ДРОН: НОВИ БОГ РАТА!

 

У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике генералштабова британске армије написао:

Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени тенкови!

После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година, Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија или зрна која лете.

Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће ратовања започиње следећеом реченицом:

Сва ратна вештина темељи се на обмани!

У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада се, мање више, све зна и види!

Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија (правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и праћење рата у Украјини.

Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач (диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.

Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту (рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања. Контрадикторно али истинито.

У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се у синергији новога и старога.

Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.

Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби (лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење истих.

Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.

Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.

Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са много бољим ефектима.

Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у шуми, уз помоћ џојстика.

Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону (некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити, пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да преживљавају у дивљини.

Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је. Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО системе.

Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.

Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине и хиљаде дронова који коштају по 10.000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!

Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало. Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре.  Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.

Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.

Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!

Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и то већ раде на Арматама и СУ-57.

Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати податке и бранити се.

Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова

Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен за руковање дроном и да поседује исти.

Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како онеспособити непријатељске летелице.

Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије попримити већ за две деценије.

Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола. То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно само у циркусу.

Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.

У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила). Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве јефтинијих беспилотних летелица које су устању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.

Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И: потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и све то, што се сада тражи и узима колико год га има.

Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста дронова.

Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу. Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа. О Орешнику не треба посебно ни говорити.

Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.

Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и артиљеријска зрна.

Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.

Постоје гранични периоди људске цивилизације када су се дешавале историјске промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.

Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.

До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену земљу!

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!

Пише: Игор Ђурић

Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.

Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!

Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!

        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!

        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.

        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).

         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.

 

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 Пише: Игор Ђурић

Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.

Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*