НОВАК ЂОКОВИЋ И НИН-ова НАГРАДА!

 Пише: Игор Ђурић

У времену када Ђоковић не може да удара по лоптици у Аустралији јер није пелцован, за разлику од Овенса који је могао да трчи у нацистичкој Немачкој иако је био црн (а, још нису ни постојали Афроамериканци), желим да кажем неколико речи о књижевном тренутку у нас (и: шире). Желим нешто да кажем за телевизију, рођаци!

Зашто помињем Ђоковића на почетку кратког казивања (за телевизију, рођаци) о НИН-овој награди?

Главни шеф у том жирију, непосредно пре него ће нам отворити очи о томе како нам је књижевност прднула у чабар, по матрици диктата новог светског поретка, критиковао је Ђоковића зато што не жели да се вакцинише и тако спаси свет и себе, иако смо са короном закорачили у време када се разбољевају сви: пелцовани, невакцинисани, они који су прележали, сви... И тај исти вирус хара подједнако и код оних који имају висок проценат вакцинисаних и код оних који нису ни опепелили калемљењем! Исто је свуда!

Е, То, то оличење спортског типа критиковало је запуштеног и дебелог Ђоковића, најбољег спортисту света, и То, нам већ дуже времена истерује ђавола из књижевности, не тамњаном већ сумпором! То, хоће да каже да је у овом времену тоталитаризма забрањено побунити се против диктатуре. Па, ко велим, рођаци, кад већ очигледно не зна много о књижевности, можда човек зна понешто о вакцинама и здравом начину живота, те не би било лоше да га уврсте у кризни штаб за борбу против ковида а да мало сјаше са овдашње књижевности.

А, сад, нешто сасвим другачије, рођаци!

На књижевно дело треба реаговати, пре свега, емоционално. То није у великој мери рационална ствар. Уколико је потпуно рационална онда то није књижевност већ у најбољем случају филмски сценарио или путопис. Али, књижевности се понекад може опростити рационалност, ипак, испадне некад нешто и из тога. Глупост и бесмисленост: не! Не постоји ангажована књижевност! Постоји само оно што књижевност може покренути у смислу људског деловања. Не постоји универзална књижевности: она се увек, и увек, рађа из националних миљеа и њима припадајућих људских и друштвених оквира.

Важно је, у књижевности, посебно у поезији, оно што сте у књизи рекли а нисте написали и да свима буде јасно то ненаписано а речено. Уколико никоме није јасно ни шта сте написали, нити шта сте казали – онда ту нема књижевности. Има, понекад, јалове коректности (нит смрди, нит мирише) и која је омеђила шта се сме а шта се не сме. Али то и даље нема везе са тиме: шта се зна, шта се може, докле се достиже.

Да би постојала светска књижевност морају постојати националне књижевности! Свака национална књижевност има своје вредности, миље у којем настаје, ароме које вуку на људе и предео где је настала. Само унутар тог миљеа може постојати субверзивност (у оквирима форме, стила или канона) у односу на оно о чему се и како пише. Мораш бити део мита и да он буде део тебе, да би имао право исти да рушиш или образлажеш (и, једино те тако људи могу схватити). Кад универзално препозна национално и локално, и супротно, рађају се класична светска дела.

Па, каква је формула, који је образац по којему вага и одлучује жири НИН-ове награде?

Та књижевност, да би била награђена, мора бити плитка и без великих мисли, осредња, сиромашног језика, не сме се огрешити о задате каноне и постављене границе политичке коректности, мора бити анационална и да подржава историјски ревизионизам и политичке етикете, али најважније, аутор се мора на самом почетку испишати по Србима, Србији и српској историји, по свему (а логично би било да се пиша по себи као индивидуи или по малограђанском менталитету,  а не по националној припадности, ако већ мора да се пиша, а књижевници често осећају потребу за тим) и, уопште није важно ако то пишање буде ван поетске, структуралне, тематске или естетске потребе. Битно је само, да, док пиша, не виче Дуулее Саавиић! већ да маше заставицом дугиних боја.

Професор, писац и критичар Марк Едмунсон је негде написао: Књижевна критика на западу почиње са жељом да се књижевност укине. И, то би био мото који би се могао ставити на грб жирија НИН-ове награде у Србији (мада се ни остале награде и награђени не држе баш најсјајније). Само што је овде мисија мало другачије дефинисана: укинути српску књижевност!

