ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

 

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе могла постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада. Али није! Деца која се 2014. године викала: "Ко не скаче тај је Москаљ" - данас су или у рововима или у гробовима. Они богати су ван Украјине! Украјина више не постоји као суверена земља!

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценаријо него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари. 

Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

 

Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам!Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно.

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

ПРИГОЖИН ПРОТИВ ПУТИНА!

  

Ко с ђаволом тикве сади – о главу му се разбијају!

Историја се понавља.

Руси и Срби су толико слични једни другима баш по томе што ни један трагичан и важан историјски догађај не могу да прођу без издаје и издајника.

У јеку украјинске офанзиве, која је узгред била пред крахом, Пригожин, оснивач и командант приватне војне компаније Вагнер, оне исте која је ослободила Бахмут, подигао је јединицу из кампова (говори се о цифри од 25.000 људи), запосео је положаје по неким градовима (Ростов на Дону) и важним објектима и позицијама, тражећи смене Шојгуа и Герасимова, министра војног и начелника генералштаба, због наводне неспособности и корупције.

Фактички: то је покушај државног удара!

Председник Путин је у свом обраћању то назвао актом издаје и поручио да ће се према побуњеницима односити као према издајицама.

А, није да је грешка само до Пригожина. Оно што се у једном тренутку учинило корисним: да се плаћеници боре уместо регуларне војске (притом је међу њима био приличан број робијаша који су се на тај начин борили за амнестију) у међувремену се показало као грешка и сада се обија о главу руском руководству и руском народу.

Сада тај Пригожин тврди, поред осталог, како Шојгу и Герасимов лажу Путина о правом стању на фронту, о броју мртвих и рањених руских војника и официра, о степену опремљености и попуњености јединица и да су корумпирани (они и многи други).

Вероватно у свему томе има и неке истине, као што је тачно да се то могло Путину пренети и на неки други начин а не војном побуном, те да је овакав поступак ништа друго до чин издаје.

Најважнија чињеница ове приче и највећа одговорност прозваних лежи у томе да се није смела наоружавати, омасовити и опремити моћним системима приватна војска састављена од плаћеника и паса рата, коју после тога више нису могли да контролишу!

Ту погрешну одлуку су, могуће је, искористиле америчке и енглеске специјалне службе, ушле су свим расположивим средствима и ето проблема сличног оном из 1917. године. Побунила се једна респектабилна јединица, популарна у народу, идеолошки и патриотски неоптерећена јер је по својој природи плаћеничка и ратује за онога ко да више, сада покушава да изврши државни удар и прети да својим поступцима угрози стање на фронту, да уруши морал код руских војника и то баш у тренутку када се води битка за све или ништа!

Ово, дакле, може бити рад страних обавештајних служби, али је пре свега грешка војних, обавештајних и политичких структура у Русији (и то не прва већ једна у низу, тако да је Пригожин делимично у праву што се тиче тврдње о неспособности). Током претходних месеци, поготово у периоду битке за Бахмут, било је очигледно да се тај Пригожин не може држати под контролом, да је својим изјавама правио велику политичку и обавештајну штету и да има политичких амбиција. Чини се, према његовом понашању, као да је умислио да он треба да замени Путина!

Са друге стране, добар део генерала (о томе је Путин говорио пре неколико дана, дакле, свестан је и он тога) заиста није дорастао ситуацији (стари бирократски апарат, који је спор, хром, неефикасан и корумпиран), што се огледало у разним ситуацијама када нису били у стању да предвиде и спрече разне украјинске акције. Тада је Путин рекао да се истичу неки нови официри који ће преузети и ефикасно управљати армијом.

Тешка ситуација за руски народ и председника Путина. За цео слободољубиви свет чије су очи упрте у руску победу и ослобођење света од америчке хегемоније и неолибералног фашизма. Сада је време да се покаже јединство руског народа и морал војске на фронту и у позадини, а, и, уједно да се жестоко удари по побуњеницима и да се примерено казне издајници.

Русија због овога неће изгубити рат и пропасти неће, али ће јој ова ситуација умногоме искомпликовати целокупно стање, може доћи до великих проблема и бројних жртава.

Пратећи Телеграм канале, и то оних људи који су доказани руски родољуби, попут Јурија Подољаке, примећујем уздржаност и прећутну сагласност по питању Пригожинових захтева. Он предлаже да наведени, Шојгу и Герасимов, дају оставке а да се Пригожин повуче. Људи попут Јурија су добро упућени у реално стање на фронту, и у држави, и чини ми се као да и они сматрају да Шојгу и Герасимов лоше раде свој посао.

Наравно, треба бити опрезан са таквим закључцима, јер људи често не виде ширу слику рата (стратешку) а то понекад створи утисак да на тактичком плану, на самом фронту, ствари не иду како би требало. Русија је огромна земља и треба бринути о њеној безбедности на сваком њеном педљу, чак и ван њених граница: глобално! Треба водити рачуна о међународним односима, о индустријским и економским капацитетима, о стратешким залихама и резервама, о неколико корака унапред. Шира (целокупна) слика целог проблема често игнорише логичне закључке и логична решења на терену.

