ПРАВДА ЗА СРБИЈУ – НОБЕЛ ХАНДКЕУ!

Пише: Игор Ђурић

Петер Хандке је, поред Ибзенове, Бихнерове и Хајнеове, добио и Нобелову награду за књижевност и узнемирио клупко отровница србо-мрзитеља на свим меридијанима и паралелама а највише у балканском тамном вилајету.

Лавина мржње према њему и српском народу потекла је и излила се као канализациони отпад од стране оних који мрзе и који би најрађе у тој мржњи убијали (и убијали су) а који воле да се представљају жртвама. То је образац који овде постоји деценијама: сви мрзе а онда Србе оптужују; сви убијају али се само српски злочини рачунају; и грлати су, грлатији, веома грлати!

Повика на вука а лисица једе месо!

Требали су ти мрзитељи Срба у једном времену некоме али их сада полако остављају, офирају и ''читају'', што би рекли млади: проваљени су. Лаж има кратко дејство у историјским али и у људским размерама. Константност постојања и дух народа не може се градити лажима и преварама. Отуд време Срба на Балкану и у Европи тек долази. Због система вредности и очуваности наслеђа. Или: неће бити ни Балкана, ни Европе.

Како само ових дана слабашно звуче и делују фразе о „злочинцима“ и „агресијама“, о томе како су они ''јадни'' и ''ничим изазвани'' били ''жртве'' Срба и Хандкеа. Мало ко више узима за озбиљно све то а и ако се послужи тиме то је само због локалне или глобалне политике. Важно је међутим да више нико стварно не верује у све то! Чак и ако је било некада таквих.

Тек пре неколико година све ово је било незамисливо: да интелектуалац из западне Европе који подржава Србију (искрено и у сржи) добије овакво признање. Јер да се не лажемо, Нобелова награда за књижевност је много пута била више политика него уметност или естетско мерило. Поготову када су у питању дисиденти. Мада, у неку руку Хандке и јесте дисидент, али први са друге стране - који је награђен.

Елем, без претеривања ми Срби можемо сматрати ово и својом наградом. Свакако макар колико и Аустријанци. И уживајмо у томе што наши мрзитељи пене од беса. Од мржње ће бити само ружнији и још више лошији.

Ако ћемо најправилније: ову Нобелову награду су добили Срби са Косова и Метохије. То им је признање даровао човек који им је пре тога дао много: саосећање, подршку, љубав, новац. Међу српским светињама на Косову и Метохији и хочанском децом, Хандке је пронашао своју душу.

Нешто се значајно дешавало у главама оних који су одлучивали о томе ко ће добити награду. Најлакше је било, као и до сада, не дати награду Хандкеу. Ово је сигурно тежи пут који ће захтевати много објашњавања и непријатности. Свакако знатно више него када су Харолд Пинтер или Боб Дилан били у питању (Боб Дилан: "...Црнци могу осетити расисту баш као што Јевреји могу осетити нацисту, а Срби Хрвата..."). Јер Хандке је симбол борбе српског народа за правду и истину. Његова тежина и вредност су утолико веће јер он није Србин. И у томе лежи део историјске величине српског народа: један Аустријанац од мајке Словенке (што је Жигон започео он је наставио) посветио је своју борбу за истину баш Србима, као што је својевремено један Хрват и католик сва своја дела посветио српској књижевности желећи да припада управо њој и да се слови као српски писац (Андрић). Две Нобелове награде за Србију (од два српска академика), од оних који изворно нису Срби: мало ли је! А притом све је то учињено из поштовања, љубави и добровољно, није плаћено или уценом стечено.

Ми Срби нисмо народ који сада мора да измишља веру, нацију или језик. 800 година духовности и овере идентитета управо обележавамо. То није за потцењивање и игнорисање ма колико ауто-шовинистички знамо да будемо склони томе. Зна то и Хандке. Знао је то Иво. И Меша. И Његош је знао. Зна то и Емир. Знају: јер  у тих осам векова део је и њихових идентитета.

Хандке се борио на своју штету. Пркосио је и ишао уз нос моћнима - због слабијега. Ишао је тежим али честитијим путем. Рекао бих: ишао је за истином. Подржавао нас је о свом трошку. А то није мала ствар у овом свету материјализма када је већина српских писаца поткупљена и лишена сваког достојанства. У времену када добар део српских писаца и уметника пљује по властитом народу и својој земљи, Хандкеови поступци још више добијају на тежини.

Сахранио је Милошевића „знајући да не зна истину“. Српска фукара у Београду никада му то није опростила. Део Европе очигледно: јесте! Зато вероватно никада ''није игран'' у Београду. То је још један доказ да је близу ономе што би се могло назвати Србином јер Срби нису на цени у своме главноме граду! Зато, наздравље му била ракија коју је попио поводом награде! Радујемо се, макар ми који јесмо Срби!

Ничег се не боје - ничег се не стиде!

Пише: Игор Ђурић

Од физичког курварлука макар један осети задовољство. Понекад и двоје. Од духовне проституције нико не осети ништа лепо. Највише чему се људи могу надати јесте горак и бљутав укус у устима. Тело продати није за похвалу али није ни за осуду. Када се пак продају своје мисли, слобода, говор, избор, намере, образ, част и поштење – онда ништа не остане за вама, чак ни тело. Душу такви не могу продати јер је немају. Да резимирамо: курва која ординира иза ћошка може имати душу иако продаје тело. Онај који је продао своју идеју, част и образ: не може имати душу, он има само тело.

*

Нобелова награда за књижевност се додељује писцима са запада и дисидентима из остатка света, поготову из Русије. Слично је и са Нобеловом наградом за мир. У првом случају се додељује политичарима са „врлог“ запада, у другом, опет дисидентима, политичким противницима режима који сметају западу и издајицама својих нација и култура.

Пазите, од 1901. до 1933. године ту награду за књижевност није добио нити један руски писац а тада је добија Иван Буњин, емигрант и дисидент. До тада све западњачки домицили, и од тада до 1958. године, када је добија Пастернак, који има проблема у домовини као анти-совјетски писац и који не може чак ни да оде да прими награду. Срећу мало квари Шолохов 1965. године а ову хипотезу нам доказује Солжењицин 1970. и Бродски касније. Због Солжењицина су се после горко покајали.

Што се тиче Нобелове награде за мир, требало је да прође 75 година од њеног установљавања па да је добије један Рус, Сахаров, и зато што је био противник тадашње Русије, и деведесет година, да је добије други Рус, Горбачов, зато што је растурио СССР и тако одлучио победника „хладног рата“. И пре, и после њих, ту награду су добијали политичари западне хемисфере за служење својим земљама и њиховим интересима: Вилсон, Чемберлен, Брант, Кисинџер, Картер, Ахтисари, Обама... Черчил је добија, додуше, за књижевност.

Наш Иво је и по том питању изузетак који доказује правило. У време балансирања СФРЈ између истока и запада било је пожељно да награду добије књижевник из атипичне комунистичке земље који није дисидент већ напротив активан члан политичке заједнице.

Закључак: За запад је добар Рус само онај Рус који је против Русије. Или како рече једном генерал Кастер: само мртав Индијанац је добар Индијанац. Верујете, исти случај је и са Србима и Србијом. Када Србина „цене и поштују“ на западу тај није чинио добро својој земљи. Кога они подржавају тај је њихов а не наш човек. И не помињите ми одмах Ђоковића, ко бога вас молим, јер он не добија почасти - него их побеђује на њиховом терену, а то није исто. Обашка што порез плаћа њима а не нама.

