БЕОГРАДСКИ ШУПЦИ!

Пише: Игор Ђурић

У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:

- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!

Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству у вези понашања ''елите'' у прошлом веку и наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.

Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела говна. Шупак обично служи да се иста избаце.

Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.

И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани, неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности. 

У сваком другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија. Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.

Толеранција је: Само ти синко ради свој посао!

Пише: Игор Ђурић

„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.

Џорџ Бернард Шо, Човек судбине

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.

Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на више нивоа, из неколико перспектива. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! 

Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.

Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође, кад те нападну и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.

Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће јер си на свом прагу, он је дошао код тебе, ти немаш куд . Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! 

Пекић је негде написао: Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате. 

Колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име. У своје име немате право ни на издају - сем самога себе! У своје име имате право само на борбу!

Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам политичаре, писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или су прешли на другу страну – и тако остали добри свима. Непријатељи њиховог народа их не мрзе, пријатељи их разумеју јер су толерантни. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном и ако ти није нож под грлом. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.

Код нас се, нажалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе наведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином или превазиђеном и скупом работом. Свако ко се борио за своју земљу сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). 

По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толерантним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају и мораш оправдати злочине над собом. Иначе ће опет да те бомбардују за твоје добро!

А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ) убијајући друге народе у њиховим земљама за које већина Американаца и не зна где се налазе. Тако смо данас дошли у апсурдну ситуацију да нас убеђују како је нормално да Американци ратују у Србији али није нормално да Срби ратују у Србији против Американаца!

Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:

„Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: Ослободите нас Косова! Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварани, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: Само ти синко ради свој посао?!

Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.

Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

Драган Крстић - Психолошке белешке 1968-73

Пише: Игор Ђурић

КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!

Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015

Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.

Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.

Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.

Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.

Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.

Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.

Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.

Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.

Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.

Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.

Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.

Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:

О диктатури:

„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.

О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:

„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;

„Режим се обраћа полуписменом становнику“;

„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;

„Апатија и опште безнађе је велико“;

„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;

„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.

О транзиционој и партијској Србији:

„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.

О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:

 „Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;

„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;

„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.

„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;

„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.

О Хрватима:

„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.

О ''друго-србијанштини'':

„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;

„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;

„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.

О ''младости Србије'':

„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.

Европски пут српске ''елите'':

„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;

„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;

„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.

Косово:

„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;

„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;

„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;

„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.

Распад СФРЈ:

„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;

„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.

Црна Гора:

„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.

Интелектуалци и уметници:

„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.

 „Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.

Општи мук:

„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.

Преобраћеници:

„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.

О Србима:

„Вулканска природа мржње према нама“;

„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.

О данас популарним доктринама:

„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.

Политичари:

„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.

О вођама:

„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.

Српске власти (било које):

„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.

Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:

„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ЛИНК РОМАН:
Игор М. Ђурић 
ТЕНЦИ или: ГУБИТНИК ИГОР К.

Опанци из ''круга двојке''...

Пише: Игор Ђурић

Александар Тијанић:

 „Бити Београђанин, то је стање духа! Наравно, за све особе са духом; осталима према заслузи!“.

      СВАКА СЛИЧНОСТ СА СТВАРНИМ ЛИКОВИМА ЈЕ НАМЕРНА!!!

     Насмеја се слатко један пријатељ, неки дан, кад угледа пред вратима мога стана опанке гумењаке, такозване пироћанце. 
      ''Откад ово нисам видео'' – рече.

Откуд мени пироћанци? Мајка је у њима избегла 1999. године. Били су јој најудобнији, када смо кренули у бежанију. Ја, после, нисам дао да се баце, но их држим пред вратима, да могу комшије из зграде да их виде. Наиме, такве исте је носио мој деда, у свом животу није обуо ципеле, уколико се не рачунају војничке цокуле. А, на крају, не би било ни стана, ни врата од истог, да се пред њима оставе опанци, да није било дединих плацева, да се продају.

Те пироћанце обично обујем кад хоћу нешто брзо да опослим: да одем до комшије, да изађем испред зграде, да скокнем до продавнице или киоска, да узмем нешто из кола. Ово последње има и симболику: из опанака у кола. Људи, поготово млади, ми се смеју, мисле да сам сељак који је залутао у град, вероватно ме сматрају простаком и како воле данас да кажу: губитником. А, искрено да вам кажем, никада раније нисам носио опанке, осим по авлији (обору, дворишту), кад натучем бабине или дедине. Било је у школи деце која нису имала друге обуће осим опанака али ја нисам био међу њима. Отац је био службеник па је могао да ми приушти патике, касније и ципеле. И куповао је много књига.