Људи из жирија НИН-ове награде, ако бих се послужио Орвеловим метафорама из есеја Унутар кита, налазе се у утроби глобалистичке идеологије која промовише ЛГБТ политику, леви либерализам и политичку коректност (локално су у идеологији другосрбијанштине). Они, уместо да буду напоље и да харпуном лове тог кита: даве се у његовим желудачним соковима.

Појам политичка коректност је настао у Кини за време владавине Мао Цедунга. Где је настао – ту је и завршио: у екстремној левичарској диктатури. Само што се са истока те диктатура преселила на запад а код нас се практикује рајинском потребом дупе-увлачења (не у сексуалном смислу већ као друштвени феномен).

Дакле, шта је суштина деловања жирија НИН-ове награде?

Већ се јасно види и дефинише ауто-шовинистичка матрица: треба унизити српску књижевност (да не остане ни С од српског, ни К од књижевног), одузети јој све уметничке вредности, национале атрибуте и идентитетске темеље. То је још један сегмент десрбизације и дехуманизације овдашњег друштва и одвајање српске културе од универзалних вредности књижевнога и уметничког. Притом, кад кажем идентитет не мислим само на Косово, породицу и Светог Саву, већ и на кошарку, црни талас, рокенрол, Николу Теслу, Јасеновац, Гвоздени пук, Битеф, ФЕСТ, НАТО бомбардовање, Музеј савремене уметности, Народно позориште, Српску кафану... на све оно што нас чини оваквим какви јесмо.

Оно што је за екстремне левичаре либерализма и поборнике политичке коректности, традиционално и породично настројен те класично образован бели хришћанин – то је за жири НИН-ове награде добар роман, написан на српском језику и штампан ћирилицом, који не пљује по идентитетским вредностима (што му не  забрањује да подвлачи лоше појаве и обичаје) него тражи без јефтиних трикова универзалне вредности у овдашњем миљеу.

Најзад, то је таман онолико српска награда колико је НИН-ов власник Рингиер српска компанија која брине о српским националним и уметничким вредностима.

Жири је овогодишњу награђену књигу правдао искораком. Искорак је својевремено био, рођаци, Хазарски речник, и нешто тако се ретко догађа и треба га препознати. Није сваки искорак вредан пажње. Искорачити се може и у лоше, и у ружно, и у глупо, рођаци.

Нисам ја за десетерац у савременој књижевности, али, дечко, нисам ни за искорак по сваку цену, искорак који није ни уназад начињен (ускорак?!), искорак који се чини у светлу почетка ове приче: вакцинишите се сви, то је искорак ка крају пандемије и излечењу, иако ћете обољевати, иако ћете друге заражавати – јер то траже од вас они који нам капу кроје и чије сте кучке у затвору званом глобално село. Искорак је, рођаци, и испишати се по публици са позорнице где се изводи балет Лабудово језеро, само, чему то служи?!

Замериће ми се, с правом, зашто онда шаљем књиге на конкурс кад год могу?! Па шаљем им да их нервирам (имам сведоке, рођаци, објективне као поменути жири) самом чињеницом да морају да приме, заведу и држе у рукама ту гадну ћирилицу и што мој издавач (иако ни сам не знам због чега) увек на првој страни наведе која је година од Косова.

Кад смо већ поменули Орвела, да кажем рођаци и следеће за телевизију: када је он писао 1984 имао је очигледну намеру да разоткрије и оголи тоталитаризам (било који) и искаже своју визију будућности у оквиру тог окрутног система. Сада се, у ствари, види да је та књига предвидела будућност тоталитаризма западних демократија и он се оголио и показао своје право лице у времену короне. И, шта сада? У Аустралији, Канади, Енглеској, ЕУ и неким државама САД – људи су затворени, везани бесмисленим забранама, приморани да се вакцинишу против своје воље, чак им и децу одузимају и киње, хушкају се коњи и пси на њих, туку их као стоку, снимају их, прислушкују, гуши се слобода говора, не постоје слободни медији, дошли смо у време када ни председник једне од најјачих сила бива цензурисан и забрањиван на друштвеним мрежама и у медијима.

Пре неколико дана сам видео на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

У бесмисленом времену када су у ужем избору жирија за Нобелову награду посвећену миру: НАТО, Светска здравствена организација и Ватикан, онда овај жири из НИН-а и не делује толико глупо и апсурдно. Нико и не говори да су они глупи. Они су само острашћени и у глави помућени од мржње према властитом народу и немоћи да превазиђу спознају одакле потичу.

