Драги читаоци, Ђурађ Ђурић прави сајтове и апликације. По струци је археолог, а последњих 6+ година прави дигиталне производе које је користило више од два милиона људи. Направио је и мој нови сајт, igordjuric.staraknjiga.com, где су сада све моје књиге на једном месту. Ако вам треба сајт, за посао, радњу или нешто своје, погледајте његов сајт: archaeoloper.com/sr Прво се бесплатно направи предлог новог сајта, а плаћате тек када се договорите.  
 

Приказивање постова са ознаком zola. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком zola. Прикажи све постове

петак, 28. децембар 2018.

ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)

Пише: Игор Ђурић

               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!
Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак. Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.
Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.
По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.
Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.
Несвакидашњим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...
Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.
Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.
Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.
Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.
Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов садржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.
Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свезака и фасцикли.
Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.
Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.
Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!
                                                                     Игор Ђурић

субота, 4. март 2017.

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...

Пише: Игор Ђурић

Не догађају се српском народу Милошевићи, Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне (прародитељске)грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.
Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???
Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизички, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.
Међутим, није то никаква новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ, Солжењицин је утекао из Русије, па је после побегао из Америке.... 
      Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!
Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, срушили су га тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац и нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.
Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажно дисидентство десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала Осма седница и сукобљене стране. 
У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, издавачке куће, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитетска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и по инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског луфта и разблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потуричком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!
Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре против тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 
Али за данас знам сигурно, оно што се сада слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

петак, 5. фебруар 2016.

Велики писци без великих школа....


