Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

Приказивање постова са ознаком ućk. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ućk. Прикажи све постове

четвртак, 27. фебруар 2020.

UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC




We still haven't regained consciousness of what has afflicted us with our refuge and already, after twenty or so days, gloomy and terrible news started to reach us from the place we have left behind. A certain number of our relatives and neighbors did not want to leave Istok behind. They relied on the fact that they haven’t inflicted any harm on anyone and that they don’t have anything to fear, considering the fact they’ve spent their entire lifespan working and living honestly. It is hard to say what actually happened there, except for one irrefutable fact: most of them were slaughtered mercilessly and brutally. A small number of witnesses that survived what was happening over there weren’t reliable in their testimony because their perspectives were restricted, they didn't have the liberty of moving freely and they lived in great fear. One of the survivors told me that the rampage in the city began after only a couple of days, the houses were raided and burned, shots were fired and screaming was heard all around.


Eye-witnesses claim that, in those first few weeks, the Italians from KFOR didn’t even stop in Istok: they would chase by in their battle vehicles in top speed and rushed to go back to their base. The Spaniards, who should’ve taken responsibility for Istok, arrived late, and in the beginning only took care of their own security (to be honest, that’s what they also did later). After all, they were running some sort of negotiations with the remaining Serbs about their transfer to safety. It was too late for that. In that time, the terrorists could do whatever they wanted. The Gorioc Monastery was saved because it was on the military-technical agreement list and the NATO forces occupied it in the first couple of days, thus preserving it. "Sveti Petar i Pavle” church in the center of Istok wasn’t as fortunate: it was burnt down together with the residence then and again on March 17, 2004.










         The witness I speak about stopped by the house of Stanoje Ljušić before departing, where he saw Stanoje, Radoje Vulic (Vulić), Misko Vulic, Stanica Vulic, Petar Djuric (Đurić) and Djurdja Vulic for the last time. He could not see Mikailo Vulic because he was lying in the house in a death rattle. He was told then that Stanoje managed to arrive at the Istok police station, which was already occupied by members of UÇK (KLA), and that he was told it was best for the remaining Serbs to gather in one place, so they can guard them with ease. The ones gathered at Stanoje’s house were discussing that day about where to bury Mikailo, who was dying. They agreed they would do it in the yard of the house after they've wrapped him up in a blanket. One of the Albanians that found himself in the vicinity of the dire house said only: that it was horrible, the cries for help and screaming along with the howling of the murderers was heard, and after that, the house was burnt down".




         Other victims from Istok were murdered individually, how and where they were found at the moment. One of the witnesses later stated that he saw corpses of Serbs on the market place along the mosque wall. It is evident that Ljubomirka Đurić wasn’t in the house with the rest of the Serbs because her apartment was located in the center of the city. It is most likely that she did not even leave the apartment, where she probably met her executioners. The stories that state that she was thrown from the terrace of her apartment (fifth floor) are unreliable because there is a small possibility that she was carried to the cattle market afterwards. The body was found in the river, with the poor woman being massacred with multiple knife stabs.






         The sons of Filip Milosavljevic (Milosavljević) and above mentioned Ljubomirka carry heavy scars on their souls and bitter memories. They wanted to annihilate them throughout the entire continuance of their family. In 1979, an Albanian man walked into the office of Dubrava Company’s director and emptied an entire gun clip into the chest of Filip Fica Milosavljevic, their father. Only God rescued him from certain death. The projectiles from Zastava M57 (tetejac-aunty) were so powerful that they penetrated through his entire body and that’s what saved him. What was started then was finished a couple of years later. Their mother Ljubomirka, a quiet and humble woman, guilty or obliged to no one, suffered only because she stayed in her hometown, in her apartment, because she was Serbian and because she was a mother. She was guilty of nothing else and it was not enough for the villains to murder her, but they stabbed the poor woman as much as they could, apparently even after she was already dead. A similar faith came upon Radoje and Mikailo Vulic, as well. Radoje Vulic, when he was 14, in 1941, had his soles cut with a knife by the Albanians from the Redzaj family. In 1999, he was murdered by the members of UÇK (KLA - Kosovo Liberation Army). Mikailo Vulic was wounded on November 16, 1944. Istok was „liberated” the next day. He too was murdered in 1999. My relative Petar Djuric is among the murdered people as well.






