ЗАШТО НАС ПЛАШЕ РАТОМ?

Пише: Игор Ђурић

01.08 2017. године

Ко нема децу која ће да бране своју земљу - имаће децу која ће да буду туђи робови!

Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!

У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују „хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата, али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.

Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно. Остало није важно!

Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без обзира на све?

Ко још верује да се може поновити 1999. година у данашњем односу снага у свету?

Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али неће нама то исто пустити.

Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи од нас!

Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће покренути и после предаје Косова?

Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све? Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре ''умни људи'' како ће то и ко ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!

Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.

Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?

Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и полицији за исто? Добровољаца?

Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због чега онда купујемо и набављамо ''мигове'', тенкове, оклопна кола, хеликоптере; због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?

На ово питање постоје само два одговора:

- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне, наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи чињеница да ''немамо деце за ратовање'' и да смо продали део територије, осим што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме територије!

- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са другим народима неће да ратује!

Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?

Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?

Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за ратовање, ако нас неко нападне?

Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?

Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати, чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо капитулацију и пристанемо на све услове?

Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац, Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису имали децу за рат?

Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана, колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо ли Косово или не?

Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се одриче дела територије?

Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је ''демократија'' да се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?

Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно ратом отето. Не миром, господо! Ратом!

Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере, мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима, наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће ни бити, а, и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо униформе носити пелене на послу?

ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? 

То су питања свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!

Земља која нема децу да је бране, не треба ни да постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!

Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени положај - нема назад!

Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена интелигенција!!!

Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се, пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју добробит!

Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују, нама треба мира после тога!

Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно – само да буде мира!

Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше, немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова, Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!

Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било подједнако ''делотворно'': од пристајања на ултиматуме до Тројног пакта и Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!

Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би опстали и имали где да децу рађамо!!!

САНУ: САМОДЕСТРУКТИВНА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ!

Пише: Игор Ђурић

 Не можете мрзети и пљувати Кустурицу зато што воли Србију, а дивити се и волети Шварценегера зато што воли Америку. Чак и ако сте Американац. Дочим, ако сте Србин: онда никако.

Што би рекли моји Источни: ћарили смо ми Срби са председником Српске академије наука и уметности – ко ђаво с' мудима. Ја, додуше, не знам како је ђаво профитирао са тестисима, али смо ми Срби са садашњим председником САНУ уместо бубрега добили беле бубреге. Он, наиме, говори о ономе што га нико ни не пита, и говори погрешно, непринципијелно, на штету државе и друштва чија би требао бити интелектуална и научна елита, и најзад, говори у своје име иако представља најважнију институцију једног друштва. Уместо да буде перјаница овога народа, он је декоративно перје којим барска плесачица прикрива голотињу. 

Када прича о Косову и Метохији, а да га нико није питао или овластио да то чини, он говори и неминовности признавања фактичког стања на терену, о томе како је тамо све завршено, да је Србија изгубила Косово и Метохију, само ето нико нема храбрости да то и призна, па је он решио да нам отвори очи. Међутим, када прича о Републици Српској, он говори све супротно: да Срби не би требало да теже ка матици, да најбоље да своје интересе остварују у оквиру државе Босне, да Република Српска никада неће бити део Србије. По том питању он дакле не признаје фактичко стање на терену, чињеницу да је народ Српске компактан и одлучан у намери да живи у својој држави. По председнику наше академије (каква је таква је: наша је – није његова, ми другу немамо) целовитост Босне је неприкосновена и неупитна, док се са целовитошћу Србије (по чијем је Уставу он засео у кожну фотељу где су седели Панчић, Цвијић или Јовановић), да простите, можете зајебавати колико вам воља, чак и тај Устав важећи не поштовати, иако по њему седите ту где јесте и лапате принадлежности.

А Србија је управо због таквих велика и моћна. Зашто? Колико је штеточина и оних који су хтели да је униште било из редова њеног народа – то је могла да преживи и још увек да постоји само ако је била велика и стара држава. Ја мислим да не постоји нити једна држава у савременом свету која је против себе имала толико самодеструкције и аутошовинизма – колико је имала и има Србија. Тај антидржавни и антисрпски елеменат се инфилтрирао у све поре друштва, у све најважније државне и културне институције.

