ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...

 

 

 

Леа, обриши слине, душо!

Пише: Игор Ђурић

Ноћас сам сањао да сам саучествовао у убиству Бранка Миљковића. Убили смо га на сувом па смо га тек после неуспешног спаљивања бацили у воду. Нисмо га бесили, мада сам ја мислио да тако треба.

*

Речи не вреде ништа. Ветар их носи као перје – што рече један велики писац (био је поприлично висок). Само је нека реч ''тежа'' од осталих. Колико, само, у току једнога дана чујемо испразних речи?! Не лажних!!! – већ испразних. Јер, речи не могу бити лажне: дела их таквим чине. Отуд речи не вреде много. И највећу реч дело може да понизи. И, истину дело претвори у лаж. Љубав у мржњу. Искреност у лицемерство.

Речи су девалвирале јер их има много. Изговарају се и употребљавају у великим и непотребним количинама. А чим нечега има много и свакоме је доступно то одмах губи на вредности. И нису у питању само лажи. Јесу, али не у великој мери. Лаж је лаж. А, реч је реч. Нема то много везе једно са другим. Лажима се место зна и ње је одвајкада било. Зато је постојала реч као нешто вредно. Па се знало: реч против лажи. Постојало је добро и зло. Постојале су бајке. Понекад, верујте, врло ретко. Сада се ни то ''ретко'' не дешава. А све из разлога јер: реч не вреди више ни пишљива боба.

*

Ја волим провинцију. Мрзим ону провинцију која исту себи одриче.

Другим речима: не волим покондирене за разлику од правих тикава.

Трећим речима: нигде снобови не изгледају смешније и гротескније као у провинцији.

Треба уживати у провинцији (и чарима које она нуди) али без присуства провинцијалаца и њихових норми, система вредности и мерила. Провинција је лепа само без провинцијалаца. Срећом, провинцијалци живе ван провинције у великом и главном граду. Зато сам ја остао овде. А, није да нисам могао да бирам: где ћу.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Кад изађем на улицу скромнога центра града у којем станујем (не живим ту, не живим нигде, само понегде станујем), чујем око себе: „Саро, врати се мами!“; „Дора, пази ауто, срце!“; „Миа, види што су дивне ципелице“; „Зое, цеди ти се сладолед низ браду“; „Леа, обриши слине, душо“. Па се питам: Јесам ли ја око јебене Колубаре или у Јерусалиму?!

*

Људи су нервозни и кивни једни на друге. Много лоших мисли и лоше воље без потребе. Рекли би савремени медиокритети: много негативне енергије. Фали смеха, разумевања. Коначно, фали љубави. Нажалост, не примећујем ни младе у љубави и вољењу. Најжалије ми је што људи више нису спремни да се жртвују за друге. Нико не жели да се одрекне нечега зарад другога. И када смо пресити, и надувени, не желимо да уступимо парче хлеба другоме – и ако ћемо то исто парче највероватније бацити.

Фали добросуседских односа. Фали путника намерника. Фали зајмљења и враћања узајмљеног. Фали тањир сира и чашица љуте са комшијом. Фали људи. Фали људи. Никада их и није било много. Илузија је да је некада било људи: иха..ха..хаха... Али!!! – било их је. Данас фали и то мало што нам је некада служило да се закунемо у њих.

Зли људи су около. Жене су зле. Увек су жене биле зле – данас су, поред тога, жене и: зло. Зла су деца – нажалост. Од малена их уче да буду лоши, да ће само као скотови добро проћи у животу. И, онда, уместо веселог детињег смеха и граје испод дрвореда у главној улици (и свим споредним) ми гледамо како се мала деца међу собом псују и грде, и како крвнички ударају једно друго уместо да се по'рвају кад им дође – ипак су деца. Ми смо се некада 'рвали. Нисмо се ударали. Кад неко некога обори, пита га: ''јел' се предајеш?''. Овај, ако одговори: ''предајем се'' – ''туча'' је завршена и свако иде на своју страну. Данас, клинци од десет година једни другима разбијају лобање.

ПИСЦИ И БОЕМИ

Пише: Игор Ђурић

                               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ О ПИСЦУ И ПИСАЊУ

Једна од ретких привилегија писаца јесте што се њихово опијање назива боемија, док су други који то исто чине: алкохоличари! Писци и песници, пијанице и боеми, знали су да пишу о свему и свачему, осим о једном: да објасне одакле им новаца за непрестано опијање кад су увек били без пребијене паре у џепу?!

Боемска анегдота из кафане интересантна је и духовита када је неко после много година напише, среди, нашминка и објави. У стварности то је све изгледало много другачије, суровије, простије, прљавије, подлије, недуховно, недуховито. Кафана и пијанци у њој углавном су ружна и проста работа. Па тако и писци у улози пијанаца не изгледају у стварности нимало примамљиво. Али у томе и лежи драж уметности: описати догађаје, фикцију или стварни живот, онако како ми то желимо. Па тако од лепих ствари постану ружне, и супротно.

Бити боем, пијаница, не значи седети сам за столом и са чашом вина писати стихове, или у друштву продуховљене сабраће низати духовите досетке и певати старе градске песме, те рецитовати строфе са лепотицом у крилу која има медицинску потврду да нема венеричних обољења. Пијанство и боемија у стварности изгледају много јадније а то најбоље знају они који су у кафанама провели део живота. То су немаштина и нехигијена, досадни пијанци, гребатори, удбаши, болести, слабљење духа и тела, повраћање и пролив, дугови, ружне пијане речи и псовке, не-карактер, лажи, растурена породица, конфликти са пријатељима, непоштовање договора. Али! Онда једнога дана седне писац за свој радни сто, узме оловку и папир и тако настану духовите урбане кафанске легенде.

Иво Андрић је негде у својим списима забележио да би било добро да писце првог дана по доласку на службу – пензионишу. Ваљало би да писац буде пијаница и боем, макар неко време, тек да осети живот прави. То значи да не може бити добар службеник. Алекса Стојковић, отац Батин и Жикин, овако одговара Михизу о разлозима зашто је позатварао своје кафане по Београду: Дојадила ми је ноћна работа, галама, пијани гости, на главу су ми се попели глумци и уметници, голокорте тако ко ти, а још и вересијаши.

Писци боеми и пијанице (а, да је среће, такви углавном сви треба да буду, јер без нихилистичког става према малограђанштини, и животу уопште, нема ни уметности) увек нађу времена да се отрезне и скрасе, да напишу нешто, па да наставе по старом. Мада, било је оних који су само мртви пијани или под дејством наркотика могли да пишу. Зато је већина њих била у поетским водама и краћим формама, али било је и часних изузетака. Наравно, има и фанатика којима ништа друго није важно осим стварања. И то је део ритуала. Има оних који живе само за стварање, чим нешто и створе то им у исти мах постане неважно и невредно.

Српски писци и кафана су некад били нокат и месо. Једно без другог није ишло, или је ишло тешко. Кафана је писцу бивала мајка и маћеха, дом и породица, његова пропаст и инспирација. Писци су се у кафани дружили, пили, разговарали, правили скандале, задуживали се, зарађивали робије, пили на рецку... За неке се опште не може утврдити кад су стизали да пишу када су по цео дан седели пијани у кафани?! За неке се, пак, не може утврдити како су по цео дан били пијани кад нису ништа радили и увек били без динара у џепу?! Писац и кафана, у Срба и у српске списатељске историје, јесу једно, ако су право. Вазда смо били у мањку са библиотекама и у вишку са кафанама па се тако то примило једно за друго. Цркава смо, додуше, имали подовољно али писци, грешни и порочни какви су били, нису тамо залазили без велике нужде.

Дакле, кафана и писац српски су једно и то што су били једно врло је важно за историју српске књижевности. Та књига би била упола тања да није било кафане. Кафана је мајка пишчева до поднева а маћеха од поднева. То је дом и затвор, канцеларија и дневни боравак, салон за пријеме и библиотека. Српски писац из кафане вуче све оно животно и народно, оно људско, без чега би му дела била непоетична, вештачка, беживотна и куса. Без писаца неке кафане не би биле на гласу, нико данас не би знао за њих. Без кафане многи писци не би ни реда написали и ако би умрли као рођени књижевници.

Кафана је српски бастион борбе против тираније и тоталитаризма, то су места где је потписано највише петиција. Оно што се није смело рећи нигде друго, то се не би прећутало у кафани. Тако је било олакшано и жбирима, довољно је било да уфате сто, наруче ракију и начуље уши. Говори се да је међу сарадницима УДБА-е било највише конобара и уметника – тако да су шпијунирали једни друге. Морали су недељно или месечно да подносе извештаје шта је ко говорио у кафани, или: шта ко није чуо од изговореног у кафани. Оно што се није смело штампати изговарало се за кафанским столом. Оно што се није смело дозволити обичним људима, повремено је дозвољавано писцима-пијанцима у кафани. Држали су да је добро да се негде издувају, боље за кафанским столом него у својим делима или међу народом. Поезија је пљуштала као киша у атеистичком Београду, препуном жбира и доушника, писао је Јаков Гробаров.

Знак да је неки српски писац успео јесте када добије свој астал, у својој кафани. Када после дуго времена причају да је за оним столом седео тај и тај. Наравно, прећутаће се да је често за истим спавао или под исти повраћао, да је са истог падао упишан и да су га газде из истог избацивале на улицу. А, сад, Ђура има свој астал у Скадарлији а Сремац седи са Калчом у Нишу.

Садашњи обилазници Скадарлије немају појма да је на том месту, у тој улици, у ствари, првобитно била Циганска мала и да су је боеми обилазили јер је била проста, запуштена, па самим тим и најјефтинија кафанска улица. Сад се сликају са њима они који никада нису прочитали ни реда неке књиге, јер да јесу, не би се са фотоапаратима и као туристи млатили по извиканим местима и сликали. Ђура по пречански седи сам и замишљен а Стеван по јужњачки има друштво, туристи их сликају и седају са њима. Некад су били писци а отечество и потомство их начини циркусантима. Ништа боље нису прошли Дис, Војислав Илић, Рака Драинац, Милорад Митровић, Домановић...

Постоје прави боеми (јер, боемство је стање духа, како рече Тин), којих више нема, и, естрадни боеми, којих је било и раније, а има их по нешто и сада. Разлика између правих и естрадних боема је иста као што је разлика између правих и естрадних уметника и она је у томе што прави боем иде до краја, што не прави компромисе са друштвом, обичајима и системом, што не калкулише са каријером и здрављем, што не мисли о егзистенцијалној будућности.

Естрадни боеми су они који иду у кафане да би били виђени, који се опијају да би се о њима причало и чуло, да би стекли познанства са правим писцима, да би имали тај податак у биографији. Они, међутим, после одређеног времена и првих функција, са којима им долази право на трошкове репрезентације, замењују кариране столњаке оронулих бирцуза са белим округлим столовима елитних ресторана на којима је аранжирано цвеће и упаљене свеће, путују по иностранству, директорују, добијају станове и зарађују новац. Рекох, боемштина им је била потребна само зарад уметничке биографије. Са уметношћу планирају да се баве чим окончају политичку каријеру и менаџерске послове. Естрадни боеми после одређеног времена прелазе на здраву храну, џогирају, иду у теретану. Неће да обуку ништа што није фирмирано, а, када се политички активирају, више им не можете прићи од обезбеђења, таман да сте некада и боемисали са њима. Обашка, што бивше кафанске другове обилазе у широком луку, не одговарају на позиве (којих додуше и нема) и прелазе на другу страну улице кад им се неки такав тетура у сусрет.

Данашњи назови писци не иду у праве кафане (већ сатима чекају у предворјима амбасада да буду представљени на пријему, па после да се прогурају како знају и умеју до шведског астала), не пију (неки се дрогирају али слаба вајда, рече неко да ни дрога нема исти ефекат за све, па тако неки издрогирани само прде, док други напишу песму), немају пријатеље (јер је сваки пријатељ потенцијални противник у грабежу државних и иностраних новаца) а непријатељи им нису маштовити и духовити већ јалови политички противници, баш као и ови сами што су. Данашњи уметници су сурово реални и у својој рационалној похлепи не налазе места себи у кафани са чашицом љуте или литрењаком са сифоном, са обичним људима где се може чути језик и прича.

А, рекох већ, некад је било другачије.

Либеро Маркони је био новинар листа Борба и који се није уклапао у винклу листа. Али је био популаран и људи су га волели. Решиле су „структуре“ да га лече од алкохолизма, у иностранству, о трошку државе. Док су сређивали папире, већ напустивши земљу, његов пратилац га оставио у кафани са нарученом лимунадом и без динара у џепу, да га сачека док среди папире у неком конзулату. Легенда каже да је вративши се затекао пун астал пића и хране, и Либера мртвог пијаног како пева: Тиии меее Миииицо не волеееш!!!, а италијански конобари и гости отпевавају: Цисто сујмам, цисто сујмам.

Кад год неко хоће, данас или јуче, да мало дотера своју уметничку биографију, обавезно напише да је са Либером Марконијем пио и дружио се у Прешерновој клети. А, да се провери тешко је, јер је Маркони са многима пио, али се само са мањим бројем људи и дружио. Тај исти Либеро Маркони – Слободан Марковић, је једини човек којега је у кафани частио Тин Ујевић. Па ни то није било тек тако, из воље и за џабе, наиме Маркони је том приликом поклонио песму Тину: њему посвећену.

Радован Поповић пише у књизи Путовање кроз време, да му је Маркони Либеро причао о свом напуштању факултета и одласку у Загреб следеће: Упознао сам се са господином Тином Ујевићем коме сам изложио свој лични проблем: да сам напустио студије у Београду итд. Ујевић ми је на то рекао: „Добро, остани па студирај код мене, по каванама, до идуће јесени“. После ми је поручио криглу пива. Кад сам је испио казао је: „Ово је прва кригла коју плаћам у животу. Поручио сам је за тебе: упамти, друге чаше пића нема, и честитам ти – дипломирао си“. Сликар Љубо Бабић је говорио за Тина да је био боем кад му је то било потребно.

Буковски је говорио да је он само алкохоличар који је постао писац да би могао да остане у кревету до подне. Ђура је пијан писао песме крчмарици Мили, зарицао се по стотину пута да више неће пити па је сам себе награђивао пићем кад би прошао успешно поред две-три кафане. Кад је једном ушао у кафану попишане ногавице, на питање „да ли пада киша?“, одговорио је: „Ма јок, дува ветар“.

Крклец је говорио да је само једном у детињству пио воду, од ње се разболео и од тада је више не конзумира. Енес Ченгић је Крлежи причао о последњим данима Крклеца. Већ је почео да се губи и пада у кому када је последњим атомима снаге пожелео да попију по чашу Бришке Рибуле. Његова супруга, затечена, у жељи да старом испуни жељу сипала је прво вино до којег је дошла, Ченгић даље описује последњи сусрет са Густавом: Прија ли ти Жмирећи и лежећи у кревету гутну још неколико капи које му је Мирјана принијела устима... Прво шути, па вели: „Беже, ово није Рибула“. Невјероватно, већ напола у коми, а укус вина распознаје.

Светозар Ћоровић је послао онај чувени телеграм запитим београдским боемима у Скадарлији, који су дан и ноћ пили на његов рачун славећи успех представе Зулумћар: Зулумћару, зулум чини, писац плаћа, ич не брини! За Тина се говори да је могао везаних очију да позна које је које вино. Једном су му подметнули воду: није препознао. Имао је Тин и своју клупу у парку где је спавао после пијанки, имао и подстанара у њој: Рака Драинац би спавао испод исте клупе. Њих двоје би, кад остану без пара, што је било често, у кафани наручивали по једно ништа, са тим што би Тин наручио ништа са чашом воде. Поштанско сандуче је, веле, имао у кафани Москва: то му је била једина стална адреса у Београду.

Јанко се Веселиновић, причају, више опијао због несретне љубави него из уметничке распуштености, а једном је пијаној сабраћи узвикнуо да успоре мало са пићем јер неће имати новаца да пију до зоре. Мику Антића су лечили од алкохолизма а он би у тим периодима биво све само не лепршави поета. Љубиша Јоцић је био боем своје врсте и велики освајач женских срдаца. Женио се десет пута, увек млађом како је он бивао старији. За себе је говорио да је у животу био све осим лезбејке. Када је Јоцић са Либером отишао да проси девојку чији је отац био дупло млађи од њега, и кад их је овај отерао, Маркони га је тешио речима: Ма пусти га, клинац појма нема. Александра Секулића и Јакова Гробарова, по причању Моме Капора, Матија Бећковић је „оптужио“ да су масони је мало мало па у експресу Загреб једу сутлијаш са шампитом одозго, неко мора да стоји иза тога – завршио је са „изношењем доказа“ Бећковић.

Киш је у једном париском кафеу учио српски, са варијацијама из Црне Горе, једног Јапанца који је ту радио као конобар. Кад би кога од наше стране Киш доводио на пиће у тај кафе, Јапанац би му се обратио речима: Што ћеш попит мрчо? Он је са Мирком Ковачем знао да данима седи по кафанама, свађали би се, љутито одлазили кућама, после сатима причали телефоном и опет се налазили у кафани. Касније је дефинисао свој случај боемије следећим речима: У мом случају, хоћу да кажем у моје доба, боемија је била својеврсном побуном против породице и малограђанског начина живљења. Сви ми, из ондашњих београдских боемских кафана, били смо углавном провинцијални, неприлагођени за живот у грађанском и малограђанском свету, сасвим изван моде, не само што се стила и облачења тиче, помало „егзистенцијалисти“, а то је пандан ових данашњих, сада већ бивших хипијеваца. А разлике има: ми смо били гладни-жедни, но у окриљу једног братства пијане дружине, суровог братства где се пило наште срца, поштено и до дна.

Крцун је, веле, имао своје личне писце са којима је волео да седи у кафани. Истакнуто место у новијој боемији заузимају Зуко Џумхур, Душан Костић, Ристо Ратковић, Александар Поповић, Бранислав Петровић, Бранко Миљковић, Пекић, Света Лукић и Бранко В. Радичевић. У еху боемских легенди, све је више понављања једних те истих прича и анегдота, веле људи, два последња права боема у писаца овдашњих су били Момо Капор и Јаков Гробаров. Мада, и Тирке је ту негде. 

Дучић можда није би класичан боем али је био кафански човек. Из афере са Женевком, госпођом Фогел, побегао је у аферу са Јованком Јовановић, тада Тодоровић, касније удатом за чувеног Дворниковића. После неког времена Дучић добија писмо од Јованке и пошто не сме да отвори, даје га Слободану Јовановићу, у кафани, а овај га чита на глас да сви чују. У писму му та жена, тада већ позната глумица, пише да ће му послати дете, да га види, јер је исти отац: чим отвори уста, он нешто слаже. Јован млађи ће наследити очев темперамент: извршиће због неузвраћене љубави самоубиство у двадесет и првој години живота.

Мића Поповић: Не знам зашто уз уметника иде реч боем. Чини ми се да израчуница једноставно није добро обављена. Боеми се регрутују из свих струка и професија, од људи углавном, предодређених да на протицање времена гледају филозофски или, чешће, филозофски, од људи који имају сувише времена и чији је главни проблем како да тај вишак времена потроше. Међу такозваним успешним уметницима, иза којих је стајало дело и рад, нисам срео ни једног боема. Дабоме да и ту генералисање није „здраво“, јер постоје примери Модиљанија и Сутина, или, у нашим просторима, Тина Ујевића или Јована Бјелића, али је бројчани однос боема и не-боема у уметности сличан или исти као у било којој другој струци. Напредује се кроз рад и напор; боемија (оно пустошно кафанско трајање) јесте накнада за ненапредовање. Али, ако се под боемијом подразумева нехајање за новцем, удобношћу, ћифтанском потребом за материјалном сигурношћу, онда су сви слободни људи, сви који су окренути духовним проблемима - боеми.

Проблем са боемијом настаје када она не прати дело, то јест, када дело није достојно боемије. Било је великих пијанаца који нису били велики писци, исто како је било великих писаца који нису улазили у кафане и опијали се. Најзад, боемија је животна филозофија, није то само пуко опијање и прављење скандала.

Дакле, исто онако како је са екстравагантним облачењем, скандалозним понашањем и несоциализованим живљењем, те сличним експонирањима, тако је и са боемисањем важно да иза таквих несвакидашњих понашања мора стајати уметничко дело и оправдавати их. Иначе сте будала. Танка нит која одваја алкохоличара од боема јесте дело. Ако има дела (макар и усменог, макар и у начину живота) онда има и боемије. Ако нема дела, онда је то просташтво и неукус.

Постоји још једно ограничење: боем се не може бити на орочено време. Док си млад и јак да пијеш и банчиш а када дођу прве здравствене тегобе и лекари припрете онда се оставља алкохол и живи здравим животом. Боемија је нихилизам, негација постојећих вредности, презирање малограђанштине. Као и рокенрол. Како су лицемери рок музичари који пропагирају бунт против естаблишмента, социјалних неједнакости и анархизам нижих класа у својим песмама, а после када се обогате живе у дворчевима и држе ливрејисану послугу, тако је лицемерна и боемија која се прекида (или пропагира) због друштвеног статуса или здравља.

Они који промене начин живота никада нису били прави боеми са ставом и филозофијом и значи да су били неискрени те да су глумили и лагали људе. Прави боем увек иде до краја, живи и сконча живот као боем. Отуд је пожељно да боеми умру што млађи јер тако не дођу у искушење да се старачки плаше смрти а уједно их људи памте када су били лепи и снажни. Јер, нико више не воли живот од старих људи који су исти у младости нихилистички „презирали“ и који су радо певали о смрти.

Данашње време у којему је неолиберализам доминантна идеологија, боеме, у правом смислу речи, би сматрало као оне који су за лудницу или затвор, највероватније за затворску лудницу (уосталом као и сваког писца који не зарађује од својега писања). Јер, данашње време и владари који њиме владају не могу прихватити да неко по цео дан и ноћ седи у кафани и пије. Тај неко је писац, углавном без динара у џепу. Па како онда пије ако нема новца? То руши читав концепт капитализма и либералне економије!

Постојало је неко време и неке кафане када се то могло. И шта је био први потез ових који су решили да униште те друштвене односе? Па увели су тржишна правила за све, па и за кафане. Кафана мора да зарађује много новца да би радила. Ако не зарађује, срушиће је и на њено место подићи тржни центар или банку. Тако је урађено са биоскопима, музејима, галеријама, позориштима, књижарама. Једнога дана, врло брзо, почеће да затварају јавне библиотеке и школе, јер нису рентабилне.

СУДБИНЕ ПИСАЦА

Пише: Игор Ђурић

 ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ''

Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон морао да поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум. Новине су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно гмизаво што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати. Помахнитала завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог духа и понижењем таквог имена. 

Иво Андрић је написао: Највећи недостатак који књигу може да прати, то је кад има писца на животу. Брана Црнчевић рече једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене, дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог дела. 

Ђура Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи имају шта да гледају и где да се сликају кад оду у (на) Скадарлију. Пропагира се његова боемштина као туристичка понуда града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је пијан пузао, град где су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и умро. Када је полицијски писар питао управника полиције београдске Туцаковића како да заведе Ђуру Јакшића, по питању неке објаве коју је тражио, у коју рубрику, овај му је одговорио да га „води међу скитнице, Цигане, музиканте и друга слична занимања без сталног запослења“.

Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније, па да ли се ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа, ни свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду прилике ни да радим. 

Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник. Нушић је седам пута био осуђиван на смрт од стране Шиптара. То је велико признање и доказ да је био и јесте велики српски писац. И он, и Ђура Јакшић, и Војислав Илић, губе децу која умиру због тешких животних услова. Војислав Илић је био заљубљен у две ћерке Ђуре Јакшића, од којих му је једна била и супруга а која је млада напустила овај свет.

