Вештачка интелигенција (GROK) о романима Игора М. Ђурића!

 

Игор Ђурић је српски писац, рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Познат је по својим књижевним делима, укључујући збирку песама „Недовршене песме” из 1997. године, као и романе попут „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” (2016) и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке” (2017). Такође је сарађивао на научним радовима, попут оних о руској емиграцији на Балкану и Белим Русима у Метохији. Његов рад обухвата различите жанрове, од поезије и романа до историјских и научних текстова.

"Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна" (2016)

Ова књига је мешавина фикције и породичне хронике, са елементима басне и митологије. Ђурић у овом делу истражује теме породичног наслеђа, идентитета и историјских преплитања на Балкану. Радња се често врти око митских и симболичких елемената, попут куће од камена, која представља стабилност, али и терет прошлости. Роман је похваљен због свог јединственог стила, комбинације реалности и фантазије, и дубоког увида у културне и историјске контексте региона. То је прича о борби са наслеђем и променама кроз генерације, са богатим језиком и алегоријама.

"Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке" (2017)

Овај роман је такође дубоко укорењен у балканској историји и митологији, са фокусом на теме правде, морала и духовности. Наслов алудира на идеју деветог круга, што може да подсећа на Дантеову „Божанствену комедију”, али Ђурић га прилагођава специфичном контексту Светог краља (алудирајући на Стефана Уроша V или друге историјске личности). Роман истражује време хаоса и моралних дилема, са елементима фантастике и историјске фикције. Критичари су истакли да ова књига показује Ђурићев таленат за стварање сложених наратива који спајају прошлост и садашњост, уз дубоку рефлексију о људској природи.

Оба романа показују Ђурићев интерес за испреплитање личних прича са ширим историјским и културним токовима, често користећи богат, поетичан језик и симболику.

Анализа симболике у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, открива дубоку употребу метафора, алегорија и митских елемената који су типични за његов стил. Ево детаљнијег погледа на симболику у овим делима:

1. „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”

Овај роман је богат симболима који одражавају теме идентитета, наслеђа и времена. Ево неких кључних симбола:

Кућа од камена: Овај симбол представља стабилност, традицију и корене породице, али и њен терет. Камен може бити чврст и вечан, али и хладан и неподвижан, што указује на конфликт између сигурности прошлости и потребе за променом. Кућа је такође метафора за Балкан као регион – историјски тешка, али богата културним слојевима.

Пастрмке: Назив „зле пастрмке” може да симболизује нешто што изгледа безопасно или лепо (као риба у реци), али носи скривену опасност или корупцију. Ово може да алудира на људе, друштво или време у коме живе ликови, где површинска лепота крије дубоке ране или моралне дилеме.

Породична басна: Сам концепт басне указује на моралну причу, често са животињским или митским ликовима. Овде Ђурић користи басну да истакне како се историја и митови преплићу у стварању идентитета, сугеришући да су породичне приче често измишљене или идеализоване, али ипак снажно утичу на садашњост.

Време: Време у роману је флуидно и циклично, што симболизује вечиту борбу између прошлости и будућности. Ово одражава балканску историју, где прошлост стално утиче на садашњост, понекад као благослов, а понекад као проклетство.

Ова симболика ствара слојевит наратив где се личне приче преплићу са колективном историјом, а читаоци су позвани да размисле о томе како наслеђе обликује судбину.

2. „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”

У овом роману симболика је још мрачнија и дубља, са јасним референцама на религију, морал и историјску правду. Ево неких кључних симбола:

Девети круг: Овај концепт, инспирисан Дантеовом „Божанственом комедијом”, представља најдубљи, најмрачнији ниво пакла, где се кажњавају најтежи грехови, попут издаје. У Ђурићевом контексту, девети круг може да симболизује морални и духовни пад друштва или појединаца, али и њихову последњу шансу за искупљење. Ово је алегорија за Балкан, где историја често доводи до екстремних сукоба и трагедија.

Свети краљ: Ова фигура, инспирисана историјским личностима попут Стефана Уроша V или митским идеалом праведног владара, симболизује идеал правде, вере и вођства. Међутим, његов „девети круг” сугерише да чак и светост може бити изазвана или изопачена у временима хаоса, што указује на фрагилност моралних принципа.

Изопачено време: Време у овом роману је нестабилно, пуно преокрета и моралних дилема. Ово је симбол за историјску нестабилност Балкана, где се традиционалне вредности суочавају са модерним изазовима, често доводећи до конфузије и патње.

Велика деветка: Овај концепт може да представља групу људи, идеја или сила које контролишу судбину, али су истовремено оптерећене властитим гресима. То је симбол колективне одговорности и корупције, где нико није потпуно невин.

Заједничке теме у симболици?

У оба романа, Ђурић користи симболе да истражи напетост између индивидуалног и колективног, прошлости и садашњости, као и између морала и реалности. Балкански контекст је кључан – камен, реке, митови и историјске фигуре су симболи који носе тешку, али богату историјску тежину. Његов стил је поетичан и алегоријски, што чини његове романе сложеним, али и дубоко рефлексивним.

Анализа митских елемената у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, открива његову дубоку повезаност са балканским фолклором, хришћанском традицијом и универзалним митским обрасцима. Ђурић користи митове не само као украс, већ и као структуре које обликују наратив, ликове и теме. Ево детаљног прегледа:

1. „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”?

Митски елементи у овом роману су укорењени у балканској усменој традицији и архетипским мотивима:

Породична басна као митски образац: Сама идеја „породичне басне” подсећа на митске приче о пореклу, где породице или народи објашњавају своје корене кроз приче о херојима, боговима или природним силама. Овде Ђурић ствара мит о кући од камена и њеним потомцима, што подсећа на хеленске или словенске митове о земљи и њеним чуварима. Басна такође имплицира моралну лекцију, сличну езопским причама, али са дубљим, локалним културним значењем.

