не жели цивиле као баласт у тој својој визији тоталног рата и ангажовање око њихове заштите када дође до ескалације. Одсуство цивила у позадини омогућава му веће маневарске способности и слободније коришћење људства и технике. Наиме, изгубиће сваки смисао украјинско гранатирање цивилних објеката и насеља осим ако имају вишка муниције па не знају шта ће са њом а самим тим неће изазивати ни панику што им је и циљ.

Пето и најлогичније, он, у ствари, управо жели да Украјина развије офанзиву на том правцу и да их намами на чистину, и у великом броју, а онда да их туче и у дефанзиви и у офанзиви (када за то дође време) користећи овога пута осим тактичке авијације и све остало што до сада Русија није користила или је користила у мањем обиму. Боље му је да ратује на отвореноме него да напада утврђене положаје.

Шесто, јавља ми се да ће се догодити велико изненађење са севера и да ће руске трупе поново кренути у слабо брањени простор.

Седмо, долази зима. Неко ће рећи: па шта и Украјинци су Руси и они знају шта је зима. Тачно је! Али шта је руска зима не знају страни плаћеници, НАТО војници и НАТО техника!

Итд. итд.

Мало је вероватно да Путин и његови генерали не знају шта раде и да не чине све што је у најбољем интересу њиховог ратовања и победе.

Догодио се револуционарни помак у ратној филозофији Руса и Русије: по први пут они воде рачуна о својим војницима и цивилима, њиховим животима и сопственим жртвама. По први пут у историји Русије они не шаљу хиљаде, стотине хиљада и милионе својих војника у безумне јурише и сигурну смрт борећи се по принципу "нек изгину наши али изгинуће и њихови". То је мудар приступ. Опстанак Русије, данас, не зависи од непријатељских губитака већ од броја својих преживелих. Русији опстанак зависи од рођених а не од погинулих!

А, непријатељ је већ изгубио. Наравно, не говорим о Украјини, она сада више није ни важна (ако је икада и била?!). Говорим о колективном западу (зна се на кога се мисли). Они су изгубили две своје највеће тековине, због којих су и нешто вределе: слободу говора и неприкосновеност приватне својине (и све што иде уз та два губитка). Смрт ових достигнућа не може се надоместити евентуалном победом над Русијом која се управо бори за слободу мисли и говора, слободу одлучивања и кретања, док са друге стране тај се колективни запад бори за мрак, диктатуру и робовласништво.

У западном свету, најзад и дефинитивно, дошло је до промене поретка: Ђаво је дошао на власт. Бог је протеран одатле и немајући више куд поставио је одбрамбене бедеме у Русији. Србију још није напустио али се већ сада велика битка бије да остане у Србији: ђавољи поданици, регрутовани из редова српског народа, јуришају и кидишу на Бога. Тамо где је ђаво завладао лаж је истина, порок је врлина, злочин је милосрђе, глупост је памет, плиткоумље је мудрост а робовање је слобода!

Ђаво је завладао западом и напао је исток. Међутим, да би то био у стању да уради морао је да наметне своју вољу и своје вредности људима над којима влада. Тако се мора, такав је поредак ствари. Ђаво је демократија западног типа, невладина организација источног типа, крупни капитал свакаквога типа, педер, лезбејка, зелени активиста, он је тамнопути безбожник или бледолики либерал: ђаво нема породицу – он има поданике.

Оно мало људи тамошњих који му не служе, ипак, мисле да ће их оставити на миру уколико ћуте и повинују се. Јесу ли усташе остављале у животу Србе који су ћутали? Да ли су преживели они Јевреји који су ћутећи поштовали нацистичке законе?

Ђаво, кад схвати да губи, бојим се, покушаће да повуче цео свет доврага!

Ђавола на западу не може победити Бог са истока. То морају учинити тамошњи људи: свргавајући га са трона и молећи се Богу да се врати!

Дакле, хипотетички, Русија можда и може да изгуби слободу својим поразом али запад својом победом не би добио исто. Уколико би Русија пала, идеја слободе и суверенитета других народа била би окована ланцима америчке хегемоније (како је и било до сада од распада СССР-а).