Филип Рот, један од ретких писаца са запада који је подигао глас против бесмислености политичке коректности и ЛГБТ идеологије, написао је у роману Људска љага, између осталог, и ово:

Лепо су јој курве говориле, велика курвинска мудрост: „Мушкарци те не плаћају да спаваш са њима. Плаћају те да одеш кући“.

То је то, рођаци! Не плаћају вас да будете то што јесте, већ вас плаћају да такви какви јесте будете овде: у мојој кући!

***********************************************************

ЧИТАЈ ОВДЕ:

ОРВЕЛ – 1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!

Пише: Игор Ђурић

              
          Говорио ми једном један човек, давно: „То што су ми 1947. године комунисти одузели бика, да би нахранили ''гладни и братски албански народ'', није ми толико тешко пало колико чињеница да сам лично морао да терам бика седам километара до места где ће ми га одузети“.

Тако и ја велим: то што је жири одлучио, како је одлучио, право је и мишљење оних који су у његовом саставу. Али то што смо морали да слушамо и читамо жалопојке, тираде и хвалоспеве од њих, да силом учествујемо у том ''терању бика'' (терање овде има конотацију ''вођења'', мада нисмо далеко ни од правог ''терања''), то им већ не могу опростити: "хиперпродукција, неписменост", ''бедници'' који су их малтретирали са толико наслова (а они су већ знали ко ће у избор и пре него су књиге написане) па су они морали да се претварају да су све прочитали (обзиром на интензитет слања, и динамику, требали су читати 2-3 књиге дневно од октобра до краја године), са једне стране, и: 

„Приповедање у „Арзамасу” тече сменом драмских, дијалошких и прозно-есејистичких пасажа... Тако се из једне сасвим интимне, готово камерне перспективе отвара универзални приповедни план без којег нема доброг романа, ни вредне уметности. Исприповедан сведеним, драмски економичним начином, у сталној смени комично-апсурдног и сетног тона, те стога жанровски неухватљив...“. 

Истина је једино да је роман заиста ''економичан'' у сваком погледу, али је естетски, жанровски, уметнички у духовно – веома ''ухватљив'', јер што би рекао Михиз: „Свака добра представа има хиљаду мана. Слаба представа, само једну – да је слаба“. Дакле, у једној овако духовно и уметнички скученој ''економији'' није се имало шта ''ухватити''. Ко је књигу купио највећа корист до тога је што са фискалним рачуном може играти наградну игру.

Ауторка, пак, вели: „Тема мог романа врло је једноставна. Реч је о односу мајке, која умире, и кћерке која се о њој брине. Мислим да је форма мог романа несвакидашња, због тога што наликује на мозаик сачињен од дијалошке форме која се смењује са прозном формом“. 

Не верујем да би се Борислав Пекић сложио око тога да је форма ''несвакидашња'' јер се маестрално служио истим поступком када је писао једну од најбољих и највећих књига у Србаља и шире, мада Златно руно није добило НИН-ову награду. Не бих се сложио ни ја. Мој роман ''Клинички живот'' (био у конкуренцији пре неколико година) је рађен у истој форми, само што је интелектуално супериорнији од овогодишњег НИН-а - немерљиво.

Дакле, сада се већ ''да приметити'' да сам ''лично'' заинтересован за брљотине жирија (неукусно говорећи о себи самоме и својим књигама, увређен ко сеоска снаша, али повређен повредом која није физичке природе већ вређа интелигенцију и меру укуса), јер сам и сам имао књигу у ''конкуренцији'' (ни једног тренутка нисам имао илузију да ће неко то прочитати, поготову кад види име малог издавача са Косова чији је лобистички потенцијал раван нули). Међутим, ово није проблем жирија и писаца, ово је цивилизацијски проблем, проблем срушеног система вредности, целокупна слика друштва у којем живимо. Тако да није ни било за очекивати да у земљи где преко ноћи постанете ''доктор наука'' или ''академик'', тамо неки жири (који је део тог истог система и фактор његовог урушавања) – буде добар. То: не!

Тако, да би избегао анализе којима нисам вичан и које су овом случају немогуће (јер не можете анализирати уметничку и књижевну вредност, на пример, оног горе ''фискалног рачуна'' који добијете у бакалници), ја сам се послужио другим ''несвакидашњим поступком'' анализе књиге коју је потписала особа која је... 

