БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Пише: Игор Ђурић

Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.

Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.

Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.

У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.

Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...

Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.

Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.

Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.

Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се чак окушао и као глумац.

Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.

У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.

Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.

Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.

Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.

Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.

Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.

Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ...Проналазим редове написане у свом дневнику:

...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...

...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...

...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...

...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кадкад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...

...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот нису му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела...

...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...

Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

О СКРИБОМАНИМА!

Пише: Игор Ђурић

СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...

Ако напишеш лош роман – бићеш лош писац. Ако напишеш шест таквих романа – постаћеш романописац.

На сву срећу, још има људи који нису објавили књигу, и то је оно што даје књижевности какав-такав смисао.

Небојша Васовић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ'' 

Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије. 

Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између само-порицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе. 

Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. 

Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља. 

Толстој је имао другачије искуство. Он у писму А.А. Фету, 23. јануара 1856. године, из Јасне Пољане, пише: ...А знате ли шта ћу вам, као изненађење, рећи о себи: кад сам пао с коња и сломио руку, и кад сам после несвестице дошао к себи, рекао сам сам себи да сам књижевник. Ја сам књижевник, али усамљен, повучен књижевник... Оно што сам штампао раније сматрам само као пробу пера и мастила од ораха... Мени је врло пријатно што ви волите моју жену; мада ја њу волим мање од свог романа, ипак, знате, жена је...

Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни своје скрибоманије и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе. 

                                                                                           Милош Јованчевић

     Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалности до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакодневно не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.

Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им понекад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју... 

     Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима?

Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Каже Момо Капор у својим Исповестима: Већ од малих ногу, чим осети да се разликује од својих вршњака, мораће да савлада претешку вештину претварања и скривања своје лепе, племените болести. Нико не зна да потајно пише песме – ако га ухвате, тешко њему! Правиће се, дакле, да је као и остали, чувајући се као куге да изговори судбоносну реч: ја сам уметник... Уметност, то племенито лудило, јаче је од свега. 

      Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. 
     Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембела, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. Понекад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама иако су увек у мањку са таквим људима.

Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (иако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“). 

     Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције. 

Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора понекад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то, српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.

Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средини толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.

Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.

ПЕТАР МИТИЋ...

У време када је рукопис ове књиге добрано поодмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965. године већ било треће издање.

Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад,  којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобајаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).

Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.

Пера саветује следеће:

Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати.  Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман.  Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није уметничко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.

Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу Како постати писац. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, понекад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.

Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, Жика Обретковић, те Станоје Ћебић), сеоског учитеља и песника наивца из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио. 

Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.  

Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем. 

Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.

Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам помало јеретио.

ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ: БИБЛИЈА ДРУГОСРБИЈАНШТИНЕ!

Пише: Игор Ђурић

 ФАШИСТИЧКИ О ФАШИЗМУ: ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ!

Из књиге: О ПИСЦУ И ПИСАЊУ (читај кликом овде)

Први и најпознатији од "њија" (друго-србијанаца), Константиновић, прогласио је српског паланчанина за фашисту, истог оног којега су прави фашисти у време Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога. Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже, Давича и Ристића.

Шта не ваља у његовој већ излизаној Философији паланке? Прво, време када је издата. 1969 година!? У том друштву, тих година, говорити о српском нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од књиге. А бити у служби титоизма значи подржавати све злочине тога режима. Како је Киш својевремено тражио логоре по Гулагу а пред носом су му били Голи оток, Градишка, Билећа и други казамати, тако је и Константиновић тражио фашизам међу Србима у јамама, Јасеновцу, Крагујевцу...

Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са суседима, непомерљива чврстина честитости патријархалног морала, оног од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко чување својих обичаја, народних и породичних. Говорећи овако, Михиз је говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). 
      Ако је тако, а тако је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне ствари гледа у нијансама. Паланка је давала, и данас даје, најбоље и најгоре што српско друштво има. Најгоре је оно што било која паланка било где у свету представља. Од Енглеске до Мадагаскара. Најбоље што српска паланка даје својој заједници јесте: неисквареност, родољубље, гостољубивост, солидарност, искреност, поштење, таленат, знање, памет, породични дух... Све оно што Константиновић и њему слични пљују и што им је страно.

Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. Да би се осетила духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И, заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом, узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што долази до свести...