About the faith of Ljupka – Ljubomirka, about the final outcome, today we know the following: she was slaughtered at the end of June or at the beginning of July in 1999. However, about how she has spent her last days of life, when she was kidnapped and who slaughtered and massacred her, almost nothing is known or isn’t known for sure. It is known that she was taken and murdered at the former cattle market in Istok, on the same spot where the Partisans once shot the former mayor of the Istok municipality and commander of the Istok Chetnik squad Radovan Rale Vulic, together with Stale Krstic (Krstić) and Radomir Pumpalovic (Pumpalović).






The attached photos speak of the manner this woman’s life was ended. They were given to me, alongside the permission to publish them, by her son Gavrilo. On them, the investigation of at least three bodies is seen, from which one was probably the body of Ljubomirka Djuric (Đurić). (Five days after publishing this article a close relative who recognized the personal things of Ljubomirka Djuric: the ring and the keychain, reached out to me). According to those photos, UNMIK apparently found the body, performed the investigation and that’s where it all ended. After all this time, her sons still don’t know what happened to the body of the unfortunate woman. It is incredible that after 18 years every track is lost, even though it is evident and cannot be stated that the victim is missing or that nothing is known of her faith. Until this day, today, no one is being prosecuted for this and many other crimes.






UN Human Rights Advisory Commission on September 12, 2012, with the members Marek Nowicki, Paul Lemmens and Christine Chinkin, by the subject no. 163/09, and answering to the appeal filed by Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, on April 8, 2009, in which he “complains about the lack of proper criminal investigation”, unanimously “proclaimed the appeal admissible”. The same board, which was in session from December 9 – 14, 2014, to the appeal of Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, „stated that UNMIK could have done a more thorough investigation“. A few days later, in the presented document, the board consisting of Marek Nowicki, Christine Chinkin and Françoise Tulkens, to the same appeal state that „the appellant stated that in 1999, with the date not marked, perpetrators of Albanian nationality kidnapped Mrs Ljubomirka Đurić from her apartment in Istok”.






         The investigation was opened with the first document being entered on April 2, 2001, but it didn’t provide almost any results regarding the case of Ljubomirka Djuric. What is interesting is that the investigation presented here is mentioned nowhere. They speak about searching for the grave of the unfortunate woman while it is more than obvious that UNMIK themselves buried the body. It is not until January 2005 that an Albanian witness appeared and claimed that he spoke to D.K., who said to him that she is moving to the apartment of Ljubomirka Djuric, and he testified that the two spent their last days there and that they were murdered together. The cattle market is mentioned as a possible execution/crime scene. The witness is no longer mentioned. The board states “that investigative actions in the case of Ljubomirka Đurić were not performed extensively as in other cases, and that such passivity and omission of the UNMIK police led to the loss of potential evidence”, and concludes: “that there was a violation of the procedural commitment in accordance with article 2. of the European Convention on Human Rights”.




         This is everything concerning the investigation. It can be understood, although it is hardly understandable, since an entire army of soldiers, police officers and investigators came to Kosovo and Metohija after our retreat, that any trace of someone was lost, that there is simply no evidence about the whereabouts of a missing and murdered person’s remains. The proportions of suffering are especially horrific for the families who suspect that their loved ones were taken to Albania for the extraction and sale of human organs. But it is difficult to understand that every trace of a murdered person, who was found and forensically processed (which we prove here), gets lost. In doing so, it is unknown of who to blame more: whether the foreign people who did not care much about the faith of Serbs, at the end, they didn’t even come because of that, or our State authorities who didn’t do everything in their power to find the information, at least what is necessary for the families to bury the remains of their loved ones.


