ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!

 

Пише: Игор Ђурић

Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).

Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.

Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.

Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.

Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило  да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.

Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).

1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена.  Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!

Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.

Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.

Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.

Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.

Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).

Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.

Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.

На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).

Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво! 

Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).

Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.

Живео Тито!

Доле Немањићи!

Живео Кардељ!

Доле Карађорђевићи!

Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!

Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.

Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.

Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!

Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).

Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.

Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.

Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.

Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!

Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.

Поштујем ја све који говоре да нису битне вера и нација већ какав је ко човек! Само, ја у рову и на фронту, кад сам бранио Србију, нисам био, раме уз раме, са добрим или лошим људима већ са добрим и лошим Србима. Верујем, искрено, да су добри људи они који прво воле своју земљу и свој народ, па тек онда и све друге. Исто је и са породицом!

Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.

Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.

Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!

Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).

Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!

Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).

Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.

Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.

Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.

Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.

Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија -  јака Југославија!

Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.

Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел! 

СРБИ И РАСПАД СФРЈ

Пише: Игор Ђурић

Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије, макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се, додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру“ донекле се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру. Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.

Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине из распале Аустроугарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом. Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је тада било изводљиво, обновили Аустроугарску монархију. Непосредно после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића (Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније текстове о Србима које треба потопити и уништити.

Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху: имали смо их под чизмом, макар кратко. 

      Јован Дучић у тексту Југословенска идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи“.

„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси, Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума за своје национално питање“ – пише Васа Чубриловић у књизи Историја политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381.

Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака. Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто од и онако сумњивог националног и државног идентитета. Сам Стјепан Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају“. Карађорђевићи су стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни“.

За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује. Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту државну заједницу уносе своју територију. 

      Други фактор, најважнији, јесте пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин да Србија материјализује статус победника у Великом рату.

Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да га мрзим“.

У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб, главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од хрватских градова савезници су бомбардовали 1945. године логор Јасеновац при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким ратним дневницима та  бомбардовања нису регистрована). 

      Елем, знали смо да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе али не очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.

Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде, наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама. Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.

Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-четничким хордама“. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су Срби устали „против еуропских вредности“. Додуше, има ту и српске кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни напредних снага и победника. 

     У то исто време, у избегличкој влади у Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од Срба“ (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић, одлучују о судбини Србије и Срба. 

     Смиља Аврамов у књизи  Постхеројски рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о судбини треће земље, тј. Чехословачке...". Према изјави Душана Биланџића, десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу''“.

Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем. Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или: схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Кад си на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине зло нису ни свесни да су ти учинили добро.

Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата који су имали какве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред кукавицама, понижена.

Хрватска?  Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило. Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе. Србосијеком су проширили свој хрватски речник и ''тисућљетњу'' културу. То је једини народ у Европи који је имао концентрационе логоре за децу, где је вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити. Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа према другом?! 

      Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску, Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце. Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%“; Василије Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890. године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба, 14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2% Срба у Хрватској"). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.

          Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу. Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова. Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо. Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995. године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење“, као што је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану). 

      Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље: постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи. Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.

Босна и Херцеговина? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике: започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима са стране који су рат организовали и омогућили.

Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници у том рату морали су их починити у нешто већој мери, уколико су желели да победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било више и не би било Републике Српске. Таква су правила од кад је људи и рата. И Американци побеђују зато што увек убију више него што буду убијени. Да су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где год су могли - убијали су, палили и расељавали Србе. И нису их убили више само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се, дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?

Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба – изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси, револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у Босни).

Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка. Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на питање које се постави правилно.

Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом, а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио „да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до драматичног развоја кривицом Србије“ (Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези Косова пошто су били забављени другим јадом и проблемима на које нису рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.

Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрсци. Излапеће временом у доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа. Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.

Косово и Метохија? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе, али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. 

      Оно што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата, 1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба, наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“ појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.

Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије. Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до тада невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина. Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима): сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити Косово никад: па ни тад. 

      Непријатељски настројени Албанци нису хтели да живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се најгорим српским непријатељима.

Против толике силе 1999.године не би издржала ни једна држава на свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда. Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије. Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве, манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део. Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.

Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет, ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије, хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време, да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година председника Србије који је Шиптар?

Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога“. По идеји Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну) да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна, „ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо“. Он је то појаснио у разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном ширем домену, одмах се концентришите на неком ужем тлу“. 

     Србија је ето добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима, чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима. Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване евро-атлантске интеграције.