Несхватљиво је да већина тих штеточина не разумеју да је то што раде ненормално и неприродно, да је то болесно стање ума и духа, да они који не желе добро својој заједници (породица, друштво, држава) не могу бити добри ни туђину. Не схватају да се у нормалним друштвима када су државни и национални интереси у питању не тежи коректности, већ се углавном треба водити себичним интересима. Само се тако може опстати. Ко жели да о томе научи нешто нека прочита мемоаре Винстона Черчила. Али, нека их прочита између редова: иза сваког реда о универзалним вредностима наћи ћете интересе Британије. То што чине и изговарају експоненти аутошовинизма и самодеструкције овде у Србији никада не можете чути у државама које су им узор, за које раде и које их плаћају.

Ово о чему овде говорим није више ни такозвана ''другосрбијанштина''. Мени више личи на тешке поремећаје личности. То није политика, није ни издаја. То су тешки психијатријски случајеви. То је дегенерација, да се вратимо на уску струку садашњег председника САНУ.

Код колонијалних поседа или окупираних територија, некада и сада, знао се поредак ствари. Постојали су они који служе окупатору или колонизатору, али су постојали и покрети отпора. Оно што је скоро увек било извесно: тај отпор је покретала интелектуална и научна елита. Они су увек били на страни свога народа и своје земље. Борили су се са државност и самосталност, чак и тамо где је никада није било, где се рађала по први пут. Када је у питању одбрана већ постојећег онда није било збора. Наравно, било је и изузетака и њима се ударао жиг издајника и са њима се поступало како се поступало.

Данас у Србији, међутим, више него икад, чини се, издаја и самодеструкција постају званичан став, оне су институционализоване. На свим значајним местима која требају бити бастион одбране наше државности и духовности, нашег идентитета и интегритета, налазе се људи који својим деловањем уништавају сваки траг онога што би се могло подвести под појмом ''национални и државни интереси''. И џаба они говоре како су веће  патриоте од нас ''букача'', како они желе добро овој земљи, како раде оно што је најкорисније, како само желе да овај народ суоче са тешким и болним истинама. Џаба!!! Јер, не можете донети добро својој земљи радећи против ње и на рачун њених непријатеља. Та је прича давно испричана и елаборирана. Овде се уврежило мишљење да не можете бити ''европљанин'' и неко прихватљив за запад уколико не презирете свој народ и својски се не трудите да уништите сваки траг сопствене државности, духовног, националног и историјског идентитета, и да не можете у ''заједницу народа'' уколико прво не уништите властити народ.

Чак и да је Косово са Метохијом изгубљено – није посао председника САНУ, или било којег другог академика, да о томе и на тај начин говори. То није исправно у било којем погледу: националном, државотворном или професионалном. Међутим, још више треба да забрињава (поред издаје) плиткоумност људи који заузмају тако важна места у друштву. Није дакле упитно само ''патриотско'' већ и ''интелектуално'' стање таквих. Свет се налази пред великим потресима и претумбацијама на глобалном новоу. Следи прерасподела интереса и утицаја, или велики и по човечанство фатални сукоб светских размера. А председник САНУ говори о коначности, неминовности и суочавањима са свршеним чином, и све то у балканском котлу који прети да прекипи сваки час. Он и они, дакле, немају никакву визију онога што се догађа около њих. Па како онда да им верујемо?

Неминовност, да је правде и морала, била би то да се председник САНУ, који је лекар по струци, позабави проблемима који су његову земљу довели до тога да буде на првом месту у Европи по броју оболелих од малигних болести и по смртности од истих. Ако већ хоће да се суочава са неминовностима: ето му. Ако већ хоће у Европу: нека ради оно што најбоље зна. У то неславно прво место уложен је делић и његовог знања и рада. Нека нас његова памет и наука (и њему сличних) помери са тог проклетог првог места у Европи: јебала га Европа. И нас са њиме, куд ћарисмо ко ђаво с' мудима. 

