шнел, шнел...шприцензи, шприцензи...

Пише: Игор Ђурић

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Комунистичке власти су чувену глумицу Жанку Стокић осудиле на осам година ''губитка националне части''. Она је касније, поводом тога, говорила:„Ето, шта ме у животу снађе: као млада изгубила сам част од неког наредника, а сад у старости – од Mаршала! Па, видите, и ту сам напредовала“.

*

Српски пут у Европу и НАТО се огледа у следећем: ако све испунимо, свега се одрекнемо и на све пристанемо – Ђура ће нам опростити што нас је тукао.

Или: силеџији из школског дворишта даћемо џепарац и ужину да нас не туче и малтретира.

*

Када је обилазио родни крај Милована Глишића, Скерлић се распитивао за тада већ славног писца. Нико од тамошњих сељака није знао за њега али су сви познавали Миловановог брата ''који је имао најбоље волове у крају''. Слава је, дакле, релативна ствар, а кад су писци у питању.

*

Већ ми, по мало, иду на к...ц, ови што се појављују по разним медијима најављујући свој одлазак из Србије.

Тако су, својевремено, осамдесетих и деведесетих година, радили и Срби са Косова и Метохије: „Ако нам не дате стан и посао, одселићемо се!“. И, зна се како се то завршило, генерално.

*

Гледам на интернету руску серију о Достојевском, дани. Претпоставимо, што се из приложеног да видети, да је сценарио писан на основу факата из живота највећег међу највећима. И, тако, у једној епизоди, Достојевски се расправља са младим про-европским либералом тога доба, који велича Европу а унижава Русију, па му каже:

„Слободнији сам ја био у Сибиру него Ви када одете у Париз или Лондон“.

Такозвани ''руски либерали'' из деветнаестог века, ни по чему се не разликују од садашњих српских ''про-европских'' ''друго-србијанаца''. Образац је исти: глорификовати Европу, понижавати сопствену државу и нацију, при томе, говорећи о правди и једнакости, и онда када је реч о чистој жељи те Европе да будете поробљени и понижени, при том, они који то раде у име Европе, живе много боље него народ за који се ''боре''. ''Боре'' се и ''залажу'' за народ који презиру: и Европа и ''друго-србијанци''.

Прочитати Солжењицинову књигу ''Јевреји и Руси: два века заједно'' и погледати поменуту руску серију.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' "гранд", "ријалити" и "турбо-фолк" "извођачи", и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су извођачице тих творевина, и њима слични-е: секс-симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овимa са ''геј-параде'' можете наћи понеког писменог.

*

„Нарочито ми не избија из сећања један оцеубица... У разговору би понекад споменуо оца; говорећи ми једном о наследно здравој конституцији у њиховој породици, додао је:

- Ето, на пример, мој отац се није до саме смрти пожалио да нешто боли“.

Достојевски, Записи из мртвог дома

*

Читам народне песме ових дана, Вук што их је прикупио:

„Чујете ли, сва српска господо,

вино пити, а не опити се,

нит' је било, нити може бити!“.

Или:

„док се Милош мало поначини...“

Поначинити се – намирити се вином, поднапити се...

Или:

„немам о шта сабљу крварити“

Изгубљени кодекс по којем са фукаром ништа човек није радио, чак га није хтео ни убити, да не брука сабљу и част....

Или:

„којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна...“.

Овоме не треба коментар...

*

...Савезна централа за здравствено просвећивање Немачке издала је упутство за мигранте „Како да имате секс“, које има за циљ „да упути мигранте у тајне сексуалности и љубави“.

„Током секса није важна само правилна техника. Важно је и да водите рачуна о осећањима и жељама партнера, да сте блиски, као и да обезбедите одређену атмосферу“, пише у упутству, уз друга обавештења о позама, техникама али и о хомосексуалности.

Шта ти је Немачка?! Шта је држава?! Кад већ (е)мигранти насрћу на Немице, макар да то буде на обострано задовољство и урађено како треба, да емигранти схвате да су дошли у нову среднину, где се зна некакав ред и да у својим сексуалним насртајима не запостављају хомосексуалце, јер су се они у новогодишњој ноћи по немачким градовима осећали по мало запостављено.

*

„потеже се буздованом Марко

пустимице, добро, нештедице“.

''Марко Краљевић и вила''

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Пише: Игор Ђурић

Теодора Петровић

СЕЋАЊА

Матица српска, Нови Сад, 1981

„Стерија је своју драму ''Родољупци'' назвао ''приватном историјом'' српског покрета 1848. године. И ово треба да буде нешто слично томе: приватна историја усташке окупације Карловаца“.

Теодора Петровић

                                                 I

За Теодору Петровић (рођену Симеоновић Чокић) сам први пут ''чуо'' читајући Михизову Аутобиографију о другима. Он у тој књизи помиње своју професорицу Српског језика и књижевности, коју су из милоште звали Мајица. Михиз је представља као врсног познаваоца ''заверенички оданог'' „двема  карловачким сасвим супротним традицијама – Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу“. Она је, по речима Михиза, „била и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита“. Њему, Михизу, професорка Петровић усађује љубав према књижевности, а много касније и сумњу да Бранко није волео Вукову ћерку Мину, већ Вукову жену Ану. Касније је Теодору Петровић поменула и Вида Огњеновић у једном фељтону.