         I do not have doubt that everything will be revealed someday. Sometimes more, sometimes less time passes until the facts are revealed. If anyone can help to find out the truth (and get justice) sooner: they should help. What we will never find out and will never be able to understand is how all those people, including Ljupka, felt while waiting for their death to come. What was in their souls, besides fear, we will hardly understand, except that maybe they were saying goodbye to their loved ones, in their minds. While they were waiting for death however, I think that they did not live misguided that mercy will be shown to them. They consciously picked their victim, in a Jesus and martyr manner. Their sacrifice will, however, be futile if we don’t do our best to find out the truth about their ending and executioners. And our sin will be: if we stay silent!
         The essence and background of this appeal is in the following: we want to alarm the public in this manner, which will then put pressure, across media and public figures, on the EULEX and Office of Kosovo and Metohija authorities, that based on the recorded number of cases, which were enclosed as videos, at least the remains be found, so that the family can bury them with dignity, after almost two decades.








Translated by Djuradj Djuric

уторак, 27. март 2018.

''РОСУ'' ИМ ЈЕ КО РОСА У ПОДНЕ!

Пише: Игор Ђурић

Ако су Американци хтели да изврше пробу резултата досад постигнутог на Косову – у потпуности им је проба успела. Тамо је све уништено и ништа не функционише. Али, о том – потом.
Догодио се терористички акт у Косовској Митровици, када су наоружани Шиптари из тзв. РОСУ, упали као бандити на политички скуп који су одржавали Срби и ухапсили директора канцеларије за КиМ. Својом бруталношћу они су дали непроцењиви допринос тзв. унутрашњем дијалогу и најбоље показали како мисле да имплементирају Бриселски споразум.
Упућенији тврде да цео догађај треба везати за тренутну офанзиву запада против Русије. Они, наиме, желе да заврше заокруживање Русије, јер је више него очигледно да ће се нови ''хладни рат'' водити са позиција где се ко затек'о, то јест, да више неће бити могуће као до сада да НАТО улази где му се и кад год му се прохте.
А сада да се вратим на успешну пробу онога што су Американци ''постигли'' на Косову.
Прво, српске институције на северу Косова су дефинитивно демонтиране. Пре десетак година оно што се догодило јуче било би немогуће урадити. Невероватно да није постојала најосновнија логистика, нити било какве мере обезбеђења. Какав је проблем поставити људе на пар тачака а који би на време јавили да се приближавју непријатељска возила?! Зашто није постојало обезбеђење самога скупа у макар два прстена, и шта је радило обезбеђење српских званичника?! Зашто није постојао резервни план у случају оваквих развоја догађаја, када у они сасвим извесни, поготово што су тензије пред овај биле очигледне и лако су били предвидљиви потези Шиптара?
Дакле, српске институције и самоорганизовање Срба, које их је спасило после 1999. године, више изгледа не постоје у потребној мери. Као што очигледно не постоје ни разрађени планови и сценарији наших служби?!
Друго, оно што нас може да охрабри, то је изглед, организованост и обученост тих њихових, шиптарских, специјалних јединица. Ако им је ово најбоље што имају онда је то добро за Србе. То је једна живописна банда волонтера, која не само да није специјална јединица, већ је по мало изгледала и смешно. Шаролико наоружани, са дугим цевима различитих произвођача и калибара, хаотични и очигледно необучени, без плана, једино су били добри у ударању цевима цивила који већ леже. Уплашени и острашћени, махали су рукама и препирали се са цивилима, трчкарали су лево десно потпуно дезоријентисани. Гротескна је слика два припадника ове паравојне формације наоружаних снајперским пушкама како упадају у затворену просторију препуну људи, где је ово оружје потпуно бескорисно. Један се са пушкомитраљезом гура са масом народа. Причају сведоци да су псовали и викали. Специјалац који много прича није никакав специјалац, као што је снајпериста у затвореном простору један магарац са опасном играчком у рукама. О селфијима нећу трошити речи: само то довољно говори о капацитетима те јединице и њених припадника.
Дакле, шта је закључак? Поред тога што су се трудили да униште сваки вид организовања Срба, Американци се нису претргли ни у обуци и опремању шиптарских специјалних једницима. А, и зашто би то чинили кад им је Бондстил ту, а поучени из Авганистана и неких других земаља знају да се често доскорашњи пулени знају окретати против њих.
Јучерашња проба је доказала по нешто и нама, а то је да Американцима није у интересу да мир завлада на Косову и Метохији, уопште на Балкану, макар док не баце Србију на колена и отклоне сваку могућност да Руси овде остваре војни утицај.
Што се осталог тиче, већ сам се по мало уморио да подсећам на то шта сам писао пре пет, десет или петнаест година, а што се увек и наново покаже као тачно. И увек подвлачим исто поводом тог мог ''знања'': НЕ ЧИНИМ ЈА ТО ЗАТО ШТО МНОГО ЗНАМ ВЕЋ ШТО ВРЛО ДОБРО ЗНАМ СА КИМЕ ИМАМО ПОСЛА!