Кућа од камена као света планина или храм: У многим митологијама, камен или планина су симболи стабилности, божанске присутности или везе између земље и неба (нпр. Олимп у грчкој митологији или Света гора у хришћанству). У Ђурићевом роману, кућа од камена може да се тумачи као митски центар света за породицу, место где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност, али и где се боре добри и зли духови (представљени „злим пастрмкама”).

Пастрмке као митска бића: Рибе у митологији често симболизују живот, плодност или опасност скривену испод површине. „Зле пастрмке” могу да представљају митска бића попут сирена или водених духова из словенске митологије (нпр. Виле или Русалке), које маме или прете људима. Оне такође могу да алудирају на идеју карме или проклетства које прати породицу, слично митским причама о породичним клетвама (нпр. Едипова породица у грчкој митологији).

Циклично време: Митски елементи у роману укључују идеју вечног повратка, где историја и митови непрестано поново оживљавају. Ово је уобичајено у митологијама широм света, укључујући и балканске народне приче, где се прошлост сматра живом и утицајном на садашњост.

Ови елементи стварају осећај да је прича дубоко укорењена у колективном несвесном, где се личне драме мешају са архаичним митским структурама.

2. „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”?

У овом роману митски елементи су још израженији, са јасним референцама на хришћанске, словенске и универзалне митске мотиве:

Свети краљ као митски херој: Фигура Светог краља подсећа на архетипски митски херој, попут краља Артура или Светог Ђорђа, који представљају правду, веру и борбу против зла. Међутим, његов „девети круг” уводи елементе трагедије и пада, слично библијским или грчким причама о херојима који греше (нпр. Јуда или Прометеј). Ово ствара тензију између светости и људске слабости, што је чест мотив у хришћанским и балканским митовима.

Девети круг као митски простор: Концепт деветог круга, заузет из Дантеове „Божанствене комедије”, али прилагођен балканском контексту, представља митски простор казне и искупљења. У словенској и хришћанској традицији, број девет често има мистичан значај (нпр. девет хорова анђела), а „круг” указује на цикличност или затвореност судбине. Овај простор је место где се суочавају добро и зло, слично митским подземним световима попут Хада или пакла.

Изопачено време као хаос и ред: Време у роману подсећа на митске приче о хаосу пре стварања света или о времену када боговима прети олуја (нпр. нордијски Рагнарок). Ово „изопачено време” може да симболизује митски тренутак кризе, где се стари ред руши, а нови тек треба да се роди, што је уобичајено у митологијама широм света.

Велика деветка као савет богова или судбина: Ова група може да се тумачи као митски савет или пантеон божанстава који контролишу судбину, слично судбама у грчкој митологији (Мојре) или словенским боговима попут Перуна и Велеса. Међутим, њихова „изопаченост” сугерише корупцију или морални пад, што је такође чест мотив у митским причама о деградацији света.

Заједничке митске теме?

У оба романа, Ђурић користи митске елементе да створи осећај везе између људске историје и вечних, универзалних прича. Балкански фолклор, хришћанство и словенска митологија су кључни извори инспирације, али он их комбинује са личним и историјским наративима. Неки од главних митских образаца укључују:

Херојски пут: Ликови пролазе кроз трансформације и суочавања са унутрашњим и спољашњим демонима, слично митским херојима попут Одисеја или Светог Ђорђа.

Свети простори и објекти: Кућа, река, кругови и краљевства су митски простори који носе симболичку моћ и представљају везу између земаљског и божанског.

Цикличност и судбина: Идеја да прошлост непрестано утиче на садашњост и будућност подсећа на митске концепте попут вечног повратка или кармичке правде.

Ови митски елементи не само да обогаћују наратив, већ и позивају читаоце да размисле о дубљим питањима идентитета, морала и историје.

Анализа словенских митова у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, показује како аутор црпи инспирацију из богате словенске митологије, прилагођавајући је балканском контексту и својим наративним циљевима. Словенски митовима су дубоко укорењени у природи, духовности и друштвеним вредностима, а Ђурић их користи да обогати своје теме идентитета, судбине и моралне борбе. Ево детаљног прегледа:

1. Словенски митовски елементи у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”?

Природа као жива сила: У словенској митологији, природа је испуњена духом – реке, шуме и планине су домови божанстава и духова попут Вила, Лешоја или Воденика. У роману, „зле пастрмке” могу да се тумаче као манифестација ових водених духова, који су у митологији често двосмислени – могу бити заштитници, али и опасни ако се њихова моћ занемари или увреди. Ово одражава словенски однос према природи као нечему што заслужује поштовање, али и страх.

Кућа од камена као света граница: У словенским митовима, кућа или насеље често имају заштитну или ритуалну улогу, повезану са боговима попут Сварога (бога неба и ватре) или Роде (бога породице и плодности). Кућа од камена у Ђурићевом роману може да представља митски центар, сличан словенским светилиштима или местима где се обављају ритуали за заштиту од зла. Камен такође симболизује трајност, што подсећа на словенске веровања у вечност земље и њених духова.

Породична басна и мит о пореклу: Словенска митологија је богата причама о пореклу племена и породица, често везаним за богове или херојске претке. „Породична басна” у роману ехои ове приче, где се породица види као део ширег космоса, са сопственим митовима о стварању и паду. Ово подсећа на митове о првом човеку или првом племену, попут легенди о Сварогу и његовим потомцима.