*

Што би казали они моји доле: ћарили смо ко ђаво с' мудима! Како је „ђаво ћарио са мудима“ није ми јасно ни до дана данашњег. Уосталом, то није највећа бесмислица коју смо изговарали. Ипак, мора да постоји нека прича, бајка, легенда, о томе, јер смо ми Срби са ђаволом „на ти“ и често смо се надгорњавали са њиме, од Хромог Дабе, преко Светог Саве који га је много пута надмудрио, па све до данашњих дана када нам се о главу разбијају тикве које смо са ђаволом садили. Ђаво ће га знати?!

*

На Јавном сервису емисија о Скерлићу. Разни гости говоре о Скерли. Неки од њих чак и знају о чему причају. А онда једна жена, професор на филозофском у Београду, тако писаше на екрану, на питање има ли данас у књижевном и јавном животу људи попут Скерлића, ко из топа одговара: „Има, наравно да има, ето Басара, Баздуљ и Јерговић“. Па се после чуде што им факултет пропада. Јадна су та деца којима она нешто предаје и која их нешто испитује.

*

Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи. Бог нека те спасе твојих спасилаца, На свакоме углу има их по један. Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену! Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете: За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете. Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара! Борца што се блатом место копљем баца, Јунака што пљачка и жреца што хара! Заставу у срамни злочин замочену; Слободу у сенци туђих бајонета; Отаџбину целу у пљачци и плену; У крвавој руци где је причест света. Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица - Знамен крстоносца и Божјег војника! Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача. Знај само из крви хероја се рађа Звезда путовођа за далеке путе... Ветром неба иде мученичка лађа, Сузе су невиних до неба дигнуте... 1943.

*

Ову песму Дучић је саставио исте године када и умире. Ево шта о томе пише Миодраг Митић у књизи „Поете у фраку“, на страни 242: „Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''“.

ИВО АНДРИЋ: ЧОВЕК!

Пише: Игор Ђурић

Иво Андрић: Кад човек има слабо срце, лакше умре!

Момо Капор је Андрића описао као потпуног странца у властитом животу.

Никола Милошевић је о Иви Андрићу, у огледу Иво Андрић и његова „бодља у срцу“ написао следеће: Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој штошта што није у складу са његовом величином. То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно другачије од побуда које покрећу остале смртнике.

Андрић је једини писац у негдањој држави који је био звезда у естрадном смислу речи. Његова популарност код народа, који уопште и није читао његове књиге, мерила се само са популарношћу спортиста и глумаца. Сматрало се, замало, да је он светац, морална и интелектуална громада, човек и писац за пример. А, ето, Андрићу се може замерити да је био добар са свим могућим властима и системима где је живео и радио. И власти су биле добре према њему. Изгледа да је он у животу доста добро пролазио.

Чини се да је Добрица Ћосић у свом дневнику 14. августа 1968. године написао најсажетију и уједно најпрецизнију дефиницију Андрића као човека, писца и друштвеног бића: Тај конспиративац, завереник, илегалац у животу  и у историји, дипломата блиставе каријере, Хрват пореклом, а Србин културом и грађанством, јединац што је растао уз мајку и тетку, човек без родбине, дугогодишњи љубавник удате жене, иначе тајновити и, кажу, страсни љубавник, дубоко илегалан љубавник, тај човек Младе Босне, сужањ аустроугарске тамнице и две окупације, амбасадор у Немачкој код Хитлера, Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања и начелне добронамерности и патриотизма, тај вечити самац у животу и књижевности, који је живео једино за себе и књиге, тај добротвор, не у име хришћанских начела, него у име сократовског спокојства и осећања дужништва завичају, тај велики и тамни егоцентрик који се генијално споразумева са животом, историјом и приликама, тај мудрац који се и баналношћу скривао од моћних и глупих, тај филозоф овог тла мржње – сигурно је човек који је у свом добу, са становишта трајања и опстајања, најсврсисходније и себи најподобније разумео тло и време у коме постојимо и живимо.

Карактеристично је за писца и умног човека да врло често долази у сукобе са режимима у којима га задеси судба да живи. Андрић није имао тих проблема. Био је, додуше, у младости близак неким револуционарним идејама  (Млада Босна) и због тога је нешто одробијао у почетку Великог рата, али је касније напустио те идеје и више никада није имао сличних проблема (Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни – часопис Вихор, 1913). Чак и када је ухапшен, на почетку Првог светског рата, то тамновање више личи на годишњи одмор: он редовно пише писма, говори о томе шта ради, како чита, пише, шета. Чак и са брода на коме је транспортован за Трст, да би био пребачен у Марибор, он пише писма и јавља се познаницима.

Иво Андрић је у односима са људима бивао дипломата или писац: никада човек. Мерио је сваку реч, сваки гест. Није био неискрен али није себи дозвољавао искреност. Емоције је уздизао на општи ниво, према апстрактним темама уметности, никад према људима. Говорио је да не воли јавни живот али је потајно уживао у њему. Он само није волео да се јавни живот меша у његов приватни живот. Зато је био идеална личност за дипломатију. Можда је управо због горе наведеног Сретен Марић рекао да је по њему Андрић био један незанимљив човек.

Између два рата посвећује се дипломатији, постаје млада звезда, напредује у служби до највећих положаја и учесник је веома важних догађаја који су се касније прећуткивали. 1926. године примљен је у Српску краљевску академију. Стварао је солидну дипломатску каријеру. Путује по свету. Близак је властима. Добро зарађује, господин је човек, купује аутомобиле. Пише под псеудонимом за Стојадиновићев лист 20 век и за Американски Србобран.

Није се нешто тада ангажовао око радничких питања. Користи се везама и познанствима кад год му затреба. Али, колико је био битан том режиму говори и чињеница да је постављен за амбасадора у Немачкој у најсудбоноснијим временима. У том својству је и присуствовао потписивању Тројног пакта у Бечу, али је после рата ретуширан са свих постојећих слика са тог догађаја, и то на лични захтев и молбом упућеном Ђиласу. Велизар Јанковић је одробијао неколико година јер је Андрић одбио да сведочи како је он као посланик у Берлину одобрио говор због којег је овоме суђено.

Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Ни у једном опису, ни у једној Андрићевој белешци, ни у службеној, ни у приватној коресподенцији, нема помена о Хитлеру и његовим најужим сарадницима, иако је читаве две године морао да се њима бави свакодневно. Толико о његовој обазривости и прорачунатости. За сумњати је да је таквих списа било макар у личним белешкама али да се Андрић потрудио да буду уништени на време. Други су, међутим писали. Загорка Димитријевић у писму Радовану Поповићу пише о Андрићу после 6. априла 1941. године када су представници амбасаде и конзулата депортовани назад у Београд (Андрић је пре тога одбио да оде у Швајцарску). На железничкој станици сви су одмах ухапшени и враћени у логоре по Немачкој. Сви, осим Иве Андрића.