Философија паланке је срамна и лоша књига. То што је срамна: није важно. То што је лоша не може јој се опростити. Поред тога је и неразумљива. Што добро ономад написа Слободан Антонић: Нико није желео јавно да призна да бар пола књиге није разумео... Зато су читаоци један другом само у поверењу говорили шта стварно мисле о књизи: да је бар пола књиге бесмислено, да је књига пуна опсенарске фразеологије, да њен већи део чини високопарно распредање... Поменути Антонић је написао добар приказ поменуте књиге којему се мало шта може додати.

Иза већине „принципијелних“ Срба стајао је по неки непринципијелни интерес. Такав Србин је углавном принципијелан из користи. Или због тешке фрустрације. У споју који се дефинише као другосрбијанштина најчешће су спојени интерес и фрустрација у стамену аутошовинистичку и деструктивну делатност. Типични заговорник идеологије другосрбијанштине је интелектуална фукара. Српска. Не постоји „друга Србија“, постоје само морални и интелектуални пигмеји који заговарају деструкцију српског идентитета и државе. За такав полусвет постоји само једна животни принцип: овајдити се у својој просечности. Дух просечности и снобизма, догматизам и фразеологија, дух јаловости и покондирености, погубљеност личности и идентитета – то је оно што је основ заговорника идеологије Философије паланке.

Радомир Константиновић се накупио фрустрација још као млади комуниста и писац, па се најзад и прозлио. Почео је да мрзи оно из чега је потекао и што је заиста био. А касније је направио и кућу у Хрватској. Рођен у Суботици, која није паланка, по њему, тај врли демократа своје најсветлије дане доживљава у времену Титове диктатуре: штампају му се књиге, изводе комади, награђују га, он уређује, зарађује. Пореклом је иначе из Санџака (не смем рећи Рашка област), село одакле му је деда дошао у Чачак тешко је и наћи на карти. То није била ни паланка. Отац му је, између осталог, био близак сарадник Драгише Цветковића, тако да се потомак о фашизму могао информисати из прве руке. И о хрватском геноциду такође: тај исти његов отац, професор, кумовао је стварању споразума Цветковић – Мачек и Хрватске бановине.

Философија паланке је од оних књига које скоро нико не чита а многи се позивају на њу, чак је у одређеним круговима заузела култно место библије другосрбијанштине и духа самопорицања. Она се углавном користи кроз фразе и цитате јер другачије и не може. Та књига нема суштинску основу, она нема никакву филозофију. Али, оптужити Србе за фашизам било је исплативо и у Титово време, и данас. Није се ту много гледало на логику и садржај. Међутим, једини фашизам који је књига „тражила“ пронађен је у њој самој. То је фашистичка књига која фашизам тражи у доброти једног напаћеног и геноцидом сатрвеног народа. То је књига која за фашизам оптужује народ који је највише пострадао од истога. То је књига џелат која говори о жртвама оптужујући их да су га добрано намучили док их је клао. То је књига силоватељ која силоване оптужује да су изазивали и нису су се довољно жестоко бранили. Каква је идеологија другосрбијанштине таква је и филозофија ове књиге: површна, неистинита, неморална и готованска. 

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Пише: Игор Ђурић

Теодора Петровић

СЕЋАЊА

Матица српска, Нови Сад, 1981

„Стерија је своју драму ''Родољупци'' назвао ''приватном историјом'' српског покрета 1848. године. И ово треба да буде нешто слично томе: приватна историја усташке окупације Карловаца“.

Теодора Петровић

                                                 I

За Теодору Петровић (рођену Симеоновић Чокић) сам први пут ''чуо'' читајући Михизову Аутобиографију о другима. Он у тој књизи помиње своју професорицу Српског језика и књижевности, коју су из милоште звали Мајица. Михиз је представља као врсног познаваоца ''заверенички оданог'' „двема  карловачким сасвим супротним традицијама – Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу“. Она је, по речима Михиза, „била и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита“. Њему, Михизу, професорка Петровић усађује љубав према књижевности, а много касније и сумњу да Бранко није волео Вукову ћерку Мину, већ Вукову жену Ану. Касније је Теодору Петровић поменула и Вида Огњеновић у једном фељтону.