У Украјини се не води рат светова већ Русија води ослободилачки рат против америчке окупације света. То није сукоб цивилизација већ борба цивилизованог света против империјалистичких дивљака са запада. Русија води праведни рат добра против зла.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

 Пише: Игор Ђурић

Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

УКРАЈИНА – КОСОВО – РУСИ – СРБИ!

 Пише: Игор Ђурић

***

Председник Русије Владимир Путин потписао је акт којим признаје независност Домбаса – Доњецк и Луганск – и послао је руску војску на те територије. 

Није урадио ништа што није урадио било који амерички или ЕУ политичар када је Косово у питању.

Криза је кулминирала због ароганције Американаца и заблуде Украјинаца. Све је водило ка овоме последњих месеци: Русија је једноставно провоцирана да уради шта је урадила. Америка је хушкала Украјину, кренули су у рат против Русије до последњег Украјинца.

Ко не разуме да је рат Русије против Украјине, у ствари, рат Америке против Русије али и Европе – тај не разуме много! 

А, ствар је једноставна: Русија је морала ово урадити или не би постојала као супер-сила или регионална сила, чак ни као држава и нација.

Улазак Украјине у НАТО значио би смрт Русије.

Американци су због Кубе, својевремено, били спремни за нуклеарни рат. Изгледа да су данас и Руси спремни на исто.

Шта је најважније за историју? Васкрс'о је преседан духа – дух преседана: КОСОВО!

И ударио у лице Американцима.

Путин и Русија не чине ништа ново и друго од онога што су радили Американци и сателити 1999. године.

Руси се спрдају са њима! Свој напад на Украјину правдају спречавањем геноцида на цивилима и свргавањем недемократског режима!

Уживам ових дана слушајући како западни политичари, и крпе од политичара у региону, говоре о кршењу међународног права, суверенитету Украјине и неповредивости граница.

Где им само сада паде на памет све то?!

А Србија и Косово, пичка вам материна?!

Због чега уживам?

Јер све ово доживљавам као личну сатисфакцију а имам право на то јер сам лично, породично и национално био жртва тог западног света и њихових слугу, њихових лажи и њихових бомби. Ја сам крио своје дете од бомби, ракета, метка, али и шиптарског ножа! И, борио се против НАТО пакта!

Ко не разуме да Русија данас бије битку и за Србију тај ништа не разуме. Ако они не победе и пропадну: изгубили смо и пропали и ми. Ако падне Русија – Срба више неће бити. Србијом ће владати други, преко оних који данас нападају Русију: олоша!

А, можда можемо по први пут у историји бити на правом месту у право време – ако Русија победи а ми издржимо!

Украјина јесте таоц фашистичке мањине унутар свога народа. То нико не може да оспори. Мали проценат нациста влада Украјином уз помоћ запада. И учинили су велико зло Русима. Америка је због потребе да ослаби Русију свесно подстрекивала и финансирала нацизам у Украјини.

У ратовима на нашим поднебљима (Српска Крајина, Република Српска, Косово) Украјинци су као добровољци ратовали на страни Хрвата а Руси на страни Срба – и данас је исто са друге стране: Срби су са Русима а Хрвати са Украјинцима. Тако је било и у време Другог светског рата: Срби нису имали своје СС дивизије. 

Читајте Булгакова и његову Бели гарду пре него почнете да серете о братству са неким народима: Руси у Кијеву који пада пред Петљуриним снагама узалудно чекају српске снаге као помоћ

Да би лакше схватили релације најбољи пример је Црна Гора: постоје Срби у Црној Гори али постоје и Црногорци у Црној Гори који и данас на својим митинзима певају усташке песме. Дакле, треба опрезно када се говори о братским народима.

Поред тога, има још паралела: како неки народи граде свој идентитет на мржњи према Србима тако и део Украјинаца гради свој идентитет на мржњи према Русима.

Ако Руси сада победе: Украјина је изгубила 1999. године на Косову.

Принцип је тада продат.

Међународни закон је погажен.

Светом је завладало правило: ко је јачи тај кроји правила без икаквих правила и може да лаже.

Ако Руси сада изгубе: Срби су изгубили на Косову!

