ДОСТОЈЕВСКИ: нечиста сила У МЕНИ!

                           

„Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различити“.

Достојевски

                                   Игор М. Ђурић

            ДОСТОЈЕВСКИ: нечиста сила У МЕНИ!

Пре четрдесет година, у време када сам био на прелазу из основне у средњу школу, прочитао сам свог првог Достојевског: једну његову књигу. Књига се звала Браћа Карамазови а ја после читања нисам знао где је било више конфузије: у књизи или у мојој глави. Од свега прочитаног ми је најупечaтљивији био један лик, Иван Карамазов, и он је тада оставио дубоког трага у мени. Поред ђавола који га је мучио и мене плашио, приче о Великом инквизитору коју тада нисам схватио, невине дечије сузице којој нисам придавао пажњу јер сам и сам био дете, остала ми је у осећању као кључна једна реч: поема. Иван Карамазов је написао поему.

Моје скромне представе до тада говориле су ми да је поема нека песма. Нешто као код Пушкина. Међутим, Иван је своју поему препричавао, није било ни стиха, ни риме, чак је било понешто и конфузије - што је куд и камо лакше и што ми је одговарало. Пожелео сам одмах да и ја имам своју поему те да је у лудилу и халуцинацији некомe изговорим. Почео сам да је смишљам, понешто сам и записивао у једну црну свеску коју сам стално носио са собом у кожној официрској торби.

Бејасмо млади, забављали смо се како смо знали и умели па смо ишли и на игранке карактеристичне за то време. Било је неко суседно село, велико село, где смо ми из града одлазили, близу је било, могли смо до тамо да прошетамо неколико километара кроз живописне дрвореде и питому природу. Ходали смо у мањим групама, шалили се, смејали, певали, заљубљивали се, удварали се. Тако смо се после игранке и враћали кући.

И баш у то доба, у време када сам упознао Ивана и састављао своју поему, једне летње вечери, игром случаја, са мном је на игранку пошла једна девојка у коју смо сви били заљубљени, наравно и ја, и која је била недостижни сан многих дечака и момака. Како смо се нашли ја и она, да идемо сами а заједно на игранку, то данас не знам. Сећам се једино да сам сматрао да ће чињеница како сам читао Достојевског и смислио своју поему помоћи да освојим њено срце.

Поменуо сам јој великог писца. Погледала ме је љубопитљиво али збуњено. И причао сам јој поему, ходајући поред ње. Шта сам причао: данас не знам. Сигурно је: своју поему сам имао. Вероватно се у њој говорило о несрећној љубави, бесмислености живота, миру у свету и неизбежном самоубиству. Причао сам у заносу, страствено, скоро као Иван. Причао сам без престанка а она је ћутала. Мислио сам да је то добар знак: фасцинирана је сигурно.

Када смо стигли до сале у којој се одржавала игранка, она ме је сажаљиво погледала, помиловала по коси и казала:

- Добар си ти.

Код нас, када неког сматрају будалом кажу да је добар. И: супротно!

И отишла је од мене. Није ме више удостојила ни погледа. Чинило се да јој нисам чак ни мрзак, једноставно ме више није озбиљно схватала, сматрала ме је губитником. Вратио сам се кући сам, тачније, са својом поемом. Писани трагови те илузије изгорели су са мојом кућом 1999. године, када су се нечисте силе обрушиле на моју земљу и мој дом.

Наравоученије: уколико желите да освајате женска срца и будете забавни у друштву - Достојевског никако не помињите. Оно, не помињите у таквим ситуацијама ни једног озбиљног писца али овога баш никако. Уколико можете: не спомињите га никад - уколико га не помињете самоме себи. Држао сам се тог правила, касније кроз живот: и имао сам и жена, и пријатеља. Данас га ето, по сопственој препоруци, помињем самом себи.

То, тај описани доживљај, ја свакако касније нисам у срцу израчунао као губитак. Не! То, и још понешто, отворило ми је очи и олакшало души. Схватио сам да се не морам одрицати себе али да морам у себи неке ствари одвајати. Не увек идући упоредо, моје животне линије понекад су морале и да се укрсте, то су различити животни избори, али та укрштања су била само случајеви који никада нису постали правило. Ја додуше никада нисам одвајао сан од јаве али више нисам делио своје снове са онима који не сањају.

Моја тадашња неостварена љубав се касније удала за неку лепушкасту али приглупу барабу који никада у животу није чуо за Достојевског и није у животу прочитао ни једног реда неке књиге, али, који јој је живот упропастио и осмех са усана скинуо. Кажу да је после остала сама и празна, са лепотом само у бледим траговима. Прошла је у животу попут већине фаталних жена у приповестима Фјодора Михајловића. Ја сам прошао боље и у љубави, и у животу, а сматрам да је томе допринео Достојевски (и неки други): духовно ме оплеменио, очеличио и пролепшао ме изнутра, научио ме да је доброта основ свега и да се она огледа у праштању туђој срећи а да је лепота непобедива (освојиће свет) ако је са обе стране - изнутра и споља, па нисам ни морао да га уопште и помињем, подразумевало се да сам пожељан.

*

Пре двадесет година записао сам у свој дневник:

Поново читам Достојевског. Све редом, по трећи, четврти пут. Па ме то подсети на момачке дане и оне ветровите и облачне периоде у Истоку, када сам читао Достојевског а нисам имао ни са ким да поделим прочитано и несхваћено.

Шетао сам улицама, дуге и разбарушене косе, увече се опијао, понекад лудовао. И све то да бих показао презир према људској глупости и неспособности да људи воле једни друге без услова – мислио сам тада.

Пуно пута сам се враћао Достојевском. Његов нихилизам, поимање безвредне а ипак пребогате људске душе, дилеме које отвара – све је то за младу душу понекад превише али стимулативно и интригирајуће.

У сваком човеку постоји нешто чудно и недефинисано. Свакако, и добро и зло. Човек можда понекад није зао само због тога што се плаши казне, људске или божије. Иначе је човек углавном оличење зла. Видите у шта се само претвара у време ратова, када реално постоји могућност да не одговара за своје поступке и злодела?!

Вековне и универзалне дилеме поставља и отвара Ф. Михаилович.

Тако сам писао са навршених тридесет година. Тек сам изашао из рата и ушао збег. Рат је био крвав: зло у човеку се пробудило. Мир је био прљав: људски талог је испливао. Утеху и питања на одговоре тражио сам у делима Достојевског. Боље нисам знао (а вероватно и није могло) у том сивом и бесмисленом времену.
      Те године, за рођендан, отац ми је поклонио књигу коју је годинама чувао: Бедни људи. На њеној последњој страни је писало: Прочитао 23. августа 1963. године, одмарајући, у шуми више Истока, Милисав Ђурић.

Није ни чудо што сам после неколико година мој први објављени роман Колона написао управо на темељима и мотивима књиге Злочин и казна. Приближавао сам се четрдесетим годинама живота. У Записима из подземља Он је написао: четрдесет година – то је најдубља старост, живети толико то је непристојно, бљутаво, неморално... Он је у тим годинама желео да постане инсект када је схватио какви људи могу бити, како је Кафка идући његовим трагом касније постајао буба.

*

Сада имам преко педесет а у тим годинама Достојевски своје јунаке већ назива старцима – без алегорије. А Он је и даље ту: у мени. Туче ме изнутра, не да би изашао већ да огласи постојање нечисте силе, нужност казне због злочина и непристајање на било какве компромисе. Јавља се да је жив – проверава јесам ли ја још увек то исто.

Ко је Фјодор Михајловић Достојевски?

То је највећи писац у историји светске књижевности!

Мајстор испред свих великих мајстора Русије и остатка света. Геније божије промисли. Други су можда били паметнији или образованији – он је умео најбоље јер је знао од онога што се не може научити. Он је добио - па дао. Он је вадио из дубине, он је гледао с висине. Њему је свака ширина уска! Андре Жид је написао да је неколико највећих река извирало из њега, међутим, тачније је рећи: он је извор за све реке које су након њега потекле. Гогољ је свој Шињел окројио само да би из њега могао изаћи Достојевски.