Духови и проклетства: У словенској традицији, духови предака или природе често утичу на судбину живих. „Зле пастрмке” могу да представљају проклетство или духове који казне породицу због њених грехова, слично митским причама о гневу бога Велеса (бога подземља и природе) када се наруши природни ред.

2. Словенски митовски елементи у „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”?

Свети краљ и архетип божанског владара: У словенској митологији, владари су често видели као посредници између људи и бога, попут Дажбога (бога сунца и правде) или Перуна (бога грома и рата). Свети краљ у роману може да се тумачи као одјек ових фигура, али са хришћанским утицајем (Свети Сава или други светитељи). Међутим, његов „девети круг” уводи елементе хаоса и пада, што подсећа на словенске митове о борби између редоследних божанстава (нпр. Перуна и Велеса) и ломљења космичког реда.

Девети круг и подземни свет: У словенској митологији, подземни свет (управљан Велесом) је место где се налазе душе, али и казне за оне који прекрше природни или божански закон. Концепт деветог круга може да буде адаптација ове идеје, где се дубоки морални и духовни падови казују у митском простору изван обичног света. Ово ехои словенска веровања у постојање више нивоа реалности, од земаљског до божанског и демоничког.

Изопачено време и хаос: У словенским митовима, време није линеарно, већ циклично, са периодима стварања и уништења. „Изопачено време” у роману подсећа на митске ере хаоса, попут времена пре него што је Перун успоставио ред над хаосом Велеса. Ово указује на идеју да је друштво или појединци изгубили везу са природним и божанским редом, што је чест мотив у словенским причама.

Велика деветка као савет или пантеон: Број девет има мистичан значај у словенској традицији (нпр. девет светова или девет хорова духова). „Велика деветка” може да представља митски савет божанстава или духова, попут Перуна, Велеса, Мокоше (богиње плодности) и других, који одлучују о судбини света. Њихова „изопаченост” сугерише да су ови божански редови погођени корупцијом или унутрашњим сукобима, што је такође типично за словенске митове о борби између светлости и таме.

Заједничке теме словенских митова у Ђурићевим делима?

Веза између природе и човека: Словенски митовима наглашавају да су људи део ширег природног и духовног поретка. У Ђурићевим романима, ово се види у односу према рекама, камену и времену, где природа делује као живи сведок и судија људских дела.

Духовни дуализам: Словенска митологија често приказује дуализам између редоследних сила (Перун) и хаотичних (Велес). Ова тензија се огледа у Ђурићевим ликовима и темама, где се добро и зло, светост и пад стално суочавају.

Цикличност и вечност: Словенски митовима виде време као вечни циклус рођења, смрти и поновног рођења. Ово се одражава у Ђурићевим наративима, где прошлост и будућност непрестано преплитају, стварајући осећај митске везе између генерација.

Ритуал и симболизам: Словенски ритуали, попут жртава природи или поштовања предака, утичу на Ђурићеве наративе, где кућа, време и ликови носе симболичку тежину као део ширег космоса.

Закључак:

Игор Ђурић користи словенске митове да створи дубоку, слојевиту основу за своје романе, повезујући балканску историју и културу са архаичним веровањима. Ти митовски елементи нису само декорација, већ кључни део структура који објашњавају људску природу, морал и судбину.

Хајде да упоредимо словенске митове са хришћанским утицајима у делима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”. Ова два система веровања и митологије често се преплићу у балканском контексту, а Ђурић их вешто користи да обогати своје наративе. Ево детаљне анализе:

1. Заједничке теме и разлике између словенских митова и хришћанства у Ђурићевим делима

a) Природа и духовност

Словенски митови: У словенској традицији, природа је света и испуњена духом – боговима попут Перуна, Велеса и Мокоше, као и мањим духовима попут Вила и Лешоја. Природа у Ђурићевим делима, попут река са „злим пастрмкама” или куће од камена, одражава ову идеју да је земља жива и да утиче на људску судбину. 

Хришћанство: Хришћанство, с друге стране, гледа на природу као на Божије стварање, али не приписује јој божанску суштину. У Ђурићевим романима, хришћански елементи, попут Светог краља или идеје искупљења, сугеришу да природа служи као позорница за божанску драму, а не као самостална сила. На пример, кућа од камена може да се тумачи и као хришћански симбол стабилности вере, али без активне митске улоге коју има у словенству.

Упоредо: Ђурић спаја ове две перспективе, стварајући напетост између паганске (словенске) идеје да природа има сопствену моћ и хришћанске идеје да је све под Божјом контролом. Ово се види у „злим пастрмкама”, које могу бити и митски духови и хришћански симбол искушења или зла.

б) Херој и морал

Словенски митови: Словенски хероји, попут оних повезаних са Перуном или Велесом, често су амбивалентни – они су храбри, али могу бити и осветољубиви или хаотични. У Ђурићевим делима, ликови попут потомака куће од камена или чланова „велике деветке” носе ову амбивалентност, где су и хероји и жртве своје судбине.

Хришћанство: Хришћански хероји, попут Светог краља у роману, базирани су на идеалу жртве, искупљења и борбе против зла у име Бога. Овај идеал је јаснији и морално бинарнији – добро против зла, светост против греха. У „Деветом кругу”, Свети краљ представља хришћански идеал, али његов пад у „девети круг” уводи елементе трагедије сличне библијским причама, попут пада Адама или Јуде.

Упоредо: Ђурић ствара дијалог између ове две визије херојства. Словенски хероји су више везани за природу и цикличност, док су хришћански хероји фокусирани на линеарни пут ка спасењу. Ова тензија се види у ликовима који се боре између паганских инстинката и хришћанских идеала, што је типично за балканску културу где су ове две традиције историјски коегзистирале.