Па зашто онда, кад већ нисам искакао из опанака, данас држим исте пред вратима и нервирам комшилук подсећајући их одакле су побегли? Прво, ратове смо добијали у опанцима а мир губили у ципелама које су замениле одбачене опанке. Нама највеће зло чине политичари који глуме да нису сељаци. Затим, зато што ме иритирају снобови, што не подносим опанке које су се поципелиле без духовне потпоре тог ципеларења. Јер ја немам ништа против да се опанци у глави замене ципелама на ногама и у глави – али само кад се стекну услови за то, опет у глави. Најзад, оне требају увек да ме подсете да су ми оне купиле стан а не нека друга обућа. Моји опанци испред врата су предсобље за књиге у мом стану – купљене и својом руком написане. Чудан сам ја, зар не? Имам и књиге, и опанце (опанке).

ВУКАЈЛИЈА:

Конобар: Шта желите?

Миx: Дужи "експресо" са млекем (читати са "београдским нагласком")

Зоки: Ја ћу "ки он".

      Живим у средини где је тема о којој пишем: опште место. Многи људи су оставили своје њиве и стада, дошли из разних крајева наше земље и запослили се у руднику или их државна јасла хране. Данас примају добре плате али материјална експанзија није пратила културолошки и духовни развој. Ципеле су се обуле а размишља се (прикривено) опанком. Има и оних који су између: ни тамо – ни тамо. И, тако данас, папучице скупих аутомобила притискају опанци маскирани ципелом. Опанци преоденути у скупе ципеле. Гледате около људе којима све то не стоји и не приличи. Напротив! Они носе најскупље ципеле – ви видите опанке на њима. Они возе скупа кола – ви видите запрегу и балегу. Они водају скупе кучиће – ви на повоцу који држе видите козу хранитељку. Они граде огромне куће – ви видите плетене вајате. Они се запиру у биде-има – ви видите како им гузице вире из кукуруза. Кад прозборе, не видите сељака већ сељачину. Кад гласају: никад не гласају као ви.

Али, свуда тога има. У свим градовима и варошима Србије. И по свету. Код других народа. И код наших напољу, гастарбајтера. Не свих, наравно, али у једном делу: и те како. Шта сам све напољу видео. Људи који у духу нису заслуживали ни опанке, понашају се у духу најскупље обуће. Не знају шта желе да ти кажу али осећају да их те опанке из родног краја чвиле и боле, па кад се нађу у ћорсокаку, онда изваде слику куће коју су направили у постојбини својих духовних опанака (и, правих). Такви су најгори кад дођу на годишњи одмор, у отаџбину, па онда данима малтретирају своје рођаке на селу. Одбијају да седну у југо или ладу који немају клима уређаје и говоре како пију само куповну воду иако она из дединог бунара нема премца на свету, уз домаће слатко до шљива, које су претходно лежале у кречу. Кад крену назад, понеће балоне шљивовице неспособни себи да објасне зашто, ако су већ обули ципеле, не пију коњак или виски?!

Почасте они своје рођаке са пар стотина нечега па онда кркају и пију месец дана док не испразне торове и оборе. Гледају са висине своје рођаке који поштено сеју, копају и жању, не признајући да су ту ''висину'' заслужили чистећи америчка и немачка говна. Натукну понекад и опанак, на брзину, кад се збуне. Тада мисле да чине велику част онима код којих су дошли. Деца су им необразована и западњачки проста, носе накривљене качкете као да су црнци или латиноси, а малиша из комшилука који је већ прочитао Време смрти и Рат и мир, чежњиво ће им завидети на ајфону и скупим најкама. Само до следеће године. Када до тада буде прочитао и Достојевског, код њега ће титрати супериорни осмех, јер ће схватити да се код поципеларених гостију ништа није променило на боље осим телефона и патика (остали су глупи и необразовани као и прошле године).

Опанка је у глави: није на ногама. О томе вам ја говорим. Је ли већи господин био мој деда који нам је толико оставио, а никад није носио ништа осим опанака, или ми који смо то распродали: у ципелама. Зато је моја препорука да сви држимо по један пар опанака испред врата. Сви!!! Ти опанци испред врата треба да нас подсете чији смо, одакле смо, и што је најважније: где припадамо – где нам је место. Наравно, опанци без књига не вреде много, осим ако нисте на својој земљи и жуљевитих руку храните се од исте, ако нисте сељак - у најбољем смислу те речи.