1968: ХРАБРОСТ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Пише: Игор Ђурић

                      

       

''Борци'' против комунизма, Титови ''опоненти'' и они који су се ''залагали'' за српске интересе, у време када се то није смело и када се за то одлазило у букагије, некад и у смрт, углавном су се са својим ''делима'' јављали ''пост-фестум'', кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао мерити. Ти ''борци'' су углавном словили као дисиденти од којих је добар део очијукао са службама и који су били дириговано и дозирано непослушни. Шта је могао да контролише, тадашњи режим не би дирао, осим ако не мора. Богдан Пешић, Милорадов презимењак, и чувени српски новинар, то је дефинисао синтагмом „подношљива непослушност“.

Један део ''дисидената'' Титовог доба су људи којима је дисиденство био маркетинг за стицање тиража и средстава, монета за поткусуривање са режимом када би они своје ''дисидентство'' спуштали на ниво подношљивости а режим их за то награђивао становима, државном службом и издашним хонорарима. Некима је ''дисидентство'' била камуфлажа за рад у ''служби''
Читај овде: ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Позната имена дисидената из света политике и књижевности су била на неки начин заштићена јер су очи јавности биле упрте у њих. Запад их је подржавао медијски, поготову финансијски, а њихова хапшења су им углавном доносила више користи него штете. Што је најважније били су поштеђени оних ситних и свакодневних шиканирања, својствених провинцији, којима су били изложени обични бунтовници и противници режима.

                       

                                            Милорад Пешић из времена када је написао писмо

Постојали су, дакле, дисиденти по занимању и дисиденти по опредељењу. Ђилас, Ђосић, Михајлов, онда писци који би ''ланули'' по неку у кафани, по неки посрнули политичар, су били противници режима по моди и као део у ''опису посла''. Неки су робијали, неки су проводили време на Дедињу, већина је на том имиџу градила каријере и завршила са решеним материјалним статусом и стамбеним питањем у ''кругу двојке''. Имали су своје столове у кафанама, своје ступце у часописима и новинама, своје издаваче. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака.
Читај овде: КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!

Не треба грешити душу, било је и правих дисидената, који су свој отпор платили великом патњом, чак и животима, које режим није мазио, и којима није праштао. Некима мање, некима више. Међу њима треба набројати Драгољуба Јовановића, Драгољуба Игњатовића, Владимира Марковића, Драгића Јоксимовића, Бранка Лазаревића, Михаила Ђурића, Пеђу Ристића, Леонида Шејку, Игора Васиљева, или свештеника Саву Банковића. Наравно, није било лако ни Ђиласу, али он, ем је сам направио систем који га је гонио, ем је постао славан на ореолу отпора.

                                                            Милорад Пешић 

Тако је било са славним побуњеницима. Међутим, оно што је било невидљиво широј јавности, јавности уопште по некад, јесу судбине многих обичних људи који су имали храбрости да подигну свој глас, да кажу шта их тишти и побуне се. Ти обични људи су своје побуне изводили на своју штету, без медијске пажње, без бенефита који су долазили после, за разлику од горе наведених. Излагали су се опасности из опредељења, или потребе да се побуне против неправде. Отуд је подвиг Милорада Пешића вредан пажње и вредан ових редова. Данас, наизглед, то што је он урадио изгледа нешто неважно и невредно пажње, али треба узети у контекст времена када је он учинио то што је учинио и начин на који је то урадио.

Њих, те обичне и анонимне побуњенике, режим је уништавао тихо, свакодневно, често фатално и без милости, и нико их не би узимао у заштиту, нико их није финансијски помагао, давао им усељеничке визе, итд. Најгоре у том шиканирању јесте то да су га спроводили нижи ''удбовци'' и чиновници, локални самовољци и моћници, далеко од позорнице и јавности, и они су знали да буду пакосни и веома маштовити у проналажењу метода шиканирања и мучења, чинили су зло са неким личним тоном у томе. Хвала Богу, прича коју ћемо испричати нема такав епилог, ништа слично чак, али је могла имати и право чудо је да се њен виновник извукао без икакве штете. Да је праћен и безбедоносно обрађиван у то нема никакве сумње, али, опет хвала Богу, остало је само на томе.