Међутим, и тада, у периоду између ратова он показује доследност и приврженост југословенској идеји и тада већ даје ветар у једра својој јасној намери да припадне српској књижевности. Тако у писму које упућује Миховилу Комболу, у новембру месецу 1933. године, одговарајући на молбу да  да пристанак како би уврштен у Антологију новије хрватске лирике поводом стогодишњице Илирског покрета, он одбијајући, између осталог каже да му не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена на једно племе... Понајмање поводом стогодишњице Илирства. Он даље каже како никада не би могао учествовати у некој публикацији из које би принципијелно били искључени други наши њему блиски песници, само због тога што су или друге вере или рођени у другој покрајини...

Исто тако ће се понети и 1947. године када Матица Хрватска издаје његове Приповјетке. Чим је добио одштампану књигу послао је оштро протесно писмо где скреће пажњу на недопустиво мењање текста, стилски и језички, правописно, због пребацивања из екавице у ијекавицу, похрваћене речи (хришћанин у крћанин, шта у што, услов у увјет, посматрати у проматрати), као и због небројених штампарских грешака. Он у том писму наглашава како књигу не признаје за своју те се сходно томе одриче и хонорара.

Био је и масон, члан ложе Препорођај (Препород), а, касније и у ложи Доситеј Обрадовић. Био је и члан Ротари клуба, по речима Божидара Јакца. Треба подвући да је у ложи догурао до чина: Мајстор. Наивни и мирни Иво бива избачен из масонерије не због политичке или анархистичке делатности, већ због прељубе. Обљубио је жену другога масона, Густава Крклеца, колико се сећам због неке кишице која је ромињала, па се, ето, десило... Црњански у писму Марку Ристићу од 5. јула 1926. године поводом тога пише: Андрић, који је код њих вечераво и миловао децу и био њен... Скандал је јаван. Крклец је отишао Андрићу. Андрић га је примио блед – и отпутовао на одсуство. Иначе Црњански у тим писмима Ристићу оговара своје колеге редом, највише Растка Петровића али није имун ни на Андрића.

Крклец је био одан сваком режиму, између два рата, за време рата и после рата, сваком покрету, свакој власти, нацији. Али, био је и боем – макар нешто. Са друге стране, за Андрића се говорило да је невиђена шкртица. Оговарао га је, мислим Давичо, да кад стигне рачун у кафани, док Андрић још вади новчаник из џепа онај што је платио већ замиче на ћошак улице. Једино је, веле, Ћопић био већа шкртица од њега. Прича вероватно није без основа, мада је свакако и преувеличана од љубоморних колега писаца који су ваздан кубурили са парама.

Они који га бране по том питању говоре да је увек у кафани плаћао он (Михиз), али само за пробрано друштво. Владислав Рибникар који се са Андрићем дружио у Паризу у времену док су нешто радили за УНЕСКО, 1952/53 године, сведочи да Андрић никада није дозвољавао да му се у кафани два пута за редом плати. Службеници Савеза писаца Југославије причали су да је уочи сваке Нове године поклањао свима велике бомбоњере. Увек је гледао чији је ред за плаћање. Јово Капичић, чије изјаве увек треба узимати са резервом, био је амбасадор у Шведској у време када је Андрић добио Нобелову награду. У књизи Голи отоци Јова Капичића, он вели Никчевићки: Био је велики човек, али и велики шкртац, описујући неку сцену са поклонима које Андрић купује како би се захвалио на помоћи и гостопримству некима од запослених у амбасади. Мада има и истине у томе. Сликар Стојан Аралица је негде рекао да је Андрић из Шведске његово жени на поклон и за успомену донео кутију шибица. А, и што би донео више, кад њему Аралица није поклањао слике већ их је Андрић, кад му се која свиди, плаћао по пуној цени.

Марко Ристић је можда најбоље дефинисао корене Андрићевог тврдичлука: Бојао се сиротиње. Тај страх га је од детињства пратио. У свом стану је држао једну слику оронуле босанске куће. На питање: зашто? Одговорио је: да се увек могу подсетити одакле сам дошао! Андрић у једном празничном броју Политике писао о сиромаштву и о томе како је као дечак стајао пред излогом пуним књига а није могао себи да их приушти: Никада у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео да схватам шта значи имати, а шта значи немати. И заиста, има истине у овоме што је рекао и шта га је тиштало јер је касније давао много пара, читава богатства, управо за куповину књига разним библиотекама.

Истина, разделио је много новца у добротворне сврхе и као помоћ широко друштвеним акцијама (на пример, за библиотеке у БиХ) – исти је био и други по шкртости међу писцима прокажен: Бранко Ћопић, који је такође много новца дао на исти начин и за исте сврхе. Ово је, по мени, већи доказ себичлука од оног Давичовог доваћавања за новчаник: не делиш ближњима већ дајеш неком општем циљу који ће, ипак, историја запамтити. Другим речима: улажеш за своје име у будућности. О томе говори и чињеница да ништа није оставио своме блискоме рођаку, којега ни за живота није примао даље од улазних врата, где би му се дала кеса са изношеном одећом. Држава је после Андрићеве смрти дала стан томе његовом рођаку, да га скине с врата у његовим захтевима за заоставштином.

Андрић се оженио Милицом Бабић после смрти њенога мужа. Говоре да се није либио да буде са њом и док је друг Јовановић био жив. Злобници су, у прилог његових перверзних маштања, говорили да је по мало чудно да стари писац одлази да гледа само младе кошаркашице и да је волео да шета са Миодрагом Булатовићем и помно слуша његове накарадне приче о односима са разним женама.

За време рата је у Београду. Не сарађује са окупатором (зар је Црњански сарађивао?) али није активан ни у покрету отпора (било којем). Пасиван је у сваком погледу осим у погледу писања јер у време рата ради доста и квалитетно, и то ни од кога ометен. Не дирају га ни Немци, ни  Недићевци, ни комунисти, ни четници. Пише најбоље књиге. Ни трага у његовим списима о стрељањима, усташким покољима, концентрационим логорима. Он живи у свом свету, у својим касабама, друштво му праве аге и бегови, ништа се друго ван његовог стана не дешава. Он заиста одбија да потписује апеле и да га штампају, мада ту забрану не поштују у НДХ, али пише, шета по бањама, нико га не дира и не узнемирава. У време када је цео свет горео он је написао своја најбоља дела, у миру и тишини, у центру Београда или у Сокобањи. Ни речи, чак ни после рата, о Јасеновцу и јамама којих је његова Босна пуна.

Додуше, мора се признати, он се у тим најтежим временима изјашњава као Србин. То му Крлежа никада неће опростити, јер је Андрић забранио да се штампа, као и да му се у биографији пише да је хрватског порекла. Међутим, питање је колико би упитно и корисно било да се изјашњава другачије пошто је одлучио да остане у Србији?! Никола Кољевић, у књизи Андрићево ремек-дело, на страни 5. пише о књизи На Дрини ћуприја следеће: Испод Андрићевог – да ли случајно ћирилицом написаног? – рукописа стоји: Београд, јули 1942 – децембар 1943. Били су то дани када се разобручио највећи геноцид на српским народом. На колац није набијен само Радисав са Уништа, већ су стотине хиљада Радисава завршиле поред Саве у Јасеновцу или Савом кренуле на свој последњи пут ка Београду.