То је човек којега је опседао нечастиви. Ти зли дуси су га бацали у бесове. Да би преживео он је кроз перо све то морао да слије у своје књиге. Достојевски није писао – он се борио са нечистим силама, како, унутрашњим и личним, тако, универзалним и целе Русије. У тој борби тражио је добро, дакле, тражио је Бога и анђеле. На нама је да одредимо, свако за себе, је ли нашао то што је тражио! И шта смо ми пронашли - од тога - у нама!

Достојевски је све своје књиге осмислио у неколико минута, стојећи испред стрељачког строја (и у Бога је тада поверовао крст пожудно целивајући), уобличио их је у својим епилептичним агонијама (и Бога је тада видео) – после је само остао лакши део: да се те књиге напишу. Његову личност су обликовали коцкарски дугови и хладноћа Сибира, његова вера је потекла из безбожништва а душу му је избрусила катарза онога који је са дна кренуо у несхватљиве и недостижне висине.

Он је попут своје мајчице Русије игра природе, не разума – како он сам вели у Нечистим силама. Шта му је дато – дато му је од Створитеља. Што је узео – вратио је људима! За неке мистик, за друге апостол православља, за треће јеретик. У ствари, био је Рус, дакле: све то и још много више. У сваком случају: син Русије која је један велики неспоразум. Толстој је написао, у писму Н.Н. Страхову, да су Достојевског уздизали у ранг пророка и свеца и то човека који је умро у најватренијем процесу унутрашње борбе добра и зла.

Достојевски је мање апостол хришћанства а више свети ратник православља (потребно је да насупрот запада засија руски Христос (Идиот)). Достојевски је мање русофил а више славенофил (славенофилски идеал је уједињење у духу праве широке љубави, без лажи и материјализма, и на основу лично великодушног примера (Политички написи)). Прво је Словен па после Рус а више је паган него је хришћанин (Русија ће, скупа са Словенством, и на челу његовом, рећи велику реч целом свету (Политички написи)). Он је православни паганин и староверац на Христовом путу. За њега је Христ доказ да Бога има а православље доказ да руски народ постоји и да је то народ - богоносац. И: супротно!

Он није био националиста иако су га оптуживали за то, и данас га спорадично окривљују по истом питању, а није то због чињенице да један националиста тешко може освојити читав свет без зрна барута, дакле духом, а он је то учинио. Уколико и јесте националиста онда је он некакав универзални, васељенски националиста. Он је доказао да књижевност може мењати свет. Мењати: не обавезно и променити. Дакле, није био уско ограничен већ неограничено пријемчив.

Он материјализује идеализам и идеализује материју. Он у људску душу тек завири, једним оком, кроз одшкринута врата, али никада врата не отвара до краја и не отвара друго око, чак и када то може, чак и онда када би смо ми то волели. Код њега, на крају, жртве постану зликовци а мучитељи анђели божји. Код њега се каламбури и игре речи претворе у јасне и покретне слике где видимо како русалке са венцима цвећа на главама својом игром упозоравају руски народ на несрећу која ће их задесити. Код њега је смиреност огромна сила, љубав ће освојити свет а љубав је сажаљење. Он је чедо природе и једно од светских чуда.

Ђаво код Достојевског?

Најбољи познавалац људске душе (иако, једним оком вирећи), понајвише руске душе која највећма и заслужује да буде описана, оне исте душе која је спремна истовремено на највеће зло и добро у себи (јер разум никада није у стању да раздвоји добро и зло), на велики злочин и још већу жртву, на тотални суноврат и на подвиг без премца, оне душе која саму себе  проналази у свом најбољем светлу кроз катарзу, кроз прочишћење у чињењу и кајању због учињеног. Самим тим, морао је подједнако очијукати и са Богом, и са ђаволом (двома господарима). Јер, мало је вероватно веровати у врага а не веровати у Бога. То је у нашем веку реакционарно веровати у Бога, а ја сам ђаво, мени се може. (Браћа Карамазови). Постоје закони самоуништења и самоодбране: осим Бога и ђаво подједнако влада човечанством (Идиот).

Рекосмо, тражио је ђавола у човеку доказујући божије постојање. Ђаво се у делима Достојевског појављује у виду инцидента, нејасно и болесно, са увек отвореним знаком питања је ли стварност или халуцинација. Ђаво Јегора Јефимова има уметничке аспирације: нуди врхунско мајсторство свирања за душу. Нечастиви Николаја Ставрогина се јавља у разним лицима и разним карактерима, али је једно и исто, док је Иванов враг у људском лику и изгледу похабаног племића. Мишкинов је непознаница: је ли демон или пред-епилептично стање?! Нечисти дух је велики и страхотан дух, и он нема ни копита ни рогова које сте му ви измислили (Идиот). Зато није ни чудо што сам се у мом роману Клинички  живот, пре десет година, бавио ђаволом Фјодоровим:

ЂАВО: ... и ... али сам разговарао са Фјодором Михаиловичем у Сибиру 1852-е године, кад је од хладноће, глади и исцрпљености... али то није за причање... касније ме је он описао као једног шармантног и духовитог похабаног племића, мада је по мом укусу претерао са мојим филозофирањем јер ја говорим и умујем само онолико колико ми је потребно да постигнем циљ и убедим ''странку''... шта... и ти мислиш да много филозофирам... ја не знам шта је вама свима... ви говорите и филозофирате о мени па сам вам ја крив после. Илити, што је 1692-е године гувернер државе Масачусетс господин Фипс када је дошао да умири инцидент у Салему, који је узгред буди речено измакао контроли, рекао: ''о ђаволу је већ доста речено...''. Са вама који желите да будете писци увек постоји проблем: како да будете оригинални?! Ја сам још 1923-е године говорио Ману на планинском одмаралишту и лечилишту Бергхоф да се потруди да буде оригиналнији и не помиње ме а још мање да ме и цитира. Није ме послушао, урадио је и једно и друго још и тенденциозно преносећи моје речи да је моја популарност суштаствено немачка појава. А ја видиш нисам такав. Руска сам ја душа. Са Русима сам најбоље и пролазио. Немци су исувише крути. Енглези немаштовити. Французи су некултурни. Ви сте Срби подмукли а Италијани неозбиљни. Шпанци су пак непоуздани. Али Руси, ех, Руси имају душу. За руску душу се вреди помучити. И они је дају увек будзашто из чисте жеље да пропадну. Па они су сви револуционари, сви би они да руше старо и граде ново. И стално тако.... Па, добро, јесам мушко, у истину. Ако ћемо право, мушко охохохо, итекако бих рекао: мушко! Али то свакако није разлог за вашу немаштовитост. Истина је додуше и да подједнако волим да опашем и мушко, и женско, зависи од тога како ми дође. (Јеси ли чуо да је ђаво икада купио душу од жене?). Даље, егзистирам више као идеја а мање као биће али забога о чему ово причамо, све ово личи на усиљени драмски текст... и више сам очекивао од тебе као интелектуалца кад се већ упушташ у разне опсервације. Дођавола, па Иван је књижевни лик, фикција... како бих могао... па ја сам стваран... и на крају, ако већ помињемо Достојевског, мени је више по укусу Николај Ставрогин, то је мој лик, то је моје дело. Нечиста сила!! А?! Не бих се сложио али има уметничке тежине. Како лепо тај каже: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личност нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од икога изнуђавам потврде... Фасцинантно и очаравајуће, мада неко може приметити и нешто патетике. Нема везе, уметност је то а куд ћеш уметност без патетике. Не, нисам разговарао са Иваном, он је по мало офуцан лик већ...

*

Бог код Достојевског?

Највиша Сила Фјодорова?!

Све то постоји, само ми ништа не разумемо (Идиот)!

Овај текст пишем у доба корона вируса, у времену када људи почињу да схватају да и поред тога што нешто не могу видети голим оком, или схватити разумом, то нешто им може подарити или одузети живот, самим тим и смисао.