Теодора Петровић је рођена у Сремским Карловцима 1898. године. Основну школу и гимназију завршила је у Карловцима, факултет у Београду. Написала је, поред књиге о којој говоримо, и много чланака по разним часописима (нпр. Зборник Матице српске, Прилози за књижевност, Дневник), као и књиге Из историје српске књижевности у којој обрађује српску књижевност XIX века, митрополита Стратимировића, Доситеја, Вука, Вишњића, Сарајлију, Бранка, Еустахију Арсић..., и књигу Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу. У мени приступачној литератури и на интернету скоро да нема трагова о постојању овог уваженог педагога, научне раднице и књижевнице. Нисам успео да пронађем ни њену слику. Радила је и као управник архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Била је вегетаријанка и бавила се ''женским правом''.

Сећања Теодоре Петровић су успомене на Сремске Карловце, где је рођена и где је провела цео свој животни и радни век, осим студија у Београду, и сећања на тамошњу гимназију где је такође провела век: као ученица и професорка. Кроз призму њене породице и ње саме – наравно. Како то обично бива када се бележе овакве књиге. Ова књига није само књига успомена и сећања, ово је историја Сремских Карловаца и тамошње гимназије, као и људи који су прошли кроз њих, и на старе карловачке породице. Поред тога, овде можете прочитати о старим карловачким гробљима, о Дунаву и аласима, Дворској башти и Стражилову, о митрополитима и патријарсима, о карловачким књижарима и књижарама, понешто и о ''прљавом вешу гимназијском'', о берби грожђа, врстама вина, обичајима.

„Покушаћу овде да отргнем од заборава бар нешто од оног што још увек памтим из свог детињства и младости,а, и оно што сам јуче и данас доживела и видела. Усудићу се да кажем коју реч о приликама и догађајима пре мог рођења, оно што сам запамтила из причања свога оца, јер ако овде не буде забележено, биће заувек изгубљено“. (стр. 5)

                                              II

На самом почетку својих сећања Теодора Петровић са видљивим жалом за ''старим добрим временима'' обраћа пажњу на некадашњи изглед Сремских Карловаца, пре свега на архитектуру значајних грађевина и њихову историју. Наравно, и на своје детињство. Кућа у којој се родила Теодора Петровић наслањала се на чувену зграду Магистрата, за коју је својевремено професор Григорије Лазић изјавио како не треба да се издаје у комерцијалне сврхе ''таман да дође Исус Христос и затражи ову салу за Тајну вечеру''.

Оно што одмах пада у очи јесте чињеница да Карловци, било из докумената које је проучила, било из њених сећања, (било из историјског и чињеничног стања) представљају јак центар политичких, културних и образовних активности српског народа, место где се одржавају концерти и изложбе, где се штампају књиге и часописи, и кроз које пролази, или где живи, велики број значајних људи. Поред поменуте браће Стратимировић, великог броја митрополита и патријарха, те других црквених великодостојника, кроз Сремске Карловце, на овај или онај начин пролазе и остављају траг људи попут Јована Рајића, Захарије Орфелина, Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, Стевана Вујановског, Вељка Петровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Богобоја Атанацковића, Светозара Прибићевића и браће му, Богдана Медаковића, Уроша Кнежевића, Лукијана Мушицког, Ђорђа Стратимировића, Симе Матавуља, Павла Поповића и браће му Богдана и Димитрија, и многих других. Да не помињемо све бивше ђаке Карловачке гимназије, међу којима су: Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Васа Стајић, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Иларион Руварац, Стеван Шупљикац, Коста Вујић, Дејан Медаковић. Међутим, Сремски Карловци су место велике историје и тужне судбине да су под туђином и у старим временима били значајнији, лепши и уређенији, него касније у матици земљи.

Ако изузмемо ''први ешалон'' познатих и великих људи које Теодора помиње у својој књизи, ту су још десетине и стотине имена не мање значајних људи из света уметности, културе, науке и политике, које ауторка износи, на овај или онај начин, а који су мање познати широј јавности. То је можда још вреднији сегмент књиге, јер се нека велика али неправедно запостављена имена овде бележе и износе.

Поред културе и образовања, упознаје нас Теодора кроз своја сећања, Сремски Карловци су познати и по гајењу винове лозе и прављењу вина. Због привилегије коју су Карловчани добили од цара Карла VI 1721. године а којом је предвиђено да сваки сопственик куће (која није ограђена) добије на уживање четири јутара земље, становници Сремских Карловаца су имали солидне приходе и тиме се објашњава зашто је знатан број Карловчана завршавао велике школе у иностранству. Као што је и због велике количине вина „које је текло у потоцима“ у „Карловцима било и толико суманутих“, (по речима Теодориног оца Јована Симеоновића Чокића (1851-1924)).