Јер је последњи витез убијен на бојном пољу!

После Косова и Украјине: Тајване, добродошао у клуб!

А, сада, још мало упоређења!

19 земаља НАТО пакта и слуге из окружења су 78 дана бомбардовале Србију 1999. године.

750 милиона становника напало је 7 милиона. Однос 1:100.

Бомбардовали су нас даноноћно, нападали са шиптарским терористима и НАТО војницима, били смо окружени лешинарима из окружења, унутра су роварили НАТО плаћеници, круг двојке и друго-србијанци, нисмо имали С-300, америчку помоћ, солидарност ЕУ, хрватских новинара који су желели ведро небо НАТО пилотима и жена у црном у Београду, и: ни један непријатељски војник није прешао границу Србије! 

Наши клинци су уз помоћ својих старијих сабораца и свих осталих падобранаца и добровољаца победили најокорелији професионални и плаћенички светски олош. 

Нити једног аутомобила није било на граници у бежанији осим појединачних бедника. 

Народ са Косова и Метохије је отишао са својом војском. 

Извукли смо скоро целокупну технику (да би могли ДОС-овци да је истопе и униште). 

Овима Руси стигли првог дана напада до престонице! 

Нешто је труло у тој држави Данској.

Наравоученије: Срби су имали муда да чекају копнено а Руси су имали муда да крену копнено!

PS

Треба констатовати срамно понашање српских медија, поготово електронских и оних који имају националну фреквенцију! Нико није очекивао објективност али макар јер требало водити рачуна о реципроцитету!

_____________________________________________________________

***фото курир.рс

СРБИ СУ КРИВИ ЗА СВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Наравно, слажем се, за све су Срби криви. Они су зло. Зато их је ваљало побити и истерати са огњишта. Зато их је ваљало убијати од када је света и века. Знали су то и они од раније, па и не тако давно, рецимо усташе, балисти и нацисти. 

Тако је у експериментима доктора Менгелеа над логорашима било прилично Срба (које су потоње комунистичке власти крстиле као ''Југословене'', ипак тешко је поверовати да је у тадашњим нацистичким логорима било њихових најбољих савезника Хрвата који су били заузети својим логорима, поготову не за експериментисање). У експерименту заведеном под ознаком М-СС-820 од 22.05 1943. године, који је рађен да се утврди колико љуско биће може да издржи под екстремно ниским температурама, национални састав оних који су били подвргнути мучењу био следећи: 39 Руса, 27 Француза, 34 Пољака, 11 Чеха, 3 Словака, 22 Украјинаца (читај Руса или комесара), 9 Белгијанаца, 26 Рома, 79 Југословена (читај Срба). Иначе зачетници улогорења и оснивачи првих концентрационих логора су Енглези у Бурским ратовима. Тек да се зна.

Што се тиче хрватског ''бранитеља'' који је негде изјавио да свако зло долази од Срба, он је ''у праву''. Он мрзи Србе и за њега су они зло. Човек је био само искрен. Скоро сам разговарао са пријатељем по сличној теми. Чак и нацисти крију своје планове и радње везане за такозвано ''коначно решење''. Савезници скоро да нису успели да пронађу никакво наређење које би директно било везано за холокауст.  Рајнхард Хајндрих је потписао једно наређење 2. јула 1941. године у којем се између осталог каже: „Следеће ће бити извршено: треба ликвидирати све функционере коминтерне, официре вишег и средњег ранга и екстремисте из редова партије, чланове централног и обласних комитета, народне комесаре, Јевреје у служби партије и државе...“. Наравно, наређење је везано за напад на СССР, али треба обратити пажњу на формулацију: овде се говори само о Јеврејима у служби државе и партије, и то на крају.

Херман Геринг потписује наређење неколико дана касније и оно је следеће садржине: „Објашњавајући надаље задатак који вам је дат 24. јануара 1939. године о решавању јеврејског питања емиграцијом и евакуацијом на најбољи могући начин у садашњим околностима, ја вам на овај начин скрећем пажњу и упућујем вас да извршите све потребне припреме у погледу организационих, финансијских и материјалних питања за тотално решење јеврејског питања унутар немачког утицаја у Европи“. 