„обављала функцију помоћника министра за културу, директора драме Народног позоришта и директора Атељеа 212, и која има статус истакнутог уметника од 2005“ ... 

...примећујете, у време кад нам већ увелико иде по злу и у култури, и у уметности, и у животу, и када нам је живот бојен жутом бојом а медиокритети укусно одевени кренули да нам ''продају'' као културу и уметност оно што нису бубрези, те смо данас као реакцију на све то добили нове помоћнике и директоре који су жуту боју заменили: црном... 

Једино награђени и жиранти (јер више приличи тај назив од ''чланови жирија'', у свакој боји остају исти). Наиме, решио сам да презентујем неколико страна, упоредо, моје и награђене књиге. Можда моја и није боља али је свакако мање лоша од награђене. Странице које ће бити цитиране су изабрале неутралне особе, не знајући због чега од њих тражим да ми кажу два броја од 1 до 150 (уз сведоке В.Р и Г.П.): библиотекарка која ми је издала књигу и конобарица у кафани преко пута библиотеке (јер је аутор овог текста био толико ''узбуђен'' што је успео да се докопа овог ремек-дела да је морао да се смири са неколико виљамовки). 

Садржај са изабраних страница је презентован у обиму који је реалан, тако да аутор овог текста није намерно себи ''додавао'' дуже цитате - једноставно презентовано је то ''чега је било'' на страници. Поред тога, аутор се унапред ограђује од техничких и словних грешака (за то се прво ''ухвате'' кад хоће да одговоре а немају других аргумената) јер сам прекуцава текст, и нема лектора и коректора, није на буџету никад ни био, није ни жут, ни црн (мало румен од поменуте виљамовке, можда).

Ево:

НИН-ова, страница 25.:

МАМА

Какву ти то везу имаш кад оволико морамо да чекамо?

ЋЕРКА

Довела сам те код најбољег доктора, он је директор целе болнице.

МАМА

Можда је директор по политичкој линији.

ЋЕРКА

Мама, немој да си безобразна. Стрпи се још мало (Прозову их.) Хајде, ово смо ми.

ДОКТОР

Добар дан, шта је са вама госпођо?

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 25.:

Обезвољила прича слушаоца, другог деду. Далеко, брате, све то оде. Какве сабље и бакрачи?! Све то он зна, само није имао услова да гради. Чекао је ту проклету борачку пензију која никада није стигла. Мало он има муке са својима, него сад мора да слуша предавања човека који за живота није изговорио све укупно речи колико сада каже за једну ноћ. Али, разуме човека, деду градитеља, као што разуме и себе. Потомци им се размилели по околним брдима, умиљавају се другим племенима, већ су почели да се сахрањују на различитим местима, што није добро, знали су то обојица, тако да га нису интересовале приче о градњи кућа и продаји истих, о подвраку и тавану, како овога другога нису интересовала његова запажања о змијским језицима и дијалектима, о чему је он увелико спремао исцрпну студију за академију наука, чији дописни члан није био јер је слабо стајао са дописивањем.

Деда градитељ зна да су његови потомци за овога кратка вакта гледали триста чуда: безводна подручја, јалове жене, овце са две главе, мушкаће без иједне , коње од којих се више није правио лепак и ако су масовно липсавали од глади и исцрпљености, прашину која се слагала на скоруп док се млеко хладило на прозору, славе без гостију и свеће, трпезе без хране за путнике намернике. Видели су шуме које нема ко да сечом краде и људе са којима нико није хтео да разговара ма колико се они трудили да мучки ћуте. Видели су равницу којој није било краја а нигде брда да ти сачува леђа и образ. Деца су се рађала а нигде није било турског аскера да дете дарује и врати се четири-пет година касније да дете узме водећи га у нови живот и нову веру, или га остави да потомцима гради камене куће.

НИН-ова, страница 57.:

Ируканџи је мала медуза, стала би комотно у људску шаку и потпуно је провидна. Могла би да прође неприметно, не само у океанским дубинама, у којима иначе обитава, него би је било тешко уочити и у овећем лавабоу, толико је незнатна. Али од ње зазире цео живи свет. Не што би хтела некоме да нанесе зло, ируканџи није створена ни са каквим намерама, а понајмање са разорним. Али њено постојање је једноставно смртоносно. Све што дотакне, она усмрти. Зато се ова медуза размножава партеногенезом и живи цео свој морски век потпуно сама. Оног кобног тренутка када се судари са другим живим бићем, она га убија и истовремено сама гине. Само је смрт у сваком тренутку спремна да, великодушно и без зазора, узме у загрљај малу ируканџи и избави је из усамљености.

