ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...

 

 

 

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.

Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.

*

Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

(Посвећено Матији)

*

То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.

*

Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.

*

Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.

Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

ПЕСНИЦИ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ БИЛО И ШТА ВАЉА БИТИ!!!

Пише: Игор Ђурић

Нису потребне анализе и синтезе нашега дугогодишњега стања... Нису потребни аналитичари да нам то објасне. Песници су све већ опевали. Песници су већ написали све историје, програме и циљеве. Песници су већ одавно опевали наша прошла, садашња и будућа стања. Само их треба читати. 

СТАЊЕ?

Владислав Петковић Дис:

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

ВЛАСТ (било која)?

Адам Загајевски:

Једнога дана мајмуни посегоше за влашћу.

На прсте навукоше златно прстење,

обукоше беле, уштиркане кошуље,

почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,

стопала заробише црним лак ципелама.

То не приметисмо јер бејасмо обузети

другим стварима: неко је читао Аристотела,

други преживљавао велику љубав.

Говори влада постадоше хаотични,

чак брбљиви, међутим никада их

нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.

Ратови су постали дивљи, затвори

смрдели више него раније.

Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

ЕВРОПСКО-АМЕРИЧКЕ ВРЕДНОСТИ?

Ален Боске:

Гасом сам отровао неколико Јевреја: гадна је то раса,

затим сам се забављао слушајући Моцарта.

Стрељао сам партизане: шљам је то,

а онда сам с таквом љубављу мирисао ружу!

Сасекао сам Арапина: телећу марву,

а затим ставио врпцу око врата моје пудлице.

Закопао сам живе Јермене: Турци су

били у праву! Затим сањарих о Тинторету,

о Веласкезу, о Зурбарану. Подгрејао сам

црнца: беше бљутав у сосу од вина!

Затим сам на обали мора читао Жана Расина.

Полио сам Вијетнамце напалмом који

их своди на оно што јесу: некакве бубе,

Затим спевах песму о цивилизованом човеку.

ПУТ У ЕВРОПУ?

Благоје Баковић:

Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду

Који си дао свему снаге да може, ићи, ићи

Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи

Помози оном мраву коњаник што га је пито-

Знаш ли да ти у Цариград неће ни хиљадито

Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?

Знам-рече мрав, оздољ, ал да ти не кажем, прво,

У Цариград да стигнем, то мени није важно

И не тугујем због тога, није ми око влажно

ја јесам мрав, ал не губим наду,

Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду

ШТА ЧИНИТИ?

Ђура Јакшић:

И овај камен земље Србије,

што, претећ сунцу, дере кроз облак,

суморног чела мрачним борама

о вековечности прича далекој,

показујући немом мимиком

образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,

те црне боре, мрачне пећине;

а камен овај, ко пирамида

што се из праха диже у небо,

костију кршних то је гомила,

што су у борби против душмана

дедови твоји вољно слагали,

лепећи крвљу срца рођеног

мишица својих кости сломљене,

да унуцима спреме бусију,

оклен ће некад смело, презирућ,

душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

до тог бедема,

ногом ћеш ступит, можда, поганом.

Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове

како тишину земље слободне

са грмљавином страшном кидају;

разумећеш их срцем страшљивим

шта ти са смелим гласом говоре,

па ћеш о стења тврдом камену

бријане главе теме ћелаво

у заносноме страху лупати...

Ал' један израз, једну мисао,

чућеш у борбе страшној ломњави:

"Отаџбина је ово Србина!"...

НАЧИН?

Матија Бећковић:

У ускоро ћемо, тај дан доћи мора,

Упутити молбе управи затвора –

Да нас лише страха, слободе и зиме

И на робију тешку да нас приме!

А кад нас у ланце баце и повежу,

Нек свет изгуби срамну равнотежу!

И од два света што свет овај чине,

Нек свет робијаша буде свет већине!

А чувари нек нас, из страха ил' срама,

Једне ноћи моле да буду са нама!

ЦИЉ?

Десанка Максимовић:

СРБИЈА У СУТОНУ ПРВОМ ЛЕБДИ

БЛАГА И ТИХА –

НА РАНУ ЈЕ ПРИВИ!