Са друге стране, такозвана Зелена фасцикла из Нирнберга, у којој су Герингова наређења садржала је отворене инструкције о томе шта треба радити у СССР-у: „...многе десетине милиона људи на том подручју ће постати сувишне па ће или умрети или бити присиљени да емигрирају у Сибир...“. Дакле, сви знамо о чему се ради, али окорели нациста покушава да буде што неодређенији, помиње само емиграцију и евакуацију, са потребом да се сакрију праве намере. Немци крију своје делатности, замећу трагове до краја рата док су Хрвати отворено говорили о трећинама Срба које треба поклати, покрстити или протерати. 

А Хрвати, њихове најверније слуге из тог времена? Они не крију. Они се хвале. Они се такмиче ко ће више заклати Срба. Курцио Малапарте, који тада крстари Европом као ратни репортер, био је ужаснут посетом Хрватској и Павелићу. Док, како рекосмо нацисти покушавају да сакрију шта раде, поглавник се хвали: показује му у свом кабинету, на свом радном столу, посуду пуну извађених српских очију коју је добио баш тог јутра, као поклон од својих верних усташа. Док Милошевићу на суђењу у Хагу нису могли пронаћи нити једну наредбу за оно за шта је оптужен, у исто време имају Туђманов снимак са Бриона где он отворено наређује да се Срби етнички очисте.

Сребреница или Кравица?

Пише: Игор Ђурић

Сваки догађај има своје историјско тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери. Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.

Неколико примера о произвољном и нетачном доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси, до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?

Само неколико месеци пре Катињске шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега, 1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је намењено да буде топовско месо и статистика. 

Има ли разлике у злочину и жртвама између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан, тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.

Жртве се глорификују или релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата. А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.

Британци нису евакуисали Ковентри, и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу су судили за Ковентри. То је поента.

Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.

Када је завршен рат победници су судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами, анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.

О медијском спиновању јавности поводом броја убијених Албанаца на Косову и Метохији читај кликом овде!!!

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“

Пише: Игор Ђурић

„Корњачо, од чега је твој оклоп саткан?

Упитах и одговор добих тај:

Од страха великог он је саздан,

На свету чвршћег нема знај“.

Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио. Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој препоруци узео сам Василија Гросмана.

Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.

Василиј Семјонович Гросман (1905-1964), писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици (битки). Радио је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба безбедности. Књига је у СФРЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године. Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је гледам пре него прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, као критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.

Наравно, трагајући за биографским подацима аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за једно од најзначајнијих дела прошлог века. Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину, то и није нека похвална ствар:

Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији, најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку помоћ бољшевизму, заиста у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.

Сам Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:

„Мајаковски је највећи државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој државности“.

И, мада се не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:

„Пут Чехова – то је пут руске слободе“.

Књига је одлична. Комплексно али књижевно обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро, па и ако је Јевреј(ин) он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће Солжењицин учинити много касније.

„Ахмете Усмановичу ја веома поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима; ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас прогласе за крајње реакционаре“.

Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за Србе!

Или:

„На почетку рата сам био код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој: „То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус... Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало: Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам као онда – руска туга, руска срећа...“.

Гросман у овој књизи говори у чисткама, совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво, немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија), нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну страну а догађаје приказивали црно-бело.

„Антисемитизам никада није циљ, антисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности које немају решења“ – каже Гросман у књизи.

Он говори о антисемитизму међу обичним људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од глади у време Стаљинове владавине; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:

„Да створи нову Немачку, да запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.

Овде ћете прочитати и видети потресне слике из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке, када млада везисткиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је: осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је најбољи доказ да је књига добра.

Један немачки војник размишља:

„Ако избаците Ајнштајна, нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин, али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.

Код Гросмана и немачки војник јесте само човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног, ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку. Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман провлаче све историјске личности тога времена.

А Рускиња каже следеће:

„Ова соба припада Немици, она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.

Постоји један совјетски мит, у којем има и истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однесени. Такав један случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:

„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.

У књизи ћете прочитати редове у којима су иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици „јер нема ко да потпише пријем“. Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника. Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја које је зависило од категорије картице за снабдевање. Они се међусобно не разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.