     У Ћосићевој књизи Време смрти, један од јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору“. Мора се одбранити Србија да би се бранило српство. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у питању.

Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново добили своју државу!!! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем. Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве. Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.

Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.

Из књиге Косово - Вечити рат

Ханес Хофбауер - Експеримент Косово

                               Пише: Игор Ђурић

      

Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) је аустријски историчар, публициста и новинар. Објавио је неколико књига везаних за догађаје на просторима бивше Југославије. Књига Експеримент Косово – Повратак колонијализма штампана је на српском језику ове године (2009) у издању издавачке куће Албатрос плус и у преводу Животе Ивановића.

У коректном историјском осврту, у уводу књиге, аутор се трудио да упоредо прикаже како на историју Косова гледају обе стране, српска и албанска, износећи аргументе сваке од њих без много коментара или задирања у дубљу анализу истинитости изнетих теза. Ипак, по њему „српска страна износи историјски мање спорне податке о насељавању Словена у Европи у VI столећу... “ (стр.13). Оно што је мени најинтересантније у самом уводу књиге јесу статистички подаци за 1871. годину које аутор износи а позивајући се на турске пописе становништва. Тада су 63,6% становника Косова чинили Срби, док је Албанаца било 32,2%. Већ 1899. године Албанаца има 47,9% а Срба 43,7%.

И даље историјско образлагање овог аустријског аутора је у границама коректнога, што није специфично за западне ауторе, поготову делови који говоре о аустроугарско-турско-српским релацијама и атентату на Франца Фердинанда, као и о даљој судбини мита о Гаврилу Принципу. Хофбауер констатује да је Принцип за Србе национални херој, док је за Аустријанце и Мађаре атентатор и разбојник. Гледајући из разних перспектива тачно је да су таква тумачења и извођена са различитих страна. Само што их овде аутор помиње оба док, рецимо, читајући неке друге књиге, на пример амерички уџбеник за завршни разред основне школе, стоји да је „Гаврило Принцип био српски терориста“. Игром случаја имао сам прилике то да видим.

Искачући повремено из хронолошког изношења историјских релација аутор се враћа и у новију историју па тако за скуп на Газиместану поводом 600 година Косовске битке, каже: „Политика нових владара из Београда није била изричито антиалбански оријентисана, али су симболи места, као и начин на који су обећане гарантије српском живљу, међу већинским албанским становништвом на Косову несумњиво доживљени као српски позив на националну борбу“. (стр.20)

Писац износећи упоредо митове Срба и Албанаца покушава да се клони предрасуда и очито да нема никаквих тенденција својствених његовим колегама са запада. Врло прецизно дефинише и прави разлику између Албанаца (који су у то доба углавном хришћани) и Арнаута који су били исламизовани Албанци. „Православни Албанци су у међувремену били све ређи и ређи. С једне стране, нису располагали националном црквом каква је била православна Српска патријаршија у Пећи, а с друге, њихова клановска породична структура, у којој је веза са главом породице била, и све до данас остала, већа него она са божјим представником, однела је превагу над религијом и религиозном хијерархијом“ – пише аутор на 24-ој страни, у потпуности тачно и прецизно. Породично је код Албанаца увек било испред националног, а етничка припадност је код њих увек испред верске. Њихова прва и најјача вера је албанство. Они су променили веру али су сачували породичну вечеру. Они су и мењали вере да би сачували породицу. Срби су углавном мењали веру због вечере. И данас је тако – макар и симболично.

После аустријско – турских ратова и српског егзодуса (ко зна којег у низу) 1690. године настаје до тада невиђени терор над Србима са Косова и Метохије. „Освету Османлија извели су албанско-муслимански ратници“ – вели Хофбауер на 28-ој страни.