Дакле, Бога нећемо видети или разумети али Његов смисао морамо тражити верујући. Бога има иако га не видимо. Бог постоји иако не схватамо суштину Створитеља и Створенога. Зависи од нас, хоћемо ли Га или нећемо, каквог Бога желимо и шта од њега очекујемо?!

Богочовек - човекобог - разапети човекољубац?!

Христ или антихрист?!

Темељи религије и филозофије у књижевности Достојевског леже у питању: да ли да Христа волимо и у њега верујемо као у другог међу боговима или као у првог међу људима?!

Достојевски се пита да ли је Бог створио човека или је човек створио Бога?! И, ако је ово друго у питању (у: одговору) да ли је човек створио Бога по узору на себе?!

Одговоре на те дилеме тражио је на сумњивом месту:  није тражио човека у Богу - него Бога у човеку!

И непостојање постојећег Бога тражио је на истом месту!

У човеку и људима тражио је и богоубиство! И нашао је! Тражио је код њих јер су сви они тражили и нашли Бога у себи и свом злоделу. Самим чином убиства они су завршили код Њега са вером у Себи.

У кармазовштини и рогожиновштини је тражио!

У староверском крштењу са два прста: нашао је!

Како год се окрене, Бог је човек и човек је Бог. Бога има чак и ако га нема. То само говори колико је то савршено и замршено стање. Све што чинимо божија је воља а уколико њега нема онда је и то његова воља и онда смо ми богови јер сами одлучујемо: свак сам за себе!

Може ли се у Бога веровати и Слободна воља сачувати?

Чак и да се Христос врати на земљу, међу људе, црква и систем кроз који влада олигархија неће дозволити да се промени или поремети успостављени поредак ствари и разапеће га поново или спалити као богохулника. То вели Достојевски кроз уста Ивана Карамазова. Нечисте силе додају: Христос без царства земаљског не може на земљи остати. У тексту Немачка и Рим он пише по истој теми и на исти начин и још додаје да је Рим уздигао своју световну моћ изнад правде и Бога.

Ми смо робови наметнутог система наших „слобода“ и „права“. Ми не смемо сумњати у своју „слободу“ и никада не можемо тражити баланса између хлеба, игара и слободе, јер смо гладни да би били слободни и сити уколико своју не-слободу не доводимо у питање но (се) играмо по правилима.

Велики инквизитор вели да на свету постоје три силе које држе човечанство у покорности, а то су: чудо, тајна и ауторитет. Тајна лежи у чињеници да је од Њега примљен Рим, мач царев – власт! Ауторитет лежи у могућности Цркве да прашта грехове и злочине у име Бога! Чудо ће се огледати у томе да чуда не сме бити чак и ако га буде! Не треба, ипак, сметнути са ума на коју цркву конкретно мисли Достојевски када говори овако јер римски католицизам више није хришћанство а атеизам је здравији од римског католицизма (Нечисте силе).

Због чега Достојевски тражи Бога у људском злу и у прљавштинама људске душе?

Прво, он га не тражи у истини или доказу, јер, вели: ако је истина да Христ не постоји онда је боље са Христом него са истином (Нечисте силе)! Поред тога, Достојевски је тражио Бога јер да би се веровало у Бога потребан је Бог (Нечисте силе). Али, основа у тражењу Бога јесте познавање свога народа (самим тим и човека тога народа). За њега: Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће постати бог. (Нечисте силе). Човек ће бити слободан када му буде свеједно живео или не-живео, а ако буде смео себе убити тај ће бити бог али само онај ко се убије ради тога да страх убије (Нечисте силе).

Ако нам је Бог отац онда смо ми деца која личе на свога оца по свему па и по злу! Кнез Мишкин мисли да се суштина хришћанства и појам о Богу налазе у веровању Бога као нашег рођеног оца и радости Божијој због своје деце – због човека: Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто ван-обично и вечно ће бити ван-обично; али главно је што ћеш то најјасније и најпре на руском срцу уочити...

Друго, проблем јесте отелотворењe Бога – та потреба да га видимо да бисмо веровали. Човек стално покушава да Богу наметне и дадне неки облик, да га ограничи формом и самим тим иде у погрешном правцу. Бог је, или: све – или: ништа! Бог не може бити „нешто“. Поготово не може бити: „неко“! Дакле, не може се одвојити божије и не-божије на овом нашем свету – ако Бога има. Све мора бити његово дело или га нема! У ствари, он је почетак и крај света али не мора нужно бити узрок догађаја између почетка и краја. Он је у корену свега, у темељу, али не мора бити у крајњем облику. Ако га има: његова је воља све око нас и у нама. Ако га нема (и то је његово дело) онда су људи у праву што су га измислили. Између тога да га има или нема - тешко је преживети.

Бог и природа – да – то је једно исто (па зар тако не каже, помало узета у главу и фалична у ногу, Марија Тимофејевна Лебјаткина), али, можда и није (кажемо ми, ништа мање фелерични). Бог је створио себе кроз све оно што постоји. И човек је природа. Али, да ли су и људски поступци део природе (и: Бога)?! Да! Јесу! Ако је Бог све (створио је све) онда је створио и ђавола у човеку.  Бог проговара кроз човека и његова дела! Бог проговара кроз јуродивог божијег човека! Бог проговара и кроз Достојевског!

У трагању за Богом не могу се постављати границе (облици) јер уколико је нешто уобличено онда је ограничено, а, онда, опет нешто друго постоји и са друге стране те међе (облика). Облик је ограничен у простору (али и простор учествује у обликовању јер се без простора не може замислити облик у људској машти) а идеја Бога и његово дело морају бити неограничени попут природе (Васионе), па се у тој неограничености мора Бог и тражити (неизмерност и бескрајност су нам неопходне (Нечисте силе)). Због тога Достојевски тражи и налази Бога у смраду тела старца Зосиме исто онолико колико и у неправедној и неоправданој сузици Ивановог детета, у епилептичној пени која избија из уста кнеза Мишкина, у несретној судбини Марије коју је тај исти Мишкин пољубио, у патњи девојчице Матрјоше која је Бога убила, у пререзаном врату Тимофејевне, у закрвављеним очима Рогожина или у размрсканој глави Лизавете Ивановне!

Достојевски је написао да ако Бога нема, све је дозвољено а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Рачун је јасан: уколико постоји Бог онда су људи бесмртни. Ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле поштено. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри.

Само „божји човек“ чини зло без икаквог видљивог разлога, „не-божји“, анимални, животињски човек, чини зло само ради преживљавања. Код тог људског зла, о којему говори Достојевски, очигледно је (типично руски) да људи често највећа злодела чине сами себи и да су себи највећи крвници. Ни то није карактеристично за животињског човека који анимално преживљава већ је то одлика божијег раба који тражи смисао свога постојања. Код божијег човека све је дозвољено: и од мене, и на мене! Сви смо ми дужни да у животу убијемо макар по једну бабу-лихварку, попут Раскољникова, а зарад добробити човечанства и великих дела, и да понесемо крст на плећима због тога. Али смо исто тако у обавези и да попут те исте бабе-зеленаша примимо ударац секире у теме када за то дође наше време. Симболично, наравно, и једно, и друго! Ако треба: и стварно!

Анархистичку, нихилистичку а пре свега безбожничку идеју да је све дозвољено, ради виших циљева, Достојевски протура преко Ивана Карамазова, Раскољникова и Ставрогина - у истој мери али у различитим формама. Та је идеја, дакле, некада била дубоко укорењена и код самог Достојевског. И, уколико је би негде требало тражити његову пост-социјалистичку и пост-револуционарну јерес у фази његовог враћања хришћанству - онда је то у темељу идеје да нема граница чим је све дозвољено.