Грудинина на суђењу Бродском, на којем је песник оптужен да је друштвени паразит, је изјавила следеће: Разлика између паразита и младог песника у томе је што паразит не ради а једе, а млади песник ради, но не једе баш увек. Џојс је побегао из Даблина да се у њега никад не врати. Житељи родног градића Томаса Вулфа претили су му линчем уколико икад поново крочи у њега. Милтон Џон је писао свој Изгубљени рај у јаду, глади, беди и самоћи: слеп. Дис, уклети песник, је учитељевао по провинцији, у селима где није могао да нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници, службовао је и у Класној лутрији. Преживљавао је у тешкој немаштини. Данас се организује Дисово пролеће и додељује Дисова награда. Радоје Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Раде Драинац је умро од туберкулозе као пуки сиромах: без крова над главом. Од Ујевића вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на месту где је некада радио Кавказ. Црњански је ципеларио и разносио књиге у време када је био најчитанији писац у домовини. Тај исти Раде Драинац поседео је потпуно, само за једну ноћ, чекајући да се над њиме изврши четничка смртна пресуда у Блацу 1941. године. Иако је спашен петицијом мештана, није се много наживео: 1943. године умире у Београду од нередовног живота. Његов подстанар, Тин Ујевић (спавао је испод клупе у парку на којој је Драинац такође спавао) у то време, објављује у НДХ и прима плату од те исте творевине.

Ни Американци, који се толико хвалишу својом демократијом, нису увек били нежни према непоћудним писцима. ФБИ је на овај или онај начин пратио, процесуирао, хапсио или вршио притисак, на Перл Бак, Џека Лондона, Теодора Драјзера, Тенеси Вилијамса, Синклера Луиса. О свима њима постоје позамашни досијеи, хапшени су и саслушавани. Седамдесетих година прошлог века о томе је писао Њујоркер.

Кад је Симу Пандуровића питао Крцун Пенезић: "од када је у затвору?", овај му је одговорио: Од ослобођења! (још су у апсу лежали: Волтер, Достојевски, Дефо, Вајлд, Пекић, Нушић, Илић, Костић). Несрећни Сима после изласка из затвора није имао ни за цигаре, ишао би по кафанама и редакцијама и тражио. Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Ма који режим дошао, то је човек који је увек у уџерици и увек на последњем месту. Одузели су му и пензију и част… Питам га да ли пише. Каже хладно му је и не може, али понешто напише. Страх га је, каже, да пише, и страх га од претреса – пише Бранко Лазаревић у свом дневнику 1947. године.

Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина су тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као најцрњег назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на расположење суму од 15.000 динара коју бих вратио од свог првог већег хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је већ постао великан: нису гласали за њега у Раковици. На почетку своје списатељске епопеје он пише Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и перспективе. Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад пиши. Ја стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску потребу да и ја нешто заложим. Када је Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не убије се, Никола Пашић је рекао: Није, знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да Војновић држави Србији препише своја ауторска права.

Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И, то је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену живимо са непризнатим вредностима уједно признавајући неке давно настале. Увек са закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе грехе, чинећи своје, које остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а писци се, у међувремену, рађају и умиру. То је доказ да писци нису део друштва у којем су живели, макар у већини, и по разним нијансама. Мада, има и изузетака када су други народи и њихови писци у питању. Читајући аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти Толстоја или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо да су се школе распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи прекидали послове и одморе не би ли се скупили у својим домовима очекујући смак света и пропаст нације, да је народ на улицама плакао, да је цела Русија жалила своје писце. Зато је Русија велика, а не због површине и броја становника.

Додуше, она друга, совјетска Русија, није била нежна према неистомишљеницима. Михаил Булгаков је живео веома тешко. Његова дела се забрањују, скидају са репертоара без икаквог образложења. Он и његова жена живе у немаштини, на ивици глади. Данас кажу да је написао најзначајнију књигу 20 века. У тренуцима безнађа он пише писмо влади СССР-а у којем између осталог моли: Молим владу СССР-а да ми нареди да хитно напустим СССР  у пратњи моје жене Љубов Јевгенјевне Булгакове. Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да мене, писца, који не може да буде од користи у својој отаџбини, великодушно пусти на слободу. Случај Солжењицин не треба посебно ни помињати.

Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић – некоме, небитно. Град који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан, град који га је исмевао, хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду са именом писца који ништа лепог није доживео од истог. У том истом Зрењанину је Тито поводом књиге (или позоришне представе) Кад су цветале тикве рекао да тог Микиза треба ухапсити, а нико није смео да га исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца оних (или чак и они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су и Александра Поповића, а он се након ареста бавио асфалтирањем улица и грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора, они који су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца одрасла на Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским правима, обашка о томе каква треба да буде уметност. Они који су забрањивали књиге већ деценијама ведре и облаче по разним министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним организацијама. И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној кући нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају, али награду редно и редовно деле и додељују.

Пашић се спрда са Миланом Ракићем када овај тражи премештај, па му у званичном писменом одговору вели да се не слаже са тим али додаје да се не слаже ни Ракићева супруга Милица. Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Растко Петровић је умро разочаран и остављен и од најбољих пријатеља (мисли се пре свега на Ристића и Рибникара) који су у новој југословенској власти добили кључне функције, а свом великом другу Растку нису хтели да пруже руку ни обичним писмом, а не каквом улогом протежера у моменту када су му охрабрење и заштита и те како били неопходни. У истој књизи поводом Дучићеве смрти, пише: Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''. И даље, у истој књизи: О смрти Растка Петровића, вест ће пренети париски Монд, а ниједан српски лист. Лазу Костића су у Аустроугарској оптуживали да је просрпски оријентисан а у Србији су га у листу Видело прозивали да је страни поданик. И то у исто време и истим поводом: у време његовог постављења у посланство у Петрограду. Три пута је Лаза Костић био у затвору, други пут јер је у некој здравици пожелео да сви Срби живе у једној држави.

А.З. Манфред: „Син часовничаров, самоук који није добио никакво систематско образовање, бескућник и скитница који је зарађивао хлеб најпре као шегрт гравер, па као лакеј и надничар на преписивању нота, одједном је постао најчувенији човек Француске, Европе, света. Сам краљ Луј XV позвао га је к себи и нудио му пензију, али тај човек није прихватио милостиви позив. Жан Жак Русо је рекао: ''Ја сам, додуше, губио неку врсту пензије коју су ми нудили, али сам се ослободио јарма који би ми она натоварила''...

Други плебејац, такође часовничаров син, који је почео живот занатом свога оца а затим стекао вештину да зарађује велики новац помоћу смелих финансијских манипулација, Пјер Огистин Карон, који је у историју светске књижевности ушао под именом Бомарше, не само да је стекао племићку титулу него је касније у ''Севиљском берберину'' и ''Фигаровој женидби'', сав тај надмен свет привилегованих сталежа подвргнуо немилосрдном исмевању...

Самодржавни господри империја и краљевина – руска краљица Катарина II, пруски краљ Фридрих II, пољска краљица, у ласкавим писмима улагивали су се Волтеру чија је слава била већа од његовог величанства Луја XVI. Када је под старост, последње године свог дугог живота стари писац стигао у Париз, становници престонице су му приредили дочек какав није доживео ниједан од најпрослављенијих монарха. А све је почело када је млади аутор добио тешку казну – заточење у казаматима Бастиље...

Син занатлије из старог градића Лангра, који је израђивао ножеве, када је имао тридесет и три године, издао је књигу под насловом ''Филозофске мисли''. Одлуком париског парламента књига је спаљена а три године касније аутор дела Дидро Дени био је по наредби власти ухапшен и затворен у Вансенску тврђаву. Прошло је неколико година и бивши заточеник постао је прослављени књижевник и филозоф који је имао велики утицај на цео духовни живот епохе. Царица Катарина II звала га је да дође у Русију и дочек у Петрограду га је потресао. Да ли су чиновници који су потписали наредбу о заточењу писца могли предвидети да га у будућности чека таква слава?!“.