Како год, штета је направљена и сада се само поставља питање како да се сведе на најмању могућу, како да се управља штетом. Крв је већ пала, већ пуца Рус на Руса на територији Русије. Непријатељи Руса и Срба се сада сеире. Други ће се, пак, сетити Стаљина. И то с правом!

УКРАЈИНА: СОТОНА ПРОТИВ БОГА!

 

Пише: Игор Ђурић

Ми живимо у времену сатанизма и помрачења ума читавих народа, у времену када је сасвим „нормално“ да прочитате или чујете у медијима како је пацифисткиња и антиратна боркиња поставила бомбу у затвореном простору те њоме побила и ранила људе а да нико на том западу помраченог ума то не осуди.

У исто време испред Кијевско-печерске лавре окупљени лудаци, против православља, величају ђавола и узвикују Сотонино име: у име демократије запада и Зеленског. Притом, тај Зеленски који уопште није хришћанин учи Украјинце о томе шта су праве хришћанске вредности а то свакако није, по њему, православље.

Сматрали смо страшним а после се и смејали томе кад је у време комунизма (свуда где се упражњавао) уведена пракса да се неподобни људи и њихова дела бришу из књига, да се скидају са фотографија и споменика, да се мења историја или садашњост.

Чинило нам се да да је утопија све оно о чему је Орвел писао.

А, данас, без икаквог стида или моралне задршке бришу имена Руса из књига, преправљају књижевна дела чак и њихових писаца, мењају историју, ретуширају фотографије, бришу снимке. Забранили су Чајковског, Достојевског, Пушкина, Гогоља, Толстоја, Солжењицина! Забранили су руским мачкама да се такмиче, руским спортистима да их побеђују.

Енглеска фудбалска лига одлучила је да избрише из историје свога постојања све учинке и статистике руских фудбалера и да из промотивних материјала склоне голове које су постигли Руси?! То је онај исти народ, ти Енглези, који су на Олимпијади у нацистичкој Немачкој поздрављали публику са нацистичким поздравом.

И док се све то догађа на западу, док пљуште забране и санкције, док се свака слобода гуши, ти исти Руси продају енергенте западу и до тога новца финансирају рат против тог истог запада, а , запад и даље купује руске енергенте и помоћу њих производи опрему, оружје и муницију, које користи у свом рату против Русије.

Само, где су у свему томе Украјинци?! За кога се они и против кога се они боре и гину у тој борби империјалне законитости у којој док слонови играју фудбал углавном мишеви страдају.

Ко до сада није схватио због чега се води рат у Украјини, какве су то различите вредности у питању, ко није схватио да се тамо бори добро против зла, Бог против Сотоне, тај се може већ сматрати да припада оним људима којима је мозак већ испран новим западним „вредностима“ која почивају на сатанистичко-лево-либералној-зеленој-ЛЏБТ идеологији, која учи да су људи ван тог система мање вредни и да их треба уништити или у робље претворити, а да су породица и породичне вредности највећи непријатељи, да се треба клањати Сотони, е, такви, који нису свесни тога: они више нису слободни у својим главама а то је најтежи облик ропства. Наравно, џаба им сада говорити јер да је будала свестан да је будала не би ни био будала.

Рат у Украјини јесте рат Бога против Сотоне!

Чак и да Бог не постоји, за сваког човека понаособ (и за сваки народ, наравно) важно је да ли припада тај исти човек (или: народ) вредностима Бога или Сотоне, добру или злу (макар као филозофским категоријама), анђелима или ђаволима? Да ли припада, важно је, истини или лажима, да ли је војник божији или је легионар ђаволов?! Важно је какав грб носимо на грудима, под којом се заставом боримо!

Елем, није важно оно у шта човек не верује - већ оно у шта верује!

Важно је, за свакога од нас, шта у животу бранимо а шта нападамо!

Па, и ако не верујеш у Бога, па самим тим ни у Сотону, боље је ипак да по избору своје душе будеш божије чељаде него ђаволов следбеник.

Ако верујеш у добро: Бог је у теби!

И, супротно, да га не помињем више, камен ми у уста!

Живимо у времену глупости и апсурда, са једне стране, и жеље остатака света да се извуче из тог загрљаја.

А, да није било гордости и глупости у том сатанизму, да није било жеље да се што више крви пролије, да се створи што више зла, све је могло бити завршено мирније и чак погубније за Русију и све нас који волимо слободу. Американци су били близу да победе Русију и Русе, и то: кока-колом, холивудом и мекдонадлсом (намерно мала слова), али, рекох, постадоше сувише глупи и арогантни, решише да то учине силом а зна се како прођу сви који то покушају на тај начин са Русијом.

Прва велика грешка у њиховим плановима да поразе Русију јесте бомбардовање Србије 1999. године (Србије, зајебите причу да су бомбардовали Југославију). На тај начин су упозорили Русе шта их чека и ко је следећи. То упозорење је схваћено на први начин тамо где је требало и због тога се догодио Путин.