Ако нема народа, нема ни Бога – нечисте силе проговарају хуманистички, са друге стране. Народ је трпео али није издао Бога. Бога су издали учени људи. Шта ће нам Бог уколико нема божјих људи који чине народ који припада Богу, којему Бог припада?! Таквих какви јесу, таквих каквих има! Шта ће нам и сам Бог ако Бога нема?! Шта ће нам Достојевски без Бога?! Најзад, како рече један његов јунак: Ако нема Бога, какав сам ја онда капетан? Тражење Бога јесте начело естетичко, начело морално, смер свакога народног кретања... Бог је синтетичка личност целог народа... знак пропасти народа је када богови постану општи... (Нечисте силе).

Достојевски жели да заустави време јер се само тако може досегнути вечност. Сваки човек треба да буде срећан и онда му више неће требати времена јер је време идеја која ће се угасити у разуму а није предмет и ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет, а опет, тај ко их је учио, Тога су распели (Нечисте силе). Ако се заустави време онда се Бог може пронаћи у тој непомичности и том непростору, јер без времена нема кретања, без кретања нема простора а без простора нема облика - што значи да би стало и божије непрекидно стварање бесконачности.

*

Магија књижевног поступка и уметничког достигнућа Достојевског?!

Реализам је само поштапалица за ђаке и студенте. Модернизам за постдипломце. Психолошки роман за докторанте. Књижевност Достојевског - то је усклађени хаос! То су на све стране просуте и разливене боје које се полагано стапају у најживописнију дугу! То је кошмарни сан после којега буђење не доноси олакшање! То је у једном човеку убица, самоубица, богоубица и анђео божји. То је: наш Бог против свих нас – наш Бог у свима нама – наш Бог најбоље и најгоре у нама! У његовим књигама се не преплићу људске судбине – код њега се сударају светови!

Свако од нас (мислим на НАС) ко је прочитао роман Злочин и казна пожелео је да се Раскољников извуче без казне за почињено крваво убиство. И не само то, већ нам је било жао што није узео више новца и злата, што није потрошио ни оно што је узео и што га није утрошио баш онако како је планирао и у коју сврху је мислио. Сви смо ми били на страни Раскољникова и нико није жалио бабу (чак ни несретну Лизавету). Ето, ту треба тражити  генијалност једног књижевника (у чињеници да нас је присилио да заволимо зликовца и да му држимо страну) – ту проналазимо познавање људске душе и људских карактера: не описивање већ познавање!

Достојевски успева оно што мало коме полази за руком: људском талогу ставља светачки ореол и продуховљује га чак и у његовој највећој простоти и злочину. Он налази човека и тамо где га нема, за разлику од Толстоја који човека тражи само у врлини и безгрешности или Гогоља који га налази тамо где човек и јесте. Гогољ открива, Толстој оптужује и пресуђује, Достојевски само тражи добро и то на местима где се оно најтеже може наћи: у човеку деветнаестог века који је морално обавезан да буде поглавито бескарактерно биће (Записи из подземља), у злу и на дну, на пример, у замаху секире Раскољникова, ножу Рогожиновом или јачини ударца Смердјакова, у жељи сироте Њеточке Њезванове да смрт што пре дође по њену мајку или у подлости Петра Степановича и Ракитина, у пониженим, увређеним или бедним људима.

Он, додуше, налази добро без великог тражења и у самом добру – тражи и налази добро у анђеоској доброти Аљоше, Соње или Мишкина (јер неки су у њима први пут у животу човека видели). Он на, на сличним местима проналази и љубав (они не воле љубављу већ сажаљењем)! Раскољников и Соња – то је највећа и најдубље написана љубавна прича у светској књижевности, она је опис суштине љубави. И то је написана успут, са тек неколико реченица на крају књиге. Написана у агонији и пропасти, описана у блату и на дну, љубав чиста као суза јер у њој нема ни трунке интереса већ само бола и патње.

У његовим делима се не може раздвојити где почиње љубав а где се завршава страст или где се крије разврат – док, јасније је, и љубав, и страст, и разврат, јесу пороци, само зависи са које стране се гледа на то. Код Достојевског нема романтичне љубави зато што је он мислио да такве нема ни у реалном животу. Код њега је љубав борба, кидање, патња, мазохизам (ређе: садизам), а пре свега жртва и одрицање. Код њега је љубав, чак и када је има: самилост! Када се местимично и појави романтика, она се налази на рубовима болести и халуцинација. То је она сцена када два супарника, Мишкин и Рогожин, проводе заједно последњу ноћ дружења поред тела заклане жене коју обојица воле.

У романима и причама Достојевског скоро да и нема срећне жене, поготово лепе и срећне жене. Јаких и лепих жена има. И, оне, те несрећнице, као и мушкарци, у неком бунилу више се труде да побегну од среће, да је прокуну, него да се у благости и хармонији љубави смире чак и кад то могу. А све је то зато што ми ни једног тренутка не знамо какве су то заиста жене: блуднице или светице?! Наравно, сада ја знам: код њега су и једно и друго, истовремено и у једној!

Достојевски не тежи апсурду! Он само иде до крајњих граница, он само наступа тамо где други неће јер је непроходно и опасно! Он је свети ратник који (добровољно или не – питање је?) иде у немогуће и самоубилачке мисије. Он унапред зна да је повео рат који не може добити јер га води противу себе самога. У таквом рату не можеш победити јер чак и ако то успеш: поразио си себе.

Достојевски се у својим делима не труди много око описивања природе и екстеријера – дескрипције - (уколико изузмемо сивило градова, таму која убија, прљавштину зграда у којима убоги људи покушавају да преживе, али се тај његов опис више осећа кроз атмосферу него кроз осликавање), нешто више, дакле, то чини када је у питању опис ентеријера али је врхунски мајстор да опише личност кроз физиономију, атмосферу или појединачни гест, када треба да створи слику човека у одређеној ситуацији или одређеном стању, када треба издвојити појединца из ширег контекста или друштва, када једним јединим описаним покретом или гестом, гримасом, треба да предочи психичко и физичко стање личности (јунака) о којој (коме) је реч.

Достојевском је било важно да опише како изгледају његови јунаци али му је било много важније да појасни до танчина њихове карактере. Карактер личности је суштина неког човека а не његов изглед, мада је пожељно да се спољашњи изглед и карактер макар донекле поклапају, чему је Достојевски тежио.

Он кроз описивање понашања неког свог јунака (појединца) даје и као на длану разоткрива његово тренутно психичко стање или наговештава неко друго стање које ће бити од суштинске важности за развијање радње и саму књигу. Тако он на оштрој граници између здравог разума и халуцинација жонглира у свом књижевном поступку иако сваког трена очекујемо да ће се стропоштати у амбис сопствене амбиције да пошто-пото открије болесно стање душе, то се никада не догоди иако испод њега нема сигурносне мреже која би га спасила од пада.

Већина његових јунака нема осећаја за меру, ма на шта се та мера требала односити. Они скоро увек иду до краја: спаљујући све мостове иза себе и често доводећи читаоца до беса. Таман када помислимо да се све може разрешити наизглед мирно и добро, дођу до изражаја ти изливи недостатака пристојне мере и крајности у понашању или говорењу, у истовременом хистеричном смејању и плакању, у неразумним поступцима. На крају им ипак све опростимо. Његови ликови у романима мрзе оне који им чине добро а воле своје крвнике и мучитеље, тако да је понекад тешко разумети их чак и када им опростимо. Они оживе и постану људи тек када у њима умре последња нада (или када је они сами својим поступцима убију).

И поред тога што понекад у формалном смислу и омане, као што је спорадично композицијски трапаво увођење ликова у причу или радње која се наративно појављује ван контекста те исте приче, код Достојевског то на крају испадне генијално иако нико не може да објасни: зашто? Поред тога, он је светској књижевности дао најживописније споредне (главно-споредне) ликове (чија се типичност лица у стварности разблажује водом) попут Соње Мармеладове, Коље Красоткина, Смрдљакова, генерала Иволгина, Иполита, Степана Трофимовича, Кирилова, Лебедева, Свидригајлова, Фердишченка или Антона Лаврентијевича у виду приповедача нечистих искушења.

