ТОМБОЛА У ИСТОКУ - ДОМ ПЕНЗИОНЕРА

Пише: Игор Ђурић                       

                       

У Истоку се много коцкало.

У вароши се много коцкало.

Кад смо мућкали, у детињству, никада нисмо говорили глава-писмо већ увек: круна-број.

Никада нисам волео да се коцкам (макар нешто, поред свих осталих порока). А коцкање је било свеопшта појава у окружењу. Коцкали су скоро сви: од мале деце до маторих људи. Деца су се играла кликера само ако се подразумевало да губитник губи и кликер. Никад нисам научио да играм кликере. То је био велики хендикеп јер су скоро сви играли кликере кад почне сезона: у пролеће. Једноставно: није ме интересовало. А било је правих мајстора, оних који су могли да погоде из свих позиција и удаљености. Било је тако јаких удараца да се кликер ломио у парампарчад. 

      Мућкао сам пар пута на Божић, као ''сасва мали'', и све изгубио. Тако да сам се брзо охладио од тог спорта. Покушавали су да ме увуку у све то али сам одолевао. Одлазио бих тек, касније, понекад на томболу, играо бих по један листић, пар пута нешто ситно и добио. Волео сам касније, додуше, да играм карте: реми, таблић. Преферанса сам играо добро, чак одлично. Понекад би са друштвом играо у симболичне суме, тек колико да игра добије на дражи и да се не би неозбиљно лицитирало.

Било је упражњавано и матање (или маталице), кад се новчић баца уз линију или што ближе камену, најчешће: уза неки зид. Ко баци најближе тај добија. Викали су на саборима предузимљиви мешетари на импровизованим коцкарницама где је требало убацити метални колут на грлић флаше око којег је обавијена новчаница: „Навали народе, ко набије тај добије!!!“, али нико и никада није набио а још мање добио.

Ја, ето, нисам волео да се коцкам. Пробао сам пар пута на силу и увек сам губио. Можда сам због тога на време одустао: само ми је још то фалило, поред свих мојих порока, како већ рекох. Ипак, хтео не хтео, често сам гледао како се други коцкају, присуствовао сам разним ситуацијама, свађама и тучама, уценама и маштовитим наплатама дугова. 

      Било је и оних којима је коцка била у крви, који нису могли без ње и који су платили стравично високе цехове у сваком погледу. Мало је њих добро прошло у животу. Једина је срећа што већина њих није имала много тога да изгуби. Није било много великих играча: тек у сваком граду по један или два. Па би се онда они скупљали да одиграју по неку велику партију о којој би се дуго причало и од које би се стварали варошки митови и легенде а где су пиксле биле толико велике да се није ни могло замислити колики су онда били подови и ре-подовои: мада се, опет, код нас уместо тога чешће говорило: чип – добар чип. Ипак, најчешће изговарана реченицама у тим завичајним коцкањима била је: „Дођем ти“. И: "Може ли вожња?" ("вожња" је последња рука коју можеш да одиграш а да се не учипиш).

Доста се мућкало, али су ти биле честе и свеприсутне улаграбе. Старији ђилкоши би ударили по руци онога што мућка па би настао грабеж око пара. Код старијих омладинаца и маторих људи били су најпопуларнији покер и ањц. 

      У ањцу је посебно била важна карта звана шанта, дама треф, која је имала неколико вредности па самим тим и веће могућности за комбинацију. На шанту се увек стављало највише. 

       Играо се и фирцик за паре, па и домине. Код нас се чак и шах играо за паре. Све што је по себи имало такмичарског карактера, свака игра, свако надметање, одмах је претварано у коцкање. Играо се фудбал за паре, вук'о се такозвани шорц (краће и дуже дрвце), играле се шлаге (кад се сабирају или одузимају серијски бројеви новчаница), стављало се под капу или у чарапу. По саборима се играло на примитивним рулетима, или су се бацале некакве фигурице на мушеми са бројевима. На крају су се појавили и покер апарати, те разне друге машине које су многе појединце, а са њима и породице, увиле у црно. Наравно, ту је скоро без престанка егзистирала и томбола:

 Дом пензионера у Истоку обитавао је у старој згради, у центру вароши. Криво стој а право збори, тако и треба да буде: за пензионере - стара зграда. Ми, опет, ако ћемо право, у то време нешто и нисмо имали много нових грађевина. Били смо, што би рекли, варош са традицијом. Помешани утицаји грађанске културе  и оријенталне касабе. Елем, преко дана се у старој згради Дома пензионера играо фирцик и шах, лупале су домине по столу („дупло голо“), испијале су се кафе из филџана а богами и коњаци Звечево. Пиво слабије преко дана, за то су служиле задруге и продавнице. Прави Источанин не воли да даје за пиво више него што треба јер га тако онда има мање. 

     Суботом увече су се склањали столови уза зид и ту је, са терасом иза дома, одржавана игранка, неретко око Госпојина дана и „Плаво вече“ а када би карта била скупља и на коме се проглашавао: „Мис вечери“, најбољи плесни пар, најбољи играч народних кола. Својевремено је набављена и једна стаклена кугла (у време дискоманије) али пошто није имала електромотор, један височији омладинац би био задужен да је повремено прстом окреће. Музика се пуштала на старом грамофону а микрофон поред њега је преносио звук у појачало и звучнике. То је вазда крчело али никоме није сметало, поготову заљубљенима.

Истине ради, у почетку, томбола се организовала у хотелу на центру, па је премештена у „Дом пензионера“. Тако се организовала наизменично: час на једном - час на другом месту. Томбола је редовно почела са радом 1971. године. Прво местимично, једном или два пута недељно, а касније и сваке вечери, кад се видело колико Источани воле да се коцкају.