Једнога дана, мој пријатељ Момир Нинковић, млад и перспективан историчар, послао ми је један докуменат пронађен у Архиву Југославије, који је њему проследио колега Душан Бојковић исто тако млад и перспективан. И једном, и другом, докуменат се учинио занимљивим. Момир иначе практикује да ми пошаље све што нађе везано за Исток или Косово, шта мисли да би ми помогло у писању на ту тему, обзиром да је углавном у току шта радим. Овај документ је био посебно интересантан јер је повезивао два поднебља са својим садржајем: одакле сам дошао и где сам сад, а уско је везан за проблематику о којој сам писао, чак и у темама које нису директно везане за Косово, на пример: о дисидентима.

И, заиста, чим сам прочитао садржину папира који сам добио, схватио сам да је веома интересантан и да је у неком смислу оригиналан и ретко се наилази на такве ствари. Познајем човека који се помиње, игром случаја, био сам код њега, у његовој кући, пио његову ракију, размењивали смо књиге и приче из завичаја, а он ми никада није поменуо тај моменат, није осетио потребу да се похвали да је он писао много пре мене и ако смо најчешће разговарали и нашој Метохији.

Папир који ми је послао Момир, а пронашао Душан, следеће је садржине:

„Савезна скупштина

Културно-просветно веће, Београд

Хтео бих да овим дописом, изнесем мишљење моје и више људи поводом појаве да се на Косову и Метохији учи албански језик. Из тог сам краја и познајем доста народно мишљење о тој појави. Како и зашто се учи тај језик у основним школама. Каквог значаја и какву суштину има он да се учи и коме је потребан. То је језик без икакве важности и историјског значаја. Знамо да смо са албанцима без икаквих економских, привредних и друштвених односа. Не употребљава се нигде у науци као што су познати језици – Руски, француски и немачки. Нисмо имали никакве блискости у историји са тим народом. Па бих вас молио да ми одговорите о овоме и да размотрите ово питање зашто да се на Космету учи албански језик у школама на српскохрватском језику, а познато нам је да неке школе са шиптарском наставом тешко прихватају да уче српскохрватски.

Другарски поздрав, Пешић Милорад, ''Стандард'', Лазаревац“.

Пропратни документ је деловодне природе, са којим то веће Савезне скупштине, то јест Кабинет председника републике, Милорадов допис прослеђује Републичком секретаријату за образовање и културу. То чине документом заведеним под бројем 195/68-1, 6. фебруара 1968. године, са следећим садржајем:

„Достављамо Вам у прилогу препис писма друга Милорада Пешића, из Лазаревца, које је упутио Културно-просветном већу Савезне скупштине, а ово веће нама.

Шеф кабинета Јосип Јурин“.

Руком је на доњој левој страни неко дописао датум 5. II 68. и потписао се прилично невешто.

Милорад, дакле, скреће пажњу на то да се шиптарски језик намеће на силу, да Срби не желе да га уче, а што би га и учили кад смо у непријатељским односима са Албанијом, да Шиптари неће да уче српски, итд. То пише у допису. Оно што не пише а поручено је истим, је следеће: Шиптари дижу главу а ви им помажете у томе, албанизујете Космет а Србе приморавате да се исељавају, ви комунисти отимате Косово од Србије, итд. - то је истинита и права порука писма које је Милорад послао и то су знали сви, и онај који га је послао и они који су га примили.

                  

                                                                Учитељ Ђура Спасић

Ранковић је ''пао'' 1966. године, Милорад је ово писмо послао крајем 1967. или почетком следеће године, у време највеће хајке на тзв. ''Ранковићеве кадрове'' и људе, а у истину то је био погром на Србе са Косова, све оне који су сметали шиптарским сепаратистима. То још више говори о храбром чину Милорадовом. Сама садржина дописа, начин на који је исти састављен, говори о томе да је било добро промишљено пре него се село над празном хартијом, о томе да је аутор био свестан шта ради и шта га све може снаћи због тога не треба ни трошити речи. 
      Који је од ''славних'' дисидената овако говорио тих година? Чак ни Ћосић до тада није. О другима нема доказа, чак ни за много блаже варијанте. Ћосић истина, са Јованом Марјановићем, покреће то питање на 14 пленуму ЦК СКС исте године, али тек крајем маја, дакле неколико месеци после Милорадовог писма. Тај исти пленум осуђује и једног, и другог, и једино Раја Недељковић гласа против те одлуке. Професор Михаило Ђурић ће бити ухапшен пет година након Милорадовог писма. У новембру месецу 1968-е године избијају масовне антидржавне, антисрпске и сепаратистичке демонстрације Шиптара на Косову. Док у целој Европи студенти демонстрирају зарад неких хуманијих и већих циљева, Шиптари демонстрирају сепаратистички. Исто како су дигли фашистичку побуну 1945. године, када је фашизам био побеђен у целом свету. Све ово наведено треба да подвуче каква је атмосфера владала у време када Милорад пише писмо. Један Добрица Ћосић је страдао. Чему је онда могао да се нада Милорад?

