ОПАСИВАЊЕ КОБИЛЕ ЗВАНЕ ''ЗДРАВ РАЗУМ''

Пише: Игор Ђурић

Суштина реформе Мартина Лутера лежи у тежњи да уместо Бога, врховни ауторитет буде капитал. ПАСИВНА ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА ВЛАСТИ!!! – то је позадина протестантског система који нам се намеће. У цркву не морате ићи али се морате зaдужити, газду слушати и кредите морате враћати.

*

Фридрих Вилхелм I је заступао идеју да се народ дели на пастуве и кобиле, а све остало је непродуктивни део нације.

Оно што није рекао, а што се тада подразумевало, јесте да су пастуви требали да опасују кобиле, које би после ждребиле ждребад.

Данас? Ни више кобила, ни мање опасивања и ждребади!

*

Од целокупне територије СССР-а Немци (нацисти) су планирали да направе пољопривредно земљиште а све руске градове су хтели да сравне са земљом. Једино су планирали да Крим населе са Немцима из Јужног Тирола.

Крим, као ни Косово, нису данашње теме, нити савремени проблеми, нити је на нама („деци овог доба“) да их решавамо. Много већи, јачи и паметнији су то покушавали, па нису успели.

*

„Дакле, сада сам и ја званично члан еснафа курви“, рекао је Алберт Ајнштајн када је добио посао редовног професора на Универзитету у Цириху 1909 године. За оне који не знају, ево објашњења: јавне куће, или бордели, постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционизовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни).

*

Људи се често питају „у чему је разлика између нормалних људи и хомосексуалаца?“. Ја ћу им одговорити кратко: хомосексуалци не знају шта је и како изгледа брига о своме детету. Кад коњ опаше коња, брига и бол су лични.

*

„За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца“.

Петер Хандке

*

Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951. године одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су своје књиге објављивали Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић...

*

„Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости“, пише Добрица Ћосић у свом дневнику 15. јануара 1954. године.

По речима Добрице Ћосића, Оскар Давичо је у време афере Ђилас једнога дана говорио да ће извршити самоубиство јер не може да поднесе да такав човек и револуционар какав је друг Ђидо падне, а већ је сутрадан променио мишљење и доследно извршавао директиве свог партијског секретара. 17. јануара 1959. године, Едвард Кардељ је на вечери код Добрице Ћосић, а у присуству Дединца, Финција и Исаковића, рекао следеће: Ја сам уверен да за великог уметника никада и нигде није постојао проблем слободе. За великог уметника слобода постоји и у Совјетском Савезу. Кардељ им је причао о слободи (исправно и тачно) а они су ћутали и климали главом. Јер, Кардељ је био власт. Већа од њих.

*

 „Писци се деле на оне који пишу оно што виде, шуму над језером – Толстој, Чехов, Пушкин; и на оне који пишу о ономе што се одражава на води – Гогољ, Достојевски, Шчедрин. Достојевски је највиша математика људске душе. Чеховљева палета је у три боје“.

Леонид Леонов

*

„Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути“.

Иво Андрић

УЛОГА ПИСЦА?!

Пише: Игор Ђурић

„Каже Чехов: постоје велики пси и постоје мали пси, али мале не треба да збуњује то што постоје велики: сви морају да лају – и да лају гласом какав им је Господ Бог дао“.

Иван Буњин, Успомене

*

Писци никада нису имали великог утицаја на широке народне масе (уколико су добри). Али су у неким временима имали утицаја на младе (омладину), на елиту у настајању, на ђаке и академце, на будуће стубове друштва. И то је била велика моћ, јер се на тај начин креирала свест будућих носиоца власти, науке, културе, уметности, друштва: уопште. То је био тај значај и утицај због којег су писци били важни и поштовани. А не зато да би их читали(е) на хиљаде провинцијских чиновника, домаћица, пензионера и сеоских учитеља.

На жалост, тог утицаја данас нема више јер се читаоци не поистовећују са књижевницима, него се писци поистовећују са купцима књига – подилазећи им делом и понашањем, а све у зависности од циљне групе коју су одабрали. Дело које настаје улизивањем, наравно, нема никакву вредност. Дело које је намењено владајућој такозваној ''елити'' а не да ствара исту и праву духовну и интелектуалну – говно је. Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава, да тера на промишљање, на свађу и размену мисли. Проблем је, што некад давно рече Црњански, што ни једна књига данас више не може дићи револуцију.