„Карловци су и у свом животу ''на води'' били паланка, шта су друго могли бити са својих шест хиљада становника, колико их је тада било. Но, Карловци су се у нечем ипак разликовали од других паланки: били су пуни школованих људи, као и оних који су се тек школовали. Тачно је да је свуда око њих била бара, да је трска расла гдегод погледаш, на периферији је било много кућа покривених трском и људи су у Карловцима били нека врста трске, оне ''трске која мисли''. Кад једном буде написана права историја Карловаца, када се савесно проуче све промене у друштву кроз многе године унатраг, мораће се доћи до закључка да су Карловци имали одређену крупну улогу у културној историји Срба...“. (стр. 132)

Кроз Карловце, како рекосмо ''пролази'' велики број значајних људи, али не само из света културе и уметности. Тако је ауторка ових сећања лично видела Драгу и Александра Обреновић, непосредно пред њихову смрт 1903. године, када су прошли кроз Карловце идући према Крушедолу да обићу гроб краља Милана. Теодора ће видети и другог Александара, краља и Карађорђевића, који је 1920. године посетио Карловце.

                                                  III

Преци Теодоре Петровић, како се дало очекивати, „негде су из Старе Србије“, али су они за трговином дошли пре Велике сеобе. Њен деда Стеван је имао седам кућа у Карловцима. У једној од њих, где је била трговина, митрополит Стеван Стратимировић се 1791. године договарао са другим Стеваном, горе поменутим дедом, око оснивања Карловачке гимназије. Митрополит ће неколико година касније исто урадити и оснивајући Богословију.

Због те трговине и винограда, Теодора се рађа и одраста у добро стојећој породици, нешто мање богатој јер њен отац не наставља да се бави трговином а уједно и даје сву децу на велике школе. Теодорина мајка Емилија је изродила четрнаесторо деце, од којих је шест кћери „у првим годинама живота покосио шарлах или дифтерија“.То је патријархална породица, са видљивим очевим ауторитетом, али уједно и слободоумна, јер се деца дају на школе, а иста се васпитавају у родољубивом духу. Ево како Теодора описује доживљај свога оца када први пут одлази у Србију: „Сећам се добро, причао је отац, да су ми за ту прилику сашили ново одело, којим сам се поносио. Чим смо стигли у Београд, отац ми није дао да коракнем, већ ми је рекао ''клекни!'' – и ставио руку на раме. Ја погледам у своје нове панталоне и отворих уста да нешто рекнем, као отац повика оштро ''клекни и пољуби земљу својих прадедова''. Знамо да то није био усамљен случај у оно доба“. (стр. 24)

У кући где је рођена Теодора свраћао је Вук Караџић, којега се њен отац сећа: јер га се бојао. Овај је то приметио па је његовој мајци говорио: „Снајка, доведи ми Јоцка“, те га је метао на крило. Њен отац је говорио да су Вукови бркови „јако мирисали на ракију“.

Ова књига је, између осталог, посвећена управо њеном оцу (неки јој то и замерају), једној интересантној личности, којему се Теодора дивила и на овај начин желела да подвуче његов значај за карловачку и српску културу и историју. Човек је заиста вредан помена. Јер да није, не би му један Вељко Петровић писао биографију за Станојевићеву Народну енциклопедију. Теодорин отац Јован се дружио и сарађивао са људима попут Васе Живковића, Михаила Пупина, Уроша Предића (који му је израдио портрет). Он је био члан одбора за пренос Бранкових моштију. О њему у својим мемоарима говори Тодор Стефановић Виловски. Он током свог живота пише за разне часописе: Зору (бечку и мостарску), Српску зору, Застави, Јавору, Стражилову, Бранковом колу, Српском дневнику, Звону, али је највише трага оставио као преводилац. Он другује са Павлом Марковићем Адамовим, Михаилом Полит Десанчићем, Миланом Савићем и његовом ћерком Аницом, Исидором Секулић, Иларионом Руварцем, Стјепаном Митровим Љубишом, Петром Карађорђевићем, са Јованом Јовановићем Змајем и Лазом Костићем.

Да ништа друго у животу није урадио Теодорин отац Јован, а да је само сачувана његова библиотека (коју она делимично и по сећању презентује) то би био велики и вредан допринос српској култури. Било је ту првих издања веома важних књига за српску историју и културу, било је књига са посветама аутора, било је књига на другим језицима или старих часописа. Трагедија српског народа, поред смрти, јесте и стално паљење и пљачкање књига, рушење историјских споменика, затирање трагова постојања.

„Према књигама које су се некад налазиле у орману са очевом библиотеком ја и данас осећам извесно поштовање, без обзира какве је вредности била која од њих и напрежем се у овим тренуцима да их се сетим у што већем броју, да одржим неку врсту немог помена попаљеним и несталим књигама, које су страдале у рату и непосредно после рата због разних околности“. (стр. 96)

Отац Теодоре Петровић, Јован, то јест, његова судбина, давно су и много пута опеване књижевне странице које описују расколе и недоумице људске душе која вапи да буде нешто друго од онога што јој је намењено људским и породичним законима: био је књижевник и уметничка душа заробљен у телу државног чиновника и традицији породице која се бавила трговином и виноградарством. Зато је остао недоречен и у сенци великих људи са којима се дружио.