- Премија је 72.000 динара! Нових! - виче у микрофон обешен концем око врата онај што чита бројеве, а како би га другачије назвали пошто официјелног назива није имао, до: спикер. Говори наизменично (симултано) српски и албански.

- Мало је!!!- чује се из сале.

- Уааа, лопови!!!- наставља незадовољно грађанство.

- Продато је 132 листића, од броја...

- Лажеш!!!

- Молим ред. Зваће се милиција - упозорава званично лице томболе, наш спикер.

Милиционар, који је, узгред речено, добио свој листић џабе, само се мало придигне и прошара погледом по сали па настане тајац. Тада се знало ко је власт, ко коси а ко воду носи.

- Нема смисла - шапуће свом суседу за столом „најхрабрији“, гледајући у листић.

Бубањ се покренуо, микрофон крчи а преко звучника се чује како куглице ударају о зидове бубња. Спикер почиње:

- Два!

- Јебао те ја! - викну неко из публике, у којој су сви заокруживали бројеве, на опште одушевљење и одобравање свих присутних.

- Двадесет и седам! - говори даље спикер.

- На шта седаш? – опет се јави исти, један млађахни али овејани варошки ђилкош.

А његову несрећу са суседног стола га је приметио отац и на брзину држећи га за уво избацио напоље. Опет су се сви смејали. Децу иначе номинално нису пуштали унутра али су се она довијала на различите начине. Или су улазила кроз прозор, или су пратила бројеве испод отвореног прозора, на улици. Они су преко прозора додавали паре старијим рођацима или комшијама, они су им куповали листиће а богами понекад уз масну провизију и подизали премије. Ти дерани су са употребљеним зашиљеним палидрвцем бушили бројеве на листићу. Оловке иначе нису носили ни у школу а камоли на томболу. Према оловкама су осећали и показивали отворени презир. Кад на томболу набаса који наставник или професор бежало се на други крај сале. Често се све то завршавало сутра у школи са десет прутова по длану. Два длана - двадесет удараца: па ти сад види.

Иначе, док се читају бројеви, престају све активности у сали. Конобар не носи пиће, са никим се не разговара сем ако није у вези самога извлачења. Само Душ иде од стола до стола и продаје листиће за следеће извлачење. Играчи му остављају паре на сто и не гледају га уопште. Задња игра у којој је највећа премија звала се „мајсторица“. Сви су сањали да иза себе сутрадан чију: „Он је добио синоћ мајсторицу“. Једино што поред праћења бројева сви раде то је: пушење. Пуше и стари и млади. Некад се од дима не виде ни они за суседним столом.

- Четрдесет и три! – следећа је кугла.

- Јебали те ми! – у исти мах надвикују троје или четворо са различитих страна.

Спикер 'ладан ки шприцер. Ич се не узбуђава.

У ћошку је велика табла на којој су исписани бројеви који се пале како који број изађе. Често су неке сијалице цркавале па она није била од велике користи.

- Драго, одврни гвинт, ништа не добивам!!! – виче неко.

Драга увек седи поред бубња. Он потписује и записник. Сви који добију остављају Драги за тикет, да их не бије малер. Никад не пропуста томболу. Само је једном прекинуо кад га је стриц Данило са шамаром преко носа испратио кући код болесне жене. А било му је тад преко четрдесет година. Ни реч није рек'о. Само се стуштио низ пут. Да не добије још. После је говорио: „Добро је да ме баца не довати и са мачугом“. И још једном није присуствовао... ал' тад није нико...

- Шездесет и три!!!

- Статива!!! Дај: шездесетчетири!

- Драго, одврћи ако бога знаш!!! Гвинт попуштај!!!

Кад, одједном, неки клипан из средине викну: СТОП!!! Немогуће је, још није изашло ни тридесет бројева. Сви разочарано гледају у њега. 'Оће се так'има. Дођу једном и добију. Бесно гужвају листиће, бацају их на под где их има на стотине и још бесније повлаче из флаша и чаша, пале цигарете. Спикер за то време на глас проверава листић: 2, 4, 27, 31, ... 63... 85 – нема осамдесетпет, није извучено: РУПА!!!

- Настављамо са игром, листић није исправан!

Сви скачу са столица, клечећи траже бачене листиће. Са „рупашем“ ће се касније обрачунати. И он то зна, па се примакиње вратима да у случају опасности зажди у ноћ према Љугу. Ал' не одлази начисто, толика будала ипак није. Ко зна можда и изађе тај несретни број 85.

- Дај седам! – виче један из масе.

- Пази на шта седаш – одговара сада сам спикер преко микрофона а публика му аплаудира.

Често дува ветар у Истоку. Тада нестаје струја. Кад се то деси, упале се свеће а бубањ се окрече ручно. Исти је поступак и кад бубањ једноставно цркне. Онда се сви примакну „да не би било какве мућке“.

- Један!

- Али вредан!

- Шездесет и осам!

- Чик погоди ко сам ?!

Неки играју „по пола“ на један листић. Толико се имало. Неки испуњавају пун астал тикета. Они најмање добијају. Углавном, мајсторицу добије неки аутсајдер са јединим купљеним тикетом те вечери. Неки се пак кладе међу собом који ће први број изаћи. Па онај ко погоди узима паре оном другом. Узме новчаницу, помилује се њоме преко лица па је гурне у џеп. После десет минута дадне је другоме. Не може баш увек да се погоди број. Постоји посебна техника како се спајају листићи кад их имаш више а да би се лакше пратило. То су били мали, бели листићи са само једном комбинацијом. Један листић се поцепа на врху али не до краја. Други тикет се поцепа само по крајевима па се утне у онај са рупом по средини. Неки једноставно пљуну листић па га залепе за мастан зид. Некима је довољно да га залепе на орошену пивску флашу па тако држећи га на флаши фломастером заокружују бројеве.