Књиге више не мењају – оне се прилагођавају. Оне нису дело – оне су производ. Писац више није месија, проповедник, мученик – он данас више личи на менаџера, службеника банке или привредника. Писац треба да буде монах – данас је тек поп, он не тихује – он само хоће да опоје па да наплати.

Горе поменути Чехов говорио је Буњину:

- Ето умро је Толстој, све ће ђаво однети!

- Књижевност? – питао је Буњин.

- И књижевност!

Као идеал и узор, Толстој је створио Чехова. Чехову се дивио Буњин. На Солжењицина је утицао овај последњи – није важно на какав начин. Елита је стварала елиту. На кога да се данас угледа омладина, која више и не чита, којој медији намећу другачије узоре а образовање поставља различите вредности, којој нису потребни духовни оци већ само мобилни телефони и мантрања о инвестицијама и кредитима, о потрошачком менталитету?!

Студенти су хтели, да иза ковчега у којем је лежао Достојевски, у поворци на дан његове сахране, носе окове. Ти окови би најбоље симболизовали пут једног великог књижевника, а уједно и поруку коју су они који су ишли за ковчегом изгледа тада схватили. Ти окови би били тачка на ''И'' његовој величини. И без тих окова Достојевски би био велики писац. Са њима: он је највећи.

Писац који је кроз свој живот и своје стварање пројездио без окова (не морају они бити тамнички, најчешће се не виде голим оком) може бити књижевник али не може бити човек. Онај ко није био човек, не може бити велики књижевник, јер није исусовски делио патње обичног човека, пошто иза великог књижевника мора остати живот, дело, и: патња! Отуд данашње дилеме и проблеми: будућу елиту, а данашње младе нараштаје, треба учити да буду људи који стварају велика дела. Неки од их ће и успети, па ће бити узор будућим поколењима. Данас их уче да циљ не бира средства а највећа препрека ка циљу јесте показивање људских особина, пре свега осећања.

За писца није важно колико ће људи прочитати то што пише, већ ко ће то прочитати и колико дуго ће се исто читати. Важна је трајност, истрајност дела, а не тренутна популарност. Штавише, горе поменуто подилажење укусу руље нема никакве везе са тиме шта би требало да буде стварање и само књижевно дело. Рецепт је, дакле, мало одабраних људи кроз дуги временски период. Не морате тражити духовног кладенца у свом времену. Можете понети оне окове увек, Достојевски је вечан и универзалан. У књижевности квантитативну вредност има само време. 
     Још је важније: ко чита написао?! Ту треба тежити квалитету на уштрб квантитета. Шта вреди имати милион читалаца (или: два) уколико је реч о оним људима који су гласали онако како су гласали или који оду на концерт силиконске простакуше. Не можете их ни имати, уколико не пишете оно што они могу схватити. Зато неко чита таблоиде и Зораннах, неко Хабјановићку или Манчићку, неко писарчиће који раде за своје политичке и економске мецене (читај: газде) - а неко Пекића и Достојевског. Ови последњи, и ако их је мало, морају да одржавају ватру.

Да закључим: Србији није потребно преваспитавање народа, пука, руље! Србији је потребно васпитање будуће елите. То треба почети од данас, па ако се, и колико се достигне, не би ли спречили потпуно уништење. А на добром су путу да нас сатру!

ЧИТАЈ ЈОШ:

КЊИГА ЕСЕЈА ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА''

АТЛАНТИДА , Борислав Пекић

ПРОСЕЧАН ЧИТАЛАЦ У СРБИЈИ: НИ СЕКС, НИ ГРАД!

Велики писци без великих школа....

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ: Игор М. Ђурић О ПИСЦУ И ПИСАЊУ

ШКОЛА...

Иван Буњин, Успомене: Од тада су писци за мене били бића некакве сасвим посебне врсте, према којима сам имао некакво осећање које ни дан данас не умем да одредим, као што не умем рећи како сам и зашто и сам постао писац. Одговорити на то, за мене је исто тако немогуће као и то откада сам, и уопште како, постао онај који јесам.

То је стање духа. Можете бити велики писац а да не напишете нити једног реда, као што најчешће нисте писац ни после објављених сабраних дела у двадесет књига. Борхес вели: Не мислим о себи као добром писцу, али знао сам да је књижевност моја судбина или моја коб. То је из себе – то се не учи у школи. То је у себи – тамњаном и молитвом се не може истерати, нити глоговим коцем убити, нити ватром спалити. То је од себе – то си што си, нема помоћи и поправке. По томе су писци већи или мањи од других: препуштени сами себи. 
      Белгијанац који је створио Мегреа написао је да писање није позив и да је оно нешто као предодређење за несрећу. Рече Данојлић негде: то се рађа, то се не постаје. Писање се не може научити или стећи дипломом. Стендал који није завршио високе школе пише у књизи О уметности и уметницима, следеће: Што се мене тиче, драги пријатељу, ја бих волео да сви уџбеници књижевности потону на дно океана. Они уче осредње људе како се праве дела без мана, а они их, сходно својој природи, праве и без лепоте. Ми смо затим приморани да се упознамо са свим тим злосрећним покушајима, а то умањује нашу љубав према уметности. Недостатак школе, међутим, нипошто не може бити препрека човеку да постигне величину: сетите се Шекспира, Сервантеса. 
      Душко Радовић вели: Било би поразно ако би само писци и уметници осећали потребу да се баве уметношћу. Уметнички се изражава велики број људи, али не у књигама, новинама, и не на сцени. Разлика између једних и других је искључиво у тиражу. Има дивних писама која је прочитала само једна жена. И има лоших писаца која су штампана у великим тиражима. Није писац онај који лепо пише, већ само онај који своје редове објављује и потписује.

Има, ипак, оних који сматрају да постоји нека школа (за пачиће мале) где се може дипломом постати писцем. Завршите факултет, а кад вас питају шта сте ви по струци, кажете: дипломирани писац! Треба завршити факултет из других разлога, рецимо они Михизових, који је рекао да је завршио високе школе само да бих је могао убедљивије презирати имајући је, него немајући. Стивен Кинг је написао (О писању): не морате имати диплому да би сте постали писац, али вам не може ни шкодити. Нема исту тежину кад то чиниш са дипломом у џепу или супротно, кад је немаш, као ја. Утеха ми је што већина великих писаца није завршила факултет а само мали проценат има диплому са неког уметнички сродног факултета. 
      Признајем, кад сам био мали сматрао сам да нико не може бити писац ако није завршио оно што смо колоквијално називали ''књижевност''. Данас схватам да једино тако не можете бити писац: са дипломом Филолошког факултета. Има ту лекара, правника, мање инжењера, а највише недисциплинованих бараба који нису школу зарезивали: ич! 
      Писац најбоље српске књиге, Пекић, није завршио факултет, догурао је најдаље до флоскуле: студирао је експерименталну психологију, а њему се придружује отац нације Добрица Ћосић и његов презимењак пасторак нације из „друге Србије“ - Бора, ни трећи Ћосић, Бранимир, није завршио факултет, додуше, болест га је у томе спречавала. Нити највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа нема завршени факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Похађао је Војну академију коју је напустио 1913. године. Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. 
      А, онда, креће импозантан списак: Витмен, Томас Ман (који нема ни средњу школу), други немачки нобеловац Гинтер Грас беше студирао скулптуру али остаде само на омиљеној и већ помињаној флоскули  несвршених студената: „студирао је“. Ни наш пријатељ Петер Хандке никада није дипломирао права која је студирао. Ту су даље: Хемингвеј, Достојевски, Ђура Јакшић, сумњиве су дипломе и докторске дисертације Црњанског и Андрића (имају их, али су их пабирчили на сто страна из мноштва покушаја и после много прекида, обашка што је Андрић понављао у основној школи, коју је на једвите јаде завршио, и опет обашка, Андрић је пожурио да заврши факултет да га не би избацили из дипломатије због помањкања стручне спреме, М. Караулац говори да је дисертација била изнуђена због одговарајућег ранга у дипломатији а Абдулах Сидран је у једној телевизијској дебати рекао да се Иво Андрић одрицао од те дисертације и да је забрањивао да се штампа. Дучић, пак негде пише следеће: То је ујдурма оног језуите Андрића, који је пре извесног броја година морао да напусти Министарство јер није имао факултетско образовање), без икакве дипломе су надаље Буковски, Милер, а Шекспирове „изгубљене године“ постоје само да би се забашурио траг о одсуству било каквог његовог образовања. 
      Лав Николајевич Толстој је напустио два факултета пре него их скроз баталио и посветио се грофовању и писању књига. Даље, факултете нису завршили Чарлс Дикенс, Виктор Иго, Оноре де Балзак који је баталио правне науке. Ни Жил Верн се није прославио са школом. Ни творац Малог принца. Следе Шарл Бодлер, Волтер, Андре Жид, Мопасан, Жак Превер, Џемс Џојс, Гогољ, Пушкин, Јесењин, Љермонтов, Мајаковски, Фокнер, Јосиф Бродски, Џорџ Орвел, Лондон, Бернард Шо, Херберт Џорџ Велс. У нас: Миодраг Булатовић, Мирко Ковач, Исаковић, исти је и онај Душко Радовић. 
      Доказани не-академци су још и Карл Мај (који не само да није завршио факултет него није ни био у Америци до пред сам крај живота, кад је већ написао све своје књиге), Лорка, Марк Твен, Алекса Шантић... Душан Радовић, горе поменути, овако образлаже свој неуспех на факултету: Завршио сам средњу школу, и као већина београдских писаца „студирао сам на београдском универзитету“. На тај начин, Душко се спрда са потребом писаца да нагласе „како су студирали“, иако нису завршили факултет.

Ту је и Видосав Стевановић са два неуспела покушаја: стоматологија и књижевност. Војислав Илић није завршио нити гимназију. Ни Јаков Гробаров није имао никаквих великих школа, осим оних животних и кафанских. Панаит Истрати, „балкански Горки“, није ни привирио на високе школе (и Горки је нешто петљао по школовању, вазда у покрету и иностранству, а после на власти), па ни Ерскин Колдвел, прочитах скоро негде, и за Пастернака по негде пише да је студирао филозофију али нигде не пише је ли завршио исту. 

     Константин Паустовски је променио пар факултета пре него је све то баталио. Пар факултета је променио и Итало Свево па је на крају само трговао и писао – без дипломе. Алан Едгар По је био избачен са два факултета и то због коцкарских дугова. То му није сметало да напише поему Гавран коју данас рецитује скоро сваки љубитељ поезије на свету. Ален Боске није завршио студије књижевности које је започео. Један од наших највећих драмских писаца Александар Поповић остао је на свршеној гимназији. Добрица Ерић нема ни средњу школу а творац наше писмености Вук, писању се учио у манастиру, исто као и Доситеј световно наречени Димитрије Обрадовић. 
     Ни са братске стране, од брда и мора, нема великих школа. Његош је нешто учио по манастирима, Марко Миљанов је научио писати у педесетој години а Стјепан Митров Љубиша једино образовање стече у једној италијанској основној школи. 
      Дис није положио велику матуру а Јанко Веселиновић је учитељевао без свршене школе (није успео чак ни да положи за телеграфисту, што је јако желео). Раде Драинац није завршио факултет. Ни о његовом „станодавцу“ Тину Ујевићу се не могу наћи подаци и дипломирању мада јесте студирао. Либеро Маркони је био песник и новинар, харизматични боем београдске чаршије, али није академски образован човек. Љубиша Јоцић је студирао многе факултете али није ни један завршио. Мића Поповић, сликар и писац, није завршио факултет. Избачен је, додуше. 
      Факултет није завршио ни најтиражнији „Београђанин“ свих времена: Јосип Броз Тито. Александар Тијанић, док је био новинар, писао је одличне текстове са гимназијским образовањем. Један од највећих савремених новинара Богдан Тирнанић није чак ни гимназију завршио. Наш највећи новинар свих времена Предраг Милојевић је само апсолвирао на Филозофском факултету, али даље од тога није отишао. Апсолвирао је и Јосић Вишњић и ту стао. Ни друго наше велико новинарско перо, Мирослав Радојчић, није са факултетом догурао даље од једнога испита. Хтео је да буде лекар а постао је велики новинар, без свршеног факултета. То му није сметало да пише изванредне текстове и носи лептир машне. А, зна се, лептир машна је опасна работа, она од тебе чини господина или пајаца, према њеном избору. Мирослава је чинила господином. Черчил је тек из трећег покушаја био примљен на војну академију и по „образовању“ је био коњички официр, а добио је Нобелову награду за књижевност (уз помоћ тима школованих људи који су му помагали у раду).