понедељак, 26. март 2018.

Пуџдемон је терориста а Харадинај није!

Пише: Игор Ђурић

Ухапшен је бивши председник Каталоније Карлес Пуџдемон. Ухапшен је у Немачкој. Пре тога се батргао по европским земљама, од немила до недрага. Нико није хтео да га призна у статусу политичког прогнаника, макар се и не слагао са његовом политиком. Сада му прети 25 година робије.
Хавијер Солана, његов земљак, наредио је у својству генералног секретара НАТО-а да се бомбардује Србија, из истог разлога због којега данас гањају несретног Пуџдемона. Ни Србија није пристајала на косовску независност и сепаратизам како ни Шпанија данас на то не пристаје када је у питању Каталонија. Али тражити логичности данас у свету, и у Европи, није баш најзахвалнији посао.
Зато молим и преклињем, не говорите ми о европским вредностима и европском путу, демократији и владавини закона, који су наш циљ и којој тежимо. Постоји само право јачега, ја га признајем, али само под условом да се назове правим именом и да се људима призна прво да се са тиме не слажу.
Политика зна да буде често компликована, макар у неким ранијим временима када су се знала некаква правила међународног понашања између држава. Данас у свету постоји само право јачега или довољно јакога да не смеју да га дирају отворено. То право јачега користи мали број владара из сенке који глобализацијом захватају све више народа и држава о чијој судбини директно одлучују.
Политички прогнаник је некада био институција и светиња међународних односа, поготову слободарског дела света. О томе су водиле рачуна чак и диктатуре, царевине, Турци, Хуни, Хитлер. Једино данас у Америци и Европској унији не значи ништа позивати се на политичку угроженост под условом да се то не уклапа у њихове криминалне планове. Неке државе Европе ни Хитлеру, када је био у највећој снази, нису испоручивале његове политичке неистомишљенике. Или су се макар односиле према свима исто.
И сада размислите о апсурду те и такве Европе, по судовима европских држава Харадинај, Тачи и Орић, нису терористи и убице, али Пуџдемон јесте. Он је већи терориста и убица од свих набројаних. Они који су трговали људским органима, силовали и убијали цивиле, најзад и прогласили део туђе територије својом државом, нису терористи и убице, али човек који је организовао референдум у Каталонији без испаљеног метка и убијања, и на који је имао право, јесте.
Да, неко ће рећи, политика је то. Није! Данас не постоји такав образац осим правила да обрасца нема. Одлучиваће се о сваком случају појединачно, одлучиваће о томе мали број људи преко својих вазала, и правда, али и неправда, ће бити селективне. Неко ће рећи: па зар тако није било одувек?! Никада није било као данас када мали и непослушни појединци и народи немају безбедно место на кугли земаљској. Тако браћа Бетићи могу да дођу из Америке, као амерички држављани, на други крај света да се баве тероризмом и да притом убијају војнике међународно признате државе а да данас цела Србија мора да се уцењује како би се нашли они који су им пресудили, али се о заробљеницима по тајним затворима ЦИА-е ништа не зна, нити ико сме да пита о томе. Кад смо код браће Битићи, због којих се тресу гаће у Београду кад год дође неки писар из Вашингтона, ево једног примера како то раде Американци. 14.08 2015. године Тањуг је објавио вест да је у Америци осуђен Албанац Агрон Хасбајрами на 16 година затвора ''јер је покушао да отпутује у Пакистан да би се прикључио радикалној џихадистичкој групи'', као и да ''је послао 1000 долара за терористичке активности''. Браћа Битићи су учинили управо то исто: отпутовали су на Косово да би се прикључили радикалној терористичкој групи и однели са собом новчану и материјалну помоћ терористима. Из овога се да закључити да постоји проамерички и антиамерички радикални исламизам, па у зависности од тога на чијој сте страни зависи хоће ли вас Америка прогањати или помагати?!
Сила!? Признајем. Само да сваку ствар поставимо на своје место, што рече један Нушићев јунак. И, молим вас, немојте их називати нашим пријатељима а њихов систем вредности промовисати као нешто чему треба да тежимо.
Пуџдемон је терориста а Харадинај није! То је садашња Европа, то су њене вредности. И Саркозијевих 50 милиона Гадафијевих долара – и то је Европа! И милијарду Нејмарових долара док милиони људи гладује и немају здравствено и социјално осигурање у сред Европе, а људи црнче по фабрикама капиталиста за пар стотина евра месечно – и то је Европа! Европа је и она која забрањује употребу пластичних кеса и дизел возила на својој територији а баца тоне уранијума и другог отровног материјала на друге државе, па и европске! Европа без граница опасана бодљикавом жицом - и то је Европа! Где богаташи једу само тзв. органик храну, а сиротињи намећу ГМО и прскану као сасвим нормалну – и то је Европа. Скоро је неко од српских званичника јавно рекао да су их све време преговора о Косову лагали – и то је Европа. Па шта ћемо онда са људима који лажу, који признају Косово а који не признају Крим и Каталонију, а чији судови изручују Пуџдемона али не изручују Тачија!? 