Теодора Петровић је рођена у Сремским Карловцима 1898. године. Основну школу и гимназију завршила је у Карловцима, факултет у Београду. Написала је, поред књиге о којој говоримо, и много чланака по разним часописима (нпр. Зборник Матице српске, Прилози за књижевност, Дневник), као и књиге Из историје српске књижевности у којој обрађује српску књижевност XIX века, митрополита Стратимировића, Доситеја, Вука, Вишњића, Сарајлију, Бранка, Еустахију Арсић..., и књигу Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу. У мени приступачној литератури и на интернету скоро да нема трагова о постојању овог уваженог педагога, научне раднице и књижевнице. Нисам успео да пронађем ни њену слику. Радила је и као управник архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Била је вегетаријанка и бавила се ''женским правом''.

Сећања Теодоре Петровић су успомене на Сремске Карловце, где је рођена и где је провела цео свој животни и радни век, осим студија у Београду, и сећања на тамошњу гимназију где је такође провела век: као ученица и професорка. Кроз призму њене породице и ње саме – наравно. Како то обично бива када се бележе овакве књиге. Ова књига није само књига успомена и сећања, ово је историја Сремских Карловаца и тамошње гимназије, као и људи који су прошли кроз њих, и на старе карловачке породице. Поред тога, овде можете прочитати о старим карловачким гробљима, о Дунаву и аласима, Дворској башти и Стражилову, о митрополитима и патријарсима, о карловачким књижарима и књижарама, понешто и о ''прљавом вешу гимназијском'', о берби грожђа, врстама вина, обичајима.

„Покушаћу овде да отргнем од заборава бар нешто од оног што још увек памтим из свог детињства и младости,а, и оно што сам јуче и данас доживела и видела. Усудићу се да кажем коју реч о приликама и догађајима пре мог рођења, оно што сам запамтила из причања свога оца, јер ако овде не буде забележено, биће заувек изгубљено“. (стр. 5)

                                              II

На самом почетку својих сећања Теодора Петровић са видљивим жалом за ''старим добрим временима'' обраћа пажњу на некадашњи изглед Сремских Карловаца, пре свега на архитектуру значајних грађевина и њихову историју. Наравно, и на своје детињство. Кућа у којој се родила Теодора Петровић наслањала се на чувену зграду Магистрата, за коју је својевремено професор Григорије Лазић изјавио како не треба да се издаје у комерцијалне сврхе ''таман да дође Исус Христос и затражи ову салу за Тајну вечеру''.

Оно што одмах пада у очи јесте чињеница да Карловци, било из докумената које је проучила, било из њених сећања, (било из историјског и чињеничног стања) представљају јак центар политичких, културних и образовних активности српског народа, место где се одржавају концерти и изложбе, где се штампају књиге и часописи, и кроз које пролази, или где живи, велики број значајних људи. Поред поменуте браће Стратимировић, великог броја митрополита и патријарха, те других црквених великодостојника, кроз Сремске Карловце, на овај или онај начин пролазе и остављају траг људи попут Јована Рајића, Захарије Орфелина, Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, Стевана Вујановског, Вељка Петровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Богобоја Атанацковића, Светозара Прибићевића и браће му, Богдана Медаковића, Уроша Кнежевића, Лукијана Мушицког, Ђорђа Стратимировића, Симе Матавуља, Павла Поповића и браће му Богдана и Димитрија, и многих других. Да не помињемо све бивше ђаке Карловачке гимназије, међу којима су: Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Васа Стајић, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Иларион Руварац, Стеван Шупљикац, Коста Вујић, Дејан Медаковић. Међутим, Сремски Карловци су место велике историје и тужне судбине да су под туђином и у старим временима били значајнији, лепши и уређенији, него касније у матици земљи.

Ако изузмемо ''први ешалон'' познатих и великих људи које Теодора помиње у својој књизи, ту су још десетине и стотине имена не мање значајних људи из света уметности, културе, науке и политике, које ауторка износи, на овај или онај начин, а који су мање познати широј јавности. То је можда још вреднији сегмент књиге, јер се нека велика али неправедно запостављена имена овде бележе и износе.

Поред културе и образовања, упознаје нас Теодора кроз своја сећања, Сремски Карловци су познати и по гајењу винове лозе и прављењу вина. Због привилегије коју су Карловчани добили од цара Карла VI 1721. године а којом је предвиђено да сваки сопственик куће (која није ограђена) добије на уживање четири јутара земље, становници Сремских Карловаца су имали солидне приходе и тиме се објашњава зашто је знатан број Карловчана завршавао велике школе у иностранству. Као што је и због велике количине вина „које је текло у потоцима“ у „Карловцима било и толико суманутих“, (по речима Теодориног оца Јована Симеоновића Чокића (1851-1924)).