Кад већ поменусмо Нобелову награду за књижевност, од 111 добитника, до 2014. године, 63-је њих нису завршили факултет, дакле више од половине. По овој статистици, веће су вам шансе да добијете ту награду уколико немате академско знање. Многи од њих јесу студирали, уписивали разне факултете, слушали разне семинаре и предмете – али нису никада дипломирали. Касније су многи од њих били почасни доктори, академици и предавачи на престижним универзитетима. 
      Ево ''нобеловаца'' без завршеног факултета: Сили Придом, Хосе Ечегарај, Хенрик Сјенкјевич, Радјард Киплинг, Селма Лагерлеф, Морис Метерлинк, Герхарт Хауптман, Ребиндранат Тагор, Вернер фон Хајденштам, Карл Адлоф Тјелеруп, Хенрик Понтопидан, Кнут Хамсун, Хасинто Беневанте, Вилијам Батлер Јетс, Владислав Рејмонт, Грација Деледа, Сингри Унсет, Томас Ман, Иван Буњин, Јуџин О'Нил, Франс Емил Силенте, Јоханес Вилхелм Јенсен, Габријела Мистрал, Херман Хесе, Андре Жид, Вилијем Фокнер, Пер Лагерквист, Винстон Черчил, Ернест Хемингвеј, Халдор Лакснес, Хуан Рамон Хименес, Албер Ками, Борис Пастернак, Салваторе Квазимодо, Сен Џон Пирс, Џон Стајнбек, Михаил Шолохов, Шмуел Јосиф Антон, Нели Закс, Пабло Неруда, Хајнрих Бел, Патрик Вајт, Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон, Исак Башевиц Сингер, Одисејас Елитис, Чеслав Милош, Габријел Гарсија Маркес, Јарослав Зајферт, Клод Симон, Јосиф Бродски, Камило Хосе Села, Надин Гордимер, Вислава Шимборска, Дарио Фо, Жозе Сарамаго, Гинтер Грас, Имре Кертес, Харолд Пинтер, Дорис Лесинг, Мо Јен, Алис Манро, Патрик Модијани.

Када је НИН-ва награда у питању, нешто су веће шансе да је добијете са факултетом, али то само из разлога што је у добром делу случајева дељена по систему ''ти мени војводо, ја теби сердаре''. Или-ти што би рек'о један од Кустуричиних јунака: Наша технологија је бољо, ваљда у односу на Нобелову награду. До 2014. године, додељена је 61 награда, и од тога, 21 добитник није имао академско звање и ако су многи од њих после били академици. Без великих школа су следећи ''ниновци'': Добрица Ћосић, Мирко Божић, Радомир Константиновић, Мирослав Крлежа, Бора Ћосић, Борислав Пекић, Михајло Лалић, Јуре Франичевић Плочар, Миодраг Булатовић, Петко Војнић Пурчар, Мирко Ковач, Антоније Исаковић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Владимир Арсенијевић, Давид Албахари, Младен Марков, Владан Матијевић, Светислав Басара, Слободан Тишма.

Ово је само делић историје. Ако би се правила листа од стотину најбољих писаца свих времена, њих деведесет би било без факултетске дипломе а остали са дипломама лекара или правника. Зато саветујем младог писца да је добро да заврше неке школе али да у њима неће научити ништа од писања. Без комплекса закорачите у свет уметности. Тек кад немате избора, осим писања, можда имате прилику да оставите дело иза себе.
      ПС
      Уколико има неких недоследности, поготову када су савремени писци у питању, онда она лежи у чињеници, да можда сам погрешио, или, што је реалније: да им не признајем дипломе које су напабирчили под старе дане, у последњих двадесет-тридесет година, када нам се на исти начин школовала данашња интелектуална и политичка "елита".