петак, 8. децембар 2017.

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?




Још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило нашим избеглиштвом а већ су, после двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које смо напустили. Одређен број наших рођака и комшија није хтео да напусти Исток. Рачунали су на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од преживелих, причао ми је да је већ после неколико дана почело дивљање по граду, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и урликало.


Очевици тврде да се тих првих недеља Италијани из састава КФОР-а уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом брзином борним колима и журили да се врате у базу (постоје сведочења да је Радоје Вулић безуспешно покушавао да заустави њихова борна кола и да нису стали, а да га је после један локални Албанац водио до Бање). Станоје Љушић чак одлази и до станице полиције коју тада држе припадници ОВК, где му они кажу да је најбоље да буду на једно месту како би могли да их штите (знамо како се то завршило).
Шпанци, који треба да преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде рачуна само о својој безбедности (и касније, додуше). Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време терористи су могли да чине шта им је воља. 
Манастир Гориоч је спашен чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада и поново 17. марта 2004.


Сведок о коме говорим је пре одласка свратио у кућу Станоја Љушића, и тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја Вулића, Мишка Вулића, Станицу Вулић, Петра Ђурића и Ђурђу Вулић. Микаила Вулића није могао да види јер је лежао у кући, у смртноме ропцу. Њему је тада саопштено да је Станоје успео да стигне до станице милиције у Истоку коју су већ запосели припадници ОВК и да му је речено да је најбоље да се преостали Срби скупе на једном месту како би могли да их  лакше чувају. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. 
Један од Албанаца који се нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа изгорела“. 
(КЛИКОМ ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ О ДРУГИМ ИСТОЧКИМ СТРАДАЛНИЦИМА У ТЕКСТУ: УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999-ТЕ, УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!).