И можда је Гросману одређена доза самоцензуре помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.

*

Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.

Оно што би се могло подвести под закључак о томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету, свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“

Александар Солжењицин - Јевреји и Руси

Пише: Игор Ђурић

     

            

          У књизи Два века заједно - Јевреји и Руси,  Солжењицин је на њему својствен начин (који подразумева темељитост и опсежност) анализирао и предочио своје виђење односа ова два народа у периоду од две стотине година.

За писање књиге аутор је користио обимну грађу и више је него очито да је у питању дугогодишњи рад. Он се не либи, што је опет њему својствено, да проговори истину, да се закачи на такозване табу теме и да се очеше о митове (наравно разоткривајући их) и поред тога што су Јевреји успели да са својим моћним организацијама створе такву атмосферу да чак и када се о њима говори аргументовано и истинито, а уколико им се то не допада, да се то одмах жигоше жигом антисемитизма. 
     Солжењицин наравно пише и о Русима, о њиховим манама и заблудама, о погромима и злоделима које су Руси починили Јеврејима, о грешкама режима - али то већ мало кога дотиче, јер и није важно ако кажете коју лошу о Русима. Чак је и пожељно. Као и о Србима. 
      И управо због последње, а личне импресије, и пишем о овој књизи. И поред временске, историјске, географске и сваке друге дистанце више су него уочљиве сличности и паралеле између тадашњих односа Руса и Јевреја (са западним капиталом и медијима) који су индиректно, али много, утицали на почетак и ток револуције и потоње комунистичко владање Русијом и тренутног стања у Србији са освртом на оно што се дешавало у блиској историји и што ће се тек дешавати. (Само промените стране, па где се помињу Руси замислите Србе, а где се помињу Јевреји можете додати било кога од негдашњих народа и народности СФРЈ и ето истоветне слике).

Стварање атмосфере да су у међусобним односима увек Руси кривци за ружне ствари а Јевреји увек жртве или носиоци напретка, притисци и помоћ јеврејско - револуционарним и терористичким организацијама из иностранства, наступи такозваних либералних интелектуалца Руса којима су за све проблеме искључиви кривци Руси (чак и када је било јасно да добар део јеврејског људства и капитала стоји иза револуције која ће Русију гурнути у канџе комунизма и пропасти). Ко год је устајао у одбрану руских интереса проглашаван је назадњаком, националистом и убицом. 
      Тешко је и побројати све сличности и подвући све паралеле али су поједини чланци, текстови и јавна иступања која се данас чују или читају у Србији, или су о Србима написани у иностранству, као пресликани из новина и говора Јевреја и писању иностраних медија о Русима. Али колико год су оптуживали Русе и Русију за угњетавање и дискриминацију никада нису Русију прихватили као своју отаџбину. Мрзели су и Русе и Русију уједно тражећи да их Русија и Руси воле и поштују. Такав проблем Срби и Србија имају и данашњи дан са деловима неких етничких група и појединцима из сопствених редова. Иако немају друге отаџбине осим Србије спремни су да је продају за шаку песка и најрађе би је видели уништену, попаљену и на коленима.

Што су Јевреји и медији више говорили и кукали о угрожености и дискриминацији то их је сваке године и деценије било све више и више у Русији а крајем осамнаестог и током целог деветнаестог века све до револуције 1917. године, коју су међу осталима организовали и спроводили а која им је на крају и дошла главе (уосталом, као и Русима, и другима), чинили су главнину масе јеврејства у свету. 
      Тако је и у Србији. Сви кукају да су угрожени једино је Срба из године у годину све мање и мање а свих других (част изузецима) је све више и више. Албанци и кад „доживе геноцид“ изађу бројнији а Срби након „почињеног геноцида“ на крају изброје више мртвих на својој страни.