Теодора Петровић је своје успомене написала ''професорски'' коректно, сентиментално и поучно, педагошки, као да држи предавање ученицама неке женске школе (које испод клупе тајно читају љубавне романе). И, ничег лошег нема у томе. То не умањује вредност ове књиге која је препуна чињеница и успомена на један важан град и једну велику школу у њему. Лична нота која је доминантна кроз спис се подразумева код писања оваквих књига јер Теодора није писала ''историју'' већ ''сећања''. Има истине и у речима њеног професора и ментора Павла Поповића: „стил јој је особит, мушки“.

Сећања су пуна анегдота, што по чувењу, што лично доживљених. Једна од њих говори о формирању Сокола у Сремским Карловцима. Старешина карловачког Сокола др. Лаза Поповић обратио се свом чувенијем имењаку Костићу, да испева химну Соколском друштву. У писму је велики песник одговорио: „Нажалост, ви ми се касно обраћате, јер ја више нисам способан да испевам химну за вас, јер више нисам соко, већ стара очерупана орушина“. Или, она о Димитрију Руварцу: „Такав је, ето, био прота Руварац. У младости прзница какви се ретко сретају. Као ђак четвртог разреда гимназије у Карловцима забо је сечиво свога перореза до самог дршка у бутину свога друга у клупи“. (стр. 110)

Веома су вредни, поред наведеног, и описи професора гимназије, начин на који су предавали или се односили према ђацима, и то из времена када је Теодора била ђак, како и из времена када постаје професор. Како год било, пре него је постала чувени професор Карловачке гимназије, Теодора Петровић је понављала једну годину. Толико о тадашњим критеријумима. Ову књигу бих препоручио као обавезну лектиру, пре свега будућим просветним радницима и библиотекарима, јер она одише духом једног старог времена, времена почетака озбиљног и систематског образовања у Срба. Поред тога овде се могу упознати са методологијом тадашњег образовања, начин на који су одређени професори радили, њихове карактере и мане, али и са мноштвом имена аутора и наслова старих библиофилских издања књига. И ако је по некад узлазила у превише детаља наставног програма гимназије, потом и факултета, али је томе узрок ''професионална деформација'' дугогодишњег професора и педагога.

„Када сам 1924. године добила наставничко место у Карловцима, предавала сам петом разреду и сину тада још професора Мике Јаковљевића. Он је пратио мој рад у школи и једног дана ми рече: ''Дивим се енергији коју ви улажете у своја предавања, али сам слободан да вам као старији и искуснији на том послу скренем пажњу на две ствари, пре свега, ви нећете моћи дуго да предајете таквим темпом и са толико залагања. Брзо ћете се заморити, а  можда и разболети. А друго: ви не водите рачуна ко су и какви су ваши ђаци. Већина од њих су са села, сељачки синови, који можда у својој родитељској кући немају ни једне књиге. Ви сте међутим расли у веома повољним условима...“. (стр. 100)

                                                 IV

Поготову су вредни редови о периоду светских ратова, то јест, њиховог одраза на живот Срба у Сремским Карловцима, јер су исписивани искуствима очевица директно погођеног породичним трагедијама, а уједно и образоване особе која је могла посматрати догађаје и у нешто ширем контексту, служећи се доступним архивама и литературом. „Све наше невоље, жалости и трпљења почињу у правој мери са првим светским ратом“ – вели Теодора на страни 142.

Почео је Први светски рат, почела су са њим и хапшења и стрељања Срба, интернације. Ухапшен је Теодорин брат Стеван – Браца, угледни адвокат и народни посланик, који ће 1918. године постати потпредседник Народног већа. Други брат, Јосиф, будући лекар, библиофил и полиглота, човек који је друговао са Хугом Балом и Ериком Маријом Ремарком, бива мобилисан, у Галицији ће пасти у руско ропство, као добровољац ће се прикључити српској војсци са којом ће проћи све што је иста прошла. Најмлађи брат Коста, тада већ доктор правних наука, затећи ће се у Београду, али се враћа у Карловце. Смрт ће пронаћи у водама Дунава, следеће године.

Убрзо сазнају, Срби из Карловаца, да претходни ''идилични суживот'' са комшијама и није био баш најискренији са њихове стране. То ће, међутим, бити само блага опомена за оно што ће се догодити у следећем ''великом рату''. Вредно је напоменути, да у кућу горе поменутог Теодориног брата Браце, за време рата као аустријски официр борави доктор Иван Рибар, који ће и после рата наставити дружење са породицом Симеоновић Чокић.