За писање великих књига треба духовнога и свакога другога мира, а он је своје највеће књиге написао у време кад је цео свет пливао у мору крви а људи убијани маљевима у потиљак тек стотинак километара од његовог удобног стана. У Србији, ту код њега, логор Бањица је на дохват руке, а Немци стрељају сто Срба за једног немачког војника. Грађански рат бесни и односи и више живота. У време тога његовог мира Немци му нуде одлазак у Загреб или Швајцарску, а он не сноси никакве последице одбијајући да потпише Апел српскоме народу, у време када је стари Ђурић рекао композитору који му је донео папир да је њему лако јер дува у дипле али он предаје етику ђацима.

Додуше, када је курир из Министарства просвете донео Апел на потписивање Андрићу, овај му је рекао: „Андрић није код куће“. Курир се зачудио: „Па Ви сте Андрић“. „Онда им реци да ти је сам Андрић рекао да Андрић није код куће“ – одговорио је писац. Немци су му обећали да га неће дирати и немачки држе реч до краја. Специјална полиција му се најављује телефоном, кад долази у рутинску проверу по пријави да се из његове собе чује стално куцање на машини. У време тог његовог мира комунисти стрељају београдске уметнике и интелектуалце чији грех није ништа већи од Андрићевог: бавили су се својим послом у Београду за време окупације. Најзад, мало се зна да је управо Андрић саставио и написао предлог Нобеловом комитету да Тито добије Нобелову награду за мир.

Када је чула да је Андрић дао свој рукопис на читање Зоговићу, Исидора Секулић је побеснела те том истом Зоговићу бесна казала: Сад он вама даје рукописе на читање. Даје јер вас сматра влашћу, јер му то може користити. А некад је рукописе доносио овамо... И сад их више овамо не доноси. Неће их, господине, доносити ни вама ако једном не будете више оно што јесте. Неће, јер он је – језуит. (Василије Калезић, Андрић у нашим споровима, стр. 286).

Исидора је била поштена када је Зоговић пао: окренула је телефон и рекла Зоговићу да нема грађанске храбрости да се виђа са њиме и да му се јавља. Десанка Максимовић, пак, била је упорна: одлазила је Зоговићу и поред притисака милиције и УДБ-е. Зоговић се после жалио како је Андрић прелазио на другу страну улице у време када је овај био у немилости режима, иако се и те како кретао у његовом друштву када је овај био на врхунцу власти, како је предвидела Исидора. Додуше, Бранко Ћопић је тврдио супротно: када је пао у немилост, Андрић га је рехабилитовао једним заједничким ручком у  хотелу Москва. Ето колико је био моћан.

Док је још Београд горео и пуцало се по ободима града у октобру 1944. године негде око Калемегдана, сусрео је Кашанин Андрића и пожалио му се да му је стан са библиотеком изгорео, те да се плаши и за свој живот. Андрић је само прозборио неку о времену и упутио се  у шетњу, оставивши Кашанина самог и уплашеног. Ако је се Кашанин бојао за своју безбедност због својих односа са кнезом Павлом а који су били стриктно везани за музеј и уметност, због чега се Андрић није плашио за безбедност кад су његови односи са кнезом Павлом и бившим режимом били чисто политички а не уметнички? Кашанин је тврдио да је Андрић тада кренуо код Марка Ристића и то пропратио речима: Знајући да за свако време изабере друштво које му је потребно, Андрић је својим непогрешивим инстинктом осетио да наступа време бившег надреалисте. И зато није похитао мене да теши, него да види Марка.

Бранко Лазаревић, у својим списима о Андрићу, из новембра 1946. године, сведочи да му је Александар Белић казао да је Иво са вама док сте му потребни; кад му више не требате, он се тихо извуче. У Записима о Андрићу, Добрица Ћосић вели да је Андрић Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања, што је на трагу Џаџићеве дефиниције да је код Андрића постојао подсвесни (одбрамбени) механизам рационализације...Милован Ђилас је Момчилу Ђорговићу за потребе књиге Верник и јеретик, (на страни 46.) рекао: Срео сам Иву Андрића коме сам чинио неке, не велике, услуге, који ми се није смео јавити. Са друге стране, Митра Митровић, која је „пала“ заједно са Ђиласом али са мање висине, негде је написала да је ни у време најжешћег бојкота због њеног иступања на Трећем пленуму Иво Андрић није избегавао.

Интересантан траг о Иви Андрићу оставио је горе поменути Бранко Лазаревић у својим дневницима. Оно што је он написао треба, наравно, узети са резервом јер томе пише озлојеђен и „убијен“ човек: остао је без породице, имања, књига, најзад, и без слободе – у време када оставља траг о својим савременицима. Међутим, вредност ових редова можда лежи у чињеници да је Лазаревић свој дневник писао тајно, да је антикомунистички настројен, и да није водио рачуна о томе шта је званична истина о великанима књижевности и политике.

Мање више, Лазаревић о Андрићу износи оно што већ знамо, говорећи о његовој успешној дипломатској каријери, блиским односима са свим режимима у којима је живео, резервисаном ставу, комплексима, тврдичлуку. Оно што Лазаревић говори о Андрићу, а не може се прочитати код других Андрићевих савременика, је следеће: да је био узоран католик, да је мрзео Србе и Србију, и да је био сатир и сексоман: Исидора Секулић је била заљубљена у њега; сад је сва против њега… Рекав јој једном да не могу да нађем комплекс све ово што сад ради, и бранећи га да је, можда, страх због прошлости који га гони и кога се плаши, узвикнула је: „Не! Не! Све је то мржња за Србију“… Иначе, уздржан је, одмерен, уме да ћути. Можда воли да буде вољен. Он то воли од жена и, изгледа, не даје им ништа сем секса. Једанпут ми рече: „Још да то није и да тога нема“, и просто се наљути на себе што му и то изађе из уста… Ко га зна много? Изгледа Исидора Секулић… Пре га је знала у идолатрији, сад га зна у демонској мржњи: „Отело му се, отело му се једанпут! Он мрзи Србију! Он не воли никога! Он само воли оно што му је лично корисно!“…. Кад му је један чиновник Министарства, каже ми Бориша Лазић, чиновник посланства и доктор медицине, погрешно – а и никад није истицао католичанство него, напротив, солидарисао се са православљем – погрешно честитао божићне празнике, осорно и јетко му је одговорио: „Ја сам католик, ја нисам православни!“… Он је женскарош. Исидора би рекла: „Он никога не воли“. Не знам, али знам од Момчила Милошевића, књижевника, да се и сад виђа, ноћу, по киши, под руку, под једним амрелом, по улицама са Милицом Бабић-Јовановић… Поменуо сам и раније ствар са Крклевчевом женом… Била је и нека Рускиња са којом је дошао из Шпаније… Вера Стајић је такође у вези са њим… Нешто је било и са Горданом Бајлони. Дакле, жена му је сигурно у комплексу, колико је то за дух а колико за секс, не знам. Исидора мисли да је то само за његово сексуално задовољство… Дуда Тадић, на пример, причао ми је да је у току 1942. преко лета био са њим у винограду у Румунској улици, остајао је по два-три дана и држао се као равногорац… „Ја сам се везао за Србе, са Србима сам провео цело школовање и цело своје време, и осећам се Србином“, рекао је једанпут Брани Миленковићу код кога станује и са ким пријатељује, а после неколико дана је тражио да се спреми бољи ручак и да се купи вино да се прослави католички Божић… Цео Београд је против њега… Србија пати крваво… Он никада није био комуниста и, онда, која је то мука која га је ту убацила или какву је срећу ту нашао…

Постоје оптужбе, из одређених кругова, да је Иво Андрић за време рата сарађивао са Дражом Михаиловићем, али без икаквих доказа, по систему рекла-казала, без докумената или сведока из прве руке. Лично сматрам да Андрић није могао бити толико ''неопрезан'' па да чини тако нешто, кад је већ избегавао и много мање и неважније ствари. За опрезног Андрића покрет Драже Михаиловића свакако није карта на коју би он заиграо. Ипак, 1945. године Андрић постаје члан Управног одбора СКЗ. Још се Светислав Стефановић није ни охладио у гробу. Е, са њим је Андрић свакако контактирао, ако са Дражом можда и није.