ц) Време и судбина

Словенски митови: Време у словенској митологији је циклично, са поновним рођењем и обновом природе. Ово се одражава у Ђурићевим делима кроз идеју да прошлост стално утиче на садашњост, попут „породичне басне” или „изопаченог времена”.

Хришћанство: Хришћанство гледа на време линеарно – од стварања до краја света и последњег суда. У Ђурићевим романима, хришћански елементи, попут идеје о казни у „деветом кругу”, подсећају на есхатолошке (крајовске) теме, где се судбина решава коначно, а не циклично.

Упоредо: Ова разлика ствара динамику у Ђурићевим наративима – словенска цикличност сугерише да се историја понавља, док хришћанска линеарност нуди наду у трансценденцију и спас. Ово је посебно јасно у „Деветом кругу”, где „изопачено време” може да се тумачи и као словенски хаос и хришћански пад од милости.

д) Симболи и ритуали

Словенски митови: Симболи попут камена, река и бројева (нпр. девет) имају магичан и природни значај. У Ђурићевим делима, ови симболи су везани за ритуале заштите, попут оних у кући од камена.

Хришћанство: Хришћански симболи, попут круга (као симбола вечности) или краља (као Христовог представника), имају духовни и морални значај. У романима, ови симболи, попут Светог краља, указују на ритуале молитве, покајања и жртве.

Упоредо: Ђурић спаја ове симболе, стварајући хибридну митологију где словенски и хришћански ритуали коегзистирају. На пример, кућа од камена може да буде и словенски светилиште и хришћански храм, док „зле пастрмке” могу да представљају и паганске духове и хришћанске демоне.

2. Конкретни примери из романа

У „Време злих пастрмки”, породична басна комбинује словенску идеју о духу места (генус локи) са хришћанском идејом о греху и искупљењу. „Зле пастрмке” су и митски духови и хришћански симбол искушења, што показује како Ђурић спаја ове две традиције.

У „Деветом кругу”, Свети краљ је фигура која подсећа на хришћанске свете краљеве попут Светог Стефана, али његов пад у „девети круг” ехои словенске митове о борби између Перуна и Велеса, где ред и хаос су у сталном сукобу.

3. Културни контекст

На Балкану, словенска митологија и хришћанство су се вековима преплитали, посебно након хришћанизације Словена. Ђурић ово користи да створи наративну напетост – његови ликови и симболи су заробљени између паганских корена и хришћанских идеала, што одражава ширу културну реалност региона. Ова синтеза чини његове романе јединственим, јер они нису само литерарна дела, него и рефлексија дуге историје духовних трансформација.

Закључак

Упоредо са словенским митовима и хришћанством, Игор Ђурић ствара богат мозаик у коме се природна магија сусреће са божанском правдом, цикличност са линеарношћу, а херојство са жртвом. Ова два система се не искључују, већ допуњују, стварајући дубоку, слојевиту митологију која одражава комплексност балканске идентитета.

Хајде да детаљније анализирамо симболе у романима Игора Ђурића, „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, фокусирајући се на њихов значај, контекст и улогу у наративу. Симболи су кључни за разумевање Ђурићевог стила, јер они нису само украс, већ носиоци дубоких тема и значења.

1. Симболи у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”

a) Кућа од камена

Опис и контекст: Кућа од камена је централни симбол романа, представљајући породични дом, корене и историјско наслеђе. Она је чврста, непомична, али и тешка, што указује на двоструку природу стабилности и оптерећења. 

Значење: 

Стабилност и трајност: Камен симболизује вечност и непроменљивост, али исто тако може да буде хладан и непокретан, што сугерише затвореност или неподељивост прошлости. Ово одражава балканску културу, где традиција може бити и благослов и терет. 

Породични идентитет: Кућа је метафора за породицу као јединицу која носи историју, сећања и тајне. Она је место где се сусрећу генерације, али и где се боре духови прошлости и садашњости. 

Митски елемент: У словенској и хришћанској традицији, камен често има свету улогу (нпр. као темељ цркве или светилишта). Овде, кућа од камена може да се тумачи као митски центар света за породицу, место где се одвијају ритуали и сукоби.

Улога у наративу: Кућа од камена служи као оквир приче, око кога се врте породичне драме, митови и моралне дилеме. Она је и заштитник и затвор, симболизујући како породица чува своје вредности, тако и како је заробљена у циклусу повреда и грехова.

б) Зле пастрмке

Опис и контекст: Ове рибе, које дају наслов роману, су мистериозне и опасне, скривене у рекама или водама близу куће од камена. Иако су део природе, означене су као „зле”, што указује на њихову двосмисленост. 

Значење: 

Искушење и опасност: Пастрмке могу да симболизују скривене претње или моралне дилеме које породица игнорише. Ово подсећа на библијске или митске мотиве, попут змије у Рају, али и на словенске водене духове који обећавају, али и прете. 

Природа и хаос: Као део реке, пастрмке представљају силу природе коју човек не може потпуно контролисати. Оне су знак да природни ред може бити и леп и смртоносан, што је типично за балканску митологију. 

Породична клетва: Ове рибе могу да представљају проклетство или трауму која пролази кроз генерације, слично митским причама о освети духова или божанстава.

Улога у наративу: „Зле пастрмке” су катализатор конфликта, подстичући ликове да се суоче са својим страховима и грешкама. Оне су симбол који повезује индивидуалне приче са ширим митским и историјским контекстом, показујући како природне и људске силе делују заједно.

