ВАМПИРИ (ТЕНЦИ)

Пише: Игор Ђурић

У контроверзном роману ''Тенци'', Игора Ђурића, кроз лик типичног представника изгубљене генерације Игора К., читаћете о личним ломовима, о пост-ратној Србији, у којој су криминалци постали бизнисмени, читаћете о малограђанштини, типичном српском селу и градићу у провинцији, сатанистима, ратним злочинцима, муџахединским селима, псима рата, вампирима, Америци, сексу, Лолити и Лилити...Роман ''Тенци'' кроз симболе и метафору говори о злочиначком у човеку, користећи мотиве вампиризма и сатанизма, описује како је зло, као и добро, универзално присутно у човеку и да само од природе и дате ситуације зависи које ће испливати на површину....У овом роману ћете прочитати непревазиђене сцене и описе унутрашње борбе у човеку у тренутку када бира између добра и зла,али и сцене бруталног секса и назнака болесних сексуалних ситуација које вас неће оставити равнодушнима и које ће вас натерати на размишљање...Ово је роман који су многи хтели али нису смели...

           

*

Покушавао сам, у почетку, да се уклопим међу људе, да будем као они, да се дружим викендом, идем у цркву. Није ишло. Нисам био део њиховог света, нису ме интересовале њихове приче. Били су празни, једноставни, прости, а ја нисам могао себи да приуштим све то поред своје празнине, компликованости и цинизма према животу. Мрзео сам бели свет па је било логично да не волим људе ондашње.....

Миле прође путем, не сврати за чудо у продавницу, само довикну:

- 'Де си куме, курац ти од гуме! – и замаче низ друм.

То је било довољно да одложи блокче. Сећа се, највише му је тамо у белом свету недостајао родни град, његов град, ни мали, ни велики. Недостајао му је град, не људи, и то у великом превеликом месту званом Њујорк. Његов родни град је растао са њим, израњао је из повеће вароши у градић, како је он од дечака постајао момак. Може то бити било који град у Србији: Ваљево, Краљево, Чачак... И он је могао бити било који, тамо, тада, рецимо у недељу ујутро, у Квинсу, у оронулом стану, када би устајао из кревета пребијен као мачка од рада и путовања, од вискија суботом увече. Као Мартин Идн у некој перионици некад, тако је и он у паузи чишћења менхетнских клозета, који исто смрде као и било који српски, покушавао да напише некоме писмо или песму. Касније су му завидели на успеху. Већ је за њих био Мартин Идн. Не због писања, већ због плате које је добијао због труда и рада да обели усрану керамику.

Побегао је из Србије спасавајући нешто чега после тамо није имао, осим у физиолошком смислу: живот! Ни кривог ни дужног хтели су да га убију, направили су чудовиште од њега, видео је оно шта га се није тицало и резултате свега тога јесте америчко глуматање живота које га је снашло. Таман кад су се ратови завршили, кад је пробао да промени живот, потонуо је до краја. Мислио је да ће о свему томе нешто написати, можда следеће недеље, или неке која дође иза ње, под условом да му се глава разбистри од вискија са којим покушавао преко викенда да убије сваки живац који га подсећа на постојање, да убије сваку мождану вијугу која га подсећа: ко је он и где је. Није се више ни за живот бојао. Дакле, што нису успели сатанисти, мафијаши, тенци, и српске клозетске шоље, успели су усрани амерички клозети. А, какви клозети и могу бити, него усрани?!

По некад испред продавнице сврати и Јоца Немац, пензионисани гастарбајтер који је направио кућу на три спрата и напунио је до врха а сада живи са женом у летњој кујни до ње. Тих триста метара до продавнице, по некад, пређе са „мерцедесом“, тек да га извезе из гараже, да га покаже свету. У нову кућу улази само кад хоће гостима да покаже шта је све стек'о по белом свету. Јоца је стипса али од проверене врсте. 'Оће да части, ал' кад сви пре њега обрну туру. По некад се напије, али ни тада не чашћава мимо своје навике.

Миле на то каже:

- То ти је све свирање песме курцу!