Најзад је дочекана и 1918. година:

„Немачки војници стоје укрућено на балкону Двора и мирно посматрају расуло свог дотадашњег најмоћнијег савезника. Разуларена и обезглављена руља сада се више не повлачи, већ кукавички бежи из окупиране и опљачкане Србије. Носи собом све што се могло понети: клавире, постеље, лустере, дечја колица, посуђе и безброј других ствари, често и сасвим безвредних. Уза свака кола пуна плена јаше војници на коњима. Обрнули калпаке наопако, а око врата им висе на канапу нанизане шољице за кафу... Говорило се по вароши и то да су се на неким кућама појавиле беле заставе. Франковци су се побојали за своје животе, али нису имали разлога за то: после првог светског рата никоме од њих није пала ни длака са главе. Из тих су се редова регрутовале усташе у другом светском рату“. (стр. 196/7)

Мора се приметити да је Теодора Петровић ''правила веома мало компромиса'' са комунистичким властима по питању самоцензуре а када су садржај књиге и њено мишљење у питању, јер треба узети у обзир време када је књига настајала и када се штампала. Тек колико је било минимално могуће, па и тада чини се више из убеђења а мање из кетмантства. По том питању њени ''компромиси'' су знатно мањи, чак и у односу на неке много познатије ''дисиденте'', па и када је сам Михиз у питању.

1920. године Теодора Петровић уписује Филозофски факултет у Београду, Српски језик и књижевност, и почиње да слуша предавања Павла Поповића, Александра Белића, Богдана Поповића, Милана Богдановића, Владимира Ћоровића. На том факултету тада предају на разним семинарима Станоје Станојевић, Душан Поповић, Миодраг Ибровац, Веселин Чајкановић, Милош Тривунац, Брана Петронијевић, Хенрик Бараћ, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Јован Цвијић. О њима, као и о студентском животу и организовању, поготово женског дела академских грађана, оставиће ауторка трага у овим списима. Некима ће посветити више пажње и редова, на пример свом ментору Павлу Поповићу, као и Вељку Петровићу и Васи Стајићу. У овој књизи се могу наћи корисни редови о универзитетском и студентском животу у Београду између два рата.

У својим успоменама ауторка је оставила трага и о руској емиграцији после великог рата и револуције, која је у великом броју нахрлила у Карловце. Најзад, у тој вароши је и сам Врангел сместио своју породицу и штаб, а ту му је и отац сахрањен. По мом мишљењу тај траг је требало бити обимнији, у овако обимној књизи, свакако би то био вредан помен и докуменат, интересантан за читаоце и историчаре. Али, стиче се утисак као да је ауторка хтела што пре да се ослободи ''врућег кромпира'', управо због оних горе поменутих ''компромиса'' и да је остала недоречена.

„Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камиловци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица... Врангел се увек по Карловцима кретао само у кругу своје породице, и то увек корак-два испред осталих“. (стр. 330)

Како год, због смрти оца, без завршеног факултета (остао један испит Историја српскохрватског језика), Теодора се враћа у Карловце, и већ 1924. године почиње „да служи у Карловачкој гимназији“. Последњи испит ће положити после две године, касније и професорски. У том делу књиге она гимназију описује из друге перспективе, сада као професор, са свим проблемима са којима се сусретала, пре  свега са самовољом разних директора те установе. И тада је политика постављала и смењивала.

                                                V

Међутим, куца на врата други ''велики рат'', по српски народ још крвавији. То су и последња поглавља књиге. Сви дотадашњи проблеми тада постају мали и неважни према ономе што је почело да се догађа у њеној околини. Теодора Петровић (то је презиме њеног мужа Косте, са којим је имала сина Ивана) је била патриота, национално опредељена, али није била шовиниста. Она се трудила да, описујући националну и личну трагедију каже о обема странама, и добро и лоше, ни једног тренутка не прећуткујући ни оне ствари о којима се није много причало у време комунизма: о усташким злочинима и НДХ. „Вељко Петровић је на једном месту врло лепо рекао да нам старост даје право да говоримо истину. У овом моменту ја то своје право до краја искоришћујем“ – каже Теодора на страни 359.

Све поново, као и пре тога, почиње променом понашања дојучерашњих комшија и колега, пето-колонашењем, шпијунажом, издајом, денунцирањем. „Пре него што се стари ратни филм почне да развија, задржаћу се на приликама у гимназији пред почетак рата. То је потребно учинити, јер су се, нажалост, на чело усташког покрета у Карловцима нашли и неколико професора ове школе... Са некима од њих Коста и ја смо одржавали скоро пријатељске односе и не слутећи шта ће се временом из њих ишчаурити. То се на првом месту односи на професора Вјекослава Барлековића“. (стр. 453). Тај ће у време НДХ постати директор Карловачке гимназије а своју ''пријатељицу'' ће шиканирати и назад избацити из гимназије пославши је на рад у Нову Градишку.