Други источки страдалници су убијани појединачно, како је ко и где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на пијаци уз џамијски зид. Евидентно је да Љубомирка Ђурић није била у кући са осталим Србима јер се њен стан налазио у центру града. Највероватније она није ни излазила из њега и ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода ножем у јадну жену.


Синови Филипа Милосављевића и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души и горка сећања. Јер су кроз њихово породично трајање хтели да их сатру. 1979. године један Албанац је ушао у канцеларију директора предузећа Дубрава и сасуо цео шаржер из пиштоља у груди Филипа Фиће Милосављевић, њиховог оца. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло. 
Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић. Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Албанци из породице Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили припадници ОВК. Микаило Вулић је рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.



О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо следеће: убијена је крајем јуна или почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да се ништа не зна или се зна поуздано. Зна се да је одведена и убијена код некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани стрељали некадашњег председника источке општине и команданта источког четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић и Радомиром Пумпаловић. 
     Приложене фотографије говоре на који начин је завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. (Пет дана након постављања овога текста јавила се блиска рођака која је препознала личне ствари Љубомирке Ђурић: прстен и привезак на кључу). По тим фотографијама, УНМИК је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило. После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом несрећне жене. Невероватно је да се после 18 година губи сваки траг иако је евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није процесуиран за овај и остале злочине.




    Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012. године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевић, од 08. априла 2009. године, у којој се он „жали на недостатак адекватне кривичне истраге“, једногласно „проглашава жалбу прихватљивом“. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра 2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића, „констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу“. Неколико дана касније, у презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки, Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је „жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у Истоку“.




Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001. године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја Љубомирке Ђурић. Оно што је интересантно нигде се не помиње увиђај који се овде презентује. Они говоре о томе како су тражили гроб несретне жене и ако је више него очигледно да је сам УНМИК сахранио тело. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок Албанац који тврди да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења злочина. Сведок се више не помиње. 
Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака потенцијалних доказа“, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима“.




То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада је и то тешко разумљиво јер је читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и убијене особе. Поготову су стравичне размере патње за оне породице које сумњају да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о судбини Срба, најзад нису ни дошли због тога, или нашим државним органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих најближих.





Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Некад прође више, некад мање времена док се стигне до чињеница. Уколико неко може да помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички. Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити: ако ћутимо! 
     Суштина и позадина овога апела је у следећем: желимо да на овај начин алармирамо јавност која ће извршити притисак путем медија и јавних личности на органе ЕУЛЕКС-а и Канцеларију за Косово и Метохију, да се на основу снимљених бројева предмета, који су приложени као снимци, макар дође до посмртних остатака како би породица могла достојанствено да их сахрани после скоро две деценије.





ИЗ КЊИГЕ "ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО" КОЈУ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ КЛИКОМ НА ОВАЈ ЛИНК!!!
ЧИТАЈ ЈОШ:

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те?


КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?






КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ



YouTube администрација ме је обавестила да је скинула видео Ljubomirka Ljupka Đurić - Istok, Metohija, 1999 - UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC.
Овај видео снимак је скинут на нечију пријаву. Искрено, нисам сигуран ко је пријавио: Албанци или неко из Србије?!
Обавестили су ме текстом да тај снимак крши смернице ЊИХОВЕ заједнице.
У жалби сам написао:
Овај видео садржи документоване податке о злочинима ОВК против српских цивила на Косову 1999. године и део је мог истраживачког рада. Овде је презентована истрага међународних истражних органа. Овај видео треба да послужи да сви заједно дођемо до истине и правде.








www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog