ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

 Пише: Игор Ђурић

Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.

Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.

Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.

РЕКЛАМЕ ЗА ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА!

 Пише: Игор Ђурић

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности (или: тамни људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и исламске вредности), жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. 

Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.

Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.

Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од деце, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.

Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.

Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао, Руса или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они, су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.

БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          Пише: Игор Ђурић

 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.

Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.

Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!

Игор М. Ђурић

        28/1