Не волем да ме кец'у!

 Пише: Игор Ђурић

ЊУЈОРК, ГОДИНЕ НЕКЕ....

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').

Од Ђуру сам и пре неки дан чуо ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвиски ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. 

На компјутор можеш да видиш све, и колико је сати, и како ће време да бидне, и који је дан, каже ми на паузи између снега и нас, док палим и увлачим дим Lucky Strike-а без филтера (нешто због чега је вредело долазити, поред Jacka Daniel's-a). 

Па настави: јеби га, уватише ме у право време на погрешно место, објашњавајући природу неких својих проблема у Америци.

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан после тога (не платише ми чишћење снега). Сад знам како се осећао Ђура ономад.

Кад је видео да купујем књиге и слике (уља, аквареле), и да идем по музејима, рече ми Ђура и отвори ми очи:

ЗЕМЉАК, НИЈЕ ОВО ЗА ТЕБЕ, ЈЕБ'О ТИ ПОСАО АКО СИ У АМЕРИКУ ДО'ШО ЗАРАД КЊИГЕ, ВРНИ СЕ У СРБИЈУ, ДА НЕ МУЧИШ НИ СЕБЕ, НИ ДРУГЕ, ИМАШ ТАМО КЊИГА КОЛК'О 'ОЋЕШ, ГАЂУ СЕ С ЊИМА, БАР НИКИ НЕЋЕ ДА ТЕ ПРЕПИШАВА КИ ОВДЕ...

Па ме погледао сажаљиво и потапшао по рамену уз речи:

ДОБАР СИ ЧОВЕК, АЛИ.... МА САМО ЈЕ ЗДРАВЉЕ БИТНО, ЈЕБЕШ ОСТАЛО...

Послушах га и душу спасих. А, књиге, већином остадоше тамо, не могадох да их донесем. Остале су само ове слике и успомена на Ђуру којега су грдно зајебали неки београдски глумци што су за ситну лову становали код њега. Отада Ђура не воли уметнике (макар оне из Србије што дођу у Америку).

Останимо народ "бесплатног ручка"!

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

УПОРНЕ МАСНЕ ФЛЕКЕ

Пише: Игор Ђурић

Порука за маркетиншке агенције: чим крену рекламе ја мењам канал. Тек да знате, ништа вам не вреди. А, мислим да је тако и са већином просечних српских гледалаца. Кад су утакмице на програму онда добијете и по коју псовку. Али, кад некад и погледам коју рекламу коју те агенције папрено наплаћују фирмама (кад си у гостима непристојно је да се доваћаваш за даљински и мењаш канале) није ми јасно који то кретени заиста плаћају а који други кретени наседају на то у смислу да ће их производ привући због рекламе. Мислим, у којој се то породици води следећи дијалог после ручка:

- Драга, ове масне флеке могу се опрати само прокувавањем, и то ако....

- Не брини драги, сада је ту (па име детерџента).

- Али, драга, то је немогуће, овако упорне флеке могу се скинути само избељивачем.

- Грешиш драги, јер (па име детерџента) има и до три пута већу концентрацију (нечега) и може опрати чак и најупорније флеке и дупло више веша од свих других детерџената.

- Драга, наш избор је (па име детерџента).

Ја да вам кажем, ово: или је намењено кретенима (каквих има, признајем, посматрам многе брачне парове, поготову ове млађе); или сам се ја оженио „погрешном“ женом. Кад бих ја почео да расправљам са својом супругом о детерџентима и прању, она би одмах позвала хитну помоћ. Као што бих јој ја ставио руку на чело када би ушла у собу и питала: „Како стоји Атлетико против Реала?“.

О не истим али сличним искуствима и размишљањима писао сам у књизи Прва година у Њујорку (ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ), тако да ја можда најбоље не разумем људе па тако и маркетиншке циљне групе. Можда су они у праву, чим има кретена треба правити кретенске рекламе. Ево дела тог размишљања:

„Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по кухињи и, друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти сто, носи свој тањир у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи јесте ли ви нормални?!? Знате ли како је то снобовски-неоригинално, чак бих рекао простачки јалово?! Јеботе, зар није добар стари српски обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од набројаних и ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје је само да се лепо наједеш и то је највећа награда куварици: да не остане ништа за сутра. Такође се од тебе очекује да што више ''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у устима извалиш на први кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не успављује од звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно звецкање  долази као последица прања неке од наведених женских чељадета. Па наше мајке и бабе би се озбиљно љутиле да им се петљаш по кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш. Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих у ЊЕНОЈ!!! кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт би аутоматски наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле'' по кухињи. Не можеш да приђеш од њих кад кренеш за 'ладно пиво. Сви би да перу и поспремају. Боже ме сачувај!!! И сви жене зову „драга“ а мужеве "драги" – ма да ти се смучи“.

*

Откривам правог Лава Толстоја у његовим приповеткама, увиђам ту његову психологију која је равна психологији Достојевског. Знао сам Толстоја из обимних реалистичких романа па сам мислио да му краћа форма није у перу. Грдно сам се преварио, уосталом, као и увек.

У његовим приповеткама видим Толстоја који се поиграва, који није конзервативан и који не робује форми. Он улази дубоко у ликове, њих ставља у први план а радњу тек у други или трећи. Ту је присутна и шароликост тема, мистицизам, еротика.

*

Понекад нису важни лик и дело, колико је важно које и какве џукеле кидишу на то. Од тога ко су ти непријатељи, или они који те мрзе, зависи колико си заиста на правом путу. Ствар је проста: ако те зли мрзе – онда си ти добар; ако те глупи нападају – онда си ти паметан; ако ти се ружни смеју – онда си ти леп; ако те мали уједају – онда си ти велик. Наравно: и супротно је! Ипак, најлакше ћеш схватити да си постао велики човек, са великим делом, оног тренутка када више не будеш могао нормално да ходаш од гмазова који ту спутавају ноге и џукаца који те вуку за ногавицу.

Ствари се могу поставити и овако, друга перспектива, дакле: кад помислиш да си успео, знај да то само други кроз тебе покушавају да стигну до свог циља. Све док имаш подршке сматрај да ниси успео. Да си успео схватићеш онога дана кад останеш сам и када те десетине руку вуку ка дну реке а ти са своје две покушаваш да се одржиш и да ти глава остане на површини.