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Како је, рецимо, могуће да један књижевник и интелектуалац тог калибра, пре свега једна господствена личност, какав је био Иво Андрић већ у првим поратним данима (1944) прихвати у свом изражавању терминологију комунистичких комесара. Читам његове говоре и интервјуе из тог периода, као и предавања: победоносни рат, народноослободилачка борба, изградња социјалистичког друштва, нови тип човека, шири слојеви народа, учвршћивање јединства - само су неке од фраза које одмах прихватио и користио. Обзиром на његову дипломатску службу и његов начин живота и опхођења, као и његови политичку пасивност у време рата, заиста је чудна та трансформација. Поготову што се ради о писцу, интелектуалцу и дипломати од каријере и на крају и пре свега ради се о врсном познаваоцу језика и складне реченице.

А он је одмах почео да се користи језиком лумпер пролетера, нерадника и револуционара. Такво фразеолошко изражавање је било пријемчиво за уво широких народних маса (ето како се и ја изражавам). Лако се памтио тај језик, био је добар за етикетирање, није имао никакво значење, али је био добар за писање пресуда, за писање карактеристика. Исте речи се користе и у поздравним говорима, и у петогодишњем плану, и у Уставу, и у образлагању пресуде. Шта ово говори о карактеру Андрића?

А онда је дошао крај рату. Победио је ко је победио. Ђилас 1945. године каже да је Андрић био исувише интелигентан да не би видео импликације и трајност револуционарне промене која је настала... Он постаје активан члан новог друштва, прихвата комунистички систем вредности и заузима високо место у њему. Ништа: службеник бившег режима, ништа: краљ и отаџбина. (На нападе поводом неких делова мемоара Ни рат ни пакт, Милана Стојадиновића, у којима он каже да се унапред консултовао са одговарајућим круговима... на првом месту са Кнезом... и својим помоћником у Министарству иностраних послова, Ивом Андрићем... Андрић одговара новинару: Вама је познато да су Стојадиновићеви мемоари написани накнадно. И све то није баш тако како он пише).

Тачно је да су се преговори везани за потписивање Тројног пакта водили иза Андрићевих леђа и да он није био укључен у њих, као што је и тачно да је он усмено и писмено протестовао због тога (и мешања Данила Грегорића, њему иза леђа) код Цинцар-Марковића. Најзад, све је то испало добро по њега: имао је „аргумент“ пред новим властима да Тројни пакт није његово масло те је отуд „са правом“ тражио да се ретушира слика начињена приликом потписивања.

Владимир Ваухник, обавештајни официр при амбасади у Берлину, у својој књизи Невидљиви фронт говори о томе да ни он, ни Иво Андрић, нису били укључени у преговоре око Тројног пакта, и да је све око тога вођено тајно иза њихових леђа. Тешко је поверовати у то обзиром да је Ваухник био обавештајац високог калибра, човек који је сазнао тачан дан напада на Југославију и који је открио многе немачке тајне: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, чак и планове напада на СССР. Е, сад, друго је питање да ли је он своја сазнања хтео да подели са Андрићем?!

Кад се рат завршио одмах је високо позициониран у удружењима књижевника, постаје делегат (народни посланик) и столује у десетинама одбора итд. Могло би се рећи да је он био оно умиљато јагње које две овце сиса. Треба погледати његове свеске, које су штампане и публиковане, он у њима исписује Титове цитате, неке потпуно бесмислене реченице, очигледно да боље није могао да нађе а требале су му некакве.

У времену када је он на врхунцу славе постоји Голи оток, постоје и остали казамати, постоје политички затвореници, писци се затварају, сељаци се бичују и одузима им се последње парче проје, стрељају се интелектуалци и уметници, а зграде које он посећује по центру Београда и виле на Дедињу се одузимају од правих власника и додељују неким новопридошлим (треба ли подвући, одузимају се од оних истих са којима је Андрић пре рата био близак, ако не по ничем другом а оно по статусу у друштву). Ништа од поменутог не дотиче великог писца, да се макар постхумно нађе какав ред о свему томе. Њему је битно да се само његов мир и ред не ремете.

Још нису утихнули топови, ни у Европи, ни код нас, у ослобођеном Београду Андрић постаје један од председника Удружења књижевника Београда – трудили су се да избегну реч „Србија“ по сваку цену - (мислим са Зоговићем, Ристићем, Ђиласом, Давичом, Секулићком) а касније, новембра месеца 1946. године на Првом конгресу Савеза књижевника Југославије бива изабран за првог председника тога удружења. Трећег дана рада конгреса делегацију Савеза књижевника Југославије прима лично Тито. Њих 25, међу којима Андрића, Крлежу, Вељка Петровића, Милана Богдановића, Десанку, Глигорића, незаобилазног тада Зоговића и остале. Тито им је тада одржао „предавање“ о томе шта је књижевност и како треба стварати дело, а они су као мулци ћутали. Не знам како су се после тога осећали, свакако нису смели да мисле о себи као некаквим величинама. Како се осећао Андрић можда најбоље говори реченица коју је написао у својим белешкама поводом тих догађаја: На конгресу сам јасно осетио да у будућем свом раду, књижевном раду, радим што више и што боље. Ово свакако није мисао и реченица достојна велемајстора лепе мисли и складне реченице, писца који на стотину исписаних страна нема нити једног зареза вишка или мањка, који нема нити једне рогобатне речи а камоли реченице.

Забрањени број часописа Нова мисао у којем је публикован Ђиласов чланак Анатомија једног морала, 1954. године, садржао је у себи премијерно и Андрићеву Проклету авлију, један повећи део. Није Андрић има среће са датумима, и Млада хрватска лирика која је била његово прво озбиљно појављивање на књижевном небу, изашла је из штампе и нашла се у књижарама на Видовдан 1914.

Само по себи небитно, ово везано за Нову мисао, ипак, чини се за интересантно поменути. Андрић се свакако није осећао пријатно због тога, такав какав је био. Неколико дана после тог догађаја, на седници централног комитета СКЈ, Ђилас се самокритиковао и покајао, и на Трећем пленуму се слично понашао (Дедијер: И Ђилас изађе па почне да виче ''Ушо неки ђаво у мене!''... и почне неко средњевековно кајање... После свега нисам хтео више да идем ни у ЦК, ни на састанке, а Ђилас је продужио да одлази као нека куца. – Ђорговић, Ђилас Верник и јеретик, стр. 254). То што му извињење и покајање није прихваћено условило да он постане дисидент.

А несрећи Андрић који је до тада објављивао само у провереним партијским гласилима можда је пристао на ту „неопрезност“ због осећања дуга и захвалности према Ђиласу који му се нашао у време изложбе на Калемегдану 1951. године када Андрић моли Ђиласа да се скине слика са потписивања Тројног пакта на којој је он а Ђилас му тој жељи удовољава. Један други писац, много лукавији од горе поменутих, Крлежа, био је један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао. Боље да је упозорио Андрића.