Затим следи опис тешких дана под усташком и немачком окупацијом: прича о храбром капетану Ковачевићу, из Ваљева, који после априлског слома при уласку Немаца у Карловце пружа отпор и при том убија неколико њих (због чега Немци стрељају шесторо карловачких Срба, ''сто за једног'', почеће да важи касније и то на територији уже Србије, у НДХ није било ограничења); о томе како јој је почетком рата одведен брат Стеван – Браца и како га више никад није видела јер је завршио у јамама Јадовна; о баронима Рајачић, храбрим и поштеним људима који се нису мирили са усташким злочинима, и о томе како је један од њих извршио самоубиство после априлског слома, те како је други брат Рајачић покушавао да спасе Брацу; о усташким зверствима и мучилиштима по старим карловачким зградама; о свом боравку у Новој Градишки, Осијеку и Загребу; о томе како је у тим градовима сретала људе који се нису слагали са усташким режимом, који су јој помагали и спасили јој живот кад је била ухапшена; о томе како је онај исти младић који ју је извукао из ''камиона смрти'', после тога лично побио много Срба у Дервенти и био стрељан након рата; о томе како је вршена присила и пропаганда покатоличавања Срба; о томе како су виши друштвени слојеви Срба живели релативно мирно и добро у већим градовима НДХ и како су неки служили Павелићу; о томе како је она лично у тој и таквој НДХ пензионисана 1943. године; и о томе како већ следеће године, 1944. године, десет дана пред ослобођење Карловаца, у октобру месецу одводе њеног другог брата Јосифа у Јасеновац, одакле се никад неће вратити, што само говори у прилог чињеници да је ''фабрика смрти'' радила пуном паром до последњих дана...

Сећања се завршавају завршетком рата. Сама Теодора Петровић пише на крају да ови списи првобитно нису били намењени јавности. Отуд су преобимни, делимично несређени, на многим местима се понављају – али све то не умањује њихову вредност. Младен Лесковац их је тражио за Зборник Матице српске. Тако је настала ова књига. Нећу, на крају изводити никакве закључке. Најбоље је кад се то узме из саме књиге. Завршићу, зато, Теодориним речима: „Сећам се да сам тих дана срела на улици Ангелину Дејановић. Зауставила ме и упитала: ''Колико ћеш ти усташких глава тражити за своју побијену браћу?''. То питање ме је бескрајно изненадило и мирно сам јој одговорила: ''Нећу тражити ниједну...''“.

Амерички ген или: хоћу да будем амерички идиот...

Пише: Игор Ђурић

„Онај лаже који мени каже,

oнај лаже, а ја полагујем“.

Вук Караџић

*

„Не треба нам новац, него америчко знање, односно како да Србе променимо, како да имамо тај ген који они имају као најпредузимљивија нација на свету“, рекао је Александар Вучић при посети неке америчке делегације.

Ништа ме више не може изненадити од тог врлог љубитеља ''протестантске радне етике''. Тај ген, о којем он говори, подразумева и то да уништавате читаве народе и државе, да пљачкате широм света и бомбардујете свакога ко жели слободу и независност, да у Америци, по руралним областима или градским гетоима, имате милионе нерадничких битанги, милионе незапослених, милионе у затворима, милионе без здравственог осигурања, милионе људи који живе као најгори бедници. Тај ген подразумева експанзионистичку и неоколонијалну политику поробљавања малих народа, подразумева да шачица битанги контролише сву финансијску, војну и политичку моћ. Тај ген подразумева да је народ скупина функционалних кретена. Треба објаснити онима који слабо стоје са здравом логиком и следеће: АМЕРИКАНЦИ СУ КОНГЛОМЕРАТ НАЦИЈА, ВЕРА И РАСА - ОНИ НЕМАЈУ СВОЈ ГЕН.

Најзад, ако им је, у једном периоду ишта вредело, то је био управо новац, који ''не треба'' премијеру, али га то не спречава да се задужује попут коцкара који се вади.

ПС

А, и, ако га имају, једна од карактеристика понашања тог гена јесте мржња према Србима и чињење зла Србији, баш како су то чинили неки од посетиоца пред којима је ово изговорено. То можда и јесте пројекат премијера и оних који га подржавају: уградити у Србима ген да мрзе Србију! Јер, како иначе објаснити да називате пријатељима оне који су вас бомбардовали и окупирали, који вам отимају део територије за рачун других и отворено подржавају све ваше непријатеље?!

*

Гледам на интернету руску серију о Достојевском, данима сам нешто слаб, па не могу да читам. Претпоставимо, што се из приложеног да видети, да је сценарио писан на основу факата из живота највећег међу највећима. И, тако, у једној епизоди, Достојевски се расправља са младим про-европским либералом тога доба, који велича Европу а унижава Русију, па му каже:

„Слободнији сам ја био у Сибиру него Ви када одете у Париз или Лондон“.

Такозвани ''руски либерали'' из деветнаестог века, ни по чему се не разликују од садашњих српских ''про-европских'' ''друго-србијанаца''. Образац је исти: глорификовати Европу, понижавати сопствену државу и нацију, при томе, говорећи о правди и једнакости, и онда када је реч о чистој жељи те Европе да будете поробљени и понижени, при том, они који то раде у име Европе, живе много боље него народ за који се ''боре''. ''Боре'' се и ''залажу'' за народ који презиру: и Европа и ''друго-србијанци''.

Прочитати Солжењицинову књигу ''Јевреји и Руси: два века заједно'' и погледати поменуту руску серију.

*

Савременог бирача, у Србији поготову, збуњује идеолошка и програмска подела на ''левицу'', ''десницу'' и ''центар''. То су лажне и непостојеће поделе и служе да се народ збуни а простор на политичкој сцени подели на све које желе да владају.