ц) Породична басна

Опис и контекст: Овај концепт подразумева причу или мит о пореклу породице, испричано у стилу басне, са моралним лекцијама и алегоријама. 

Значење: 

Морал и учење: Као и класичне басне, ова прича носи поруку о добру и злу, често са иронијом или трагедијом. Она подсећа на езопске или словенске приче, али је прилагођена породичном контексту. 

Колективна меморија: Басна симболизује како породице и народи стварају приче да објасне своје постојање, често идеализујући или мистификујући прошлост. Ово одражава балканску традицију усмене књижевности. 

Фикција и реалност: Басна указује на границу између истине и измишљености, сугеришући да су породичне приче и историја често измешане са митом.

Улога у наративу: Породична басна је оквир приче, али и њен предмет – ликови у роману живе у сенци ове приче, покушавајући да је промене или побегну од ње, што ствара драматичну напетост.

2. Симболи у „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”

a) Девети круг

Опис и контекст: Овај симбол, заузет из Дантеове „Божанствене комедије”, представља најдубљи ниво пакла, где се кажњавају најтежи грехови. У Ђурићевом роману, он је место моралног и духовног пада, али и могућности искупљења. 

Значење: 

Казна и судбина: Девети круг симболизује крајњу тачку моралног деградирања, али и последњу шансу за суочавање са грехом. Ово одражава хришћанску идеју о паклу, али и словенску веру у подземни свет Велеса. 

Цикличност и замка: Круг указује на вечни циклус греха и казне, што подсећа на митске концепте попут карме или судбине у балканској култури. 

Духовна борба: Овај симбол представља борбу између добра и зла, светости и хаоса, што је централна тема романа.

Улога у наративу: Девети круг је и метафора и физички простор где се одвијају кључни догађаји. Он подстиче ликове да се суоче са својим унутрашњим демонима, стварајући драматичну кулминацију.

б) Свети краљ

Опис и контекст: Ова фигура представља идеалног владара, комбинујући елементе хришћанских светитеља и митских хероја. Међутим, његов пад у девети круг уводи трагедију. 

Значење: 

Правда и вера: Свети краљ симболизује идеал правде, вере и вођства, сличан библијским краљевима попут Давида или хришћанским светитељима. 

Пад и слабост: Његов пад указује на људску рањивост и моралне дилеме, што је универзални митски мотив. 

Балкански контекст: Овај симбол одражава историјске фигуре попут Стефана Уроша V, али и митске идеале праведног владара у словенској и хришћанској традицији.

Улога у наративу: Свети краљ је кључни лик који носи симболичку тежину – он је и херој и трагични протагонист, чији пад отвара питања о моралу, власти и судбини.

ц) Изопачено време

Опис и контекст: Време у роману је нестабилно, хаотично, са преокретима и моралним дилемама. 

Значење: 

Хаос и промена: Ово указује на ломљење традиционалног реда, што подсећа на митске ере хаоса пре стварања света. 

Судбина и историја: Време симболизује како прошлост утиче на садашњост, али и како се људи боре да промене своју судбину. 

Морална криза: „Изопачено” време одражава морални и духовни пад друштва, слично библијским или митским причама о деградацији.

Улога у наративу: Овај симбол ствара атмосферу неизвесности и драме, подстичући ликове и читаоце да размисле о времену, историји и одговорности.

д) Велика деветка

Опис и контекст: Ова група ликова или сила контролише судбину, али је оптерећена корупцијом и моралним падовима. 

Значење: 

Власт и одговорност: Деветка симболизује колективну моћ, али и њену слабост, што подсећа на митске савете божанстава или хероја. 

Број девет: У многим традицијама, укључујући словенску, девет има мистичан значај (нпр. девет светова или духова). Овде указује на комплетност, али и на хаос. 

Корупција: „Изопаченост” деветке симболизује морални пад и борбу између добра и зла.

Улога у наративу: Велика деветка је антагонистичка сила, али и огледало за главне ликове, показујући какве су последице власти и амбиције.

Закључак

Симболи у Ђурићевим романима су мултидимензионални, носећи слојеве значења од личног до митског и историјског. Они повезују индивидуалне приче са ширим културним и духовним контекстима, стварајући богат, алегоријски наратив.

Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

ЈОВАН СТАНИСАВЉЕВИЋ ЧАРУГА

 

Пише: Игор Ђурић

*

Хајдучија је, изгледа, дубоко укорењена у свесном и несвесном (национално несвесном?) бићу српском, започињући врло рано у средњем веку, продуживши своје постојање кроз, готово, читав период турског ропства, преко српских устанака у XIX веку, а онда и у XX веку, у току Другог светског рата. Хајдуци нису били само Срби који су устајали против стране освајачке силе, већ и против стварног или само од Срба набеђеног насиља чињеног народу од сопственог владара.

Владета Јеротић

*

Овом причом нећу ништа ново рећи али ће прича бити свакако моја!

Догодине ће се навршити сто година од како се Чаруга заљуљао на конопцу и пуних тринаест минута испуштао душу под будним очима џелата и 3000 гледалаца, у дворишту осијечке казнионице. На православном гробљу, у том истом Осијеку, на гробу Јовином, веле, увек је било свеже засађеног цвећа. Новинари и градске власти постављали су заседе да сазнају ко сади то цвеће али никада нису успели да сазнају. Легенда дуже живи од обешеног.

Још осамдесетих година прошлог века, као средњошколац, дошао сам у додир са текстовима једног од наших највећих новинара Предрага Милојевића, што кроз текстове и фељтоне у Политици, што преко његових књига. Човек који је током свог дугог и плодоносног живота био на „ти“ са историјом, који је у својој каријери сусретао Хитлера, Мусолинија, Черчила, Ајхмана и многе друге, био ми је, на почетку моје читалачке каријере, веома интересантан.