Опет је дакле у врху, опет пише, објављује, добро зарађује и лепо живи. Опет путује по свету само што сада друга власт плаћа те трошкове. И тако је живео до краја живота: цењен, поштован, високо рангиран од система. Био је неко време и посланик мада се то тада звало: делегат. Он је негде написао да човек није књига па увек исто пише кад је отворите. Тачно је да човек треба да мења своје ставове кроз живот, онако као време и околности то наложе. Али да ли есенцијални карактер треба да се мења? Оно што си ти а не твој став?! Можда да се негује и дорађује али да се мења у суштини, то свакако не.

Кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика. Душан Матић је поводом тога рекао Димитријевићу: Говорио је да му није место у Политици Експрес, а сада је добио тај неауторизован фељтончић у Вечерњим новостима. Што сада не диже галаму, не протестује? Е, он као послушник партије зна да тај фељтон издаје Борба, па није смео.

Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне иако је већ имао много новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?

Том истом, Кости Димитријевићу Андрић је говорио о другом писцу о којем ће у наставку бити речи, следеће: Ех, тај Црњански, многима је он подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био је у стању и да се туче, да се суди, позива на двобој...Таква му је природа... Сада, по повратку, тај рођени свађалица и полемичар удвара се онима на власти, и то је добро за њега, само, ако издржи....

О Андрићу су, пак рекли и следеће:

Драган Недељковић: „Андрић јесте сјајан уметник речи, али – смем ли рећи? – није велики човек“.

Мија Павловић је говорио Радовану Поповићу о Иви Андрићу: Није ме примећивао, све док нисам био изабран за директора Драме Народног позоришта, а онда ми се на неком пријему јави, и то говори о њему, као човеку – значајни су, ипак, само они који су нешто – на власти.

У Андрићевом личном досијеу, дипломатском, који се може наћи у Архиву Југославије, пише између осталог: „Андрић је тип способног рутинизираног дипломате, али мекушац и бескичмењак“.

Владимир Дедијер у Новим прилозима за биографију Ј.Б. Тита, књига 2, на страни 1153, пише: „Андрић је прави језуита, љигав и отмјен“.

Треба напоменути да Тито није волео Андрића и да је сматрао да је неправедно добио Нобелову награду на уштрб самога себе и Крлеже. Наиме, Тито је био довољно паметан да зна да је неће добити јер је скоро немогуће да у кратком року ту награду добију два Југословена, ма оне биле и у разним категоријама, ма и Нобелов комитет био вољан да му је дадне, како није био.

Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре. Ако је за утеху Црњанском, ни Француска академија никада у своје редове није примила Золу, Балзака, Стендала, Флобера, Пруста...

Треба ипак истаћи и подвући да су хрватски и муслимански националисти крајем осамдесетих и почетком деведесетих здушно, организовано и синхронизовано ударали по лику и делу Иве Андрића, што ће рећи да је он за њих био парадигма заједничког живота. Његов избор (...као српски приповедач ја бих се у нормалним околностима, разумљиво, одазвао..., из Андрићевог писма СКЗ 1942. године, када одбија да буде штампан у антологији српске приповетке), као и избор Меше Селимовића (Сјећања Меша Селимовић, страна 33, о оцу: По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе), да припадну српској књижевности (чак не ни југословенској), жестио је фашисте са тих страна, али и оне умереније. (Есад Ћимић, међутим, иако се изјашњавао као Хрват, када је попут Меше Селимовића, због великих притисака да се изјасни као муслиман, морао да напусти Босну, не одлази у Хрватску већ у Београд).

Васко Попа је коментаришући то да је Деретић у Историји српске књижевности нагласио његово румунско порекло рекао: Још су мој деда и отац увели у кућу српски језик! Целу младост сам говорио српски, ишао у српску основну школу, затим српску гимназију, и сад: Румун! Па шта је то? Какав је то – расизам?! У свету је питање порекла одавно превазиђено! Нико те не пита шта ти је отац и мати, већ шта си ти – сад, како се осећаш и како пишеш. Попа је тражио да се то у следећем издању поправи и да Деретић напише да је српски писац и Србин. Овим гестом Васко Попа је оповргнуо речи Душка Радовића изречене на његов рачун: Мењале су се личности, мењали су се политички ставови, а Васко Попа никада нема ни једну примедбу.

И Милорад Павић проговара о свом пореклу у перо Ане Шомло: Павићи су, према породичном предању, Срби православне вере из Хрватске, пореклом из Жумбрека. Негде око 1670. године почело је, као што историчари знају, насилно унијаћење Срба у том крају, па је то захватило и нашу породицу. Били су, дакле, православци присиљени да пређу на унију, а касније и у католичанство... То је тај круг: сада смо се вратили православљу. Ја сам православац. То је, дакле, хазарска судбина која је чешћа и много обичнија у животу него у литератури, да се заврши круг и да се вратите свом пореклу.

Ваљда се и Данило Киш вратио свом пореклу својом последњом жељом. Као што видите, Његоша уопште не помињем и не узимам као пример. Он је био Србин који се осећао и изјашњавао као Србин. Околни народи имају ту несрећу и комплекс да се велики писци приклањају српском језику и српској књижевности. Јер народ то је језик а језик је књижевност. Мада, има и онога: одатле си одкале ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића. Додуше и за: Крлежу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после чинодејствовања нишког муфтије постао Мефаил. Браћа Диздар, Мак и Хамид, добар су доказ те националне и идентитетске недовршености и подвојености. Први се изјашњавао као хрватски, а други као српски писац. Можда су све то заиста и били уистину: и хрватски, и српски, и муслимански писци (тада још нису били Бошњаци) – заједно.

Тада, пред распад и у време распада СФРЈ, је написано много текстова о Иви Андрићу који нису имали никакве везе са истином. Мноштво лажи, увреда, дневно политичких изјава и фалсификата. У томе им је помагао и мондијалистички део Београда. Припомог'о је и националистички део Београда. А нормални људи су и даље читали Андрића: на свим странама. У позадини свега лежала је само једна чињеница и један разлог: то што се велики писац и нобеловац изјашњавао као Србин. Само то и ништа друго! На крају су Хрвати израчунали мању штету, па га у последње време својатају не би ли и они имали једног нобеловца: макар и Србина.

Иво Андрић је једном приликом рекао Добрици Ћосићу следеће: Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути.

Велики писац је пред крај живота погубио нити свесности. Говоре да је устајао, ишао кроз болничке ходнике потпуно го и изговарао ласцивне, малтене, порнографске реченице. Али, тада је он већ сишао низ своје мермерне животне и књижевне степенице.

 ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ'' КЛИКОМ ОВДЕ

ЧИТАЈ: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!

ПРОСЕЧАН ЧИТАЛАЦ У СРБИЈИ: НИ СЕКС, НИ ГРАД!

Пише: Игор Ђурић

ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ОВДЕ

БЕЗ ЊИХ НЕ ВРЕДИ.... ЧИТАОЦИ...

Анджејевски, Здрузготина:

- Разумем, али зар заиста мислите да писац мора да разуме више него други?

- Па наравно! Кад не би разумео више, зашто би писао?

Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали. По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде.