„Карловци су и у свом животу ''на води'' били паланка, шта су друго могли бити са својих шест хиљада становника, колико их је тада било. Но, Карловци су се у нечем ипак разликовали од других паланки: били су пуни школованих људи, као и оних који су се тек школовали. Тачно је да је свуда око њих била бара, да је трска расла гдегод погледаш, на периферији је било много кућа покривених трском и људи су у Карловцима били нека врста трске, оне ''трске која мисли''. Кад једном буде написана права историја Карловаца, када се савесно проуче све промене у друштву кроз многе године унатраг, мораће се доћи до закључка да су Карловци имали одређену крупну улогу у културној историји Срба...“. (стр. 132)

Кроз Карловце, како рекосмо ''пролази'' велики број значајних људи, али не само из света културе и уметности. Тако је ауторка ових сећања лично видела Драгу и Александра Обреновић, непосредно пред њихову смрт 1903. године, када су прошли кроз Карловце идући према Крушедолу да обићу гроб краља Милана. Теодора ће видети и другог Александара, краља и Карађорђевића, који је 1920. године посетио Карловце.

                                                  III

Преци Теодоре Петровић, како се дало очекивати, „негде су из Старе Србије“, али су они за трговином дошли пре Велике сеобе. Њен деда Стеван је имао седам кућа у Карловцима. У једној од њих, где је била трговина, митрополит Стеван Стратимировић се 1791. године договарао са другим Стеваном, горе поменутим дедом, око оснивања Карловачке гимназије. Митрополит ће неколико година касније исто урадити и оснивајући Богословију.

Због те трговине и винограда, Теодора се рађа и одраста у добро стојећој породици, нешто мање богатој јер њен отац не наставља да се бави трговином а уједно и даје сву децу на велике школе. Теодорина мајка Емилија је изродила четрнаесторо деце, од којих је шест кћери „у првим годинама живота покосио шарлах или дифтерија“.То је патријархална породица, са видљивим очевим ауторитетом, али уједно и слободоумна, јер се деца дају на школе, а иста се васпитавају у родољубивом духу. Ево како Теодора описује доживљај свога оца када први пут одлази у Србију: „Сећам се добро, причао је отац, да су ми за ту прилику сашили ново одело, којим сам се поносио. Чим смо стигли у Београд, отац ми није дао да коракнем, већ ми је рекао ''клекни!'' – и ставио руку на раме. Ја погледам у своје нове панталоне и отворих уста да нешто рекнем, као отац повика оштро ''клекни и пољуби земљу својих прадедова''. Знамо да то није био усамљен случај у оно доба“. (стр. 24)

У кући где је рођена Теодора свраћао је Вук Караџић, којега се њен отац сећа: јер га се бојао. Овај је то приметио па је његовој мајци говорио: „Снајка, доведи ми Јоцка“, те га је метао на крило. Њен отац је говорио да су Вукови бркови „јако мирисали на ракију“.

Ова књига је, између осталог, посвећена управо њеном оцу (неки јој то и замерају), једној интересантној личности, којему се Теодора дивила и на овај начин желела да подвуче његов значај за карловачку и српску културу и историју. Човек је заиста вредан помена. Јер да није, не би му један Вељко Петровић писао биографију за Станојевићеву Народну енциклопедију. Теодорин отац Јован се дружио и сарађивао са људима попут Васе Живковића, Михаила Пупина, Уроша Предића (који му је израдио портрет). Он је био члан одбора за пренос Бранкових моштију. О њему у својим мемоарима говори Тодор Стефановић Виловски. Он током свог живота пише за разне часописе: Зору (бечку и мостарску), Српску зору, Застави, Јавору, Стражилову, Бранковом колу, Српском дневнику, Звону, али је највише трага оставио као преводилац. Он другује са Павлом Марковићем Адамовим, Михаилом Полит Десанчићем, Миланом Савићем и његовом ћерком Аницом, Исидором Секулић, Иларионом Руварцем, Стјепаном Митровим Љубишом, Петром Карађорђевићем, са Јованом Јовановићем Змајем и Лазом Костићем.