Јоца Немац га не разуме, ко ни други уосталом, него прича своју причу. Јоца Немац увек прича приче са којима жели да фасцинира саговорнике. Нема успеха у томе, јер испред задруге мало ко кога слуша, осим ако није неко сочно оговарање у питању или прича о туђим женама.

- Кад сам се женио – вели пијано мумлајући Јоца – весеље је почело у самстанг морген а завршило се у монтаг абенд. Биле три музике, мењали се како се који умори, ал' музик стехт нихт. Ожених се касно, у годинама, ал' вредело је због так'е свадбе.

- Дал' је онај певач Геџа Криводолац стварно из Криводола? – пита га један од слушалаца, потпуно трезан и наоко врло заинтересован да се разреши та дилема.

Овај га поглед мутно, не схватајући какве то сада има везе са причом, па му љутито каже:

- Није!!! То му је презиме, јебо га ти. Какву хаус има тај, све од певања, у уста га јебем. А ја сам годинама од уста одвај'о, тамо у Дојчланд, да нешто зарадим и овде створим. Свашта сам арбајтовао бре, само још што се нисам фукен за паре. И то би, ал' нико није нудио.

Игор К. поново одлута од приче и врати се у мислима великом граду.

Ништа од тог великог града он није осећао: дух, разноликост, културу, друштвени живот... ништа осим „шопинг молова“. Ходио је улицама користећи асфалт искључиво за ходање. Није удисао загађени ваздух града, није осећао енергију. Његово је било само да дође на посао, да тамо непрестано ради и да се повратком у стан што боље припреми за сутрашњи дан рада. Уосталом, као и 15 милиона других у његовој околини, да се не каже претенциозно: његових суграђана.

Менхетн, јер то је најважнији део Њујорка, онакав каквог га већина људи зна, може се видети само на сликама или филму. Кад на њему неко живи, или ради, (што је био случај Игора К.) онда га види само у фрагментима, одоздо. Менхетн треба гледати из птичје перспективе да би се видео онакав какав јесте. Ипак, какав у истину јесте види се тек из жабље перспективе, али као такав он није за сликање и показивање. Тај робовласнички бастион где шачица богаташа експлоатише милионе других људи у самом Њујорку и милијарде других широм света, је за људе који га посматрају са стране, као странци или туристи, у ствари једна велика шарена лажа. Дакле, у Њујорку си, или: соко, или: жаба, па самим тим и на основу тога зависи из које перспективе ћеш га гледати.

Људи који опслужују ту шачицу бестидника гледају Менхетн одоздо, повремено и у фрагментима, кад изроне из земље, кад стигну до места где ће бити експлоатисани и кад крену да уроне назад у земљу да се врате до легла где ће се одморити да не би прерано умрли и тако оставили неисплаћен кредит. Можда, кад је ведро и ваздух буде са мање влаге у себи, могу да се угледају контуре менхетнских облакодера у даљини, са неке узвишене станице у Квинсу или Бруклину. Тад изгледа нестварно.  Тада човек осети нешто од свега тога, поготову кад ветар донесе слани мирис мора са Атлантика. Неки само на тај начин осете град и ако остану годинама ту.

Више је Игор К. осећао њих, крвопије Драгошеве, око себе, него неки дух Њујорка о коме сви причају а нико не зна да га опише, или осети, уколико нема милионе којима то себи може да приушти. А онда је гледао тај филм са Питом, Крузом и китом (јер је све то једна велика кита). О вампирима. Холивудска сапуница која је ипак успела да га дирне по неким унутрашњим жицама. Ништа посебно, далеко од истине, понајмање страшно. Шта ту може да буде страшно после Драгошевих прича? Међутим, сцене мегалополиса у ноћи по коме се крећу вампири најежила му је кожу. У глуво доба, када би чекао воз на надземној станици Вајкоф, или у некој другој подземној станици, присећао би се тих сцена и у страху би примећивао непомичне и неме силуете како беживотно стоје. Не би видео очи тих сенки али би осећао да га гледају. Оно што би засигурно видео јесу гојни и велики пацови који су га посматрали својим закрвављеним очима са шина или ћошкова. То му се није причињавало, мада је и за остало сумњао: мало му се шта чинило у последње време. Све је било истина.

И тако из ноћи у ноћ: неколико сањивих голубова што скакућу по перону надземне станице, исто толико пацова под земљом и пар крвавих очију из таме, зеница и рожњача које се не виде али се осећају на врату. По нека курва што се враћа са посла, уморна и безвољна жена која у себи више нема ни трунке сексуалности и која околини упућује сањиве погледе старице која има двадесет година. И ако се јежи, Игор К. зна, очи из мрака њему не прете. Чувају га Драгошеви саплеменици: чувају га од себе и од других. За курве није сигуран, мада реткост је то. Онда би дошао дан, који се види тек кад изађеш из земље, и на све би заборавио док је мењао тоалет-папир и чистио клозете у облакодеру где је радио, слушајући прдеж чиновника док су срали и на поду клозета листали „Вол Стрит журнал“ или „Њујорк тајмс“, које је он касније скупљао за њима. Размишљао би о томе како му неки људи у родном крају могу завидети на овој позицији. Размишљао је о младим људима којима је животни сан да оду из своје земље и од којих већина заврши као и он: у туђим говнима које мора да склања.

У повратку би срео неке људе на улици, у возу, на путу до куће. Гледао би лепе жене. Однеговане курве које продају своје тело кроз институцију брака онима који могу да им приуште лагодан живот. У Њујорку, брак је врста легализоване проституције: лепши комади добију веће паре за парење и стењање, а уз помоћ адвоката кроз бракоразводне парнице. Од њих су веће дроље једино ти адвокати. Игор К. би повремено осећао дивљачку жудњу према тим лепотицама што шетају дупета у уским хаљиницама и високим потпетицама. Тада би добијао жељу да појебе њих, њихову послугу, њихове мужеве, и њихове пудлице. Тада би добио жељу да им се потом крви напије, па би се питао да га Драгош није инфицирао неким крвопијским вирусом, тамо у Ђавољем селу, или како се већ звала та вукојебина где ни вукова није било да се својски и како треба појебу.

Окренуо би тим поводом по некад телефон и дошла би му увек иста црна курва са ликом и телом детета. Довезли би је великим колима и чекали испред зграде. Плати па клати. Некад не би имао воље да ишта ради. Само би легао и пустио је да одради свој посао. Оно за шта по некад мисли да је задовољство, у ствари је прека потреба. Често се дешавало да не може ништа: па кад истекне време, плати и пусти је да оде. Она га гледа некако са разумевањем, па га чак и пољуби и ако јој то није у опису  посла и забрањено је.

ЧИТАЈ РОМАН ВАМПИРИ ОВДЕ!!!!

Igor M. Djuric – VAMPIRES

Дај нешто веселије!

Пише: Игор Ђурић

Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.

Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.

*

Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.

*

И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.

*

Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

О ВАРОШИ ИСТОКУ И ПАЛАНКАМА УОПШТЕ...

Пише: Игор Ђурић

Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији Исток је постао варош. По ''Алманаху зетске бановине'' у то време, варошица Исток имала је 433 дома и 3.788 становника. Разлика је између вароши и варошице. Варошице су махом биле седишта општина које су се развиле из некадашњих седишта срезова. На Косову и Метохији то су били Дечани, Исток, Драгаш, Србица, Сува Река, Витина, Качаник, Косовска Каменица, Јањево, Лепосавић, Подујево, Глоговац и Клина. У вароши су спадале Ђаковица, Вучитрн, Гњилане и Урошевац. Градови су били Пећ, Призрен, Приштина и Косовска Митровица.

Свака паланка има своје јунаке и сви су они у свакој паланци исти – као пресликани.

У чему је драж паланке?

Она није ни село, ни град. Уједно је оба. Има градске институције: општину, суд, болницу, предузећа, директоре, секретарице, раднике а већ на ободима задњих дворишта постаје чисто село (и ако, већ у самој паланци сви испред кућа сеју башту а иза кућа држе свиње и кокош).

Паланка је неостварени град и село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

Свака паланка је и архитектонско-урбанистички слична. У центру су концетрисане зграде поменутих институција, тик једна уз другу и нешто старих предратних кућа које су чиниле зачетак вароши. Онда иде главна улица где је неколико омањих зграда, направљених шездесетих и седамдесетих, где живе чиновници и просветари, а онда се около шире тихе улице, мирисне баште са такозваним „планским“ кућама, где живи комшилук који цео дан одлази један код другога на кафу и ракију, где с' јесени мирише печена паприка, пред зиму чварци а с' пролећа изриљана земља.

Како су све вароши сличне тако су и варошани ко пресликани. Ту се тачно зна ко је шта, и где, ко с' ким, како, колико?! Увек исти људи седе и стоје на истим местима и раде вазда исте ствари (најчешће: не раде ништа). Највеће светогрђе паланачко је мењати ствари, уводити новине, кориговати навике. У паланци све мора да буде исто и споро. И: предвидљиво. Ви увек знате кога ћете затећи испред продавнице како на гајбама цевчи пиво. Увек се зна шта ће ко изговорити, ко ће слагати а ко не, ко ће украсти а ко вратити, са киме се не треба качити а ко се само дува а срце му је ко у врапца.

Паланка је препознатљива и специфична пре свега по својој ароми. Та арома спецификује дух паланке, та арома чини да су све паланке исте и истије у односу на градове и села. То је арома духа, арома архитектуре, односа међу људима, арома паланачког ваздуха, арома паланачког предвечерја.

Паланка се не види – она се осети.

Паланка је препуна ароматичне и здраве емоције, еротског осећања немогућности, породичне присности.

Као што је град збир неколико паланки спојених у једно – тако је и варош састављена од неколико села спојених у једно. Једино је центар града: град, и центар паланке: варош.

Варош је преплитање села и града, одвајање руралног и урбаног, ипак: одвајање, у смислу недефинисане условљености. Што се тиче преплитања: увек се само најгоре манифестује у тим заједничким зонама подударања.

Кад се родиш и читав живот проведеш у паланки онда имаш права да будеш све: и грађанин, и сељак. Ови други су осуђени да буду једно и као по правилу: оно негативно од тога (како рекох мало прије).

Једино се у паланкама могло наћи нешто неискварених људи али су и они кварни били бенигно покварени. Једино у паланци још негде постоји, макар као мит – паланачки мит, поштени судија, неподмитљиви лекар, послу предан учитељ. Сви ти људи, и њима слични, прекршиће закон и етику само под условом да тиме помажу некога коме помоћ не могу одбити.

Паланка није заостала као село али срећом ни напредна као велеград. Тамо не стиже ни зло у пуној мери као што касни и добро. Некад било!

Више не постоје паланке. Технологија је глобализовала физички простор тако да сада информације и иновације стижу и на најзабитије место у једној секунди.

Српски грађански дух се уништио пропадањем паланке а не супротно како неки тврде. Паланка друштву дадне најбоље а најгоре се не види јер је лоше свуда. Где год да сте рођени, то представља за ваш почетак центар универзума: све остало је надоградња по принципу  „како се коме заломи“.

О вароши лоше говоре, и мрзе је, лоши људи и снобови.

Ко не воли животиње не може волети ни људе.

Ко не воли паланку не припада своме народу. Има ли шта грђе него не припадати својима?!

Паланка, додуше, чешће није толерантна, али то је зато што не да свој мир и устаљене навике. Не дирам те, немој да ме дираш – као да поручује. Не мењај ме – иначе ћу те променити. Она и јесте остала паланка јер није подлегла променама, није хтела да се мења. И, сада јој неко са стране замера на томе и меша јој се у приватност. Паланка је нетолерантна само у оној мери у којој друга страна жели да је мења. Дође неко са стране па почне да набраја шта све не ваља а паланка му поручи: „Кој те је, бре, звао?!“.

Толико тога ружног је речено о српској вароши. Мада је било и лепих редова. Тужили су је за њена посла - када се није мешала у велике идеје. Мрзели су је јер су мрзели себе, не схватајући да се српска паланка не разликује од било које друге у свету, ајд, да кажемо: у окружењу.