Све то доказује, та необузданост споредних ликова који често преузимају главну ролу, да је он заиста био јуродиви геније који није био свестан своје генијалности. Његови споредни ликови најчешће читаоцима дарују иронију, хумор, па и истину. Они су неретко најинтересантији читаоцима. Они су у својој суштини, као и сви ликови код Достојевског: човекољупци. Кроз своје унижење постају бољи, достојанственији и истинитији. Праштајући, они воле и боре се против мржње.

Дијалози (или: монолози) у његовом приповедању су често без икаквог смисла, на први поглед. То су углавном болесна или бесмислена бунцања. Ми уопште не знамо шта и са којим циљем говоре његови јунаци. Понекад монолози (пре свега) знају да се одуже, да помало буду и досадни, али зар агонија болесног човека није дуга и по укућане тешка?! Па те монологе углавном изговарају болесни људи и откуд онда очекивати да исти имају мере и такта?! Али, корак по корак, реч по реч, реплика по реплика, и у последњих неколико реченица ми стигнемо до поенте, до разрешења и циља: ми схватимо шта је Достојевски кроз мисли, монолог, разговор или вишегласје својих књижевних ликова хтео да нам поручи и чиме је хтео да нас научи.

Он је у стању да у потпуности расветли човеков карактер у три реченице дијалога. Поред тога, он је мајстор који својим књижевним поступком из мирне кабинетске атмосфере на неколико страница уздигне скандал до невиђених размера и тиме запањи своје читаоце обртима који плене машту. Достојевски је, најзад, много бољи мајстор драмског расплета него заплета.

Ипак, најважнија карактеристика и највећи квалитет књига које је написао Достојевски леже у чињеници да та књижевност није досадна за читање (какве могу бити велике књиге). Напротив, интересантна је, са пуно обрта, оригинална је иако се неки мотиви или карактерни типови људи понављају у различитим књигама: фатализам, придобијање деце и дружење са њима, деца око болесника, деца на сахрани, разговори са ђаволом, пропијање и ћердање поверених и туђих новаца, мистичне жене и њихове супарнице, масовна пијанчења и баханалије са тројкама која носе фаталну жену у нови живот а уистину је носе у пропаст, ауторитативне, простодушне и помало погубљене генералице и племкиње, сукоб на релацији родитељ – потомак, распикуће и злочинци, монаси и старци, убиства за која сви знају да ће се догодити и она се догоде, људи који својом добротом и искреношћу разоружавају зло околине која им потом безусловно отвара душу и даје поверење.

Та, он је био пре свега реалиста, писао је у основи криминалистичке и љубавне књиге, детективско-судске заплете, ту има интрига, трачева, подметања, скандала, бежање младе пред олтаром, ту и тамо има и наговештаја еротике а још више разврата и перверзних људи, то су дакле приче о обичним људима, животне скаске и о необичним (бившим) људима, наравно - па тек онда психолошке и филозофске теме (оно чега заиста нећете наћи у романима и причама Достојевског, то је да неко нешто ради: конкретно!). Све је ово допринело да Достојевског може да чита и шира читалачка публика (додуше: са различитим успехом и другачијим крајњим резултатима по читаоца, о, чему ће бити неколико речи на крају овог есеја).

Сам Достојевски, у краћем омажу посвећеном Гогољу, у роману Идиот, када говори о обичним и необичним људима и томе како се писци углавном опредељују да описују ове друге, иако их ретко сусрећемо у животу, каже: Шта да ради романсијер са људима просечним, савршено обичним, и на који начин да их изнесе пред читаоце па да буду колико толико занимљиви? Потпуно их у причи обићи, не иде никако, стога што су обични људи стално и у већини карика неопходна у ланцу свакодневних животних догађаја; мимоићи их значи нарушити истинитост. Попунити пак романе једино правим типовима, или просто, занимљивости ради, људима чудним и измишљеним, било би нереално па чак и незанимљиво. Треба само пронаћи занимљиве просечне људе – закључује Достојевски.

Пре писања романа важно је чему ћеш приклонити пажњу: радњи, личностима или атмосфери (форми). Кад одабереш, онда ћеш можда успети једно да доведеш до краја служећи се другим. О трећем можеш само да машташ. Сва три у једном роману могао је до краја да изведе Достојевски. Највероватније несвесно и инстинктивно, дакле, уз помоћ генија у себи.

У краћим литерарним формама он је промењљиво добар али не онолико колико је то у романима (међутим, далеко је то од лошега или просечнога). Овде је показивао један други мајсторлук: умео је у прве две-три реченице да читаоца потпуно упути у ликове и причу. Ту је емотивнији. Наравно и јаснији. Као у незавршеном роману Њеточка Њезванова (то је за њега „краћа форма“ иако се простире на преко 200 страница). Њему је очигледно требало више простора, тражио је ширину да развије причу и да је накити финесама па је тако роман његова форма (чак и када је епистоларни попут Бедних људи). Ипак, његове кратке приче нису на нивоу онога што се од њега очекује а можда су и хендикепиране: јер како ишта упоређивати и ценити после његових великих романа?!

Поезија је када су речи форма а форма симболика! Роман је када су речи симболика а форма речи. Достојевски је када су речи психологија, симболика филозофија а форма обични људи и њихови свакодневни животи. И све то код њега мора бити без форме и симболике! Само слова чудотворно распоређена у свакидашње речи!

Уметност не тежи ни истини, ни лепоти. Уметност тражи духа. И: игре. Игре духа. Када неко каже: „лепа је слика“ – тај вређа! Кад неко вели: „писао си истину“ – тај клевеће. Уметност не учи, не засењује, не изазива осећања. Она само подстиче дух! Некад и зао дух – нечисти! Тек када неко ћути, ништа не говори, пред сликом, над књигом, тек када у себи има више питања него одговора, тек се тада може посумњати на уметност. Само посумњати!

Књижевност то је: написати оно што сви знају али већина њих тога не може да се сети. Или: оно што сви знају али ретки хоће да кажу. Књижевност ће понајпре бити оно што први пут доживљавамо управо читајући књигу. Или: оно што смо много пута преживели али нисмо знали томе да нађемо име и смисао (свака страна коју сам прочитала била је као већ позната, као да сам је већ одавно преживела... у неочекиваним облицима (Њеточка Њезванова). Све горе набројано је уједно Достојевски: написао је оно што сви знамо али нисмо могли да се сетимо, оно што смо сви доживели у себи али нисмо знали да дефинишемо и опишемо.

Романи Достојевског јесу живот јер у њима подједнако има живота и смрти, туге и среће, болести и здравља. Има тога и у романима других писаца, рећи ће неко: с правом. Да! Али код никога тако дубоко а ипак просто као код Достојевског; код никога као код њега: тако природно и тако животно. Онде су сви људи вредни пажње, било да су епилептичари или морално посрнули ситни племићи који лажу и лакрдијају за чашицу вотке, фаталне жене, проститутке (уличне и јавне, колоритне), монаси, разбојници, медиокритети, обични грађани, мужици, официри, аристократија, студенти, људи који продају своје златне зубе да би добијени новац пропили, лажови који не лажу из користи или пакости већ искључиво из артистичких потреба, болесни младићи које околина мрзи и којима се смеју због неуспелог покушаја самоубиства – сви су вредни! Ми волимо скрушене и обесне, убице и убијене, покварењаке и децу која су на самрти, лажове и истинољупце, ђаволе и анђеле – подједнако.

*

Где се налази величанствена и генијална психологија у списима Достојевског?!

„Психолошко“ код њега треба тражити у „књижевном“ а не у „људском“! Он је велики књижевник који је свакако тражио „људско“ у човеку, али не психолошки већ књижевно! Он је генијално писао књиге а психологија се сама открила и издала.