Те исте 1968. године Пешићи, из Долца код Клине, спремају се да напусте Метохију. Како се види, Милорад се борио да укаже на неприлике. Није отишао без борбе. Продају имање и купују друго у Лукавици, код Лазаревца. 1971. године дефинитивно се пресељавају. Милорад није хтео да му деца у школи уче албански језик.

           

                                   Милорад Пешић, тада је већ, као средњошколац писао чланке за новине

Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“. Обзиром да је моја мајка од Пешића, од оних источких, онда се у неку руку ја овде бавим: ујчевином.

Милорад у новој средини постаје добар домаћин, цењени мајстор-грађевинар, глава узорне породице. Има лепо имање, прави куће, из Метохије доноси шљиву шарицу и ствара шљивик већ 1968. године. После неколико година потећи ће кроз лулу прва мученица, Милорад почиње да пече једну од најбољих шљивовица у крају, у шта се много пута лично уверио аутор овога текста. 
      Све ово подвлачим из потребе да појасним психолошки и људски профил Милорада Пешића и да покажем да он није био до оних бунтовника, којих је било, без кучета и мачета, оних људи који својим отпором нису могли ништа да изгубе и које ни средина, ни УДБА, нису озбиљно схватали. Оних бунтовника који нису били баш ''у винклу''. Писама од таквих људи се сигурно може наћи: повише. Напротив, Милорад је прототип доброг домаћина, доброг масјтора, добро ситуираног човека, човека којега је средина ценила и држала до његовог мишљења и његове речи а коју је он задужио својим вредним и златним рукама. Најзад, Милорад је човек који много чита, посебно историјску литературу, који није неупућен, те није био жртва некакве манипулације или томе слично.

      

                       

Милорад тврди да је писмо било много дуже, да је писано руком, ћирилицом, и да је писано уз помоћ учитеља Ђуре Спасића. Он је нашироко и аргументовано образлагао оно што је у сижеу преписа. Он тврди да писмо није послао на адресе које се налазе на дописима које имамо, већ га је послао Српској академији наука и уметности. Тита није волео, па њему не би ни писао. Сматрао је да је САНУ релевантан фактор који се може супротставити албанизацији Космета. У тону његовог гласа препознајем дубоко поштовање које гаји према тој институцији. САНУ је међутим, кроз људе у њој, нашла за сходно да о писму обавести надлежне органе и да ''опере руке'' од оправданог Милорадовог апела и храброг чина. Многи од тих академика бусаће се касније у ''српске груди'', заборављајући своје ћутање и колаборацију.

              

- Волео сам да будем новинар – каже Милорад – а, опет, да сам то постао, не бих био мајстор. Саградио сам преко стотину кућа и небројено других објеката. Знам и ово: да сам постао новинар завршио бих у затвору. Ја не бих могао да прећуткујем.

Ја се лично чудим, и моји млади пријатељи историчари који су дошли до писма, како и тада није завршио у затвору, или макар на информативном разговору. Милорад тврди да га нико никада није звао, малтретирао или саслушавао, у вези тога. ''Живео сам мирно'', каже. У то, да је ''безбедоносно'' био ''обрађиван'' и праћен, уопште не треба сумњати и добро би било када би се у УДБА-иним архивама нашао Милорадов предмет. Због чега су они проценили да га треба оставити на миру, то је друго питање. Највероватније су закључили да он није деструктиван и опасан елеменат, већ обичан човек који се бави својим послом и својом породицом. А, можда му је и учињено нешто ''лоше'' а да он тога није био ни свестан. Сам Милорад каже да га политика никада није интересовала, како га ни данас не интересује. „Хтео сам само да укажем на право стање, уопште нисам желео да било кога критикујем, мислио сам да у Београду нису упознати са правим стањем ствари, макар они у САНУ“. Зато се и сећа да је писмо било много дуже и да је ово скраћена верзија.