Код нас, у Србији, земљи међу шљивама,  и читаоци су данас подељени на оне „унутра“ и оне „споља“. Не мислим да је много важно али дајем себи за право да приметим, као увод у тему: невероватно је колико већина људи слабо или уопште не чита! Ништа, али понајмање књиге или озбиљније текстове који по садржини не морају бити озбиљни, да се разумемо. Не може се стално то оправдавати недостатком времена и великим обавезама на послу или у породици, поготову данас у Србији, кад више од половине нације ништа не ради. Не могу да верујем да неко не може одвојити пар сати недељно да чита и прочита добру књигу. Макар озбиљнији часопис. Или интернет страницу, ко има услова.

Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Моријак. Људи који су завршили неке школе - не читају. Људи који заузимају озбиљне позиције у друштву - ни они не читају. Самим тим и не знају много. Знају само оно што им треба у свакодневном раду и углавном само оно што су чули од других. Јавне личности, они који се свакодневно појављују по медијима и држе говоре, у ствари су примитивци који не знају ништа више од обичних људи са њиве - само су боље обучени, обрћу пет фраза и ништа не раде. Али знају да причају а да при томе не размишљају. Некада, из прошлих векова па све до седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, је било другачије: неписмени нису читали (из више него јасних разлога) али су они писмени читали, трудили су се да читају, како ко и како шта, али је свако налазио нешто интересантно што ће прочитати.

Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да тежак живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али свих поучних. Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.

Не мислим да је то много важно али невероватно је како људи не читају! Поново и јопет! Пекић у писму Палавестри каже да је схватио како га не читају ни они који га цене. Још и тада је тренд био видљив. Читаоци су, отуд, све глупљи да би схватили метафоре, алегорије, скривена значења, у књижевности, уметности уопште. Уједно, сматрају да је то непотребна глупост и често нису у криву по том питању. Писци су још глупљи, данас, од читаоца, и ово не треба посебно елаборирати, довољно је погледати листе најчитанијих књига, вирнути у неку од њих и све ћа вам бити јасно. 
      Читаоци књига су категорија у дебелој и скоро неисправљивој кризи. То је врста у изумирању. Литература не може бити у кризи јер увек постоје од раније написана велика дела којима се можемо окренути у недостатку актуелног момента. Читаоци су, међутим, потрошан материјал, склон старењу, сенилности, смрти и забораву. Читаоци су продукт система у коме живе, то су деца свога времена. Какво време, такви буду и читаоци. Није само проблем у лошим временима, јер она знају да буду и инспиративна, већ је пре свега проблем у јаловим временима. Наше време је површно, приглупо и готованско. Као никад пре, наше је време, пре свега, материјалистичко.

Имамо много добрих књига али нема ко да их чита. Читање је у изумирању и ако наизглед има људи који купују и читају нешто. Да, у томе је проблем: нешто! Али, шта?! Жене, данас у Србији, читају много више од мушкараца и углавном читају лоше и погрешне књиге. А Марк Твен је рекао да човек који не чита добре књиге нема никакве предности у односу на онога који их не чита уопште. Склоне шунд литератури и петпарачким причама, оне диктирају потражњу на тржишту, те се према њима формира и одабир издавачких подухвата. Типичан читач (лац, тељка) данашњег времена у Србији (па и у свету) јесте жена средњих година, врло често мајка и супруга, дубоко захваћена климактеричном кризом средњих година (чак и када нема разлога за то), поприлично незадовољна својим животом (као што је већина жена). Обично је то припадница средње или више класе, службеница на државним јаслама, почесто и факултетски образована. Елоквентна, у смислу да много говори а ништа не каже. Има ту и лепо однегованих примерака. Она, велим, много чита, и што више чита то су јој видици суженији. Суштина њеног читања је да на крају књиге сазна ко ће се за кога удати, ко ће умрети и ко наследити силне новце, а ко продати ферари у колиби. Зар о томе није писао и Толстој? – приметиће неко, ако изузмемо ферари и колибу.

Оно што су силиконске фолк певачице у музичкој култури Србије, то су књиге које оне читају на пољу књижевности. Шунд, јад и беда, упакован у шљаштеће корице књига, уз чију куповину добијете комад шминке или презерватив. Рекох, добар део њих има неке формалне дипломе али су им култура и образовање често дискутабилни. Оно што оне знају креће се у домену модних баналности и трачева џет сета. Оне сматрају да све оно што не разумеју то и не ваља. „Смара“ их озбиљна литература и не читају ауторе који се не облаче по последњој моди и не гостују у забавним емисијама комерцијалних телевизија. Оне би најрађе да читају о ономе што би лично желеле да буду. Оне желе да читањем приближе жељени свет себи али само у домену површне емоције и обичаја високог или криминалног друштва. Читају само оно што је „модерно“ а за постмодерну нису чуле. Колико год је наслов књиге глупљи и бесмисленији то их више привлачи. Оне, у ствари, желе да књижевност буде „ријалити шоу“ (reality). Оне би најрађе да читају шта раде други људи, најбољи би било: познати (celebrity).

Прича коју оне читају мора бити пикантна и простим језиком написана. Апсурд: провидан. Оне презиру симболику, метафоре, скривена значења, стилске фигуре. Оне не воле кад аутор филозофира и покушава да напише нешто паметно. „Мудре мисли“ морају бити такве да оне могу да се идентификују са њима, дакле: општа места. Оне читају заваљене у каучу, са великом шољом кафе у руци. Ноге су им савијене у косо, наочаре најниже диоптрије али фирмираног рама спремне у руци уколико ко-год наиђе. Не, немају три руке: наочаре држе уз корице књиге. Повремено уздахну (јааххх, штааахххтије жихххвоооот). 

      Чешће, после читања назову пријатељицу да јој препричају књигу, а то раде јер су то виделе у серији Секс и град. Зато свака од њих има по три пријатељице и оне би желеле да се ни по чему не разликују од Саманте и другарица (Саманту сам упамтио јер је јебозовна и сатире се). Презиру писце који не изгледају фенси и који старомодно имају велике библиотеке. Највише презиру писце који једва састављају крај са крајем: сиротињу и фукару, по мерилима данашњег времена. Легле би без размишљања са сваким пискаралом из такозване „друге Србије“. Са тим „великанима“ који боље од других с'ватају да Европа нема алтернативе и да треба бити френд са Хрватима, спремне су да оду чак и у неки шопинг мол: до краја живота!

Данашња читатељка у Србији има пара да купи књигу. На жалост. Она воли и да преприча исту, у канцеларији, између две кафе. Постоје и жене које знају шта је права књижевност. Већина њих нема новаца и времена да се посвети томе. Неретко и сама типична читатељка српска напише по који ред. То су песме, блог или романсиране бурне успомене, обично је то боље од онога што читатељка чита. Интернет им је богом дат. Сада оне могу да пишу, размењују мишљења, дају судове. Ја у неку руку и волим све те екстравагантне лепојке што пис-карају песмице, и рашчупане писаре са рејбанкама који се ни једном у животу нису напили у станичној кафани, пуној лопова, алкохоличара, курви и макроа, па самим тим нису ни написали један ред вредан пажње. Све их волим због намере. Али, они су ништа и неће бити: нико! Ипак, посечено је неко дрво због хартије на којима се штампала њихова безвезност – штета је. Неко је то све платио поред све гладне деце овога света којој је тај новац потребнији. Најзад, неко од те деце ће помислити да тако треба а то је још грешније.