О томе (говори ова књига) како је руска интелигенција била подељена на две опције: крајње анационалну и екстремно националистичку, стављајући на тај начин руски народ у позицију да увек буде између чекића и наковања, такође говори Солжењицин. И о томе како је од Руса тражено, а зарад очувања националног идентитета других, да се одрекну свог идентитета, руског карактера, православне вере и државотворности а да се не би Јевреји и други осећали угроженим. 
      И док се руска интелигенција пред револуцију ваљала у блату космополитизма и интернационализма, јеврејска интелигенција (па чак она револуционарна) није се ни тада, ни пре, ни после, одрицала националног и верског у себи. Рећи у СССР-у: „Ја сам Рус“, то одмах значило контрареволуција и национализам. Остали народи, поготову Јевреји, сматрали су да увек и на сваком месту треба истицати своју националну припадност и позивати се на угроженост. Медијско спиновање разних невладиних организација и појединаца данас у Србији и према Србима имају за циљ исте намере и тенденције.

Перманентно и организовано су урушавали и разграђивали државу којој живе. Позивали су на дефетизам и дезертерство у јапанско - руском рату 1905 и светском рату у 1914. године (па и 1941.). Кад би где у неком погрому (којих је било и које Солжењицин не спори већ их педантно набраја) бивао убијен један или два Јевреја део штампе у Русији и цела штампа у Европи и Америци писала би тада о хиљадама мртвих. Један немачки лист се чак и „прославио“ извештајем о броју мртвих Јевреја у погрому који се догодио после штампања листа. 
      На крају крајева, лично је Солжењицин на својој кожи осетио на који начин и по којим правилима функционишу такозване западне демократије и њихови медији. Када је писао и говорио о логорима смрти у СССР-у, о томе како је комунистичка власт владала диктаторски, о погромима и кршењу људских права, цео тај западни свет га је подржавао и дизао у небеса. Сматрали су га за великог мислиоца и фасцинантног писца, правдољубивог човека и борца за слободу. Међутим, када Солжењицин пише о том западу разоткривајући га, када позива снаге у отаџбини да ојачају Русију и поставе је на своје место светских сила, када говори о Косову, када говори о другим,  за њих, табу темама (па и овој) називају га руским националистом, антисемитом, назадњаком, итд.

За Октобарску револуцију, тврди Солжењицин, криви су искључиво Руси који су потценили свој народ и православље. Они који су мрзели своје порекло и корене, људи којима су руска култура и историја биле стране и које су презирали. Чињеница да су спољњи фактори и јеврејски елеменат у Русији то искористили не умањује кривицу самих Руса. Најзад, Јевреји су ти који су се седамдесетих година 20. века окренули против СССР-а и уз помоћ својих моћних сународника у свету почели су да подривају темеље комунизма. Оно у шта су утрошили енергију и новац да створе сада су рушили. Поново.

Затим, треба обратити пажњу и на лицемерно понашање и нереаговање европских династија и влада на масакр царске породице Романов и подршку револуцији док се она поклапала са њиховим интересима. Поред тога Солжењицин не спори страдања Јевреја кроз историју, не само у Русији. Он ни једног тренутка не доводи у питање холокауст. Али, холокауст није тема књиге. Можда би неки Немац требало да напише сличну књигу где ће објаснити односе Немаца и Јевреја у задња два века. То крвопролиће из Другог светског рата се не може упоредити ни са чим што се до сада догодило у историји човечанства а управо нам синови људи који су то урадили данас држе најжешће лекције о томе како треба да се понашамо.

Књига је обимна и захтева много дубљу анализу. Ја ћу на крају овог пасуса само једном цитирати Солжењицина а да бих илустровао којим духом и поруком је прожета књига: „А ако са себе скидамо одговорност за поступке својих сународника, онда појам нације потпуно губи смисао“. За паметнога је доста. Потпуно исправна логика у контексту онога што је Солжењицин написао у тој књизи. Он је описао лоше поступке и злочине обе стране (свих страна). И апсолутно прикладно за нашу ситуацију у истом контексту. 
      О лошим поступцима својих сународника морају и требају да причају само људи од дигнитета и ауторитета, дакле бољи од оних о којима се прича: патриоте, борци, поштени делатници, а не плаћеници и протуве. И морају да говоре о свим странама и свим аспектима злочина. Само тако има смисла ући у процес катарзе и помирења. Све док се говори о лошим поступцима само једне стране од помирења и трајнога мира нема ништа.