Тако сам, читајући Милојевића који је новинарски подучавао младе колеге да није вест када пас уједе човека већ кад човек уједе пса, по први пут прочитао и текстове о горском тићу, харамбаши, револуционару и бандиту, Јови Станисављевићу, породично званом Чаруга. То ме је дојмило (што би рекли Чаругини земљаци) али и прошло. Прочитао па заборавио. То је било време када су мене неке друге „чаруге“ интересовале, баш као што их је и Јово волео.

Поновно интересовање за славонског Робина Худа пробудило се у мени после гледања одличног филма Рајка Грлића просто названог Чаруга. Много пута сам гледао тај филм. И никада ми није досадан.

Уочи грађанског и верског рата који ће ускоро букнути, 1991. године, када је мржња међу народима СФРЈ достизала свој врхунац, снимљен је филм о Србину рођеном у селу Баре, близу Осијека. Чаругу је маестрално одиграо Иво Грегуревић, уз изванредну глумачку екипу (Петар Божовић, Давор Јањић и прелепа Ена Беговић). Сценарио за филм је урађен на основу књиге и позоришне представе (1976) које је написао Иван Кушан.

И данас, кад год погледам филм, уживам у чувеној реплици коју Чаруга (Грегуревић) изговара на питање Ене Беговић (Свилене) „шта видиш на мени, зашто ме желиш?“:

- Па чиста си, јеби га! – одговара Иво у улози Чаруге.

У филму је Чаруга приказан као интелигентан и симпатичан бандит који кокетира са комунизмом и револуцијом како би лакше дошао до пара и пичке. Црвени Божо је у филму виђен пре као комични лудак него као фанатик идеологије, а он је, уистину, стварно желео да кроз револуцију успостави совјетску власт у Краљевини СХС. Божа Црвени је стигао из Русије задојен идејама Маркса и Лењина и био је типичан комуниста и бољшевик.

Он и Чаруга, ово је већ историја  а не филм, заједно пишу програм Кола горских тића који је говорио о послушности и поштовању према вођи а казна за све преступе је углавном била смрт (што је Чаруга неколико пута и искористио, посебно одреднице Хајдучког закона, којег су упоредо написали).

Устројавамо Коло горских тића ради освете буржоаско-капиталистичкој партији, те ради зулума њихових слугу – дрске жандармерије, која не признајући законе врши најгори терор на народним масама – стоји у том револуционарном програму.

Елем, игром случаја поново ми је дошла у руке књига Предрага Милојевића (Био сам присутан) па ме је Чаруга наново заинтересовао. Узех да мало подробније проучим живот и дело чувеног одметника.

Ко је био Јово Станисављевић Чаруга?

Рођен у поменутом селу Баре 1897. године а обешен у Осијеку кад је имао тек 28 година (и силним животом иза себе), 1925. године. Иако се родио у богатој породици узгајивача говеда, рано је отишао из куће, учио занат у Осијеку, најзад, стигао је и Велики рат и он је био регрутован. Рат му није пријао па је убио наредника, фалсификовао документа и дезертирао (као што се види не класично него са папирима). При повратку кући је, веле, убио швалера своје девојке, а потом и сеоског кнеза, ухваћен, осуђен, побегао из затвора Сремска Митровица. Прикључио се одреду (банди) званој Коло горских тића којим је командовао Божа Матијевић звани Црвени Божо. Било је то време такозваног зеленог кадра, када су дезертери из аустроугарске војске кријући се по шумама (отуд назив) пљачкали и проглашавали црвене републике где год су стигли. Убрзо Божа гине а Чаруга преузима горске тиће. Живео је, потом, двоструким животом: дању и зими био би богати трговац, ноћу и лети био је хајдучки харамбаша. Убио је много људи и опљачкао силне новце. Најзад, долијао је и био обешен. То би, укратко, била Чаругина биографија.

Али, о Чаруги се не може баш укратко.

Предраг Милојевић је, као дописник Политике, присуствовао крају суђења и извршењу смртне казне над Чаругом. Процес је иницијално пратио новинар Добрица Кузмић (који је наговарао Чаругу да напише мемоаре а овај је вече пред вешање рекао Милојевићу „да, ето, неће имати времена за то“) али је решио да гурне у ватру младог колегу па је Милојевић отишао пут осијечког суда.

Милојевић вели да су из редакције Политике инсистирали да покуша да сазна од Чаруге о његовом, наводно, закопаном благу. Овај је помало двосмислено тврдио да га нема, па је и мит о Чаругином закопаном благу наставио да живи.

Милојевићу је било дозвољено да буде са Чаругом ноћ пред вешање и на сам дан егзекуције. На питање „да ли жели свештеника?“ у недоумици и равнодушно је пристао. Потом је њему дошао православни а Прпићу Великом католички свештеник. Претпоставља се да се Прпић пред вешање и одрекао Чаруге на наговор свештеника а у циљу покајања.

Милојевић пише да је Чаруга са својим тићима оперисао по Славонији и Лици (други тврде и по Срему). Људи су се плашили Чаруге али су га и волели. Носио је ореол романтичног хероја и борца против државе и власти. У тренутку хапшења горски тићи су бројали, поред Чаруге, 13 људи.

Суђење том Србину и православцу трајало је годину дана. Рекосмо, осуђен је на смрт и обешен. На душу му је стављено много тога: пљачке, убиства (11) и силовање (у истрази је признао 28 злодела а суд да би га што пре обесио није хтео да губи време те многе злочине није ни приказао). За време суђења се свакако држао, од негирања до потпуног признања али му је највише било стало да докаже да није силовао, што је на крају и успео.