Зато легенда вели да се ова медуза рађа заљубљена у смрт.

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 57.:

Тај ветар, који се зове мећава или северац (мада је дувао са свих страна али се чинило да је север некако најсуровији), што га је градитељ случајно поменуо није случајно поменут. Љути камен је управо био потребан због тог поганог ветра, да га, уколико је могуће, својом љутицом пресече кад овај хоће да зајебе радњу и почне да дува уназад. Урадити то је знао, чак и смео, кад би хтео, да збуни грађевину која му се инати и противи или кад би решио да заврши започето, то јест, да докусури оно што је већ урнисао – да прође неколико пута напред назад преко несретне рушевине. Оно што му се највише замерало јесте што тај ветар за људе и марву ич није марио, кад је већ некако природно било да се кида са грађевинама и дрвећем, и што је стално мењао правац одакле дува, то јест, да се народски изразимо: што је курвински завијао.

Како је већ речено, никад није долазио изненада и то џентлменство му се мора признати. Имао је неколико најављивача али је црни плес вранећи био најпоузданији. Црвено небо на западу био је поприлично поуздан предзнак, као и његова посестрима бура која би га најавила на мору. Црни плес је био стопосто знак да ће за двадесетичетирисата, у минут, он кренути и то одмах свом силином, наиме, није се залетао мало по мало, већ одмах бацио све карте на сто. Већ је описано како је тај црни плес изгледао, међутим није речено да је тај плес изазивао већи шок код људи и инсеката од самога ветра. Вране би наизглед незаинтересовано заузимале гране на околном дрвећу, бивало би их све више и више, разговарале би о обичним стварима, времену или ценама, док у једном тренутку ни једне не би било више у ваздуху и лету. Црнеле су се гране дрвећа као да је пао снег. Црни снег. А онда, као на нечији знак, све би се винуле у ваздух и кренуле у лук извођења црног плеса. Наравно, кад би завршиле са ритуалним плесом дозивања, то јест најављивања ветра, биле су свесне да и оне треба да потраже уточиште пред надолазећим злом, па су се спуштале на тло и док би трајао ветар ходале су међу људе и понашале се као људи. Од тога колико би трајао црни плес, зависило је колико ће дувати ветар. Увек непарни број дана, највише: седам.

НИН-ова награда, страница 98.:

МАМА

Теби никад ништа није добро. Уместо хвала да ми кажеш што сам те спасла од гњаватора, ти се још љутиш. А ја ти једина желим добро. Како си тако испала, као да су те украли Цигани, а не да си васпитавана у финој кући. Била си, међутим, тако добро дете. Никад се ниси бунила кад си била мала. А сад само урлаш. То је зато што се ниси удала. Да си се удала, не би сад била тако бесна.

ЋЕРКА

Доста!!!

МАМА

Шта ти је? Шта урлаш?

ЋЕРКА

Престани да ме малтретираш.

МАМА

Хоћеш да ти скувам чај од камилице? То смирује.

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 98.:

Шта су још волели?

Пуне тањире, госте, да иду у госте, провинцијско позориште и успаљене средовечне љубитељице лаке литературе. Волели су траву, зелене пузавице и лепо оивичене леје лука. Затим, волели су суботња ведра јутра, жамор добродушних људи који су кренули на пијацу, путнике намернике које ће ујутро поливати водом под степеницама држећи у једној руци бокал а у другој чист и уштиркани везени пешкир.

Волели су, на пример, да их нико не дира, али су волели да их неко задиркује, да причају вицеве једни другима, да се шале, али да се не вређају, осим међусобно, што су сматрали да је породична, ако не и лична ствар.  Волели су да буду строги али правични, да криво стоје али да право зборе. Волели су још од детињства лунов магнус стрип* и алан форд, неилустровану дневну политику и нин, руске писце и време смрти, отац је волео и деобе а унук од градитеља - корене.

Шта су још волели унук градитеља и његова породица?