*
Момо Капор (Сарајлија који је најлепше описао Београд) је својевремено написао:

 „Занимљиво, они који својом највећом вредношћу сматрају то што су рођени Београђани, углавном ништа и не знају о свом граду и његовој историји, па им је тако свакако потпуно непознат и одломак из путописа Опис Београда из 1587. године Рајнолда Лубенауа где стоји: "То је врло стари град, изграђен веома лепо, са двоструким зидинама и високим кулама који су сада сасвим порушени. Сада има већином ниске куће, улице су блатњаве, али, иначе, дугачке и велике... У граду станују Турци, Јевреји, Грци, Дубровчани, Далматинци, Хрвати, Италијани и још свакојаке нације."

Као што се види, преци рођених Београђана се у овом путопису уопште и не помињу. Они, заправо, и не живе у Београду, граду, већ изван зидина, улица и било какве цивилизације, као обична раја.

А та раја, ти дошљаци, после Првог и Другог устанка почеће да рађају овај град.

Да резимирамо: Саву и Дунав, две наше највеће тековине, нису пустили да теку рођени Београђани, него Господ Бог, Калемегданску тврђаву такође нису подигли рођени Београђани, него Римљани, Турци, Угари, Аустријанци и деспот Стефан Лазаревић, који се није родио на Теразијама.

Коларчев народни универзитет подигнут је захваљујући парама Илије Коларца који је преко Дунава допливао у Београд држећи се ждребету о реп.

Капетан-Мишино здање није дело ниједног рођеног Београђанина, већ Мише Анастасијевића, дунавског капетана, који се ломатао по пристаништима, тукао са лађарима, шверцовао и отимао где је стигао и могао, да би отачеству оставио овакву задужбину какву данас имамо.

Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел "Бристол", читаву Загребачку улицу, парк на Сава-мали и сав свој иметак, а Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ дошљак, однекуд с југа.

Мада су им очеви и сами дошљаци, у најбољем случају били ситни бакали, чиновничићи, писари, пиљари, школски послужитељи и потрчкала, ова врста рођених Београђана оставља утисак да поседује највише порекло.

Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им био крај да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака је била дворска дама краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.

Београђани, који су дошли на свет пре Другог светског рата, родили су се у некој сасвим другој вароши од једва 300.000 становника.

Требало је тамо и да остану, ако им је толико стало до педигреа..“.

      *       
      Немачки официр Фон Рајевиц је пред крај рата говорио Дејану Медаковићу да је само у Београду Гестапо имао 9.000 разних достављача (Алекса Жуњић - срески шпијун)?!
      *       
      Један рођени Нишлија, Душан Радовић, многих јутара је изговорио своје чувено: Београде, добро јутро - иако добар део назови Београђана није имаo појма да је овај син од "јужну пругу", од оца Чачанина, мајке Нишлијке, и да је одрастао у Суботици.

*

''Београд је имао цинцарску буржоазију и сељачку демагогију, две страшне и кобне негације сна и величине''.

Јован Дучић, о Београду 1912-1918

*

''Београд, дакле, није мој град, али то није ни један други.

Па ипак га волим, волим приврженошћу – странца.

Можда сам зато, пре него други, позван да о њему пишем''.

Борислав Пекић - Тамо где лозе плачу

*

Најлепшу песму о Београду написао је један родом пречанин - Милош Црњански:

*

„И ако сте Врањанац, тврдите да вам је ближи Џемс Џојс него Бора Станковић. Разумем шта хоћете да кажете. Ви сте Врањанац који већ две године живи у Београду“.

Небојша Васовић

*

Борислав Пекић је негде у свом Златном руну написао (цитирајући тадашњу штампу) да су курјаци нападали људе око Теразија крајем деветнаестог века.

Мој прадеда, онај који је мом деди оставио опанке, у то време, кад су вуци нападали старе Београђане, живео је у овој кући док је ми његови потомци у ципелама нисмо продали. Тада, у време мога прадеде, старе Источане нападају Арбанаси и Турци али курјаци: јок и ич!):

            *

Да закључимо: у Београду се није родило много великих људи али је већина великих Срба умрло у Београду!