Они су сви исти!!!

Поделе и дилеме су лажне, да би избор био што ограниченији а простор за манипулацију и владање што већи. Јер, ако сте ''десничар'', је ли, онда се не можете залагати за социјално одговорну државу и националну равноправност, те људска права, а ако сте ''левичар'' онда не смете потезати национално питање, водити конзервативну либералну економију, итд. Једино у шта не смеју да дирају, ни једни, ни други, ни трећи, у Србији, то је ''Европа без алтернативе'', што само за себе говори све.

А, нама, преко треба следеће: ''десна'' државна, национална и спољња политика а ''лева'' социјална и економска политика. Што се тиче ''Европе без алтернативе'', ту нам је потребна политика ............................ (цензурисано).

СУДБИНЕ ПИСАЦА

Пише: Игор Ђурић

 ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ''

Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон морао да поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум. Новине су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно гмизаво што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати. Помахнитала завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог духа и понижењем таквог имена. 

Иво Андрић је написао: Највећи недостатак који књигу може да прати, то је кад има писца на животу. Брана Црнчевић рече једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене, дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог дела. 

Ђура Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи имају шта да гледају и где да се сликају кад оду у (на) Скадарлију. Пропагира се његова боемштина као туристичка понуда града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је пијан пузао, град где су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и умро. Када је полицијски писар питао управника полиције београдске Туцаковића како да заведе Ђуру Јакшића, по питању неке објаве коју је тражио, у коју рубрику, овај му је одговорио да га „води међу скитнице, Цигане, музиканте и друга слична занимања без сталног запослења“.

Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније, па да ли се ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа, ни свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду прилике ни да радим. 

Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник. Нушић је седам пута био осуђиван на смрт од стране Шиптара. То је велико признање и доказ да је био и јесте велики српски писац. И он, и Ђура Јакшић, и Војислав Илић, губе децу која умиру због тешких животних услова. Војислав Илић је био заљубљен у две ћерке Ђуре Јакшића, од којих му је једна била и супруга а која је млада напустила овај свет.

Грудинина на суђењу Бродском, на којем је песник оптужен да је друштвени паразит, је изјавила следеће: Разлика између паразита и младог песника у томе је што паразит не ради а једе, а млади песник ради, но не једе баш увек. Џојс је побегао из Даблина да се у њега никад не врати. Житељи родног градића Томаса Вулфа претили су му линчем уколико икад поново крочи у њега. Милтон Џон је писао свој Изгубљени рај у јаду, глади, беди и самоћи: слеп. Дис, уклети песник, је учитељевао по провинцији, у селима где није могао да нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници, службовао је и у Класној лутрији. Преживљавао је у тешкој немаштини. Данас се организује Дисово пролеће и додељује Дисова награда. Радоје Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Раде Драинац је умро од туберкулозе као пуки сиромах: без крова над главом. Од Ујевића вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на месту где је некада радио Кавказ. Црњански је ципеларио и разносио књиге у време када је био најчитанији писац у домовини. Тај исти Раде Драинац поседео је потпуно, само за једну ноћ, чекајући да се над њиме изврши четничка смртна пресуда у Блацу 1941. године. Иако је спашен петицијом мештана, није се много наживео: 1943. године умире у Београду од нередовног живота. Његов подстанар, Тин Ујевић (спавао је испод клупе у парку на којој је Драинац такође спавао) у то време, објављује у НДХ и прима плату од те исте творевине.

Ни Американци, који се толико хвалишу својом демократијом, нису увек били нежни према непоћудним писцима. ФБИ је на овај или онај начин пратио, процесуирао, хапсио или вршио притисак, на Перл Бак, Џека Лондона, Теодора Драјзера, Тенеси Вилијамса, Синклера Луиса. О свима њима постоје позамашни досијеи, хапшени су и саслушавани. Седамдесетих година прошлог века о томе је писао Њујоркер.

Кад је Симу Пандуровића питао Крцун Пенезић: "од када је у затвору?", овај му је одговорио: Од ослобођења! (још су у апсу лежали: Волтер, Достојевски, Дефо, Вајлд, Пекић, Нушић, Илић, Костић). Несрећни Сима после изласка из затвора није имао ни за цигаре, ишао би по кафанама и редакцијама и тражио. Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Ма који режим дошао, то је човек који је увек у уџерици и увек на последњем месту. Одузели су му и пензију и част… Питам га да ли пише. Каже хладно му је и не може, али понешто напише. Страх га је, каже, да пише, и страх га од претреса – пише Бранко Лазаревић у свом дневнику 1947. године.

Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина су тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као најцрњег назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на расположење суму од 15.000 динара коју бих вратио од свог првог већег хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је већ постао великан: нису гласали за њега у Раковици. На почетку своје списатељске епопеје он пише Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и перспективе. Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад пиши. Ја стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску потребу да и ја нешто заложим. Када је Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не убије се, Никола Пашић је рекао: Није, знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да Војновић држави Србији препише своја ауторска права.

Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И, то је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену живимо са непризнатим вредностима уједно признавајући неке давно настале. Увек са закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе грехе, чинећи своје, које остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а писци се, у међувремену, рађају и умиру. То је доказ да писци нису део друштва у којем су живели, макар у већини, и по разним нијансама. Мада, има и изузетака када су други народи и њихови писци у питању. Читајући аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти Толстоја или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо да су се школе распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи прекидали послове и одморе не би ли се скупили у својим домовима очекујући смак света и пропаст нације, да је народ на улицама плакао, да је цела Русија жалила своје писце. Зато је Русија велика, а не због површине и броја становника.

Додуше, она друга, совјетска Русија, није била нежна према неистомишљеницима. Михаил Булгаков је живео веома тешко. Његова дела се забрањују, скидају са репертоара без икаквог образложења. Он и његова жена живе у немаштини, на ивици глади. Данас кажу да је написао најзначајнију књигу 20 века. У тренуцима безнађа он пише писмо влади СССР-а у којем између осталог моли: Молим владу СССР-а да ми нареди да хитно напустим СССР  у пратњи моје жене Љубов Јевгенјевне Булгакове. Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да мене, писца, који не може да буде од користи у својој отаџбини, великодушно пусти на слободу. Случај Солжењицин не треба посебно ни помињати.

Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић – некоме, небитно. Град који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан, град који га је исмевао, хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду са именом писца који ништа лепог није доживео од истог. У том истом Зрењанину је Тито поводом књиге (или позоришне представе) Кад су цветале тикве рекао да тог Микиза треба ухапсити, а нико није смео да га исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца оних (или чак и они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су и Александра Поповића, а он се након ареста бавио асфалтирањем улица и грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора, они који су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца одрасла на Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским правима, обашка о томе каква треба да буде уметност. Они који су забрањивали књиге већ деценијама ведре и облаче по разним министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним организацијама. И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној кући нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају, али награду редно и редовно деле и додељују.

Пашић се спрда са Миланом Ракићем када овај тражи премештај, па му у званичном писменом одговору вели да се не слаже са тим али додаје да се не слаже ни Ракићева супруга Милица. Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Растко Петровић је умро разочаран и остављен и од најбољих пријатеља (мисли се пре свега на Ристића и Рибникара) који су у новој југословенској власти добили кључне функције, а свом великом другу Растку нису хтели да пруже руку ни обичним писмом, а не каквом улогом протежера у моменту када су му охрабрење и заштита и те како били неопходни. У истој књизи поводом Дучићеве смрти, пише: Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''. И даље, у истој књизи: О смрти Растка Петровића, вест ће пренети париски Монд, а ниједан српски лист. Лазу Костића су у Аустроугарској оптуживали да је просрпски оријентисан а у Србији су га у листу Видело прозивали да је страни поданик. И то у исто време и истим поводом: у време његовог постављења у посланство у Петрограду. Три пута је Лаза Костић био у затвору, други пут јер је у некој здравици пожелео да сви Срби живе у једној држави.

А.З. Манфред: „Син часовничаров, самоук који није добио никакво систематско образовање, бескућник и скитница који је зарађивао хлеб најпре као шегрт гравер, па као лакеј и надничар на преписивању нота, одједном је постао најчувенији човек Француске, Европе, света. Сам краљ Луј XV позвао га је к себи и нудио му пензију, али тај човек није прихватио милостиви позив. Жан Жак Русо је рекао: ''Ја сам, додуше, губио неку врсту пензије коју су ми нудили, али сам се ослободио јарма који би ми она натоварила''...

Други плебејац, такође часовничаров син, који је почео живот занатом свога оца а затим стекао вештину да зарађује велики новац помоћу смелих финансијских манипулација, Пјер Огистин Карон, који је у историју светске књижевности ушао под именом Бомарше, не само да је стекао племићку титулу него је касније у ''Севиљском берберину'' и ''Фигаровој женидби'', сав тај надмен свет привилегованих сталежа подвргнуо немилосрдном исмевању...

Самодржавни господри империја и краљевина – руска краљица Катарина II, пруски краљ Фридрих II, пољска краљица, у ласкавим писмима улагивали су се Волтеру чија је слава била већа од његовог величанства Луја XVI. Када је под старост, последње године свог дугог живота стари писац стигао у Париз, становници престонице су му приредили дочек какав није доживео ниједан од најпрослављенијих монарха. А све је почело када је млади аутор добио тешку казну – заточење у казаматима Бастиље...

Син занатлије из старог градића Лангра, који је израђивао ножеве, када је имао тридесет и три године, издао је књигу под насловом ''Филозофске мисли''. Одлуком париског парламента књига је спаљена а три године касније аутор дела Дидро Дени био је по наредби власти ухапшен и затворен у Вансенску тврђаву. Прошло је неколико година и бивши заточеник постао је прослављени књижевник и филозоф који је имао велики утицај на цео духовни живот епохе. Царица Катарина II звала га је да дође у Русију и дочек у Петрограду га је потресао. Да ли су чиновници који су потписали наредбу о заточењу писца могли предвидети да га у будућности чека таква слава?!“.