- Деведесет!

- Ситно!!! Дај нешто ситно!!!

- Осамдесет и девет!!!

- Ама, човече, дај нешто ситно! Дај: седам!

- На ону ствар – сад је и спикер упоран па удара на зајебанцију.

Све се мање њих смеје на досетке и добацивања. Изгледа да је заиста некима „уситнило“.

Преко дана су у дому Љуба и Бинке. Они продају пиће и воде рачуна о куваним јајима на столовима. На сваком столу по шест куваних јаја. Кол'ко поједеш – тол'ко платиш. Само неко некад дрпи јаје, или се куне да га није појео (полуотворених уста, додуше), па онда настају проблеми. Не могу књиге да се „сложе“.

Источки конобари, као и већина тадашњих конобара, у широким белим сакоима, са великом џеповима, увек знају ко шта пије. Огроман црни новчаник држе у десном џепу а у левом скупљају запушаче (штампе) флаша од пива, сокова и вина, оне што су лично отворили тога дана а да би лакше увече сравнили рачун. У горњем десном џепићу је оловка и блокче. За каиш заденут отварач. У то време још је на зиду била окачена табла са натписом: „Не служимо пијане госте!“. А касније је додата и она „Част свакоме – вересија никоме!“. А фајронт се најављивао паљењем и гашењем светла. Био је то знак да се поручи претпоследње пиће. Последње ће се попити са конобаром и шанкером, у полумрачној кафани, кад се закључају врата и дигну столице на столове. Примирићете се кад милиционар позорник звирне кроз врата у мрачну кафану. То се није могло радити само 13-ог јануара, то вече кад се редовно „вршио попис“ и кафана не би радила.

- Сееедааам... десет и четири!

Онај што чека број седам бесно удара руком у сто. Спикер се шеретски смеје.

- Душ-Маћка, кажи му нешто ситно да да, имаш пиво од мене!

- Шта 'оћеш? – пита Душ стојећи иза шанка.

- Па: седам!!!

- На курац!!! – виче Душ.

Опет одушевљење. Да би га поздравили, један са ћошка викне:

- Душ!!!

А други са другог краја одговара:

- Маћка!!!

Тај надимак Душ је зарадио радећи као минер. Хватао би мачку, везивао јој за реп упаљени штапин и пуштао. Какав би тада хаос настајао на градилишту?!

Када се прода више од сто листића, колико има у једном блоку, онда се појављују дупликати или трипликати, јер су сви блокови исти и са истим комбинацијама. Због тога они виспренији прате ове што продају листиће и гурају новац у кожне торбе, па кад су при крају блока онда купују. Тако су шансе за дупликатом мање.

- Педесет и пет!

- Укочило ме скроз. Драго: гвинт одврни, својта смо, јебем му матер.

- Тридесет и три!

- Измалериса ме онај са „рупом“, стрину му јанем.

Кад је Тито умро томбола није радила. Мада је Драга сишао до центра да провери за сваки случај.

- Колико чекаш?

- Ја, ништа!

- Ти?

- Ја, овде три, овде четири.

- Ти?

- Ја немам мој, пратим за њега.

- А, ти?

- Јел' ме то зајебаваш?! Па чекам седам већ десет бројева!!

Душ-Маћка га чује, па га опет пита:

- Шта рече да ти треба?

Овај да му доскочи, каже:

- Седмица.

- Пуца ти гузица! – одговара му Душ а у сали се изнова разлама смех.

Извлачење се приближава кулминацији. Сада је већ евидентно да неколицина чека по један број. Онај са осамдесетпет таји, жив се не чује. Онај са седмицом црвен у лицу као рак. Псује спикеру све до седмог колена. Виче:

- Све је ово намештаљка! Зна се ко узима паре!

Један што је ћутао све време кад чу број 18, подиже се на ноге, лупи обема рукама о сто и викну:

- Виииип Сајђи!!!! Доста!!!

Био неки сајџија преко пута дома, дош'о ниоткуда и тако исто нестао. Али за тих пар година у Истоку прикалемљено му је да је педер. Руку на срце, било је нечег перверзног и болесног у њему. Имао је око стопедесет кила и у својој радњи је, радио, спавао, живео. Деца би увече долазила пред радњу, ударала у стакло и викала: „Виип Сајђи!!!“. Тако то остаде.

Сад су сви сигурни: то је крај. Тешко да се догоде две „рупе“ за исто вече. Ипак, поучени претходним искуством сада не бацају листиће одмах. И, наравно, погледом шарају тражећи „рупаша“. Он је већ одавно у мрачном сокаку.

У ћошку се, код бубња, броје паре, оставља се нешто бакшиша спикеру и особљу а код излаза неколицина чека срећника да са њим негде смажу кокошку (умачући је у вегету) и попију које пиво. Оно што му преостане неће дуго трајати. Нешто ће да оде испред задруге на пиво и месни нарезак (исто са вегетом) а нешто ће се изгубити на доминама. Увече ће се остатак дати на листиће. Ко зна кад ће га поново запасти да викне: ВИИИП!!! По неки то нису доживели никад. А играли су свако вече. Као стрика Драга, покој му души и лака му црна земља.

ПС

Једном сам, као клинац-основац, замолио стрика Драгу да ме одведе на томболу.

После натезања са њиме и мојим родитељима најзад је пристао. Дали су ми паре само за један листић. Добио сам. Стрика Драга ме више никад није повео а богами је пар дана био и љут на мене.

Дај нешто веселије!

Пише: Игор Ђурић

Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.

Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.

*

Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.

*

И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.

*

Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

Леа, обриши слине, душо!