Очигледно је већ на самом почетку да је аутор користио обимну и разнолику литературу при писању ове књиге. Чини се да је користио и више но што треба и да местимично тексту фали анализе и сопствених закључака. Ипак, он не тактизира ни када наводи немачке филозофе Хердера и Хегела који су својевремено веома погрдно и расистички писали о балканским народима, посебно о Бугарима, Србима и Албанцима. Говорећи о том периоду аутор је вероватно свесно покренуо питање вековних српских заблуда о Европи а које су и данас актуелне. На 33-ој страни он каже: „Док су, пре свега, српски образовани грађани трагали – и налазили узоре на Западу, у Немачкој нацији, у Бечу, ти њихови ''узори'' су балканске народе сматрали варварским, непроизводним, народима који се не могу култивисати и ничему научити, чак су их сматрали за непостојеће и неисторијске. Тако је Имануел Кант 1790. у својој ''Антропологији са прагматичног аспекта'', у којој говори о народима европске Турске, пише да они никада нису били, нити ће икада бити народи који имају својства неопходна да постану истински народи“. 
      Слично су мислили Бизмарк и Вилијем II. Аутор је хтео да подвуче, а ја се слажем са њиме, да слично мишљење и данас влада у одређеним круговима на западу. И без обзира што у Србији постоје они који се куну у Европу и који европске вредности сматрају најбољим и претпостављају их националним, то им ништа неће променити слику у очима налогодаваца из белог света: увек ће за добар део њих ови бити балкански примитивци којима требају протекторат и чврста рука. Кант дакле не пише о ''народима Турске'' него о народима ''европске Турске''. Па је тако и данас Турска много ближа и дража Европи макар побила још хиљаде Курда и не дичила се грађанским слободама, док Срби и даље ''не заслужују'' (по њиховим мерилима) да се нађу у друштву европских народа.

Историјске личности релевантне за народе о којима прича аутор представља на основу историјских извора или митова сваког од тих народа, чисто фактографски и на начин на који исти народи гледају на њих: и о кнезу Лазару, и о Скендербегу (за којег додуше додаје да постоје извори који тврде и да је био Србин а хришћанин је био свакако), и о Вуку Караџићу, и о Науму Векилхарџиу – све са исте дистанце и без својих закључака. Ово је, међутим, један од ретких аутора не-Срба који је говорећи о Гарашиновом Начертанију као о пројекту Велике Србије упоредо говори и о албанском пандану Гарашанина: браћи Фрашери, који су такође, нешто касније, изашли са програмом стварања Велике Албаније, која је касније и створена у време Другог светског рата а која се данас обнавља. Са друге стране, мој је коментар, колико су се Срби поводили Гарашаниновим идејама говори и чињеница да смо 1918-е, уместо да су легитимно створили проширену Србију, као победници над побеђенима – наспрам тога створили су Југославију која нам је скоро дошла главе као народу.

Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. године ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. 
      Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999. године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912. године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала.

И друге болне тачке непријатеља српског присуства на Космету: насељавање Срба из Црне Горе и Топлице после 1918. године, и исељавање, пре свега Турака, али и Албанаца у Турску – теме су које је аутор у своме историјском осврту поменуо. За прво поменуто врло кратко констатује: „у оквиру државне аграрне реформе ранијим великопоседницима одузета имовина требало је да пружи српским досељеницима основу за нови живот и истовремено стабилизује демографске прилике у смислу који је Београд желео. Ову могућност је искористило нешто мање од 100.000 Срба“. (стр.54)

О пресељењу Турака и Албанаца са Космета у Турску, а које је требало да буде налик ономе између Турске и Грчке када је размењено скоро два милиона људи, довољно је напоменути да је између краљевине Југославије и Турске потписан споразум о том пресељењу али да до његове реализације никада није дошло услед избијања рата. Хофбауер на страни 55. о томе пише: „Године 1937 српски историчар Васа Чубриловић је објавио озлоглашени спис о ''протеривању Арнаута'', муслиманских Албанаца са Косова. У спису аутор закључује како албански наталитет угрожава српство на Косову и предлаже као решење пресељавање исламског становништва“. И поред уговора, и поред списа, исељавање Турака и Албанаца (поготову ових других) није се одиграло у толикој мери да би то битније утицало на демографске прилике на Косову.

Као и 1914. године, тако и 1999. године, рат против Србије спремао се много раније пропагандом и извртањем чињеница све у намери да се Срби оптуже као главни кривци. Прилике су биле другачије и историјски контексти различити али је списак оптужби и речник којим су оне изношене остао скоро исти. Па ни напад фашистичке Немачке на Србију по томе се није много разликовао. О нападу на Београд и Србију 6. априла 1941. године аутор пише: „У говору који је преносио радио Адолф Хитлер је изјавио да је овим ударом угушена ''она иста злочиначка српска клика'' која је атентатом у Сарајеву ''гурнула свет у незабележену несрећу са невиђеним жртвама''. Тачно 58 година касније амерички председник Бил Клинтон ће, у говору који је преносила телевизија, напад НАТО на Југославију на перфидан начин образлагати истим заводљивим, лажним аргументом да у Србији владају фашизам и холокауст. Прави разлог за продор Вермахта, који се одвијао у складу са нападима Италије на исту територију, крио се заправо као и 58 година касније у српском отпору немачким интересима“. (стр.57)