Оне које су завршиле књижевност и језике, таквих има доста, уживају да проналазе правописне грешке код других, сматрајући да је то срж уметности. Тада су пуне себе, тада оне дају до знања другима да „знају радњу“. Не знају сироте, да правопис најчешће нема никакве везе са књижевношћу (да не кажем: са писање', море, бре). Предраг Милојевић је писао: Писменост је за писца услов а не разлог за писање, као што је услов мастило, хартија, писаћа машина. Може неко да буде професор језика а да не уме да пише.

Никада писци нису имали среће са својом публиком. Често: и, обрнуто. Само што је данашње време технолошки узнапредовало, брже се долази до информација, брже се долази до текста. Некада је требало чекати на књигу дуго времена, сада постоји интернет. Опет, и данас, као и јуче, постоје прави, и верни литератури, читаоци. Њихов број је скоро увек константан, на сто тек један или два, али вредних. Некада је, додуше, постојала култура одношења према књижевности, па се знало да се у школама или зарад добре информисаности треба нешто прочитати. Читала се и лака литература, али и оно што вреди. Данашњи проблем је што се та лака литература вреднује као једина вредна пажње, да је све остало глупост а сви остали аутори чисти губитници.

Рекох, није никада било много људи од укуса али је увек било руље која је једва чекала да понизи и шутне величину. Данас, на жалост, не постоје величине, постоје само они који су „фенси“ или они који су „заостале дртине“. Постоје неке књиге (и: писци) које сви помињу као омиљене и култне (Хемингвеј: Класична дела су оне књиге које сви хвале а нико их не чита), неке од њих нешто и вреде, већина потпада под Михизову дефиницију о 'ладној води и органу. Повраћа ми се кад неко помене Малог принца или Чаробни брег, Лолиту или Алхемичара (мада је ова последње доказ да алхемија постоји: Куељо (омиљени писац фудбалера и манекенки) је од говна-књиге створио светски хит). 
      Својевремено су нас давили са латино-американцима и нордијским писцима, нама потпуно неразумљивим и далеким, поготову кад је превод лош, сви смо за рођендан добијали тоне Маркеса зачињеног са Знаковима поред пута, поред већ добијених тона Хесеа и Киша, гњаве вас са Тагореом, Брехтом и Јонеском – ово троје више по помињању, иначе их ич не читају. Наравно, виспренији ће поменути и Оскара Вајлда који је сада у моди не због књига већ због својих сексуалних девијација, те Џојсовог Уликса, и незаобилазног Селинџера са његовим романом Ловац у житу, који је типична америчка баљезгарија. Понављам, мало шта ће од поменутог бити прочитано (чак ни то), али, то је тако фенси за изрећи.

Ово би била почетна фаза, јер ја овде говорим о структуралном „образовању“ од којег настаје „структурална уметност“. Касније су ти исти читаоци-љке прешли на Прстенове, Харије Потере, Праду, Ферарије, Колибе, на Да Винчијеве кодове и декододове, а заврше се спонзорушама, мафијашима, пара-православним пророчницама, домаћицама и телевизијским водитељкама (јебеш ти књижевност у којој су ауторитети Др. Неле Карајлић, водитељи, новинари и друго-србијанци!). Најзад, дотуку вас (кога? – а, то није ни важно) са „друго-србијанским“ писцима и њиховим панданима из окружења и, ако је космичке или божје правде, они једне друге и заслужују, и припадајући су (као припадајуће просторије: подрум или шпајз). То би, од прилике, био култни списак једног пропалог читача. 
      На крају кажу и они, баш као и ја: „Достојевском се увек враћам, управо читам Идиота по шести пут и увек га другачије разумем“. Као да ту има нешто да се разуме?! Достојевски је причао причу, лепо и чисто. Треба само прочитати причу онако како свакодневно гледамо идиоте око себе. Наравно, ово је идеална варијанта и подела, јер међу набројаним књигама и писцима има свакако наслова и имена вредних пажње. На жалост, највећи део данашњих читалаца прескочи све горе набројано и почиње са Колибама и „друго-србијанцима“ до водитељки, али не заврши са Идиотом – већ, као идиот.

Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било.

Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење. Вашу књигу ће највише хвалити они који је нису читали, који је нису разумели или којима се није свидела, али плашећи се да не испадну смешни они је уздижу до небеса (наиме, ништа их то не кошта а ко зна какве користи могу имати од тога).

Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач.

Ретки су велики читачи који и сами пишу. То је зато што су им стандарди високи а прохтеви врхунски. Да би се они латили пера морало би њихово дело да буде на висини онога што читају а они најчешће то не могу да постигну. Зато не скрнаве писану реч они који најбоље и највише знају о њој. Отуд није важно колико људи чита неког писца већ је битно који људи читају којег писца. Ту се ствара разлика између естраде и књижевности, између кича и уметности, између тоталитаризма и слободе. Колико су читаоци варљива и кварљива категорија најбоље говоре искуства о томе да су неке од најчитанијих (најпродаванијих и најштампанијих) књига оне књиге које су писали диктатори: Хитлер, Стаљин, Тито, Енвер Хоџа, Мао Цедунг... За њихова живота штампало се и продало на милионе примерака. То су били најпродаванији наслови убедљиво. Па, јесу ли они тада били заиста велики аутори или нешто није било у реду са системом вредности и људским слободама?! Ако је по тиражима, ако је то мерило, онда је Хитлер убедљиво најбољи немачки писац свих времена.

А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.

На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљескавицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Арсенијевића или Видојковића за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.

Најинтересантнији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би и те како шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.

Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.

Скоро сваке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану поред реке. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.

Књижевни часописи су постали идеолошки билтени и гласила политичких партија, или више не постоје. Једино у чему су скоро сви доследни јесте да беже од младих и талентованих, али неафирмисаних и неопредељених писаца, као ђаво од крста, мада се у нас више ни ђаво од крста не боји него нам га лично приноси на целивање, кадећи и шкропећи нас, све у шеснаес'. Ти књижевни часописи су зло које троши и то мало новца који постоји а који би можда могао да се искористи за штампање какве добре књиге. Људи који стоје иза тих ситних машинерија за ситно трошење буџета не бирају средства да сјебу оне из конкурентске банде. Подметања и увреде су маштовитије и са више уметничке садржине од самог садржаја часописа.

Дакле, због кризе морала, лошег одабира издавачких кућа, неукуса и незнања уредника, уметничке недоследности писаца и тржишне утакмице, данас је тешко наћи добру књигу у понуди издавачких кућа и по књижарама. Издавачи, изгледа, и не живе од тржишта и публике већ од муљаже са разним буџетским и донаторским фондовима, откупима, те разним средствима натакнутим са неке друге стране а која смрде на политику. Старе књиге се не доштампавају а нове ништа не ваљају. Остају само библиотеке са старим фондовима, и то како где, јер се књиге немилице бацају, и бувље пијаце постају једино место, поред антикварница, где се може налетети на добру књигу. Лако је данас купити изванредне књиге за мало пара. Књига никада није била јефтинија. Макар нека корист од кризе. Права књига је потцењена а шунд литература прецењена. Класика можеш купити за малу пару а аутобиографију спонзоруше која описује како су је опасивали, за двадесет пута већу цену.