Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!

Пише: Игор Ђурић

Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.

У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.

Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју цркву (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.

*

У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.

*

Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.

*

Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.

Шта је проблем?

Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.

Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.

*

Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.

Шта желим рећи?

Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!

Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!

*

Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.

*

Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.

Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!

Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.

*

Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.

Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.

Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?

Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.

*

У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!

*

Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.

*

За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 

      Комитети су храмови достојни такве вере!

*

Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!

      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!

*

Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.

Да негира и не признаје!

Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!

Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.

У реду!

Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 

      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.

О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.

*

Милогорци и другосрбијанци!

Пише: Игор Ђурић

Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице: она је подједнако важна духовно, државотворно, историјски, идентитетски, културно и политички. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква, уметност и борба за слободу су били последња и једина линија одбране државотворности, идентитета и културе, и стубови који држе конструкцију српског опстанка: вера, народна књижевност (језик и писмо) и кубура.

Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, културу, уметност, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Србије, али ни Црне Горе.

Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:

- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;

- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;

- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.

Због чега је то тако?

Прво, треба избрисати трагове правог идентитета кад се већ ствара други и лажни.

Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.

Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења или од муке, већ из мржње према својим коренима и голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.

Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.

Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су друго-србијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада желите да будете а не са оним што сте некада били!

И како друго-србијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве а посебно их цивилизовани свет неће поштовати ван тог контекста (признати их хоће због политике).

Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!

Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци уз подршку другосрбијанаца.