Кроз све историјске периоде везане за Косово и Метохију, као и међусобне односе између два народа, али и утицају страних сила на ситуацију и догађаје у тој српској покрајини аутор се креће прилично објективно. Не до краја истинито, али се трудио да прикаже више од једног гледишта. Не може му се много замерити (али свакако треба напоменути) што у појединим деловима књиге износи и цитате који не одговарају истини јер он прецизно наводи изворе и тежи ка томе да прикаже ставове обе стране. Тако на неким местима долазимо до потпуно нетачних и исфабрикованих података као што је на пример тај „да је у периоду од рата до 1965. године 280.000 Албанаца напустило Косово да би се настанили у Турској“. (стр.70) За то је, према извесном Дардану Гашију, од којег је преузет овај податак, крив Александар Ранковић „који је репресивним мерама терао Албанце да се изјашњавају као Турци“. Ово је бесмислена измишљотина јер се у том периоду управо дешавало супротно: после рата је велики број Албанаца из Албаније дошао на Космет док је повратак прогнаних Срба био декретом забрањен. Када би веровали пропаганди од 1912. до 1999. године и када би све то било тачно онда на Косову не би требало да буде толико Албанаца. Стално се жале на протеривања, убиства и геноцид а било их је, и има их, све више и више. Док Срба тамо скоро да нема. Албанци су једини народ на кугли земаљској који је после сваког „прогона“ и „геноцида“ над њиме излазио све бројнији и бројнији. Једини!!! Јер, како онда коментарисати податке да је 1948. године Албанаца у Југославији било процентуално 4,8% а 1991. године их је било већ 9,14%. Док је у истом периоду Срба било 1948 – 41,5% а, 1991 – 36,0%.

Ступајући на поље новије историје аутор по мало губи нити. Дискутабилна је ауторова теза да је распад Југославије и грађанске ратове проузроковала економска криза која је продубила верска и национална неслагања. Тај фактор није без утицаја, можда је убрзао неке процесе али свакако није кључни. Сукоби у бившој Југославији су пре свега верски, а потом етнички, тек на крају долази економија. Сукоби у бившој Југославији су избили јер су поједини народи неискрено ушли у стварање заједничке државе. Сукоби деведесетих година су наставак сукоба из 1914. и 1941. године. Оно што је пак недвосмислено тачно у анализи распада Југославије од стране Ханеса Хофбауера јесте анализа и дефиниција свих новоуспостављених режима и новоизабраних вођа у републикама СФРЈ, која је код већине других аутора са запада: црно-бела и у корист штете Срба. Он и Туђмана, и Јаншу, и Изетбеговића, и Милошевића и Демаћија дефинише као националисте, свакога у домену своје идеологије, духовне, религијске или политичке вокације.

Кад говори о периоду из почетка деведесетих прошлог века аутор, међутим, нема храбрости да иде до краја, па тако покушава по негде да буде у благом додиру са стереотипима. Када цитира недељник Време из 1996. године он преноси податке из тога НАТО билтена о томе „како је само у прва три квартала године 1996. било 13.226 српских напада на албанске институције у којима је страдало 12 Албанаца“(стр.98). Достојно Времена, али не и озбиљног историчара и писца. Јер по овом податку испада да је у то време бивало по 150 напада дневно, мада ми не знамо ко је то нападао и шта се подразумева под појмом „албанске институције“?! Како су вршени напади?! Ко су тих 12 страдалих Албанаца, где су страдали и ко их је убио?!