Али, и поред појаве Путина и онога што је он започео да ради (па до дана данашњег) и даље је добар део Руса (поготово младих из урбаних средина) гледао са дивљењем пут запад и америчког начина живота. Руско друштво је било на путу американизовања и требало је само бити стрпљив и наизглед благонаклон према Русији.

На сцену је, међутим, ступила агресивна и плиткоумна политика дубоке америчке државе оличена у крупном капиталу који у сврху владања и застрашивања користи идеологију лево – либералне – ЛГБТ - зелене оријентације, и они гурају прст у око Русији преко Украјине (као крајњи потез у мору лоших потеза). Мислили су, глупо, да је Русија попут Србије, Сирије или Либије, мала и немоћна земља, и да ће уз помоћ силе, санкција, обојених револуција, изазивањем мултиетничких сукоба, итд. сломити руску државу.

Толико су арогантни и глупи да ни сада када су на рубу пораза и даље не схватају да не могу Русију победити на тај начин. А резервног плана немају. Зато гурају свет у катаклизму, несвесни да им после армагедона њихове платне картице неће ништа значити и не знају да ће их првога дана апокалипсе побити њихове слуге и њихово обезбеђење а због њихових фрижидера и залиха воде.

Деценијско заглупљивање људи на западу, убијање слободе мишљења и деловања, преко медија и школства, створило је уместо слободних и мислећих људи корисне идиоте и робове неолибералног капитализма. Међутим, негде су се у тој игри преиграли, па су успут створили и идиоте међу елитом која би требало да влада у име њих.

Све то годинама чинећи нису били свесни да полако губе контролу над догађајима и процесима, да неке друге нације и државе постају силе равне њима, да се појављује неки слободарски свет који више неће да робује и да је западна цивилизација достигла врхунац. И уместо да покуша да се реформише и прихвати реалност на трену (како они то воле да говоре) та западна цивилизација хоће да пропадне у крви и страдању читавог човечанства.

Тако је све почело у Украјини. Деца која су 2014. године викала на Мајдану "Ко не скаче тај је Москаљ", сада су у рововима или у гробовима! Начињена је стратешка грешка Американаца. Уз помоћ меке силе и пропаганде, причама у ЕУ и НАТО интеграцијама, и Украјина и Русија би подједнако потпале под утицај Американаца само да су они били стрпљивији и мудрији. Још је Достојевски писао о либералима у Русији који су више волели запад него Русију, дакле, Руси су склони томе и кроз историју (као и Срби).

Хвала Богу, мудрост је одавно побегла са запада.

Напали су Русију преко Украјине и сада ће изгубити.

Само, шта ће после радити са својим корисним идиотима који ће у међувремену постати бескорисни и на терету (враћам се на почетак овог писанија) а који прихватају да је нормално мењати историју, постављати бомбе, лагати, красти, убијате друге?!

Шта ће запад радити са тим бескорисним идиотима када нагрну на њихове границе здрави људи других нација, жељни славе и рата, жељни територија и богатства, спремни на жртву у име онога што верују, а који мисле својом главом, који верују у свога Бога и своју породицу и који нису оштећени погубним идеологијама?!

Окрените се мало, осврните се, забога, премијер Британије је Индијац, премијер Шкотске Пакистанац, у америчком генералштабу све врви од травестита а амерички председник не зна где се налази у времену и простору, европске политичарке су или конобарице или оне које би да се Руси окрену у својој политици за 360 степени, конгресмени и посланици из тих земаља се клањају Зеленском, све врви од педера, педофила и лезбејки, а немачки канцелар има толико самосталности и ауторитета да ће кроз који дан рећи да су Северни ток уништили Цигани који су крали секундарне сировине. 

И, они ће да победе Русију?! 

Оће, курац!

БАХМУТ ИЛИ АРТЈОМОВСК?!

 Пише: Игор Ђурић

У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“. 

Дочим, Срби који су досељавали те крајеве крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.

Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију (заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.

Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни пас с маслом не би појео.

На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не  бих баш држао тога.

Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.

Бахмут је у једном периоду био седиште Славеносербије (Славяносербия) а касније је био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко, била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.

Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.

Поред тога, кроз историју па све до новијег времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава, Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.

Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на једном месту вели: „Према протоколу швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра, године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.

Црњански, даље, на крају исте књиге пише: "Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.... Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!... Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!... На реци Ингул, наћи ће: Панчево. Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!".

Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну нови живот. Интересантно је подвући да је пре насељавања у ове крајеве велика концентрација Срба на овим поднебљима била у Кривом Рогу, које је словило као транзитно место.

Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар или брод: Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских заробљеника).

Јар може бити да је настала од речи јарак (можда, нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод,  Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било је место Брод где смо се купали и прелазили реку.

Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево, Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...

Само име Бахмут може вући турске корене и по неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут (Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском личном имену.

Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.

Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!