Пише: Игор Ђурић

Ноћас сам сањао да сам саучествовао у убиству Бранка Миљковића. Убили смо га на сувом па смо га тек после неуспешног спаљивања бацили у воду. Нисмо га бесили, мада сам ја мислио да тако треба.

*

Речи не вреде ништа. Ветар их носи као перје – што рече један велики писац (био је поприлично висок). Само је нека реч ''тежа'' од осталих. Колико, само, у току једнога дана чујемо испразних речи?! Не лажних!!! – већ испразних. Јер, речи не могу бити лажне: дела их таквим чине. Отуд речи не вреде много. И највећу реч дело може да понизи. И, истину дело претвори у лаж. Љубав у мржњу. Искреност у лицемерство.

Речи су девалвирале јер их има много. Изговарају се и употребљавају у великим и непотребним количинама. А чим нечега има много и свакоме је доступно то одмах губи на вредности. И нису у питању само лажи. Јесу, али не у великој мери. Лаж је лаж. А, реч је реч. Нема то много везе једно са другим. Лажима се место зна и ње је одвајкада било. Зато је постојала реч као нешто вредно. Па се знало: реч против лажи. Постојало је добро и зло. Постојале су бајке. Понекад, верујте, врло ретко. Сада се ни то ''ретко'' не дешава. А све из разлога јер: реч не вреди више ни пишљива боба.

*

Ја волим провинцију. Мрзим ону провинцију која исту себи одриче.

Другим речима: не волим покондирене за разлику од правих тикава.

Трећим речима: нигде снобови не изгледају смешније и гротескније као у провинцији.

Треба уживати у провинцији (и чарима које она нуди) али без присуства провинцијалаца и њихових норми, система вредности и мерила. Провинција је лепа само без провинцијалаца. Срећом, провинцијалци живе ван провинције у великом и главном граду. Зато сам ја остао овде. А, није да нисам могао да бирам: где ћу.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Кад изађем на улицу скромнога центра града у којем станујем (не живим ту, не живим нигде, само понегде станујем), чујем око себе: „Саро, врати се мами!“; „Дора, пази ауто, срце!“; „Миа, види што су дивне ципелице“; „Зое, цеди ти се сладолед низ браду“; „Леа, обриши слине, душо“. Па се питам: Јесам ли ја око јебене Колубаре или у Јерусалиму?!

*

Људи су нервозни и кивни једни на друге. Много лоших мисли и лоше воље без потребе. Рекли би савремени медиокритети: много негативне енергије. Фали смеха, разумевања. Коначно, фали љубави. Нажалост, не примећујем ни младе у љубави и вољењу. Најжалије ми је што људи више нису спремни да се жртвују за друге. Нико не жели да се одрекне нечега зарад другога. И када смо пресити, и надувени, не желимо да уступимо парче хлеба другоме – и ако ћемо то исто парче највероватније бацити.

Фали добросуседских односа. Фали путника намерника. Фали зајмљења и враћања узајмљеног. Фали тањир сира и чашица љуте са комшијом. Фали људи. Фали људи. Никада их и није било много. Илузија је да је некада било људи: иха..ха..хаха... Али!!! – било их је. Данас фали и то мало што нам је некада служило да се закунемо у њих.

Зли људи су около. Жене су зле. Увек су жене биле зле – данас су, поред тога, жене и: зло. Зла су деца – нажалост. Од малена их уче да буду лоши, да ће само као скотови добро проћи у животу. И, онда, уместо веселог детињег смеха и граје испод дрвореда у главној улици (и свим споредним) ми гледамо како се мала деца међу собом псују и грде, и како крвнички ударају једно друго уместо да се по'рвају кад им дође – ипак су деца. Ми смо се некада 'рвали. Нисмо се ударали. Кад неко некога обори, пита га: ''јел' се предајеш?''. Овај, ако одговори: ''предајем се'' – ''туча'' је завршена и свако иде на своју страну. Данас, клинци од десет година једни другима разбијају лобање.

Љубио сам Зору на Извору

                        

Пише: Игор Ђурић

(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ" H - F#7)

Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.

Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.

E - F# -H

Од Извора тече вода ладна

Па низ поље до Лугова

Поточара на мушицу тад се јавља

И гладне свиње из обора

Љубио сам Зору на Извору

Пратили ме са Радом у Грабља

Крио сам се Крстаном око неких међа

И добио колац у леђа

У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви. Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....

Јурила ме браћа и ујаци

Од Дубраве до Синајских шљивика

Керови ме пратили ко верни рођаци

Све од Граба па до Кореника

Већ сам матор глава ми је бела

А ко јуче бејах момак млад

Ожених се с девојком из рођеног села

Слатком као бостан млад

Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....

Газио сам Исток воду 'ладну

Да потерам своју љубав врелу

Подворио нисам мајку јадну

Ал' Гордану волео сам целу.

Газио сам, газићу и газим

Мазио сам, мазићу и мазим

Љубио сам док се љубит дало

Данас схватам: љубио сам мало.

Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.

Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....

Колико је Исток вода ладна

Колико су усне њене вруће

Тол'ко ми је сада судба гадна

Што ме нема око њене куће

Нег' и она ко чувена Цвета

Свакодневно мојом кућом шета

Подворава са мном мајку јадну

И проклиње Исток воду 'ладну.