Рецимо, да се претварају како знају да спремају талијанску пасту, или, да се разумеју у озбиљну музику, поготову аустроугарске валцере који су били најмање озбиљни од све озбиљне музике али су лепо легали зими кад пада снег, или да држе како је црни талас у филму до дана данашњег непревазиђени уметнички и бунтовнички вид изражавања кроз кинематографију, после рокенрола који су волели, исто. Волели су да имитирају поп-арт у начину облачења и понашања а да крече зидове у стилу ворхола. Мушки део породице је изигравао мачо алфа мужјаке пијући виски без леда, док је женски део преферирао на скупим парфемима који су се трошили немилице и делили по целом комшилуку.

*(да би одао почаст лику из свог првог романа, вампиру Методију аутор је лична имена и презимена, имена градова, континената, држава и имена становника истих, називе књига и установа, итд, - писао малим почетним словом).

НИН-ова награда, страница 116.:

ПОШТАР

Да сам ја председник ове земље, показао бих свима њима. Ја бих знао како бих са тим хашким и белосветским бабускерама. Треснуо бих руком о сто и рекао: Знаш ли ти, бре, ко сам ја? Ако заусти нешто да каже, ја бих скресао: Ко ти јебе матер.

ЋЕРКА

Па што се не кандидујете, сад ће избори.

ПОШТАР

Ма, не да ми ташта да се брукам, а хтео сам.

ЋЕРКА

Штета.

ПОШТАР

'Ајд, уздравље, поздравите госпођа маму. А ваш тата био много фини човек, баш сам га волео. Штета што је умро.

ЋЕРКА

Јесте, довиђења. (Затвори врата.)

МАМА

Шта је донео? И шта ти им толико да причаш с њим? Што он уме да буде досадан.

ЋЕРКА

Неки пакет за тебе. Шта ти је то, 'леба ти?

МАМА

Не псуј. (Узима пакет)

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 116.:

Јер, тај човек, мисли се на градитеља, није запевао ни кад су му се рађала деца, ето, ни кад се родио унук који ће га опевати и описати и који ће имати сина који лепо пева. Било је то једнога дана. Унук градитеља камене куће се готово у најситнијим детаљима сећа свога доласка на свет. Чим се родио, пошто је по обичају заплакао и узео погачу и со које су послужиле медицинске сестре у народним ношњама, спознао је да неће умрети ту где се родио али да ће сигурно умрети једнога дана. Тад је већ знао да ће морати да оде из завичаја и ако је деда већ изабрао лепо место на гробљу где му је канио ударити темеље за споменик.

Било је мрачно тога дана, као да је јесен када су облаци знали да се спусте до кровова кућа, оних на спрат, а киша не би стигла да падне одозго на доле, већ је летела с' лева на десно, ређе супротно. Била је зима, био је снег, прљав снег, и прљаве мисли у ваздуху, прљаве у људском смислу, намерне да учине зло. Била је нека столица у ћошку ходника и канта пуна воде на њој и лед који се већ хватао на врховима канте са водом у ходнику у ћошку на столици у кући где је доведено новорођенче. Била је галама у соби у коју се долазило из ходника у чијем ћошку је била столица на којој је била канта у којој је била залеђена вода и кутлача уз чију помоћ се разбијао лед и захватала вода. Галамило се у соби било је пуно пића и киселог купуса прженог меса неизмерног страха од будућности нечега што је личило на песму и једна канта пуна воде у ходнику на столици испред собе где се галамило пило и певало.

Дете нису даривали новцем већ аутобуским и возним картама, лажним сведочењима и упозорењима да чува леђа. Добио је неколико безвредних обећања да ће све бити у реду и да кућа неће изгорети а смук угинути насилно када он сада тек рођена беба буде имао равно тридесетиједнугодину. Неко је у колевку тутнуо и неколико чаура кратка деветка јер се пуцало у част његовог рођења на шта су суседи одговорили ватром па је пушкарање уз песму настављено до зоре. Пред зору су слављеници осокољени дедином ракијом и освежени бабиним вином начинили јуриш и потиснули злочиначке суседе на почетне положаје. Кад су поделили ордење и медаље за храброст наздрављајући у то име установили су да се дете усрало.

------------------------------------------------------------------------------------------

Преузети делови из књиге АРЗАМАС, Ивана Димић, Лагуна, II издање, 2017, (коришћени у сврху критичког осврта а не у комерцијалне сврхе, или у циљу и намери угрожавања ауторских и издавачких права), и ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ, Лестве, 2016. 

ЕСЕЈ О нин-ОВОЈ НАГРАДИ ЧИТАЈ ОВДЕ!!!