- Нисам волео Тита, видео сам шта намерава да ради са Косовом – наставља Милорад, док ја дегустирам његову шљивовицу. И, када други то кажу, постоји простор за скепсу, то увек треба узимати са резервом. Милораду, међутим, морамо да верујемо. Ако је као 20-то годишњак имао храбрости да напише онакво писмо, онда је сигурно истина и то што говори за Тита. Има човек доказ, за разлику од других. А не воли да се хвалише, као други, а у шта се аутор лично уверио.

   

Писао је, вели, још неколико сличних дописа, са истом темом, слао на разне адресе, још као средњошколац и касније до своје двадесет и неке године, када је дигао руке и посветио се грађењу и породици. Али, Милорад није писао само дописе надлежним органима. Као средњошколац и касније као млад момак, сарађивао је са приштинским дневним листом ''Јединство''. Слао је репортаже и чланке. Повремено су и други часописи  објављивали Милорадове текстове. На жалост, није могао да нађе те репортаже и текстове, али је обећао да ће тражити. Њихова садржина није била политичке природе већ је писао о знаменитостима и занимљивим догађајима из свога краја. Нашао је само један текст који говори о најстаријим становницима Југославије а који живе у његовом селу Долцу, који је објавио београдски лист Свет, и, чији је, гле случајности, главни и одговорни уредник тада био поменути Богдан Пешић (који је био уредник познатих листова као што су Вечерње новости, Борба и Политика). Немате разлога да ми не верујете, истину зборим, новинара Богдана Пешића сам цитирао пре него сам дошао до овог новинског исечка, пре него ми је Милорад дао тај текст. А, када су овакве приче у питању, оне које нађу мене а не ја њих, онда ја не верујем у случајности.

Има ли поруку ова прича, коју многи могу оптужити да је по мало натегнута? Она ће бити можда неинтересантна младим генерацијама, оном делу који слабо чита књиге а тај део је најбројнији, зато што они не знају у каквом је времену настало Милорадово писмо. У времену терора и кукавичлука, потуљене диктатуре и притисака на Србе да се иселе са Космета, баш као и данас. Ово што се данас догађа, тада се уобличавало. То је било време када се у затвор ишло због песме Ој војводо Синђелићу. Када су студенти у Београду крвнички претучени. Када су затвори били пуни политичких затвореника.

Порука ова приче је - да нема поруке - већ да има приче. Приче о храбрим, обичним и анонимним људима, који су имали смелости да се супротставе систему и режиму. Ово је прича да се храброст крије тамо где је најмање очекујемо, да је та смелост најчешће неопевана и неиспричана, и да ловорике понесу они најмање заслужни. Ово је прича о каснијим лажним борцима, који су се бусали у груди, док су људи попут Милорада ћутали и настављали да живе своје животе радно, домаћински и поштено. Ово је прича о обичном и анонимном великом човеку који се борио а да за то није имао личних разлога и користи, те да је могао да изгуби све, а имао је шта да изгуби. Ако сматрате, како рекох, да је ова прича натегнута и да нема тежину коју јој ја придајем, да то није бог зна каква памет и храброст била, има и за то решења: ИСПРИЧАЈТЕ ВИ ВАШУ ПРИЧУ. Да видимо, можда се нађе неко ко је у то време урадио више и храбрије од Милорада.

Националне институције без правих људи...

Пише: Игор Ђурић

Не постоје ауторитети, на нивоу институција, у нашем друштву, који нису плански и синхронизовано урушавани и нападани: САНУ, УНС, УКС, црква, спортски клубови, Матица српска, БУ, СКЗ, војска, парламент. Није то случајно чињено, то је образац и стратегија урушавања заједнице и државе које треба потчинити.