*
Опрема текста: уља на платну Горана Пешића

МАЈДАН-ПЕК: МАЈДАН-СМРЗ

Пише: Игор Ђурић

Основна школа у једном селу код Мајданпека. Децембар месец, 2014. година. Пао је први снег, изненадио локалне и остале власти те покидао каблове. Снег био мокар и тежак и ич није марио за реформе и економску консолидацију. Каблови за струју стари иако се посебно плаћа за њиово одржавање. Елем, није било струје. Писмени задатак са темом „Стигла је зима у наш крај“ који је саставио ђак пешак из тог села, кад је зајебанција већ прошла:

Ст'гла је зимчка у наш крај. Кво работиш, питува ме тајко. Домаћи си работим, да ме учитељка не кара. Батали гу ту работу, зборува тајко, ће писуваш вечераске, него, вели, даидемо у шуму оште едан пут, дрвца да си спремимо, гледувај тегај што ние запао сн'г. Отидосмо у шуму, грбина ми пуцала, ал' ни то не беше главно ебање. Уфануше ни у сред шуме, не могасмо нигде да се скутамо, све ни узеше, секирче и дрвца, и пријаву написаше. Дођосмо кући дапростиш голи ки она ствар. Мајћа гледи ниш не зборува. Поче да падува сн'г, изгоре ни електрика, наебасмо начисто. Ни дрва ни домаћи, мислим се, пре'еба ме татко. Кад утече струјка беше касно да пишем а татко штеди петролеи, ебем га шкртог. Кво сад да радим, мислувам, питам га на татка, а све мнием учителка има да ми ебе нану нанину. Кад освануло, курац, и даље нема електрика. Не види се ни слнце, наоблачило, не питувај. Татко, јопет ја велим, шта да работим за домаћи, а он вика колај работа за тоа, ће се размрзне месо ебем те блеавог. Ја немогадо диздржим реко кво ћу ја кад ме учитељка опичи преко ђукљу боли ме стојко за месо и не заврши а опичи ме тајко. Казуј да си заборавео, вика замном и пцује ме. Не'е ми право ал' немадо куђ. Срећом из школу нас испустише веле беште кући немаси струја начисто ћемо да најебемо.

Дођо кући седо да јем а татко си пије раћију и пцује, ниш друго не збори. Дојде други дан, нема струја да је ебеш. Нема струјка, ал нема ни школка. Мислим се убава работа. Ал нем ни дрвца. Татко ниш не глчи, само ме у едан ма шутну у тртичку, вели, друђи се муће даизгину а ти спиеш цел дан. Марш си напоље да си најдеш кое дрвце, бем ти оног ко те направи. Кво да работим, јопет се мислим. Кадће дојде струја, ники живи не знае. Најгоро, нигде дрвце да најдеш, размилели се љуђи све живо пкупили.

Сг, татко шусевит несмем на очи дамузађем. Едва чекам да дојде струа. Излзнуо напоље а не сме да улезувам внутри у ижу. Знаем ако си врнем без дрвца ћуизем преко џукле. Ломатам се туј и тамо, чекам да татко легнува да спије, знаем добро ми се не писува. А и он не може више да спие нонстоп. Поче ебење са ладноћу и мрк. Мислио сам да рипим некуд ал немадо куђ. Дизвинеш смрзну ми се гзица.

Немадосмо струју четр' плна дана. Моа душа знае како ми је било. Мислим се оне поплавке беху сунце за ову ладовињу. Примише стринка и стриц да не измрзнувам и начисто не наебем.

Таки је стгнула зимичка у наш крај,  изједанпут, јопе не изненади, људи ниш не глчу, само у себ ебу матер коме треба. Саде е боље, татко се отрзнуо а јајопет идем у школу де има греање.

ЛОКАЛ-ШОВИНИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

''Шумадинцу је Српство донде докле његов пандурски штап допире''.

Стеван Сремац

У сенци разних геј парада (текст објављен 01.10 2013. године), и притисака који иду уз то, када су многима пуна уста људских права и једнакости пред законом, када нам из света поручују да не градимо демократско друштво зато што не дозвољавамо неким ефемерним групацијама да шетњом провоцирају 99% грађана (поштених и непоштених), овде ћу говорити о стварном кршењу људских права, о великом проблему српског друштва, о томе како постоји једна мањина у Србији која је угроженија од свих осталих: националних, верских, сексуалних и животињских мањина. Говорићу о локал-шовинизму и његовим жртвама, о регионалном шовинизму, и о дискриминацији на тој основи која је свакодневна и свеприсутна, која изазива велике потресе и душевне боли код многих људи, у чијој се позадини одигравају притисци и уцене, где се код људи рађа осећај инфериорности у односу на околину. Ко је данас најугроженији у Србији (ако изузмемо да су економски сви угрожени, изузев шачице лопова и политичара)? 

Која је групација и мањина најрањивија и најизложенија дискриминацији? 

То су избеглице и расељена лица!

Српско друштво је, као по обичају, увек у некаквој контрадикторној и апсурдној ситуацији. Док се већина грађана, макар по резултатима избора, изјашњава за „Европу без алтернативе“, па самим тим и за неким вредностима (је ли?!), са друге стране та већина жели да остане затворена дубоко у својим локалним атарима, да се тамо ништа не мења а да се око њих мења цео свет и све најзад крене на боље. При томе, има се разумевања за све и свакога, само не за оне који су ту, заједно са њима живе, деле добро и зло. У Србији постоје угрожене категорије људи али се проблем не сагледава реално, већ се, у зависности ко покреће које питање, тако слажу и приоритети. Националне мањине, сексуалне мањине – све то стоји у одређеној мери и свакако много мање него што се у јавности приказује.