Достојевски у својим Записима из мртвог дома пише како га није чудило што су неки робијаши по неколико пута долазили да зајме новац од њега и поткрадали га, иако му ни до тада узет новац нису враћали, јер такви су по природи својој, већ га је љутило што су искрено мислили да праве будалу од њега, да он није свестан преваре и да не види да му се смеју иза леђа. Нису били свесни да он зна све али дозвољава њиховој природи да буде природна.

Колико год се трудио, ипак, често није успевао да проникне шта се у главама злочинца заиста дешава: Нарочито ми не избија из сећања један оцеубица... У разговору би понекад споменуо оца; говорећи ми једном о наследно здравој конституцији у њиховој породици, додао је:

- Ето, на пример, мој отац се није до саме смрти пожалио да нешто боли (Записи из мртвог дома).

Руси, и када кољу један другога зарад личне и ниске користи, пре него замахну ножем, кажу: Господе, опрости ми Христа ради (Идиот). Или, човек хоће да убије другог човека са којим се пре неколико сати побратимио и крстове разменио. Па, ко може разумети такав народ?!

Чак и они који воле и знају Достојевског нису савим сигурни где да траже разјашњење мита о његовој психологији?! Мит је дакле и понављање онога што чујемо или прочитамо. Најчешће су та понављања истинита и са позадином, али наше неразумевање то не оправдава пошто смо због тога почели да прихватамо и измишљотине крстећи их митолошким.

У почетку, заиста, много тога не разумеш. И: на крају! И: у средини! Али, Достојевски зато и постоји, да га читаш целога живота, од малих ногу до судњега дана, наново и поново, стално откривајући неке нове димензије, али га савршено (не)разумејући вазда. Увек (не)разумеш Достојевског, (не)разумеш оно што ти је потребно у том тренутку и тој доби. Генијалност Достојевског лежи у његовој једноставности, у томе да онај који чита може осетити његов велики дух али не нужно и да разуме о чему је реч – јер између осећаја и схватања велика је разлика. Он је загонетке људске душе појаснио простим речима и радњом коју описује - али само у виду питања. Он не даје одговоре. Он даје осаћаје. Не - осећања, већ - осећаје! Не сазна се: осети се!

Он нам не појашњава – он нам презентује, па ко воли нек изволи, нек захвати шта му треба, ако му шта треба – ствар је избора. Ван његових романа и ликова, у списима, писмима, политичким и теоријско-књижевним текстовима, и у самом животу, код Достојевског нема ни трага генијалности, нити психологије. Он је генијалан само када кроз своје ликове (људе) ствара роман или причу, када описује обичан живот. У свему другоме је просечан и досадан. Кењкав. Само кука и тражи, жали се и самосажаљева! Међутим, чим се крене у дружење са кнезом Мишкином, Раскољниковим, Ставрогином или Иваном Карамазовим, осети се надолазећи талас плиме духовности, необуздане, неконтролисане и од Бога дате генијалности познавања људске душе! Чак су и идиоти у његовим делима генијални а срам и бесмисао долази до генијалности.

Није Достојевски, док је, рецимо, писао Злочин и казну, размишљао о томе како је он велики писац који зна да продре у људску психу и који ће нам у књизи сецирати оно унутрашње људско. Није имао појма о томе. Он се само трудио најбоље колико је могао у датим околностима, притиснут роковима и дуговима (он пише своме брату: уколико његов роман не успе да ће се обесити). Тачно је: очијукао је са психологијом али увек у границама предвидљивости. Његов геније је стварао мимо њега и он није био свестан тога, није увек имао појма шта ствара. Он је често био само тело које је несвесно извршавало команде духа.

Достојевски није био до краја свестан свога генија, како није био ни посве свестан шта ствара, то јест, какво дело ствара – самим тим није ни тежио психологији коју нам је подарио. Он је само писао онако како је умео и мислио да треба. Додуше, треба рећи, верно је и темељито описао стање у којему се налази болесник пред напад епилепсије али то није психологија већ неурологија. Није, дакле, варао, није се користио триковима, није употребљавао занат преко мере, није се држао теорије, није „читао“ људе. Да је то чинио био би генијални преварант, а пошто није, онда је генијални књижевник, или, још тачније: геније који познаје људе!

Међутим, он је човек који је патио, био је болестан (зграбљен, шчепан и погођен) и рањен животом. Зато готово да нема важнијег књижевног лика у његовим делима а да тај није у болесном стању главе и духа. У поремећеном стању свести. Помрачене душе! У мраку! У ходајућој несвести! Често је код тих људи болесно и тело али то код Достојевског није примарно. Физичка болест је само узрок умне поремећености. Душа и глава – то оболева код Достојевског и код његових књижевних јунака.

Ликови књига Фјодорових нису (сви) лудаци или ментално поремећене личности већ углавном људи погубљени у самотражењу, божји (јуродиви божји људи) или ђаволови поданици (уједно): Раскољников, Иван, Ставрогин, Мишкин, Рогожин. То нису људи болесни и несрећни већ болесни у несрећи! Они су душевно неусаглашени са собом и са светом. Они су умно болни али нису умоболни! Они нису умно поремећени већ су умно погубљени и духом залутали можда тек у глави сасвим не сређени и са поремећеним редом у глави. Они се одупиру здравом разуму јер тако желе да досегну докле нормалан човек не може. Они су болесно страсни али више воле него што желе! Додуше, има ту и тамо нешто и поремећених памећу, без алегорије, у правом, медицинском смислу, како негде примети генерал Јепанчин. Има и оних из подземља, животнога андерграунда, то је често свет испод радара, невидљив за систем и друштво, осим за црне хронике и сибирске конвоје.

Он није милосрдан према својим јунацима. Већина њих ће завршити или у Сибиру, или у тешкој болести, или у смрти. Добар део њих не заслужује такав крај, јер они нису били лоши већ су само били несрећни, али он очигледно другог избора није имао јер су ти људи били вољени али венчани за злу судбину. Другим речима: тако је Бог наредио!

Нема психологије само ради психологије код Достојевског: дефинитивно – има само Човека наспрам Бога! Иако су се на њега и његову психологију касније позивали многи умни људи, попут Ничеа и Фројда, он је био и остао само писац који Зна.

Нема психологије само ради науке! Има само до голе коже разоденутог човека (онаквог какав је од Бога дат) и који ће живот учинити лепим кад учини нешто добро и праведно (Аљоша). Тамо где је покушавао да се заиста (свесно) бави психологијом у својој литератури, а то је по мени у књизи Записи из подземља, ту је био и најмање успешан. Са друге стране, тамо где нам је дирнуо жицу емоције - расветлио нам је савршено психолошки удес једне мале девочице, Њеточке, која много пати али која жели зло мајци и мисли лоше о њој само зато што је добра и из чисте љубави.

Ако где треба тражити реализам код Достојевског онда је то у „психолошком“ код Достојевског. Највећа психологија код њега се налази у најреалистичнијим описима, пре свега људи а потом и ситуација. То није теоријска већ практична психологија. Тај разоденути човек је код других писаца обучен слојевито много и никада се не стигне до његове голотиње и то је разлика између њих и Достојевског. Психологија Достојевског је природна, ка њој се није тежило, она је сама дошла, тихо и ненаметљиво. Зато је другима непојмљив пут којим се стигло (или: којим је стигла) до ње (до: нас).

*

Политичке и историјске подуке Достојевског?

Нечисте силе (Зли дуси) је књига у којој је Достојевски на изванредан начин описао националну само-деструкцију која је Русе довела до ивице катастрофе и нестанка. Она говори о томе како су се зли духови и нечисте силе са свим отровима, нечистотама, сотонама и дрекавцима, намножиле у великом и драгом болеснику, у Русији. То је књига која је упозоравала. Срби треба да читају Нечисте силе. У тој књизи они могу наћи опис и слику онога што се и нама дешавало у последњем веку на националном и духовном плану: невиђена национална само-деструкција и ауто-шовинизам. Велики проблем Руса и Срба је што су атеизам претворили у нову веру – једну веру су у дугом временском периоду заменили другом.

Пошто је и сам био у својим младим годинама револуционар онда су Нечисте силе књига његових револуционарних заблуда из младости иако је Достојевски више био „књижевни“ револуционар, јер је он у Кругу Петрашевског углавном водио разговоре о забрањеним књигама, мада није да понекад није било речи о социјализму и збацивању цара. Тај револуционарни период и породично порекло повратника из унијатизма помогли су да се Достојевски касније врати на словено-руско-православни и по њему једини прави пут. И, ако је његов младалачки социјализам био утопистички, његово потоње православље било је искрено и на искуству утемељено. Она га није учио, он га је осећао!

Зли дуси су књига у којој се може прочитати, између редова, да човечанство, једно друштво, па и појединац, треба да се развијају еволутивно и дијалектички а не догмом и деструкцијом. Природом а не идеологијом! Индивидуализмом на темељима порекла а не анархизмом према институцији породице! На традиционалном систему вредности а не на негацији идентитета! Еволутивном револуцијом а не дегенеративном контра-револуцијом! Човек напредује освајањем слобода а не слободним освајањем!

 Слободнији сам ја био у Сибиру него што сте Ви икад били слободни кад одете у Париз или Лондон – каже Достојевски младим про-европским либералима тога доба, који величају Европу (Интернационалу) а унижавају Русију (у руској телевизијској серији о њему). Такозвани руски либерали из деветнаестог века, ни по чему се не разликују од садашњих српских „про-европских“ друго-србијанаца (осим времена у којему су егзистирали). И као што „руски либерал“ није руски него не-руски (Идиот), тако је и српски „друго-србијанац“: не-српски. Додуше, по самој дефиницији Србијанац и не мора бити Србин по националности, исто онако како ће мало Руса бити у главном штабу Октобарске револуције.

Образац код оба је исти: мазохистички глорификовати Европу, понижавати сопствену државу, нацију, идентитет и веру, при томе, говорећи о правди и једнакости чак и онда када је реч о чистој жељи те Европе да вас пороби и понизи, при том, они који то раде у име Европе, живе много боље него народ за који се ''боре''. ''Боре'' се и ''залажу'' за народ који презиру и стидно кријући своје порекло.  Они никада неће дозволити да ма ко други има своје лично убеђење (Идиот).

Ти руски либерали, као и српски друго-србијанци, пре свега су лакеји који само гледају коме би обућу очистили, вели Шатов у Злим дусима, па наставља: они би први били страшно несрећни кад би се Русија некако наједанпут преуредила, баш да то буде и по њиховом начину, и када би наједанпут постала неизмерно богата и срећна. Не би тада имали кога да мрзе, не би имали кога де презиру, не би имали ничему да се ругају. То је само животињска, бескрајна мржња према Русији, заривена у организам. И на другом месту, што значи да му је та тема била важна, у роману Идиот, Достојевски развија сличну мисао: Наш либерал вам је дотле догурао, да пориче и саму Русију, то јест мрзи своју рођену матер. Сваки несрећан и неуспео руски факат побуђује у њему смех и уживање. Он мрзи народне обичаје, руску историју, мрзи све.

Трули западњачки индивидуализам (поготову: протестантски) има неприродну потребу да руши вредности на којима је одгајан јер тиме, у ствари, доказује свој индивидуализам, а, уистину, одржава систем у животу, јер тај индивидуализам је кретенизам који је неспособан да живи ван наметнутих закона и норми. Стваралачки индивидуализам (рецимо: словено-православни) своју снагу црпи из својих корена, он мора бити креативан, често рушилачки и да својим делом оплемењује средину која га је родила. Најпогубније су равнодушност и истрошеност човека, декаденција и нихилизам, такође. Владика Тихон проговара Ставрогину: Потпун атеизам је часнији од светске равнодушности... потпун атеист стоји на претпоследњој степеници ка савршеној вери (без обзира да ли ће прекорачити или не) а равнодушан нема никакве вере, осим мучнога страха...

На суђењу Мићи Карамазову, тужилац са либералним идејама оптужује Аљошу чак и за шовинизам, јер је овај близак цркви и вредностима традиционалне Русије и због тога погрешно приписује сво зло европској просвећености. Дакле, није било довољно што је један брат оптужен за оцеубиство већ је за оног најбољег, по души и делима, било речено да може постати шовиниста: желим добром и даровитом младићу свако добро, желим да се његова млада душевна красота и тежња к народним принципима не преметне после, како се то често дешава, у моралном погледу у мрачни мистицизам, а у грађанском погледу у тупи шовинизам...

Јесте, тачно је, безбожништво и либерализам са социјалистичким идејама допринели су потоњем краху Русије (атеизам и ракија). Достојевски сматра да је руски народ – богоносац и да Рус не може бити атеист јер онда престаје бити Рус, као што и неправославни верник не може бити Рус (Нечисте силе). Да! Али је још нешто и много битније у позадини а то је претходни крах породице. Јер: Само је оно чврсто испод чега протиче крв. Пуцање друштва по оним битним шавовима поготову на релацији родитељи и њихова деца. Не може се освојити тврђава уколико се не поруше темељи бедема. О томе Достојевски пише, између осталог, у својим делима, специфично али за оне који имају очи и експлицитно. Јер, потребно је имати један или два нараштаја покварености; покварености нечувене, гадне, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву гадост (Нечисте силе).

И поред свега реченог, Достојевски у својим делима није штедео руског човека (нити руски народ). Он га је описивао кроз све његове мане и пороке, онаквог какав може бити и какав је повремено и у неким његовим деловима био. Како рекосмо: спремног на најстрашнија и најгнуснија недела, пијаног и лажљивог, кукавног и додворничког. Он је ипак волео свој народ, чак и када његови људи изговарају најапсурдније и потпуно фантастичне лажи и лажу до сладострашћа и до самозаборава, јер, био је део њега, па и када га је описивао у лошем светлу чинио је то из жеље да га на неки начин упозори и поправи, а не из мржње или доколичарске декаденције. Подлац у књигама Достојевског се често каје због тога што чини а још чешће у непочинство одлази из њему потпуно необјашњивих разлога.

Он је визионар! Он је пророк! Ми смо дошли у доба када су кола која довозе хлеб за човечанство а без моралне подлоге, већ искључила добар део човечанства из те исте доставе. То је данашњи свет предвођен либералним капитализмом и светским владаоцима у глобализацији, који су на свој пут освајања света кренули железницом и на крилима индустријске револуције, о чему говори Лебедев у роману Идиот. Ми смо закорачили у доба људождерства у којему, додуше, људи још увек буквално не једу једни друге али у којем, у крајњем резултату: поједу једни друге.

Читајући његове дневнике, политичке текстове и писма, стиче се утисак да у њима нема његовог литерарног жара. Он се у својим политичким списима бави углавном Европом (Француска, Немачка, Ватикан). То су солидни и „обавештени“ текстови али ништа више од тога. Веома га интересује католицизам којему умногоме даје предност над протестантизмом што се тиче истрајности и ефикасности. Бави се и тековинама Француске револуције и тадашњим представама о социјализму. Чак помиње и херцеговачку буну. У дијалозима или монолозима својих јунака у романима он често користи исте фразе или реченице (па чак и читаве текстове) које је употребљавао у тим политичким и новинарским списима, што и сам констатује

У неким од тих текстова (Политички написи) он заступа став да су три идеје доминантне у Европи, у другој половини XIX века, а то су католицизам, протестантизам и идеја словенска: римски свет, Германи и Словени (који су брана овим првима: православна Русија насупрот Европи). Католици су понудили човечанству новог Христа у лику папе и тај нови Христ на све пристаје само да влада. Германи то не дају. Њега фасцинира Бизмарк. Он чак у неким текстовима предвиђа какав ће бити потоњи однос нациста према Словенима (а то пише поводом српско-турских ратова и немачког става поводом тога). Бави се и источним питањем а што се тиче његових погледа на тадашње међународне односе он се залаже за савезништво Немачке и Русије јер он Немачку види као бедем против борбеног католицизма.