Да ништа друго у животу није урадио Теодорин отац Јован, а да је само сачувана његова библиотека (коју она делимично и по сећању презентује) то би био велики и вредан допринос српској култури. Било је ту првих издања веома важних књига за српску историју и културу, било је књига са посветама аутора, било је књига на другим језицима или старих часописа. Трагедија српског народа, поред смрти, јесте и стално паљење и пљачкање књига, рушење историјских споменика, затирање трагова постојања.

„Према књигама које су се некад налазиле у орману са очевом библиотеком ја и данас осећам извесно поштовање, без обзира какве је вредности била која од њих и напрежем се у овим тренуцима да их се сетим у што већем броју, да одржим неку врсту немог помена попаљеним и несталим књигама, које су страдале у рату и непосредно после рата због разних околности“. (стр. 96)

Отац Теодоре Петровић, Јован, то јест, његова судбина, давно су и много пута опеване књижевне странице које описују расколе и недоумице људске душе која вапи да буде нешто друго од онога што јој је намењено људским и породичним законима: био је књижевник и уметничка душа заробљен у телу државног чиновника и традицији породице која се бавила трговином и виноградарством. Зато је остао недоречен и у сенци великих људи са којима се дружио.

Теодора Петровић је своје успомене написала ''професорски'' коректно, сентиментално и поучно, педагошки, као да држи предавање ученицама неке женске школе (које испод клупе тајно читају љубавне романе). И, ничег лошег нема у томе. То не умањује вредност ове књиге која је препуна чињеница и успомена на један важан град и једну велику школу у њему. Лична нота која је доминантна кроз спис се подразумева код писања оваквих књига јер Теодора није писала ''историју'' већ ''сећања''. Има истине и у речима њеног професора и ментора Павла Поповића: „стил јој је особит, мушки“.

Сећања су пуна анегдота, што по чувењу, што лично доживљених. Једна од њих говори о формирању Сокола у Сремским Карловцима. Старешина карловачког Сокола др. Лаза Поповић обратио се свом чувенијем имењаку Костићу, да испева химну Соколском друштву. У писму је велики песник одговорио: „Нажалост, ви ми се касно обраћате, јер ја више нисам способан да испевам химну за вас, јер више нисам соко, већ стара очерупана орушина“. Или, она о Димитрију Руварцу: „Такав је, ето, био прота Руварац. У младости прзница какви се ретко сретају. Као ђак четвртог разреда гимназије у Карловцима забо је сечиво свога перореза до самог дршка у бутину свога друга у клупи“. (стр. 110)

Веома су вредни, поред наведеног, и описи професора гимназије, начин на који су предавали или се односили према ђацима, и то из времена када је Теодора била ђак, како и из времена када постаје професор. Како год било, пре него је постала чувени професор Карловачке гимназије, Теодора Петровић је понављала једну годину. Толико о тадашњим критеријумима. Ову књигу бих препоручио као обавезну лектиру, пре свега будућим просветним радницима и библиотекарима, јер она одише духом једног старог времена, времена почетака озбиљног и систематског образовања у Срба. Поред тога овде се могу упознати са методологијом тадашњег образовања, начин на који су одређени професори радили, њихове карактере и мане, али и са мноштвом имена аутора и наслова старих библиофилских издања књига. И ако је по некад узлазила у превише детаља наставног програма гимназије, потом и факултета, али је томе узрок ''професионална деформација'' дугогодишњег професора и педагога.

„Када сам 1924. године добила наставничко место у Карловцима, предавала сам петом разреду и сину тада још професора Мике Јаковљевића. Он је пратио мој рад у школи и једног дана ми рече: ''Дивим се енергији коју ви улажете у своја предавања, али сам слободан да вам као старији и искуснији на том послу скренем пажњу на две ствари, пре свега, ви нећете моћи дуго да предајете таквим темпом и са толико залагања. Брзо ћете се заморити, а  можда и разболети. А друго: ви не водите рачуна ко су и какви су ваши ђаци. Већина од њих су са села, сељачки синови, који можда у својој родитељској кући немају ни једне књиге. Ви сте међутим расли у веома повољним условима...“. (стр. 100)

                                                 IV

Поготову су вредни редови о периоду светских ратова, то јест, њиховог одраза на живот Срба у Сремским Карловцима, јер су исписивани искуствима очевица директно погођеног породичним трагедијама, а уједно и образоване особе која је могла посматрати догађаје и у нешто ширем контексту, служећи се доступним архивама и литературом. „Све наше невоље, жалости и трпљења почињу у правој мери са првим светским ратом“ – вели Теодора на страни 142.

Почео је Први светски рат, почела су са њим и хапшења и стрељања Срба, интернације. Ухапшен је Теодорин брат Стеван – Браца, угледни адвокат и народни посланик, који ће 1918. године постати потпредседник Народног већа. Други брат, Јосиф, будући лекар, библиофил и полиглота, човек који је друговао са Хугом Балом и Ериком Маријом Ремарком, бива мобилисан, у Галицији ће пасти у руско ропство, као добровољац ће се прикључити српској војсци са којом ће проћи све што је иста прошла. Најмлађи брат Коста, тада већ доктор правних наука, затећи ће се у Београду, али се враћа у Карловце. Смрт ће пронаћи у водама Дунава, следеће године.

Убрзо сазнају, Срби из Карловаца, да претходни ''идилични суживот'' са комшијама и није био баш најискренији са њихове стране. То ће, међутим, бити само блага опомена за оно што ће се догодити у следећем ''великом рату''. Вредно је напоменути, да у кућу горе поменутог Теодориног брата Браце, за време рата као аустријски официр борави доктор Иван Рибар, који ће и после рата наставити дружење са породицом Симеоновић Чокић.

Најзад је дочекана и 1918. година:

„Немачки војници стоје укрућено на балкону Двора и мирно посматрају расуло свог дотадашњег најмоћнијег савезника. Разуларена и обезглављена руља сада се више не повлачи, већ кукавички бежи из окупиране и опљачкане Србије. Носи собом све што се могло понети: клавире, постеље, лустере, дечја колица, посуђе и безброј других ствари, често и сасвим безвредних. Уза свака кола пуна плена јаше војници на коњима. Обрнули калпаке наопако, а око врата им висе на канапу нанизане шољице за кафу... Говорило се по вароши и то да су се на неким кућама појавиле беле заставе. Франковци су се побојали за своје животе, али нису имали разлога за то: после првог светског рата никоме од њих није пала ни длака са главе. Из тих су се редова регрутовале усташе у другом светском рату“. (стр. 196/7)

Мора се приметити да је Теодора Петровић ''правила веома мало компромиса'' са комунистичким властима по питању самоцензуре а када су садржај књиге и њено мишљење у питању, јер треба узети у обзир време када је књига настајала и када се штампала. Тек колико је било минимално могуће, па и тада чини се више из убеђења а мање из кетмантства. По том питању њени ''компромиси'' су знатно мањи, чак и у односу на неке много познатије ''дисиденте'', па и када је сам Михиз у питању.

1920. године Теодора Петровић уписује Филозофски факултет у Београду, Српски језик и књижевност, и почиње да слуша предавања Павла Поповића, Александра Белића, Богдана Поповића, Милана Богдановића, Владимира Ћоровића. На том факултету тада предају на разним семинарима Станоје Станојевић, Душан Поповић, Миодраг Ибровац, Веселин Чајкановић, Милош Тривунац, Брана Петронијевић, Хенрик Бараћ, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Јован Цвијић. О њима, као и о студентском животу и организовању, поготово женског дела академских грађана, оставиће ауторка трага у овим списима. Некима ће посветити више пажње и редова, на пример свом ментору Павлу Поповићу, као и Вељку Петровићу и Васи Стајићу. У овој књизи се могу наћи корисни редови о универзитетском и студентском животу у Београду између два рата.

У својим успоменама ауторка је оставила трага и о руској емиграцији после великог рата и револуције, која је у великом броју нахрлила у Карловце. Најзад, у тој вароши је и сам Врангел сместио своју породицу и штаб, а ту му је и отац сахрањен. По мом мишљењу тај траг је требало бити обимнији, у овако обимној књизи, свакако би то био вредан помен и докуменат, интересантан за читаоце и историчаре. Али, стиче се утисак као да је ауторка хтела што пре да се ослободи ''врућег кромпира'', управо због оних горе поменутих ''компромиса'' и да је остала недоречена.

„Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камиловци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица... Врангел се увек по Карловцима кретао само у кругу своје породице, и то увек корак-два испред осталих“. (стр. 330)

Како год, због смрти оца, без завршеног факултета (остао један испит Историја српскохрватског језика), Теодора се враћа у Карловце, и већ 1924. године почиње „да служи у Карловачкој гимназији“. Последњи испит ће положити после две године, касније и професорски. У том делу књиге она гимназију описује из друге перспективе, сада као професор, са свим проблемима са којима се сусретала, пре  свега са самовољом разних директора те установе. И тада је политика постављала и смењивала.

                                                V

Међутим, куца на врата други ''велики рат'', по српски народ још крвавији. То су и последња поглавља књиге. Сви дотадашњи проблеми тада постају мали и неважни према ономе што је почело да се догађа у њеној околини. Теодора Петровић (то је презиме њеног мужа Косте, са којим је имала сина Ивана) је била патриота, национално опредељена, али није била шовиниста. Она се трудила да, описујући националну и личну трагедију каже о обема странама, и добро и лоше, ни једног тренутка не прећуткујући ни оне ствари о којима се није много причало у време комунизма: о усташким злочинима и НДХ. „Вељко Петровић је на једном месту врло лепо рекао да нам старост даје право да говоримо истину. У овом моменту ја то своје право до краја искоришћујем“ – каже Теодора на страни 359.

Све поново, као и пре тога, почиње променом понашања дојучерашњих комшија и колега, пето-колонашењем, шпијунажом, издајом, денунцирањем. „Пре него што се стари ратни филм почне да развија, задржаћу се на приликама у гимназији пред почетак рата. То је потребно учинити, јер су се, нажалост, на чело усташког покрета у Карловцима нашли и неколико професора ове школе... Са некима од њих Коста и ја смо одржавали скоро пријатељске односе и не слутећи шта ће се временом из њих ишчаурити. То се на првом месту односи на професора Вјекослава Барлековића“. (стр. 453). Тај ће у време НДХ постати директор Карловачке гимназије а своју ''пријатељицу'' ће шиканирати и назад избацити из гимназије пославши је на рад у Нову Градишку.

Затим следи опис тешких дана под усташком и немачком окупацијом: прича о храбром капетану Ковачевићу, из Ваљева, који после априлског слома при уласку Немаца у Карловце пружа отпор и при том убија неколико њих (због чега Немци стрељају шесторо карловачких Срба, ''сто за једног'', почеће да важи касније и то на територији уже Србије, у НДХ није било ограничења); о томе како јој је почетком рата одведен брат Стеван – Браца и како га више никад није видела јер је завршио у јамама Јадовна; о баронима Рајачић, храбрим и поштеним људима који се нису мирили са усташким злочинима, и о томе како је један од њих извршио самоубиство после априлског слома, те како је други брат Рајачић покушавао да спасе Брацу; о усташким зверствима и мучилиштима по старим карловачким зградама; о свом боравку у Новој Градишки, Осијеку и Загребу; о томе како је у тим градовима сретала људе који се нису слагали са усташким режимом, који су јој помагали и спасили јој живот кад је била ухапшена; о томе како је онај исти младић који ју је извукао из ''камиона смрти'', после тога лично побио много Срба у Дервенти и био стрељан након рата; о томе како је вршена присила и пропаганда покатоличавања Срба; о томе како су виши друштвени слојеви Срба живели релативно мирно и добро у већим градовима НДХ и како су неки служили Павелићу; о томе како је она лично у тој и таквој НДХ пензионисана 1943. године; и о томе како већ следеће године, 1944. године, десет дана пред ослобођење Карловаца, у октобру месецу одводе њеног другог брата Јосифа у Јасеновац, одакле се никад неће вратити, што само говори у прилог чињеници да је ''фабрика смрти'' радила пуном паром до последњих дана...

Сећања се завршавају завршетком рата. Сама Теодора Петровић пише на крају да ови списи првобитно нису били намењени јавности. Отуд су преобимни, делимично несређени, на многим местима се понављају – али све то не умањује њихову вредност. Младен Лесковац их је тражио за Зборник Матице српске. Тако је настала ова књига. Нећу, на крају изводити никакве закључке. Најбоље је кад се то узме из саме књиге. Завршићу, зато, Теодориним речима: „Сећам се да сам тих дана срела на улици Ангелину Дејановић. Зауставила ме и упитала: ''Колико ћеш ти усташких глава тражити за своју побијену браћу?''. То питање ме је бескрајно изненадило и мирно сам јој одговорила: ''Нећу тражити ниједну...''“.