Најугроженија мањина и групација у Србији јесу расељена и избегла лица (ако изузмемо незапослене као посебну и најугроженију категорију), они су свакодневно на удару регионалног и локал-шовинизма, и то, мора се признати, не толико на државно-институционалном нивоу где ствари како-тако добро стоје, већ на нивоу појединца и уже заједнице (фирме, улице, зграде, школе). То је проблем пред којим јавност и држава окрећу леђа, проблем који дискриминацијом угрожава велики број људи и који до сада посебно законски није регулисан и кажњив. Ви данас у Србији не смете „геја“ назвати „педером“, јер можете бити кажњени за то, не смете шутнути пса луталицу чак и када кидише на вас, али Србина са Косова можете погрдно и увредљиво звати Шиптаром до миле воље и нико вас неће ни упозорити да то не ваља, а, о неким казнама и да не говоримо. Што је најгоре, кад Албанца назовете Шиптаром онда сте у опасности да будете процесуирани.

На удару су људи који због предрасуда и непријатељског окружења трпе свакодневно огроман притисак, од деце у школама, преко запослених, па на крају до оних најугроженијих који немају ни посла, ни прихода, ни крова над главом. Не треба мешати локал-шовинизам са локал-патриотизмом, у истој оној мери у којој не треба мешати патриотизам и шовинизам. Једноставно, једно друго искључује. У једној заједници локал-патриоте могу бити сви, староседеоци и дошљаци, јер се заједно боре за лепши и бољи живот, за боље грејање, лепше и чистије улице, квалитетну воду, лепши град, победу локалног фудбалског клуба. Шовинизам је, опет, непризнавање права на локал-патриотизам онима који су дошли од некуд, поготову онима који су дошли бежећи од зла. Наиме, шовинизам је непризнавање никаквих права онима другачијима, до последњег: права на живот!

Пулени невладиних организација ће се сложити да у Србији постоји српски шовинизам чак и тамо где га нема, да постоји мушки шовинизам, да постоји расни шовинизам, али нико не помиње локал-шовинизам (не помиње се ни рак рана српског друштва ауто-шовинизам, или ауто-геноцидност, по историчару Ратку Вукелићу, који управо пропагирају припадници идејом блиски „другој Србији“ и невладиним организацијама, па и владиним организација, што то не рећи?!). Локал-шовинизам и ауто-шовинизам им нису интересантни јер су жртве Срби, напротив, они га поспешују. Неке политичке групације и партије чак и отворено пропагирају тај вид дискриминације, поготову у Војводини, али и у другим деловима Србије, највише у партијском организовању на регионалном и локалном нивоу.

А, данас се у Србији најчешће и највише спроводи управо дискриминација по тој основи, поготову ван Београда. Свакодневно, хиљаде људи доживљава увреде, шиканирања, уцене, притиске од стране локалних шовиниста. Децу у школи вређају и називају погрдним именима, чак и наставници, а, о вршњацима и да не причамо. Они те увреде доносе из куће и таквог начина васпитања. На радним местима се свакодневно догађа мобинг према лицима која нису рођена у средини у којој раде. Већ је постала пракса да се при запошљавању дискриминишу она деца која нису „наша деца“, како то воле да кажу локал-шовинисти.

Проблем није ни нов, нити само наш. Он је присутан у свим друштвима и испољава се, мање или више, у зависности од самога стања у коме се дотично друштво налази. Гинтер Грас је писао о томе како су дочекани Немци у западном делу Немачке, они који су избегли из Данцига (Гдањск) и територија које су напустили после слома 1945. године. 
      Где се добро живи и има посла, он је мање приметљив и испољаван. Где је криза велика, где нема посла и сиромаштво прети грађанима, такви проблеми долазе до изражаја. Додатно и максимално компликује ситуацију насилни и неприродни прилив великог броја људи услед ратова. И, ако је Србија у задњих двадесет година оптуживана за све и свашта, она је једина сачувала своју мултиетничност а уједно је примила највећи број избеглих и расељених лица. Тај прилив је направио велики притисак на већ осиромашено домицилно становништво, које је и само било без перспективе и посла. Кад је реч о расељеним лицима онда се ту ствар додатно компликовала јер је држава покушала, и, у добром делу успела, да им сачува радна места у државним и јавним органима и предузећима. То је створило слику да таква лица имају повлашћени положај у односу на староседеоце, без обзира што су они већ радили те послове. Осетио се притисак и на другим пољима, појавила се конкуренција у приватном сектору и сивој економији. Где је била једна тезга на пијаци: појавило се десет нових.

У том мору несрећних људи било је и оних који су дошли са пуно новца и богатства. Почели су да купују некретнине и да се шепуре у скупим аутомобилима. И ако их је било мало, то се углавном видело и на тај начин се стварала погрешна слика да избеглице боље живе од староседеоца. Тој импресији је помогло и то што су годинама пре егзодуса досељеници са Косова и Метохије заиста доносили знатан капитал од продаје имања, са којим су у централној Србији куповали неколико пута веће поседе. Добар део њих је дошао трбухом за крухом, снашао се у новој средини, добио посао и стан, а онда су продајом своје бабовине додатно одскакали од средине у којој живе. Али, све то нема везе са људима који су дошли у колони и збегу, али их је ипак армирани зид таквих предрасуда дочекао. Чак и за горе поменуте случајеве локал-шовинизам нема оправдања. Најзад, људи треба да имају пуно право да располажу са својом имовином, а етички и морално грех је подједнако велик: и оног који купује, и оног који продаје. Да би Србин са Косова мога да купи имање од пара које је добио за своју бабовину, неко у Србији, Србин из централне Србије,  је требао да му прода своју бабовину. И купац и продавац су се одрекли своје дедовине зарад неких пара.

Појединачни локал-шовинизам постоји и увек ће постојати и он је свакодневно присутан. Решење видим у изједначавању свих дискриминација пред законом. Треба увести законске санкције исте за све: треба кажњавати увреде и нападе на националне и полне мањине, па и за жртве локал-шовинизма које могу бити све у једном: и сексуалне, и националне и регионалне жртве. Замислите како се осећа у некој српској паланци геј из Ђаковице који је Турчин?! Не кажем, у законима можда и постоји таква одредба, као што постоји и у Уставу како смо сви исти и са истим правима, на  шта се позивају ови са параде, али се у пракси то не дешава, на шта се исто они позивају.

Проблем је много већи када регионални шовинизам добија институционалне и законске форме, што постаје правило у локалним заједницама, а која нису ништа мање ригидна у односу на чувене нирнбершке претходнике. Проблем је што данас локалне заједнице осокољене регионалним шовинизмом, поготову оне даље од Београда, и по Војводини, све више користе место рођења као главни адут при запошљавању, напредовању, било којој другој помоћи или привилегији локалне заједнице. Проблем је што скоро да нема места у Србији које нема локалну политичку организацију која пропагира локал-шовинизам. Регионални шовинизам постаје главна идеологија локалних партија на изборима а њихов главни програм јесте борба за привилегованост једних и дискриминацију других. Они се уопште не крију у својим наступима али нико на то не реагује на адекватан начин на тај вид испољавања дискриминације. 
      Замислите само, да се на локалним изборима појави групација која се залаже да предност при запошљавању и стимулацији бизниса имају само мушкарци, или само хетеросексуалци, дигла би се кука и мотика, брујао би Београд о том примитивизму. Међутим, када се на локалним телевизијама шепуре људи који говоре да Чачак треба припадати само рођеним Чачанима а Краљево Краљевчанима, онда нико о томе не каже ни једну реч. Замислите да неко каже да  се у Смедереву не могу запошљавати гејеви (гејови, јебем ли га како се каже?!) пре него се запосле сви рођени Смедеревци. Не би се тај наносио своје политичке главе. Међутим, уколико на тој истој телевизији, у том истом обраћању, изјави да ће, уколико победи његова групација, староседеоци имати предност при запошљавању, без обзира на искуство и стручну спрему, нико неће реаговати а велике странке, којима су пуна уста Европе и људских права, формираће власт уз помоћ истих, уколико затреба. Што је најгоре, ко год је прочитао макар неколико књига, зна да су ти староседеоци углавном много млађи чак и од америчких тараба, као што су ти Лалоши који мрзе дођоше дошли истим путем са истог места, само другим превозним средством.

Кад неко дете у некој школи у централној Србији каже малом Албанцу да је Шиптар (или Рому да је Циганин), заједница се одмах ускомеша. Кад се то исто каже малом Србину са Космета на то нико не реагује. На медијима, у политичком и јавном животу, данас у Србији ви не смете рећи за Албанца са Косова да је Шиптар, јер то, молим вас, вређа њихова национална осећања. Али на улици свакодневно чујете како се тим називом називају Срби са Космета и нико живи не реагује. Не смете ни геју рећи да је педер али зато Србина из Републике Српске или федерације слободно можете назвати Турчином, босанчеросом или балијом, а из Хрватске: усташом. 
      У Војводини се сви као нешто поносе што су многонационална заједница која негује европске вредности и у којој си имају иста права, једино тамо нису пожељни Срби-дођоши, и о њиховим правима ни би они, јелте, много водили рачуна. Тако се тамо ауто-шовинисти брину због промене националне структуре доласком избеглица, али не брину и не нападају оне због којих су ти људи својим доласком такође променили националну структуру у местима из којих су побегли – само тамо на штету Срба. Најзад, они би да забране Србима да живе у Србији. Тим локал-шовинистима би једино било по вољи да на оба места не буде Срба, ни одакле су дошли, ни где су дошли. У том смеру се може схватити изјава неке „поверенице за нешто“, дате у августу месецу 2015. године, да треба размислити да се емигранти из Сирије и Авганистана, трајно населе у Србији, и то уз помоћ српске државе?!

Треба поновити: проблем није ни нов, ни наш, али је свакако неприкладан времену и вредностима за које се то време залаже. У мору бесмислених потеза за правима свега и свачега, у Србији данас скоро и да нема политичке опције или невладине организације која би се бавила овим проблемом чије решење може бити законски регулисано и стратешки опредељено у смеру едукације и релаксације односа. Говори се о људским правима и грађанским слободама на све стране, сви се залажу за демократију, а против шовинизма и искључивости, сви се брину за керове, за дрвеће, сви пропагирају сексуалне слободе, право на различитост, свима су пуна уста верских и националних права мањина – једино се нико не бори против локал-шовинизма.

Проблем је актуелан од давнина, мада се интензивно наметнуо у време када је Србија стицала независност, па је услед недостатка школованих људи много пречана дошло у Србију да попуни места у државном апарату и администрацији, те у култури и просвети. Звали су их тада неотечествени синови. У време колонизације Војводине, после Другог светског рата, проблем је такође тињао, као да су тадашњи староседеоци Срби заборавили да су и они збегом населили Војводину, на челу са Чарнојевићем и његовим наследницима. Данас се та идеја подгрева у кухињама непријатељског окружења и унутрашњих болесника, причом о Србијанцима и Србима као посебним категоријама, о Војвођанима, Косоварима, Босанцима, Црногорцима, као различитим народима и ако су сви Срби. По њима, српско национално биће не треба да буде заједничко и јединствено, већ га треба слабити поделама. У Србији живе Србијанци, на Косову Албанци и Косовари, у Црној Гори Црногорци, у Републици Српској Босанци – тако то треба да изгледа, нигде не треба да се помињу Срби. Све више се могу чути синтагме: србијански писци, србијански спортисти, итд. У ту шему се локал-шовинизам уклапа као природни део процеса и отуд изостанак реакције на више него очигледну дискриминацију жртава локал-шовинизма.