Паланка се може мењати на боље. Стрпљењем и добротом. Да се поента схвати сама од себе а не на силу. Стрпљења треба, и да се претрпи, јер паланци треба времена да схвати праву вредност – то јесте истина. Али, без доброте – џаба и време, и издржљивост. Чак и ако је варошка околина лоша она од „реформатора“ захтева доброту која не мора имати везе са моралом и етиком, већ више са неком врстом кодекса и правила игре. Мораш бити добар али не будала – другим речима, јер паланка поред тога што цени доброту, са друге стране презире кукавице.

Може ли се Исток дефинисати као паланка – варош? И, је ли то добар образац?

Прво, Исток је лепа варош самим тим што јој само име може бити преведено на све језике света, јер сви народи н свету знају да постоје стране тог истога света: east, oriente, osten, восток, lindja, oos, est, leste, kelet… Затим, Исток је имао одређену традицију али дуго времена као велико село а не као паланка. Имао је солидно занатство, воденице и ваљавице, између два рата градило се: црква, болница, соколски дом... Тада дакле постаје варош. Јер, то је и општинско место после ослобођења. После Другога рата општина остаје и Исток свакако више није село. Варош јесте јер се увече корзоом шетају ђаци, професори, лекари, судије... Тај корзо, главна градска улица (варошка) је центар, и ту у центру, у главној улици, иза кућа људи држе свиње и гаје баште. Некад се те свиње шетају слободно корзоом. И ако је Исток у ширем центру био релативно густо насељен до најближе њиве није требало прећи више од пар стотина метара. Велелепни Дом културе био је окружен њивама и шљивицима. Због тога ја покушавам да проникнем, а када је варош у питању: где се завршава село а где почиње град?

Тек оних стотинак метара међузоне чине варош.

Паланке се треба сећати онако како је изгледала у сутон и кад свиће зора. Ти прелази из светла у таму, и супротно, употпуњавали су мир са којим се живело у провинцији.

У сутон, и онако тиха паланка почиње да ћути. У зору се чује само пој птица, по који петао и струјање ваздуха. Улице су пусте, куће непробуђене, само се по која џукела лено вуче средином улице у потрази за брлогом 'де ће провести дан.

Паланка на турском значи: редута.

Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побично налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Варош је еквивалент за турску касабу – можда? Можда је реч мађарска и значи: град?! Можда је шпанска и значи варош? Можда је српска и на турском значи: касаба? Варош је пре свега европска работа. То је чедо европског подневља и европске културе, наравно не у смислу и значењу како се ти појмови данас употребљавају.

Свака варош има свој врхунац од када почиње да стагнира, копни и пропада. Варош остаје она права једино кад никада не постане град. То су правила игре.

Пропада, тако, и варошко становништво. Прави варошанин мора да изгледа похабано. Варош мора једнога дана постати и остати само лепа успомена: то је њена дијалектика. Не постоје нове и лепе вароши, постоје само старе и пропале са назнакама негдање лепоте. Варош на крају нема никакву вредност осим сентименталне, и то ако је надживи који вредни и по нечему значајни потомак.

Свака је варош прича за себе и све су вароши исте!

Варош више не постоји осим у траговима, сећању, списима и успоменама. Сећања и успомене знају да буду различито па се зато овде посебно истичу. Сећање је општа успомена а успомена је лично сећање.

БЕОГРАДСКИ ШУПЦИ!

Пише: Игор Ђурић

У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:

- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!

Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству у вези понашања ''елите'' у прошлом веку и наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.

Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела говна. Шупак обично служи да се иста избаце.

Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.

И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани, неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности. 

У сваком другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија. Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!

Пише: Игор Ђурић

13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
     Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.

Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19.  децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.

Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.

Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
      Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:

Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:

- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!

Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.

Стаљин каже:

- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!

И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:

- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.

- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.

Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!

Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.

Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 

     Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.

Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!!!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.

Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!

ЦАЈПЕР

           Пише: Игор Ђурић

Свадила се пица и гузица,

Гуза пици тијо беседила:

"Ао пицо, уда комшинице,

Мени твоји гости додијаше

Тебе јебу, мене с муди туку!"