Када је ушао у материју која обрађује почетак сукоба на Косову аутор је почео да се креће углавном сигурним путем опште познатих чињеница. Он препричава стварање терористичке ОВК, сукобе, жртве али све углавном уопштено, износећи оно што се зна, без конкретних података, имена, бројева, анализа али и без опште прихваћених теза и заблуда. Он наводи, на пример, потпуно нерелевантне а притом и неистините податке о обарању срског војног авиона 1998. године (стр.102) а не обраћа пажњу на злочине ОВК које у то доба увелико чинила према цивилима оба народа. Рачак и аферу Поткова аутор је претрчао објективно али не и темељито опет без и једног новог момента (стр. 108-111). Чак и без свих познатих и доступних чињеница. 
      Овај део књиге, овако како је написан, користан је само за оне који ништа не знају о Космету и тамошњем рату или онима који знају погрешно. Само, за ове друге је потребно много више аргумената. Ово се може најбоље увидети када се ова књига упореди са ауторима и књигама који су се бавили истим темама, на пример: Дајаном Џонстон или Јиргеном Елзесером. Први део књиге је коректан, он не може бити обиман јер служи као увод. Међутим, други део књиге који обухвата период од 1997. године па до данас, је морао, као разрада и главна тема, бити поткрепљен са много више чињеница а овако је углавном пуко препричавање и цитирање често необјективних извора или извештаја међународних фактора на Космету. Аутор у описивању овог периода није одговорио, чињенично и истраживачки, на важна питања, она на која оваква књига мора да се осврне:

-улога страних сила у распиривању албанске побуне и формирању ОВК;

-медијске лажи, спиновање западног јавног мњења и пропаганда у служби креирања позитивног става да се Срби бомбардују и казне, лажи које у пратиле оправданост извођења такозване „хуманитарне интервенције“ а које су ишле дотле да се говорило о стотинама хиљада убијених Албанаца;

-хаос који је настао почетком бомбардовања и који се наставио доласком снага НАТО а који је узрочник праве хуманитарне катастрофе која настаје тек после почетка бомбардовања;

-непоштовање потписаних споразума од стране НАТО-а и непоштовање резолуције 1244;

-да не набрајам даље....

Препричавање догађаја може да буде интересантно (па и корисно) онима који желе да се успут и после ручка, у возу или авиону, информишу. Можда је таквих већина читалаца на западу. Дубља анализа је, пак, потребна за озбиљније књиге које претендују да мењају погрешну слику и да се разрачунавају са лажима. А те лажи су ставиле тешко бреме оптужби на српска леђа – наравно: лажних оптужби. Сад, нећемо баш претеривати и тражити да један Аустријанац брани српску и стварну истину. Само констатујем недостаке ове иначе корисне књиге. Овакве књиге морају да буду „јаче“. Јер су намењене онима који мисле да је Србија бомбардована због заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе. На жалост, има много таквих будала. Као што има и кретена који и данас мисле да је новац слат са запада ради рушења Милошевића даван да би демократија стигла у Србију. Као што и данас има оних који мисле да је политика запада вођена према Србији била за наше добро.

Аутор није обратио дужну и потребну пажњу злочинима које је починила ОВК. Поготову у периоду пред почетак бомбардовања. Главни подстрекач терора и починитељ злочина према цивилима на Косову била је ОВК. Највећи број цивилних жртава 1997. и 1998. године иде на душу шиптарским терористима. Ипак, на страни 134. пише: „Ако су 1997. и 1998. скоро искључиво Албанци страдали под терором српске специјалне полиције, од средине јуна 1999. жртве су углавном Срби и Роми“. 
      Да је аутор мало помније истраживао и прочитао Хашку оптужницу против Милошевића запазио би детаљ да је у оптужници пре марта 1999. године наведено четрдесет имена убијених Албанаца, и то сви из Рачка, (а касније је тај део избачен из оптужнице). Милошевић је оптужен за убиства косовских Албанаца која су почињена после подизања оптужнице против њега. Око 600 осталих имена у оптужници наведених наводних жртва су лица која су изгубила животе после почетка НАТО агресије. Најзад, морам приметити такође да ми смета да аутор скоро увек када помене Србе као жртве помене и Роме: Срби и Роми. Наравно, нисам расиста и не смета ми то из тог разлога. Али се на тај начин изједначава статус једних и других, и то код деце и унука бивших аустроугарских војника може изазвати само једну асоцијацију – „Aх, да: ти Срби и Цигани, то је једно те исто“. Најзад, тако се и маргинализује проблем јер по томе Косово није само Српско, оно је и Циганско.