Добрица Ћосић је на 14. седници ЦК СКС, 29. маја 1968. године, између осталог рекао и ово: „У сагледавању негативних видова српске националне и друштвене свести, посебну пажњу, чини ми се, заслужује и – србијанство. То је један, у суштини, примитиван и анахрон политички менталитет; то је виђење Србије од Ужица до Земуна; то је комплекс једне националне и државотворске митологије; то је непознавање и потцењивање ''пречана''; то је неразумевање Срба који не живе у Републици Србији; то је одсуство слуха за разлике и непоштовање различитости у српском народу“.

Да ствар ствар истерамо до краја, и да буде јаснија и са више нијанси, морам споменути да ни на Косову и Метохији, одакле су данас најчешће жртве локал-шовинизма, до 1999. године, а посебно последњих десет година пре бомбардовања и егзодуса, ситуација није била ништа боља него што је данас у Србији. Необјашњив антагонизам између Срба староседеоца и Црногораца и Срба из Црне Горе досељеника, кулминирао је тих година, мада је био у латентном стању сукоба увек. И ако су Црногорци и Срби из Црне Горе у те крајеве били насељени, у то време, и више од седам деценија, они су и даље били жртве локал-шовинизма. Наравно, ни они нису остајали дужни староседеоцима јер је већина њих била ближа комунистичким властима и где су могли враћали су истом мером својим чувеним запошљавањима и функцијама (јер су староседеоци били ближи равногорцима). Фраза да Црногорци владају а да Срби раде, увелико се злоупотребљавала. Онда су после 1999. године и једни и други то исто доживели у централној Србији, овога пута заједно и на истој страни.

        Када је после геноцида  у Хрватској, оног другог, и Олује и Бљеска, стотине хиљада Срба доспело у Србију, добар део њих је силом усмерен на Космет. Један део њих је смештен у Ђураковцу, како је Краљевина Југославија у истом месту смештала избеглице из Албаније током тридесетих година прошлог века. Малтретирали смо их, завидели им на помоћи у макаронама и брашну, закидали им на дневницама – исто онако како ће нама чинити у централној Србији, неколико година касније. Било је ту људи разних социјалних и стручних нивоа, али нико од њих није са добродошлицом дочекан од стране косметских Срба и ако је тамо поправка националне структуре на тај начин била злата вредна. 

Када је требало да се ти људи запосле и добију станове долазило је и до уличних окупљања и протеста (једно такво и у Истоку), и ако нам је фалило лекара, инжењера и осталих кадрова. Тако су на директорским местима столовали нешколовани локалци, а правници, инжењери, лекари и економисти са дугогодишњим радним искуством нису могли ни да се запосле. И последњих година, до дана данашњег, на Косову и Метохији долази код Срба до изражаја локал-шовинизам, по питању поделе помоћи, дуплих плата, непостојећих радних места и осталих економских привилегија. Не гледа онај из Грачанице баш са неком великом љубављу онога из Призрена, смета му, заузео му место. Тако, веле.

Нити за психијатре, ни за психологе и остале сродне науке, не може бити лако објашњиво зашто у неким срединама Србије људи више мрзе Србе са Космета него Албанце или Хрвате. Сад, не говорим ја о томе да треба некога мрзети. Не, не треба мрзети никога, али ако је већ мржња присутна, онда је логичније да мрзиш туђега, него свога. Или, за Србе то није логичније. Једино објашњење може бити у томе да су ови ту, у близини, да угрожавају (по мишљењу једних) егзистенцију и нека права и могућности, а они су тамо негде далеко, шта кога брига за њих. Јер локал-шовинизам, када нема у близини жртву која је природна мета, дакле дошљак, он се усмерава на другу улицу, други део града, другу општину, и тако даље. Локал-шовиниста је доследан, он не воли ни оне из суседног села. Од њих једино више мрзи дошљаке, па тек онда педере и Хрвате. При том су му задње две категорије попуно имагинарне и апстрактне категорије.

Локал-шовинизам није националног карактера. Он је везан за економски моменат, за осећај угрожености, за тежњу да се ништа не мења и никуд не иде. Локал-шовиниста оптужује дошљака за све  што му се лоше догађа у животу: пад стандарда, нестручност, недостатак посла, импотенцију, неверство брачног друга, инфериорност, комплексе. Увек су неки новци у питању и добра стара времена „кад дођоша није било оволико“. Увек би они успели у животу али не могу кад сва места заузеше „шиптари“. Не узимајући у обзир да је свима лоше, они би хтели да само њима буде добро. 
      Локал-шовиниста види у дошљацима конкуренцију али не жели да се такмичи и да победи, већ стално понавља једно те исто: „Моји су од давнина овде, некад се знао ред“. Такав се, редовно при упознавању не представља именом и презименом већ увек и искључиво: „Ја сам рођен овде“. Такав увек говори порезнику: „Ти си дошао овде, из п...е материне, на моје, да ми наплаћујеш порез!“. Судији: „Суди тамо твојим Шиптарима а не мени!“. Суседу на пијаци: „Овде си дош'о да се шириш по мојој бабовини!“. Своме детету: „Да није Шиптара, ти би био одличан ђак и играо би у првом тиму, био би и лепши засигурно“. Самом себи, у купатилу: „Имао бих већи пенис да нису дошли Шиптари“. За локал-шовинисту, увек се у његовој средини „ради а негде друго гради'“.

Да завршим, требамо се као друштво пренути, позабавити се правим а не измишљеним проблемима и борити се да жртве локал-шовинизма у Србији имају иста права, макар као сексуалне и националне мањине, опет подвлачим, не права која држава омогућава јер ту ситуација није толико лоша, већ право да не буду вређани и шиканирани од појединаца и локалних групација. То би било довољно. „Бела куга“ нас уби више од свих непријатеља заједно. 

Потребно је Србији Срба а не Србијанаца.