(В.С. Караџић)

Данас, кад се сви нешто курчимо против педера и њихових навика, те осталих дајгуза, где год да се налазе: у власти или на улици, заборавили смо неке навике и обичаје наших младости и лудости. Поменућу само две специфичности наших лудорија, за које верујем да су у разнима варијацијама и под различитим именима, примењиване свуда. То су ''ти-кокш'' и ''цајпер''. Верујте ми: чисто педерске ствари.

''Ти-кокш'' (или: ''згуз'') се изводио на тај начин што се тихо прикрадеш отпозади своме другу или неком другом (мушком објекту), па га једном руком, шаком, гурнеш по темену, главу на доле, док га истовремено гураш и својим предњим делом по његовом дупету (као да си му га, да простите, гурнуо). То је знало да се ''удари'' тако снажно, да би тај, још ако је млађи и слабији, одлетео по неколико метара напред од силине ''ти-кокша''. (Треба додати и да је играње ''трулих кобила'' из данашње перспективе потпуно геј работа). 

Да не компликујем, изгледало је као да си га заскочио и ... добро, доста је и оволико. Обично се тај чин пропратио цоктањем, истим онаквим као кад се цокће док пролази девојка улицом а ђилкоши са ћошка јој добацују (жииц!). То и није цоктање, него онај специфични звук који настаје кад напућих усна пушташ звук да позовеш куче, упозориш коња или магаре, кад се држиш за мошнице и некоме шаљеш поруку истурајући предњи део или кад показујеш некоме средњи прст.

Друга педерска ствар наше младости јесте ''цајпер'' или ''прстенац''. Дакле, и цајпер се ударао искључиво мушкоме, на сваком могућем месту и у свако време. Кад пролази између клупа, кад играте баскет па га чуваш, у биоскопу, на игранци док играш коло или плешеш, у војсци, на сахрани. Цајпер се удара само добрим друговима, код којих имаш слободе, или другима, под условом да си јачи или бржи. Код цајпера није било ни мало нежности. Спичио би се из све снаге, само колико да не поломиш прст. Цајпер се увек ударао истим прстом, средњаком. Успешност цајпера мерила се скоком онога којем је ударен: што више поскочи то је цајпер успешнији. Онај који не би поскочио постајао би сумњив.

Ипак, истине ради, поред псовања мајке, најтежа увреда је била да ти неко каже да си педер. (Има право председник што се љути). Кад би мала и злобна средина некоме хтела да напакости и да га сахрани, прилепљивала би му етикету педера. Добро, нису говорили ''педер'' већ ''педераш'', као што су и за некога кога су сматрали наркоманом (углавном због афинитета према некој врсти музике или дугачкој коси) говорили да је ''дрогираш'' а дрога се по њима ''пила'' (''пије дрогу по цео дан''). (''Пази сине да ти неко не сипа дрогу у пиће кад одеш у клозет!'' - упозоравале су нас наше мајке кад кренемо у провод. Неки који су се стварно навукли касније су, у беспарици, знали да питају: ''Мама, 'де се то бесплатно сипа дрога у пиће?'').

Групно мастурбирање се не може подвести под ''педерским стварима'', јер смо радећи ''то'' увек мислили на атрактивне варошке госпође (никад на генерацијски ближе особе женског пола). Или: нисмо баш сви? Ко ће га знати кад смо то радили затворених очију?! Или: нису баш сви?

ПС

''Ако ти падне сапун, док се купаш, у војсци: не сагињи се!!!'' (Селма, не нагињи се) – саветовали су нас кад кренемо у војску.

''Не врти се ноћу око Зеленог венца, има педера'', или: ''Са илегалцем спавај искључиво: леђа-леђа (дупе-дупе) или ноге-глава'' – саветовали су нас кад кренемо на студије.

''Ако не изађеш на педерску параду онда си заостала српска сељачина и ниси за Европу'' – говоре нам данас.

ЧИТАЈ ОВДЕ НЕПРИСТОЈНА РАЗМИШЉАЊА!

ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ

Пише: Игор Ђурић

                     

Бавећи се литерарно Истоком, много сам писао о води, што је логично јер је Исток ''исток воде'' а вода код Источана поприма размере култа и божанства. Највише сам, наравно, пажње посветио Извору где извире Исток. Ни краће реке - ни боље воде. Свега 18 километара дугачка је Источка река и у њу се, у том кратком току уливају Чауш и Вреошница. Тај Извор се налази у подножју планине Мокре горе, испод камењара који крије многе пећине. Река Исток се протеже кроз само насеље, па преко лугова и равнице улива се у Дрим. Поносни смо на врело Источке реке јер је једно од најиздашнијих изворишта у Србији. О свему томе можете читати у причи ''Вода'' која је део мојих ''Источких прича''.

Међутим, кроз Исток протиче и једна друга речица према којој смо ми Источани одвајкада имали маћехински однос и према њој се односили неправедно. Како се не-родитељ односи према сирочету тако смо се и ми Источани односили према горе поменутом Чаушу.

Јесте Чауш био неугледнији од Источке реке, вода је била топлија и није у њему било пастрмки, била је прљавија јер је протицала кроз неугледна насеља (о чему данас није политички коректно говорити), све то стоји, али нам све то није давало за право да се са толиким ниподаштавањем односимо према једном потоку и његовој води. Зато је ова кратка прича покушај да се исправи неправда према једној реци која протиче кроз једно место којег је Бог наградио водом, па се место по том питању уздигло у сујети. Свако друго насеље било би задовољно Чаушом (Чаушем), нека безводна подручја би га благосиљала, међутим, Чауш је имао несрећу да протиче кроз Исток, место које је у себи имало толико аристократске воде да није могло да препозна уважавање неког плебејског потока. Сада би многи од нас расељени по безводним пределима све дали за пола Чауша.

Знам, можда нам је сметао сам назив речице, Чауш, који је нагињао на неки други језик и обичаје, а ми смо били много поносни што се Исток и Источка река, и Извор, не могу препевати, пресловити и превести на друге језике, и што јасно показују словенске и српске корене у топонимији и доказују чији је Исток био одвајкада. Да је Исток ''страна света'' ласно би било превести његово име на неки други језик, али пошто је Исток: исток воде, ту су се нашли у проблему они који би да преведу и промене, и ми који нисмо прихватали оне већ преведене. Тако се и Чауш нашао у проблему. Расистички смо га сматрали нижом врстом.

А нисмо били у праву, чак и због његовог странског и нама страног имена, јер се лично име и топоним ''чауш'' појављује и код Словена. Ми смо брзоплето прихватили турску основу речи çavuşlar – наредник, и: çavuş – водник. Пре свега ''чауш'' је код Турака гласник, онај који преноси поруке и наредбе, или војник у чину официра или подофицира. Било их је и у саставу турске војне музике, били су чувари телеграфских и железничких линија, били су чланови еснафских удружења. Све су то били чауши. У нашој традицији чауш је вођа сватова који се брине о реду и обичајима на свадби, или онај који развесељава сватове. Чауш је и често презиме највише у Хрвата, Албанаца, Муслимана и једног Румуна (у свим својим варијантама).

Чауш јесте гласник, и у нашем случају, код наше речице и нас Источана, лош гласник, јер је доносио поруке које су нам слали планински потоци набујали у време великих пљускова и топљења снегова. Лош глас да ће се вода која ваља камење и дрвеће спустити оним путем куд јој је најлакше. Но, и поред тога, Чауш је ретко излазио из корита јер га већина потока није слушала и поштовала већ је ишла својим путем.

А Чауш у историји Истока заузима веома важно место. Још у античко доба ту се налазило прво насеље, баш на реци Чауш, насеље које је праотац оног Истока који смо напустили 1999. године. Како обично бива, у средњем веку баш ту где је било античко насеље граде утврђење Градиште. У ствари, то су били први одбрамбени бедеми утврђења које се налазило нешто даље, на брду, поред старог планинског пута. Вероватно је у питању читав низ одбрамбених утврда прављених на доминантним котама брда и поред путева према планини а са којих се видела и контролисала цела Метохија. Тако су изнад Истока постајали остаци поменутог утврђења Градине, или Градишта, (идентичног као и оног источније, изнад Рудника), што говори да су то делови исте утврде са оним са Чауша. Стара тврђава на брду је била тешко освојива јер је иза себе имала планину а испред себе воду из Чауша, Источке реке и Вреошнице, свакако бујније и неприступачније у то доба.