У тексту о Фоми Данилову који је умро под тешким мукама али није хтео да се одрекне православља и пређе у ислам, Достојевски критикује руску јавност говорећи да народ који не поштује своје хероје и мученике није на добром путу и како је дужност елите да просвећује тај исти народ те да га нагони на самопоштовање и лично достојанство. Међутим, како то учинити када сам руски народ више поштује своје корене и достојанственији је од оних Руса који су образовани?! Руска елита се гнуша свога народа, она гневно мрзи све оно то воли и поштује тај народ, и једини спас Достојевски види да се народ и елита стопе у једно, да се елита мане циљева општечовечних и да нађу тачку помирења једни са другима.

Могу одједанпут наступити крупна факта, и затећи наше интелигентне силе неспремне, и, неће ли тада бити сувише доцкан, пише Достојевски у једном свом тексту. Негде је већ неко написао да је он, попут Волтера у Француској, најавио револуцију у Русији (иако је више од једног века растојања између њихових бивствовања) – и то је потпуна истина. Разлика је у природи тих револуција које су се одиграле у Француској и Русији, тековинама које су остале иза сваке (не и у идејама јер су слобода, једнакост и братство, мање више у основи обе), временском контексту (Волтер је био први јутарњи глас револуције која је избила годину дана после његове смрти а Достојевски је пророковао оно што ће се догодити скоро пола века после свог упокојења) а највећа разлика је у томе што је Волтер призивао исту а Достојевски се револуције плашио обзиром да је мислио да је у Француској револуцији само дошло до смене власти и да је једна моћна друштвена класа победила другу! У праву су били: и један и други!

*

Са читањем Достојевског увек треба започети „прерано“, у времену када ће вам околина говорити да сте још млади за то или вам неће ништа говорити, осим: да сте добри. Достојевски се мора „прележати“ као дечије болести. Са сваким новим и поновним читањем ваш имунитет ће бити јачи и отпорнији на недоумице и усхићења које ће вам доносити читање.

Са друге стране и дефинитивно: Достојевски није за свакога (без обзира у којем га животноме добу и са којим предзнањима читали). Такав је једноставно поредак ствари и тако треба да буде. У супротном би се изгубио смисао. Колико год то изгледало нетачно, контрадикторно у односу на досад написано и вероватно у идеји онога што је он пропагирао неутемељено: Достојевски није за широке народне масе. Заправо, он то јесте али у другој димензији и без најважнијих финеса и само у вези онога што се тиче лепе књижевности. Достојевски је за читалачку елиту у детаљима а за широке народне масе у глобалу. Јер, код Достојевског не треба тражити одговоре већ искључиво питања – како већ рекосмо. А маса тражи одговоре за разлику од појединца који поставља питања. Код Достојевског не треба тражити циљ већ пут до циља. А руља тражи да је неко води а не да јој подстиче оријентацију.

О Достојевском не треба читати предговоре, поговоре, критичке осврте, чланке и књиге, овакве текстове. Да би се осетио (не обавезно и схватио) Достојевски се мора само читати и стално читати а после тога по могућству: ћутати! Важно је потрудити се да књиге које се читају буду оне штампане између два светска рата. Због превода и потоњих цензура.

Човек не мора бити писац. Али писац мора бити човек, да би стекао услове да буде и велики писац (и: човек). Све друго, осим уметности, трпи нечовека у себи и поред себе. Уметност тражи човека и ретко га нађе. Уметник тражи у себи уметност проналазећи човека. Наћи човека у себи значи створити уметност. Написати књигу. Песму испевати. Душу на платну оставити. Највећа тековина Достојевског као писца је што је у својим делима пронашао човека. Највеће достигнуће Достојевског као човека је што је пронашао Бога у себи.

За писца није важно колико ће људи прочитати то што он пише већ ко ће то прочитати и колико дуго ће се исто читати. Важна је трајност, истрајност дела, а не тренутна популарност. Рецепт је, дакле, мало одабраних људи кроз дуги временски период. Не морате тражити духовног кладенца у свом времену. Можете понети тај крст увек, Достојевски је ту, вечан и универзалан. У књижевности квантитативну и квалитативну вредност оверава само време.

Оно што је доживео и преживео док је чекао да буде погубљен, пред стрељачким стројем, Достојевски је делимично исприповедао и описао у роману Идиот: размишљао је о томе како би било када не би морао умрети и како би ако му се врати живот то била бесконачност а он би сваки минут у век претварао. Није успео да минуте претворе у столећа, иако је био помилован у последњем тренутку, али је тим преживљавањем стрељачког строја своје име потоњим делима овековечио за све будуће генерације. Па, можда, ипак је успео да превари и заустави време?!

За живота је доживео славу али не и успех. Мучио се кроз живот онолико много колико је кроз литературу ходао лако. Његов лични и друштвени живот није могао, нити успео, да прати његов литерарни геније. Али, њему и није било место у свакодневници, међу живим људима: њега је чекала бесмртност.

Имао је шездесет година када се упокојио. Студенти су хтели, да иза ковчега у којем је лежао Достојевски, у поворци на дан његове сахране, носе окове. Ти окови би најбоље симболизовали животни пут једног великог књижевника и оно о чему је писао а уједно и послали поруку чију суштину су они који су ишли за ковчегом изгледа тада схватили. Ти окови, који се кроз живот морају и ломити и носити, би били тачка на ''И'' његовој величини. И без тих окова Достојевски би био велики писац. Са њима: он је највећи.

*

НАПОМЕНА!

Сретао сам, ходајући својим животом, прилично школованих и образованих људи, мада много мање ових других. Добар део њих, током живота и образовања није имао никаквог додира са Достојевским, поготово млађе генерације, још мање њих је осетило и разумело суштину дела Достојевског, а они који и мисле да јесу: нису даље отишли од „психологије“ и „тежине“. Ипак, ту и тамо, упознао бих понеког ко је читао и понешто разумео. Дакле, треба разумети: Достојевски је прилично извикана работа. Рекох на почетку: мит!

Данас, сада, мислим, није више ни то. Преко 90% високо-образованих младих људи уопште није читало Достојевског. Чак ни они који су због својих диплома то морали учинити. Школски систем који су похађали их није на то натерао, људи и атмосфера који владају у друштву нису их охрабривали да макар покушају, они који се баве књижевно-издавачко-критичарским пословима су их својим незнањем и странпутицама још и обесхрабривали.

Питам се: постоје ли у Србији, или у свету, и даље неки клинци који управо сада упознају Достојевског и који мисле да су у томе нашли нешто битно за њих, нешто што је толико важно да имају потребу да то поделе са девојком у коју су заљубљени. Волео бих да постоје. Мада, уколико их негде треба тражити ја бих то чинио у Русији.

Како се из приложеног види, овде, у овом тексту, ја не наступам као какав књижевни лешинар (критичар) који има некакве материјалне или било какве друге користи. Ја ово пишем као неко коме је Достојевски био део младости, интелектуалног одрастања и духовног сазревања, те на основу тога цените и судите овај текст. Ко нема посебан и лични однос са Фјодором Михајловичем, као ја, можда не би ни требало ни да чита овај текст.

Поред тога, ја се уопште нисам много бавио Достојевским мимо његових књига, осим када је то било неизбежно – читајући књиге других аутора који га успут помињу (није то мало). Дакле, критике и есеје о њему скоро да нисам дотицао уопште (или овлаш, покраће, највише на интернету када је то неизбежно) и то ми је у многоме олакшало овај посао (јер нисам претерано оптерећен туђим сазнањима). Ја сам Достојевског, једноставно, само читао. И: читао! И: поново! Отуд је ово само и лично мој суд, мој усуд и моја осуда!

Уколико се негде моје мишљење подудара са неким туђим ставовима, то није мој или њихов (не)успех - већ магија Достојевског. Када се ове мисли не поклапају са опште важећим, опет је његово масло: знао нешто што ми не знамо - јер нас је и у нашим различитостима спојио.

Прашћај баћушка!