Пише: Игор Ђурић


ЧИТАЈ: Игор М. Ђурић О ПИСЦУ И ПИСАЊУ


ШКОЛА...
Иван Буњин, Успомене: Од тада су писци за мене били бића некакве сасвим посебне врсте, према којима сам имао некакво осећање које ни дан данас не умем да одредим, као што не умем рећи како сам и зашто и сам постао писац. Одговорити на то, за мене је исто тако немогуће као и то откада сам, и уопште како, постао онај који јесам.
То је стање духа. Можете бити велики писац а да не напишете нити једног реда, као што најчешће нисте писац ни после објављених сабраних дела у двадесет књига. Борхес вели: Не мислим о себи као добром писцу, али знао сам да је књижевност моја судбина или моја коб. То је из себе – то се не учи у школи. То је у себи – тамњаном и молитвом се не може истерати, нити глоговим коцем убити, нити ватром спалити. То је од себе – то си што си, нема помоћи и поправке. По томе су писци већи или мањи од других: препуштени сами себи. 
      Белгијанац који је створио Мегреа написао је да писање није позив и да је оно нешто као предодређење за несрећу. Рече Данојлић негде: то се рађа, то се не постаје. Писање се не може научити или стећи дипломом. Стендал који није завршио високе школе пише у књизи О уметности и уметницима, следеће: Што се мене тиче, драги пријатељу, ја бих волео да сви уџбеници књижевности потону на дно океана. Они уче осредње људе како се праве дела без мана, а они их, сходно својој природи, праве и без лепоте. Ми смо затим приморани да се упознамо са свим тим злосрећним покушајима, а то умањује нашу љубав према уметности. Недостатак школе, међутим, нипошто не може бити препрека човеку да постигне величину: сетите се Шекспира, Сервантеса. 
      Душко Радовић вели: Било би поразно ако би само писци и уметници осећали потребу да се баве уметношћу. Уметнички се изражава велики број људи, али не у књигама, новинама, и не на сцени. Разлика између једних и других је искључиво у тиражу. Има дивних писама која је прочитала само једна жена. И има лоших писаца која су штампана у великим тиражима. Није писац онај који лепо пише, већ само онај који своје редове објављује и потписује.
Има, ипак, оних који сматрају да постоји нека школа (за пачиће мале) где се може дипломом постати писцем. Завршите факултет, а кад вас питају шта сте ви по струци, кажете: дипломирани писац! Треба завршити факултет из других разлога, рецимо они Михизових, који је рекао да је завршио високе школе само да бих је могао убедљивије презирати имајући је, него немајући. Стивен Кинг је написао (О писању): не морате имати диплому да би сте постали писац, али вам не може ни шкодити. Нема исту тежину кад то чиниш са дипломом у џепу или супротно, кад је немаш, као ја. Утеха ми је што већина великих писаца није завршила факултет а само мали проценат има диплому са неког уметнички сродног факултета. 
      Признајем, кад сам био мали сматрао сам да нико не може бити писац ако није завршио оно што смо колоквијално називали ''књижевност''. Данас схватам да једино тако не можете бити писац: са дипломом Филолошког факултета. Има ту лекара, правника, мање инжењера, а највише недисциплинованих бараба који нису школу зарезивали: ич! 
      Писац најбоље српске књиге, Пекић, није завршио факултет, догурао је најдаље до флоскуле: студирао је експерименталну психологију, а њему се придружује отац нације Добрица Ћосић и његов презимењак пасторак нације из „друге Србије“ - Бора, ни трећи Ћосић, Бранимир, није завршио факултет, додуше, болест га је у томе спречавала. Нити највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа нема завршени факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Похађао је Војну академију коју је напустио 1913. године. Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. 
      А, онда, креће импозантан списак: Витмен, Томас Ман (који нема ни средњу школу), други немачки нобеловац Гинтер Грас беше студирао скулптуру али остаде само на омиљеној и већ помињаној флоскули  несвршених студената: „студирао је“. Ни наш пријатељ Петер Хандке никада није дипломирао права која је студирао. Ту су даље: Хемингвеј, Достојевски, Ђура Јакшић, сумњиве су дипломе и докторске дисертације Црњанског и Андрића (имају их, али су их пабирчили на сто страна из мноштва покушаја и после много прекида, обашка што је Андрић понављао у основној школи, коју је на једвите јаде завршио, и опет обашка, Андрић је пожурио да заврши факултет да га не би избацили из дипломатије због помањкања стручне спреме, М. Караулац говори да је дисертација била изнуђена због одговарајућег ранга у дипломатији а Абдулах Сидран је у једној телевизијској дебати рекао да се Иво Андрић одрицао од те дисертације и да је забрањивао да се штампа. Дучић, пак негде пише следеће: То је ујдурма оног језуите Андрића, који је пре извесног броја година морао да напусти Министарство јер није имао факултетско образовање), без икакве дипломе су надаље Буковски, Милер, а Шекспирове „изгубљене године“ постоје само да би се забашурио траг о одсуству било каквог његовог образовања. 
      Лав Николајевич Толстој је напустио два факултета пре него их скроз баталио и посветио се грофовању и писању књига. Даље, факултете нису завршили Чарлс Дикенс, Виктор Иго, Оноре де Балзак који је баталио правне науке. Ни Жил Верн се није прославио са школом. Ни творац Малог принца. Следе Шарл Бодлер, Волтер, Андре Жид, Мопасан, Жак Превер, Џемс Џојс, Гогољ, Пушкин, Јесењин, Љермонтов, Мајаковски, Фокнер, Јосиф Бродски, Џорџ Орвел, Лондон, Бернард Шо, Херберт Џорџ Велс. У нас: Миодраг Булатовић, Мирко Ковач, Исаковић, исти је и онај Душко Радовић. 
      Доказани не-академци су још и Карл Мај (који не само да није завршио факултет него није ни био у Америци до пред сам крај живота, кад је већ написао све своје књиге), Лорка, Марк Твен, Алекса Шантић... Душан Радовић, горе поменути, овако образлаже свој неуспех на факултету: Завршио сам средњу школу, и као већина београдских писаца „студирао сам на београдском универзитету“. На тај начин, Душко се спрда са потребом писаца да нагласе „како су студирали“, иако нису завршили факултет.