''Чауш, поток, тече од Старог села више Мојстира и улива се у Источку реку'' – пише Светозар Стијовић. Ту где извире, и до испод Мојстира, још се не зове Чауш већ Суви поток. Одатле га, убрзо појачава поток који тече из Лисачког дела поред Мојстира и који се зове Провалијски поток. Кад се споје та два потока по војним топографским картама настаје речица по имену: Река, у коју се улива и Пољански поток. Тек када зађе испод Душкаја према Истоку, по тим истим картама добија име Чауш.

На самом улазу у Исток, на почетку главне улице, Чауш је био премошћен једним неугледним мостићем, који јесте служио сврси али је био оно најнужније што се од моста може очекивати. Ограда од металних цеви је била искривљена од разних удараца саобраћајних средстава али је и даље стајала ту где јесте. Тај мост је био крај источког корзо-а са јужне стране а његова ограда нам је служила да се по њој посадимо и тако седећи проводимо сате и сате ''висећи''. У исту сврху, ''вишења'' или ''блејања'', је служила и шахта на центру, степенице код Павловића куће, степенице код комитета и црквена ограда. Временом се ту код моста на Чаушу створила депонија смећа, па смо касније избегавали ту да седимо.

У Чаушу није било рибе, осим ако која залута из Источке реке, јер смо ми под рибом подразумевали само поточару са црвеним тачкицама. Калифорнијска пастрмка је обитавала низводно од Рибњака. У Чаушу је било само малих рибица које смо ми називали ''пизгаљима''. Наравно, то се Чаушу не може узети за зло, јер ни много боље реке ни би представљале конкуренцију Источкој реци када је у питању станиште поточаре.

Чауш је протицао поред игралишта (јер то стадион, руку на срце, није био), иза свлачионица. Силно смо се уквасили много пута јурећи лопту која је упала и коју вода брзо носи претећи да је заувек однесе. Наставио би, са лоптом или без ње, после циганске мале поред средње школе и тако нам онемогућавао да бежимо из исте, са те стране, уједно понављајући проблеме са лоптом. Школски клозети су били постављени изнад Чауша и тако имали природни одлив канализације. Онда би, прошао иза бензинске пумпе па испод поменутог моста према пијаци где више и није личио на воду. После би се изгубио иза ветеринарске станице, у шипражје и врбаке, да убрзо постане племенита вода уливајући се у Источку реку. Баш туда, око ветеринарске станице водили смо девојке у прве љубавне пустоловине, и кад би Чауш знао да прича: не би испричао бог зна шта, јер смо генерално били слаби швалери. Међутим, одатле смо кретали у ''освајање'' рибњачких базена, кад идемо да крадемо рибу из рибњака и ту би Чауш већ имао шта да исприча.

      Чауш има и своје тужне а истините приче, које би могле бити теме и мотиви за књижевна дела и народна предања. Тако се једна енђа (енђе - девојке и жене које иду сватове), од Ашана утопила, због обилних киша, у надошли Чауш, управо када се враћала са сватовима кући, у Синаје.

На жалост, Чауш је био сведок и трагичних дешавања из источке историје, те тако и партизанских стрељања 1944. године. Баш ту у густишу иза џамије, над Чаушом, стрељани наши суграђани који су били (или: нису) у четницима. А 1999. године су око ушћа Чауша у Источку реку такође убијени и бачени у воду неки наши суграђани, они који нису на време изашли из Истока, овога пута од Албанаца. Чауш је дакле део Истока и његове историје, хтели ми то или не. Чауш је наша река, која је делила добро и зло са нама, и ја се тој речици на овај слабашан начин извињавам због непоштовања које смо имали према њој.