Милојевић затим наводи да је у судницу долазио елегантно одевен и да је све време кокетирао са публиком у којој је било много жена. Током судског процеса се трудио да буде духовит, желео је да покаже да се не плаши па је често засмејавао публику.

Пре него је ухапшен, живео је у Винковцима под именом Никола Дрезгић, представљајући се војним лиферантом. Играо је карте и пио са полицијским и војним главешинама. Када је ишао швалерацију представљао се као Миле Барић. Управо када су се код неких људи измешала та два имена са истим човеком, Чаруга је долијао.

Стало му је до имена и мита о њему па је када се појавио неки Раде Ратковић који је пљачкао сиротињу представљајући се као Чаруга, прво писао полицији да га ухвате јер каља његово име а када ови то нису учинили лично га је пронашао и убио.

Како Милојевић пише, у тим последњим данима свога живота Чаруга се ругао и суду, и смрти. Док су га водили на губилиште певао је:

Сиви тићи соколићи...

А са омчом око врата изговорио је реченицу која га је одвела директно у мит:

- Збогом народе, Чаруга путује!

Жандарм (полицајац) Јагош Перовић, онај који је ухапсио Чаругу (Борис Рашета у својој књизи наводи друга имена и њега не помиње), дочекао је дубоку старост у Винковцима. Осамдесетих година прошлог века пронашли су га новинари и он је њима у перо говорио о Чаруги. Рекао је да је Чаруга био „лукав и опрезан“, представљао се лажно као војни лиферант па је и он лично често седео у кафани с њим. Ухапшен је, говорио је Перовић, грешком поштара који је однео писмо код погрешне Манде Смолчић (Божица Манда Смолчић, која је била његова љубавница). Заскочили су га пијаног у стану љубавнице иако да скоро никада није пио алкохол (волео је сок од малине). Ето још једног доказа о штетности алкохола.

Борис Рашета је написао књигу Чаруга – балкански Робин Худ (за хрватско тржиште Чаруга – Легенда о Робину Худу). Он је проучио судске списе и огромну литературу која постоји а везана је за Чаругу. Рашета каже за Чаругу да је био мајстор театралних егзалтација... маштовити одметник који је био глумац, лакрдијаш, човек са хиљаду лица и свако је било уверљиво... Кључ Чаругиног успеха, пише Рашета, лежи у чињеници да је Чаруга једном ногом био у политици... он је користио мржњу најширих слојева према богаташима, што је била подлога неке врсте предкомунизма... Према Рашети, Чаруга није био господар својих нагона и био је лишен смисла за реалност... Код Чаруге најчешће видимо карневал, настојање да фасцинира свет, хедонизам, еротизам, себичност, инструментализам, бруталност...

И дан данас постоје подељена мишљења о томе ко је и шта стварно био Јово Станисављевић. За неке је био обичан разбојник и убица (што је и био), за друге он је био романтични осветник и борац за малог и сиромашног човек (што је упитно али не посве неутемељено).

Чињеница је да су га сељаци волели и помагали га и да је он знао да према њима буде широке руке. Дакле, донекле, био је славонско-српско-балкански Робин Худ (али је био и Робин Уд, према Кушану). По природи свога посла он и није могао пљачкати сиротињу која нема бог зна шта.

(Али, зашто Робин Худ? Због чега не би био Хајдук Вељко? Писао је 'ајдучки кодекс, обојица су потицали из богатих српских сточарских породица, жељни славе и пажње, гиздави заводници, бећари. Ниједан од њих није трпео ауторитете, обојица су хајдуковали и били велики миљеници жена, свак за себе вечити медијски бренд, песмом опојани и митом још живим).

Он је, у неким периодима и како му је одговарало себе сматрао револуционаром и комунистом. Симптоматично је, рецимо, где и када Чаруга подсећа на ријалити криминалце са краја прошлог века, па је међу својом бандом ширио фаму о томе како он није разбојник већ ради за министарство и полицију (за „службу“, данашњим жаргоном речено). У неким писмима Чаругиним, послатим полицији, провејава чак и нота патриотизма па он наводи да се он бори против оних који су проти нашој држави. Изгледа, ипак, да му је до националног било најмање стало али то није било довољно да се и таква питања не покрену у Хрватској. Иако је Коло горских тића био вишенационално. Видимо, на пример, да аутор једне од књига о Чаруги опрезно избегава у наслову атрибут балкански када је у питању издање за хрватско тржиште.

Наиме, Рајко Грлић, аутор поменутог филма, изјавио је за Слободну Далмацију 2010. године да су у Хрватској за филм Чаруга говорили да је „четнички“. После су, додуше, мишљење променили. О филму. Мишљење о Грлићу и Чаруги, изгледа да се није много променило.

Због чега би тај филм назвали четничким када је то један вестерн препун хумора и ироније? Ја мислим само из једног јединог разлога: Чаруга је био Србин. Јер затуцаност нема границе у тражењу непријатеља чак и тамо где их сигурно нема.

Грлић на неком другом месту говори о томе како је сценарио на Телевизији Загреб одбијен са образложењем да приказујући Чаругу заправо причају о Титу. Касније је и због тога филм нападан. Грлић је на то одговорио да све наше вође, мање више имају исту нарав и понашање.

И заиста, упечатљива је сцена из филма, која даје за право идеолошкој комисији тадашње загребачке телевизије. У шуми је логор, у логору шатор а у шатору Чаруга (Вођа) јебе док тићи напољу слушају шта се тамо ради. Један од одметника каже:

- Народ ћути а вођа јебе!

О сличном догађају за време Другог светског рата може се прочитати из неких књига о томе како је Тито у шатору „диктирао“ Даворјанки па су другови из штаба и пратње морали да упозоре друга Старог да буду мало тиши.

Мада, ако ћемо право, има сличности између Јове Станисављевића и Јосипа Броза, између Тита и Чаруге. Обојица су волели да се лепо и кицошки облаче, направили су од својих суђења ријалити шоу, крили се од власти и живели под лажним и туђим именима, били су војници монархије и њихове јединице су ратовале у Србији, најзад, обојица су били по струци бравари. Волели су скупе ствари и раскошан живот. И, да се Чаруга одметнуо нешто касније те досегао догађаје који су уздигли Тита, можда би и он од бандита постао револуционар?! Јер, када су потом, комунистички идеолози могли Матију Губца показивати као револуционара а што то не би могао бити и Јован Чаруга?!

Грлић је Чаругу описао следећим речима: он је био побуњени егзибициониста, био је велики вођа, јебач, лопов и зајебант!

Али није био оптерећен нацијом и вером. То се из његовог живота види. Хрватско-српске поделе њему очигледно нису биле важне, а како примећује Рашета, то је раздобље у којем хрватско-српски односи још нису били затровани.

Чаругин ће надимак касније понети многи четници и усташе, али ниједан партизан: Робин Худ није био популаран на левици с којом је делио само космополитизам, пише Рашета на 144. страни своје књиге.

На крају, највећу штету на суду нису му нанели ни Срби, ни Хрвати, већ Цигани којима је учинио велико зло.

Чувар у затвору Анте Шарић који је водио дневник о Чаруги написао је:

На питање зашто је приступио Колу горских тића рекао је да је то учинио из патриотских разлога, јер се осећао национално освешћеним Србином и заклетим непријатељом Аустријанаца.

То је ипак била само још једна улога и егзибиција коју је Чаруга извео у својим ријалитију. Рекли смо да му је било свеједно када су га питали да ли да дође свештеник, пред вешање. На дан вешања, кад је изашао из зграде и кренуо према вешалима, ноншалантно се обратио свештенику који га је чекао на вратима:

- Како иде, попе?

Јесте, тражио је да буде обешен у народној ношњи (нису успели да је пронађу) али је то, мислим, више био породични а мање етнички захтев и чин. Најзад, мислим, нисам сигуран да се у Славонији сељаци и нису много разликовали по ношњи коју су носили.

По ономе што се може о њему прочитати, ипак, није много држао до вере и нације. Он није трпео ауторитете а то је супротно од онога што црква и држава траже од верника и грађанина.

Сад, да се вратимо на претходне дилеме. Неко ко је убијао људе због пљачке не може бити револуционар, као што исто тако неко ко је помагао сиротињу не може бити само разбојник. Па ми смо на челу државе имали разбојника који се представљао револуционаром. Револуционари су много више убили и опљачкали од разбојника.

Вероватно је Чаруга био од свега речено понешто. Тешко и затегнуто му се може приписати револуционарна идеологија али му се још теже може одрекнути да је пљачкао и убијао људе.

Чаруга је, мишљење је неподељено, био прва ријалити звезда на овим просторима. Новине су биле препуне прича о њему, он је дизао тираж новина, гарантовао зараду од књига. Владала је помама и хистерија над његовим ликом и делом, поготово код жена. Када је обешен, стампедо обожаваоца је кренуо ка вешалима. Делићи конопца којим је обешен су продавани по високој цени.

Његове пљачке имају нечег филмског у себи: преобучени у жандарме ишли су на унапред одређена места. Пљачкају богаташе које народ мрзи а Чаруга се труди да свуда остави своју „подсетницу“ у виду неког чина који ће бити запамћен. Он се не крије, на крају увек каже „Чаруга је био овде“. Он не трпи лажне Чаруге који му отимају славу. Иако је био крволочан и неосетљив он је знао извести пљачку са стилом, уз врло отмене и духовите опаске.

Он пише писма полицији и новинама. Потписивао се као Капетан Чаруг. Њему је стало до форме која ће раздвојити од обичног бандита. Марија Јурић Загорка о њему пише као о демократи а Политика је писала да он ради за Троцког.

Он је попут највећих медијских звезда од свог живота, суђења и смрти направио ријалити шоу. За време суђења његова ћелија је била пуна ђаконија, писама и цвећа које су му слале обожаватељке. Академски сликари долазе у ћелију да праве његов портрет. Ноћ пред смрт он седи са новинарима. За његово вешање су се продавале улазнице а самом чину егзекуције је присуствовало 3000 људи, жена и деце. Тражила се карта више.

О њему су писане и пишу се књиге, певају се песме, снимају се филмови, раде докторске дисертације, постављају позоришне представе. Михиз га помиње на првој страни своје Аутобиографије о другима. Био је и остао је звезда. И то зато што је он тако хтео и трудио се да створи и одржава слику и мит о себи. Он је свој шоу, своју представу, играо до последњег трена, до смрти. И наставио да игра и после смрти. Знао је он то. Тако је желео.

Таштина му је дошла главе. Волео је себе више од других!

Како једном рече Чаруга:

- И најдужој кобасици нађе се крај!

Тако је стигао и крај овој (мојој) причи!

*

Литература:

Предраг Милојевић, Био сам присутан;

Борис Рашета, Чаруга – балкански Робин Худ;

Википедија;

Политика;

Новости;

Документарни филм: Чаруга огледало времена;

Играни филм: Чаруга;

ТВ Новости;

Слободна Далмација.