Идентитет једне нације стоји на стубовима историје, традиције, културе, науке, достигнућа на свим тим пољима. Те стубове, симболично и практично, представљају институције које се брину о научној и уметничкој баштини, а опет, те институције чине људи, најбољи изданци једног друштва. Макар би тако требало да буде.

Међутим, кад неко хоће да те подјарми, а при том зна знање, онда зна и то да гола окупација не значи ништа дугорочно. Да би некога поробио и заробио, треба да му уништити национални, историјски, верски, културни и научни идентитет. Погледајте, данас је у Србији све под знаком питања, без ауторитета, дигнитета, поверења. Црква, академија, удружења, војска... Афере, инсинуације, криминал, медијски линч... Све то стоји. Међутим, није у томе главни проблем.

Проблем лежи у недостатку правих људи да се томе одупру: поштених, храбрих, образованих и стваралаца. Институције чине људи, па чак и када се институције уруше, увек је ту појединац, индивидуалац, и, опет: стваралац. Без великих дела: нема великих људи. Кад се овенча делом, било које врсте, човек може да узвиси институцију коју представља.

На другом месту је лични морал, који не мора бити идентичан са опште прихваћеним начелима морала. Дешава се да човек има дело иза себе али да нема морала у себи. Он је дело створио и градио ради себе а не ради самог стварања.

Има, дакле, у тој САНУ великих стручњака у разним областима науке. Уметност мало слабије стоји. Али, нема великих људи. Или их ми не видимо јер ћуте. Када је књижевност у питању: ту нема ни људи, ни дела. Ни друге стваралачке области се нису прославиле. Црква: сами себе руше и опет су у питању људи а не неки инострани центри моћи. Јер, ништа лакше него да пароха заволе парохијани и да он на њих после може имати позитивног утицаја – треба само да буде као они, да буде део њих и њихових навика, услова у којима живе. А, ето, мало којег прихвате јер се бахате и жуде за материјалним. За остало су се побринули политичари као експоненти страних интереса, своје незајажљивости и похлепе, или личне глупости и неспособности.

Постојање националниох институција и људи од ауторитета који стоје испред њих је потребно да би се створило такозвано јавно мњење. Та јавност треба да буде брана бахатости политичара, да брани границе уставности, закона, морала и доброг укуса. Ти људе треба да се оглашавају по важним националним и државним питањима, да не дозволе да одлука буде искључиво на политичарима. А у Србији се дешава нешто сасвим супротно: већина њих, добра већина, служи политичарима, зарад положаја, моћи и богатства. Уместо да буду морални мачеви они су моралне наказе.

Да би сте успешно били део једне националне иниституције, морате бити патриота у најпростијм значењу те речи. То значи да не смете увек тежити ка објективношћу, поготову не смете тежити некаквом непристрасном ставу. Најнедопустивије је да тежите туђим ставовима и интересима, што је најчешћи случај у нас. Родољуб врло често мора бити веома субјективан и пристрасан. Према националној институцији коју представљате морате се односити као према својој нацији: по цену своје и туђе жртве. И, ни по коју цену је не смете продати. Морате се жртвовати кад је браните а не жртвовати је зарад личних интереса.

Кад се све горе набројано зброји, долази се до главног проблема: кукавичлука. Када немате дело које вам не дозвољава да га својим поступцима брукате, када сте не-етични и неморални, кад сте не-етнички и склони корупцији, и немате нешто што безусловно волите, да сте спремни да се за то борите не обазирући се на аргументе и контра-аргументе: онда не можете бити храбри. Храброст није нека апстрактна категорија. Храброст је љубав која побеђује страх.

Отуда се свако размишљање о урушавању српских националних институција заврши онде где и почиње: од људи до човека. Отуд политичари у Србији могу да чине шта их је воља. А чине углавном лоше. Због чега? Зато што нема доброг да им се супростави! А чине углавном штетно. Због чега? Зато што нема поштеног да им се супростави! И чине углавном погрешно. Због чега? Зато што нема паметног да им се супростави! И чине што им је воља. Зашто? Зато што нема дела иза оних који би да их замене па немају храбости да им се супроставе!