Поднаслов књиге је Повратак колонијализма. Аутор поприлично нејасно прилази овој тези која би по својој озбиљности и теоријским параметрима захтевала макар једну књигу увода. Аргументе за поставку оваквога става аутор тражи у присуству НАТО-а и УНМИК-а, односно, у присуству великих сила на Космету. Томе се нема шта приговорити – то јесте нека врста колонијализма. Мени чак до краја није јасно ни то: кога под жртвом тог новог колонијализма сматра аутор: државу Србију, Србе или Албанце, или: све заједно?! Понајмање је јасно шта су основе тог новог колонијализма, има ли исти неку доктрину и крајњи циљ? Онај стари изворни облик колонијализма за основу има експлоатацију природних и људских потенцијала колоније. Шта је циљ овог новог?! Или је можда глобализам приближнија дефиниција?! На Косову су присутни сви они, до јуче, конфронтирани колонијалисти. Земље које су водиле на десетине ратова због колонија, данас заједно окупирају Косово. Додуше, при самом крају књиге аутор покушава да нови колонијализам на Косову дефинише као колонијализам Европске уније, тврдећи да је таква идеја проистекла из Берлина. Али, шта је са Америком?! Шта Америка може добити од природних и људских богатстава са Космета?!

Не, не мислим да је колонијализам, па макар био и нови, прецизна дефиниција онога што се дешава на Косову и Метохији. Има, наравно, елемената колонијализма, али је најпрецизнији термин: окупација!!! Косово је окупирала страна сила. Било би Косово и колонија али да нема Србије и Срба. Да постоје само Албанци. Овако, то је ипак само окупирани део Србије.

При крају књиге аутор се губи и свом генералном ставу и терминологији који провејавају целим штивом па му се тако спорадично омане да напише нешто слично као на страни 162: „У рату УЧК се развила управо захваљујући таквим фамилијарним структурама. Војна ефикасност ових људи у одбрани Косова није могла да се изгради само захваљујући УЧК, већ пре свега подршци НАТО, а они који су били највреднији и најратоборнији међу њима извукли су и личне економске користи које су из дана у дан расле“. Толико нелогичности у свега две реченице?! Од кога је УЧК бранила Косово? Је ли то неко дошао са стране (као НАТО на пример) па је Косово морало бити брањено? Зар српска држава и српски народ нису имали легитимно право да буду тамо? Чему онда више него коректан увод књиге? Затим, је ли подршка НАТО „одбрани“ Космета легитимнија од присуства српске војске на Косову? Па зар једино њима у целој овој причи није место тамо? На крају, какви су то „браниоци“ који су из своје „одбране“ извлачили економске користи?

У сличном тону је написана мисао и на страни 175: „Овај наставак борбе за национално ослобођење у другим областима настањеним Албанцима, у јужној Србији и Македонији, уз не тако безначајну помоћ Заштитног корпуса Косова, ипак није успео да издејствује међународну подршку какву су уживали на Косову припадници УЧК“. Можда је аутор имао добре и поштене намере али ипак озбиљан аутор мора да прави разлику између појмова национално ослобођење и тероризам. Ово што је он написао је у ствари пропагирање стварања Велике Албаније као идеје националног ослобођења а не терористичких и фашистичких намера.

Задња два поглавља књиге углавном говоре о међународном присуству на Косову, структури организације војне и цивилне мисије, о привреди, школству, организованом криминалу, паралелним институцијама Срба – а све ваљда у циљу да се покаже како функционише нови колонијализам на Косову. Овај део би могао бити солидан приручник где се у кратким цртама може видети шема функционисања УНМИК-а, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, извештаји разних органа и скраћени осврти на документа попут Ахтисаријевог плана или такозваног Устава Косова. Аутор је користио обимну литературу, приличан број штампаних и електронских медија и много извештаја привремених институција на Космету. Разговарао је и са одређеним бројем дискутабилних личности, на обе стране.

Неоспорно је да аутор барата чињеницама, да у доброј мери познаје материју и да у приличној мери схвата односе који су владали на Космету. То није довољно да ова књига буде добра. Није ни лоша. Јер, и поред озбиљних примедби, књига јесте прилично реална и истинита, па ће самим тим и добити епитет: просрпска. Управо зато што у њој има истине више него што може да свари један просечни индоктринирани мозак. Ова књига не доноси ништа ново. Али је вредно штиво за западно-европске читаоце (на њиховим језицима) уколико желе да се ману стереотипних и нетачних тумачења а да при томе добију релативно објективну информацију и коректно тумачење. Оваквих, а надам се и још много бољих књига, ће бити на западу све више, јер исфабриковани догађаји и медијске манипулације, другим речима: лажи – никада до сада нису превариле суд времена и историје. Само је питање кад ће се то догодити – некад пре, некад после, али: увек!!!

(www.djuricigor.net)

ЧИТАЈ ОВДЕ: КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