Ту је и Видосав Стевановић са два неуспела покушаја: стоматологија и књижевност. Војислав Илић није завршио нити гимназију. Ни Јаков Гробаров није имао никаквих великих школа, осим оних животних и кафанских. Панаит Истрати, „балкански Горки“, није ни привирио на високе школе (и Горки је нешто петљао по школовању, вазда у покрету и иностранству, а после на власти), па ни Ерскин Колдвел, прочитах скоро негде, и за Пастернака по негде пише да је студирао филозофију али нигде не пише је ли завршио исту. 
     Константин Паустовски је променио пар факултета пре него је све то баталио. Пар факултета је променио и Итало Свево па је на крају само трговао и писао – без дипломе. Алан Едгар По је био избачен са два факултета и то због коцкарских дугова. То му није сметало да напише поему Гавран коју данас рецитује скоро сваки љубитељ поезије на свету. Ален Боске није завршио студије књижевности које је започео. Један од наших највећих драмских писаца Александар Поповић остао је на свршеној гимназији. Добрица Ерић нема ни средњу школу а творац наше писмености Вук, писању се учио у манастиру, исто као и Доситеј световно наречени Димитрије Обрадовић. 
     Ни са братске стране, од брда и мора, нема великих школа. Његош је нешто учио по манастирима, Марко Миљанов је научио писати у педесетој години а Стјепан Митров Љубиша једино образовање стече у једној италијанској основној школи. 
      Дис није положио велику матуру а Јанко Веселиновић је учитељевао без свршене школе (није успео чак ни да положи за телеграфисту, што је јако желео). Раде Драинац није завршио факултет. Ни о његовом „станодавцу“ Тину Ујевићу се не могу наћи подаци и дипломирању мада јесте студирао. Либеро Маркони је био песник и новинар, харизматични боем београдске чаршије, али није академски образован човек. Љубиша Јоцић је студирао многе факултете али није ни један завршио. Мића Поповић, сликар и писац, није завршио факултет. Избачен је, додуше. 
      Факултет није завршио ни најтиражнији „Београђанин“ свих времена: Јосип Броз Тито. Александар Тијанић, док је био новинар, писао је одличне текстове са гимназијским образовањем. Један од највећих савремених новинара Богдан Тирнанић није чак ни гимназију завршио. Наш највећи новинар свих времена Предраг Милојевић је само апсолвирао на Филозофском факултету, али даље од тога није отишао. Апсолвирао је и Јосић Вишњић и ту стао. Ни друго наше велико новинарско перо, Мирослав Радојчић, није са факултетом догурао даље од једнога испита. Хтео је да буде лекар а постао је велики новинар, без свршеног факултета. То му није сметало да пише изванредне текстове и носи лептир машне. А, зна се, лептир машна је опасна работа, она од тебе чини господина или пајаца, према њеном избору. Мирослава је чинила господином. Черчил је тек из трећег покушаја био примљен на војну академију и по „образовању“ је био коњички официр, а добио је Нобелову награду за књижевност (уз помоћ тима школованих људи који су му помагали у раду).
Кад већ поменусмо Нобелову награду за књижевност, од 111 добитника, до 2014. године, 63-је њих нису завршили факултет, дакле више од половине. По овој статистици, веће су вам шансе да добијете ту награду уколико немате академско знање. Многи од њих јесу студирали, уписивали разне факултете, слушали разне семинаре и предмете – али нису никада дипломирали. Касније су многи од њих били почасни доктори, академици и предавачи на престижним универзитетима. 
      Ево ''нобеловаца'' без завршеног факултета: Сили Придом, Хосе Ечегарај, Хенрик Сјенкјевич, Радјард Киплинг, Селма Лагерлеф, Морис Метерлинк, Герхарт Хауптман, Ребиндранат Тагор, Вернер фон Хајденштам, Карл Адлоф Тјелеруп, Хенрик Понтопидан, Кнут Хамсун, Хасинто Беневанте, Вилијам Батлер Јетс, Владислав Рејмонт, Грација Деледа, Сингри Унсет, Томас Ман, Иван Буњин, Јуџин О'Нил, Франс Емил Силенте, Јоханес Вилхелм Јенсен, Габријела Мистрал, Херман Хесе, Андре Жид, Вилијем Фокнер, Пер Лагерквист, Винстон Черчил, Ернест Хемингвеј, Халдор Лакснес, Хуан Рамон Хименес, Албер Ками, Борис Пастернак, Салваторе Квазимодо, Сен Џон Пирс, Џон Стајнбек, Михаил Шолохов, Шмуел Јосиф Антон, Нели Закс, Пабло Неруда, Хајнрих Бел, Патрик Вајт, Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон, Исак Башевиц Сингер, Одисејас Елитис, Чеслав Милош, Габријел Гарсија Маркес, Јарослав Зајферт, Клод Симон, Јосиф Бродски, Камило Хосе Села, Надин Гордимер, Вислава Шимборска, Дарио Фо, Жозе Сарамаго, Гинтер Грас, Имре Кертес, Харолд Пинтер, Дорис Лесинг, Мо Јен, Алис Манро, Патрик Модијани.
Када је НИН-ва награда у питању, нешто су веће шансе да је добијете са факултетом, али то само из разлога што је у добром делу случајева дељена по систему ''ти мени војводо, ја теби сердаре''. Или-ти што би рек'о један од Кустуричиних јунака: Наша технологија је бољо, ваљда у односу на Нобелову награду. До 2014. године, додељена је 61 награда, и од тога, 21 добитник није имао академско звање и ако су многи од њих после били академици. Без великих школа су следећи ''ниновци'': Добрица Ћосић, Мирко Божић, Радомир Константиновић, Мирослав Крлежа, Бора Ћосић, Борислав Пекић, Михајло Лалић, Јуре Франичевић Плочар, Миодраг Булатовић, Петко Војнић Пурчар, Мирко Ковач, Антоније Исаковић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Владимир Арсенијевић, Давид Албахари, Младен Марков, Владан Матијевић, Светислав Басара, Слободан Тишма.
Ово је само делић историје. Ако би се правила листа од стотину најбољих писаца свих времена, њих деведесет би било без факултетске дипломе а остали са дипломама лекара или правника. Зато саветујем младог писца да је добро да заврше неке школе али да у њима неће научити ништа од писања. Без комплекса закорачите у свет уметности. Тек кад немате избора, осим писања, можда имате прилику да оставите дело иза себе.
      ПС
      Уколико има неких недоследности, поготову када су савремени писци у питању, онда она лежи у чињеници, да можда сам погрешио, или, што је реалније: да им не признајем дипломе које су напабирчили под старе дане, у последњих двадесет-тридесет година, када нам се на исти начин школовала данашња интелектуална и политичка "елита".

Странице

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog