ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 Пише: Игор Ђурић

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различити они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.

Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.

*

Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

(Посвећено Матији)

*

То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.

*

Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.

*

Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.

Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

ХАРЕМ У ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Пише: Игор Ђурић

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Ослободити се жудње о другоме, туђему, недозвољеноме и недоступноме – значило би бити спокојан и блажен. Тек тада се човек може посветити страствено неком послу или некој особи. Тада се ствара и створи. Све те жудње, све то туђе, све недоступно и забрањено најчешће је сексуалне природе. У малом проценту и код тоталних духовних и психичких деформација може да буде у питању и материјално. Ослободити се свега тога најлакше се може из љубави али је и та љубав стрес који не да мира телу па је само класична замена у питању.

Када човек жуди, онда је неспособан да се потпуно преда нечем другом: осим жудњи. Када човек жуди, рањив је и подложан утицајима. Када човек жуди, карактер му слаби а он је углавном невољан да се одупре изазовима. Кад, ретко, жудњу оствари, онда је разочаран и празан. Рекох да је већина човекових жудњи сексуалне природе и да се остваривањем неке од њих човек грдно разочара. Углавном смо жудели за непостојећим, за нечим фиктивним што је постојало само у нашој глави. Јер сласт потраје кратко (некад је и нема, услед силне жеље човек изгори) а онда истога гризе савест и осећа се глупо што је толико времена жудео за нечим тако лажним и неважним.

Проблем жудње је у следећем: кад се ретко оствари, човек је празан јер се иста остварује готово увек касно или у невреме, кад више није важно, кад су прошле године у којима је то много више и суштински било важно. Као двадесетогодишњак имаш двадесетогодишњакиње а жудиш за четрдесетогодишњакињама – супротно, кад напуниш четрдесету: имаш своје вршњакиње али жудиш за двадесетогодишњакињама.

Жудим јер блудим

Блудне су жудње

Увек

То је човек

Жеља неиспуњива

Страс' неизлечива

Жудња забрањена

Забрањено је

Човеку најжудније

И то увек

Најблудније...

*

Идеју ''харема у једној жени'', (која је можда Монтењова, а можда и није, потпуно неважно, али сигурно није идеја Милета Китића) – ја сам остварио у животу. Сан је постао јава. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја људи.

И није само харем у питању. И све друго је ту, поред харема: породица, пријатељство, партнерство. Али и харем као најважнији. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној.

У почетку се не зна шта си нашао и шта је тебе нашло. Заљубљеност најчешће нема везе са љубављу. Заљубљеност је усплахиреност, чак хормонална појава. Љубав је дугорочан процес, стање духа, рационална ствар (у суштини). Заљубљеност оде брже него што је дошла. Љубав је постојана и најчешће смо је свесни после много времена: кад положи све испите и прође све тестове које јој живот постави.

Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Без доброг секса нема велике љубави. Дочим, понекад, може бити доброг секса и без љубави али је то само: на мах.

Идеја ''харема у једној жени'' се остварује кад схватиш да ти више ништа није потребно од женског рода поред оног што већ имаш. Кад схватиш да немаш више неиспуњених жеља (при овоме најмање мислим на чисто ''техничке'' жеље). Та идеја је остварена оног тренутка када као мушко осетиш спокој, мирноћу, ширину. Када вртигузи не могу да ти скрену пажњу са онога што је теби важно.

Харем у једној жени.

Све жене у једној глави.

Све су као једна и к'о ниједна.

Свака је иста и различита.

Само су ретке вредне и праве. Као и код мушкараца: само су ретки вредни љубави и подавања. Мушкарци и жене који ''се нађу'' морају бити робови једно другоме, у једној игри у којој се тачно зна кад ко преузима улогу роба, то јест: господара.

Љубав је, онда, једнога дана ту, и ти схватиш да си спреман да даш живот за вољену особу без трунке премишљања. Она ти тада постаје мајка, сестра, роб, господарица, комшиница, љубавница, најбољи пријатељ... и, видите, то није само ''харем у једној жени'' – то је ''читав живот у једној жени''. Онда може спокојно да се умре: кад дође време.

УПОРНЕ МАСНЕ ФЛЕКЕ

Пише: Игор Ђурић

Порука за маркетиншке агенције: чим крену рекламе ја мењам канал. Тек да знате, ништа вам не вреди. А, мислим да је тако и са већином просечних српских гледалаца. Кад су утакмице на програму онда добијете и по коју псовку. Али, кад некад и погледам коју рекламу коју те агенције папрено наплаћују фирмама (кад си у гостима непристојно је да се доваћаваш за даљински и мењаш канале) није ми јасно који то кретени заиста плаћају а који други кретени наседају на то у смислу да ће их производ привући због рекламе. Мислим, у којој се то породици води следећи дијалог после ручка:

- Драга, ове масне флеке могу се опрати само прокувавањем, и то ако....

- Не брини драги, сада је ту (па име детерџента).

- Али, драга, то је немогуће, овако упорне флеке могу се скинути само избељивачем.

- Грешиш драги, јер (па име детерџента) има и до три пута већу концентрацију (нечега) и може опрати чак и најупорније флеке и дупло више веша од свих других детерџената.

- Драга, наш избор је (па име детерџента).

Ја да вам кажем, ово: или је намењено кретенима (каквих има, признајем, посматрам многе брачне парове, поготову ове млађе); или сам се ја оженио „погрешном“ женом. Кад бих ја почео да расправљам са својом супругом о детерџентима и прању, она би одмах позвала хитну помоћ. Као што бих јој ја ставио руку на чело када би ушла у собу и питала: „Како стоји Атлетико против Реала?“.

О не истим али сличним искуствима и размишљањима писао сам у књизи Прва година у Њујорку (ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ), тако да ја можда најбоље не разумем људе па тако и маркетиншке циљне групе. Можда су они у праву, чим има кретена треба правити кретенске рекламе. Ево дела тог размишљања:

„Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по кухињи и, друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти сто, носи свој тањир у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи јесте ли ви нормални?!? Знате ли како је то снобовски-неоригинално, чак бих рекао простачки јалово?! Јеботе, зар није добар стари српски обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од набројаних и ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје је само да се лепо наједеш и то је највећа награда куварици: да не остане ништа за сутра. Такође се од тебе очекује да што више ''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у устима извалиш на први кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не успављује од звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно звецкање  долази као последица прања неке од наведених женских чељадета. Па наше мајке и бабе би се озбиљно љутиле да им се петљаш по кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш. Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих у ЊЕНОЈ!!! кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт би аутоматски наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле'' по кухињи. Не можеш да приђеш од њих кад кренеш за 'ладно пиво. Сви би да перу и поспремају. Боже ме сачувај!!! И сви жене зову „драга“ а мужеве "драги" – ма да ти се смучи“.

*

Откривам правог Лава Толстоја у његовим приповеткама, увиђам ту његову психологију која је равна психологији Достојевског. Знао сам Толстоја из обимних реалистичких романа па сам мислио да му краћа форма није у перу. Грдно сам се преварио, уосталом, као и увек.

У његовим приповеткама видим Толстоја који се поиграва, који није конзервативан и који не робује форми. Он улази дубоко у ликове, њих ставља у први план а радњу тек у други или трећи. Ту је присутна и шароликост тема, мистицизам, еротика.

*

Понекад нису важни лик и дело, колико је важно које и какве џукеле кидишу на то. Од тога ко су ти непријатељи, или они који те мрзе, зависи колико си заиста на правом путу. Ствар је проста: ако те зли мрзе – онда си ти добар; ако те глупи нападају – онда си ти паметан; ако ти се ружни смеју – онда си ти леп; ако те мали уједају – онда си ти велик. Наравно: и супротно је! Ипак, најлакше ћеш схватити да си постао велики човек, са великим делом, оног тренутка када више не будеш могао нормално да ходаш од гмазова који ту спутавају ноге и џукаца који те вуку за ногавицу.

Ствари се могу поставити и овако, друга перспектива, дакле: кад помислиш да си успео, знај да то само други кроз тебе покушавају да стигну до свог циља. Све док имаш подршке сматрај да ниси успео. Да си успео схватићеш онога дана кад останеш сам и када те десетине руку вуку ка дну реке а ти са своје две покушаваш да се одржиш и да ти глава остане на површини.

ЈЕБОЗОВНОСТ

Пише: Игор Ђурић

                                 ЈЕБОЗОВНОСТ
из књиге ''Непристојна размишљања'' - читај целу кликом овде

Један од лепших појмова (и речи који описују тај појам) у нашем језику јесте описни придев: јебозовна-ан-ост. Та лепа реч у нашем језику, на жалост, све се мање користи. А вишезначна је и вишеслојна, да не кажем, и ако звучи просто, да је веома сложена.

Ако разложимо реч на два основна и саставна дела који је чине: јебање и зов, онда ствари куд и камо буду јасније, али то и ни најмање не олакшава комплексност теме. То јесте позив (звање, зов, зов на терање) али није отворен позив и није свакоме намењен, нити свако може имати од природе дар да такав позив упућује. ''Звање'' у овом случају има вишеслојну структуру. Зове се самом појавом али, и ако је на тај начин упућен, тај позив није намењен свима. Особа која шаље те позиве није врло често ни свесна тих својих сигнала и манифестација јер су јој од природе дата. Така јој је природа.

Саму реч ''јебање'' не требамо посебно анализирати, јер она говори сама за себе: све и ништа. Овде се и не мисли на сам чин јебања, већ на могућност и позив да се оно догоди. Наиме, драж јебозовности лежи у неоствареној жељи, у чежњи, у опсени, у ономе што се осети а не зна се због чега се осетило. Јер особа може бити јебозовна а да при том уопште не буде лепа и згодна. Јебозовност је енергија, еротична енергија, од које се губи разум. Јебозовност је, рекосмо, и опсена, јер јебозовна особа не мора бити добра у кревету, кад до тога дође. Јебозован је само њен изглед и најбоље је кад на томе само и остане, као лепа успомена. Јебозовност је појавност. Јебозовна може бити особа комплетно, као појава, или само део њеног тела: усне, груди, очи, задњица, руке, прсти, нос, итд. Јебозовни не могу бити имплантанти, да се разумемо, они могу бити само секси.

Јебозовност није сексипил. Јебозовна жена није исто што и згодна, секси или лепа жена. Секси је нешто ка себи, јебозовност је нешто од себе. Лепота је визуелна ствар, јебозовност је енергија. Згодност је физичка појава, јебозовност се осети. Јебозовна особа може бити чедна. На пример, курве су веома ретко јебозовне особе. Или: нимфоманке. Јебозовност је природна уколико је неусиљена и уколико је сама по себи и за себе. Она се, додуше, може пренети и у кревет, али веома ретко.

Јебозовна може бити и реч. Веома често. Али, јебозовност не изазивају просте и скарадне речи. Јебозовност се може препознати у конвенционалним речима, свакодневним узречицама, куртоазним поздравима, молитвама. Јебозовност може бити трептај ока, као што не мора бити (и углавном није) гола жена. Јебозовни могу бити: прорез на зубима, неправилан нос, дугачко ''ррррр'' при изговору, неправилан ход, лепо лице, ружно лице, буцмасто лице. Интересантно је да јебозовност увек више исказују физички непривлачније особе. Као по правилу оне вам увек више пруже од пословично лењих лепотица.

Јебозовност најчешће само осетите, ретко је када конзумирате. Јебозовност се најчешће осети од непознатих особа: на улици, у аутобусу, на сахрани, на свадби, на састанку, у продавници. Само прође, осетите је, оде, а ви се сећате још дуго. Сећате се једне јебозовне жене са неке свадбе од пре десет година и ако не знате ни ко је, ни шта је, ни како се зове, ни где живи. Видели сте је само тада, на кратко, и никад више.

Јебозовност има хипнотичку снагу. Одузме вам дах, паралише разум, разбукта страст, често и осећања. Јер, колико је јебозовност везана за страст и жељу, толико утиче и на осећања и чежњу.

Ви најчешће осетите јебозовност али није вам јасно одакле она долази. Али, осећате жељу да останете близу јебозовности, да се ништа не мења, јер вам је милина и топлина, а крв се покренула у жељеном правцу. Јебозовност је духовност, није физичка страст и ако изазива страст и покреће чежњу. Најсрећнији су они који су у могућности да редовно сусрећу јебозовну особу: на послу, на улици, у згради, у друштву, у родбини. Повремено, не стално, јер и јебозовност у великим количинама доводи до засићења, сваки сусрет са таквом особом покрене вам дамаре и може да вам освежи свакодневни живот и брак.

Есеј о сисама

Пише: Игор Ђурић

 Читај овде целу књигу: (не)Пристојна размишљања о скарадном  

Од кад смо први пут посисали

гледамо њих

као хипнотисани

Што би рекла Ерика Џонг

''тик-так: буп, пауза, буп''

Желимо нежност

дечачки анимално

да нас привију уз њих

(и само уз њих):

''тик-так: буп, пауза, буп''

Постајемо бескичмењаци

Временом

кривимо вратове

као диносауруси

да боље видимо

што више зелени дохватимо

кад прођу (углавном туђе):

'тик-так: буп, пауза, буп''

А онда

свеједно кад

али већ дуже време

свакако

не чује се више: ''буп, буп''

више је то: ''блоћ, блоћ''

Оне су постале пластика

Ми постајемо педери

                                 ПРИЧА О СИСАМА

Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'' *:

„Једне сисе од јајета беље,

Сисе од белог сатена жеље,

Сисе да постиде ружу у цвету,

Сисе лепше од свега на свету,

Тврде сисе, не сисе: округле

Белокосне мале кугле

На чија је средишта села

Јагода или вишња зрела.

И кунем се да је тако:

Нико их не виде, нико так'о.

Сисе што с рујним вршком ничу,

Сисе што се никад не мичу,

Ни да дођу ни да оду,

Ни у трку нит у ходу;

Лева сиса слатке жмарке

Увек је далеко од своје другарке,

А обе сисе сведоче, беле,

О лепоти особе целе.

Кад вас види, човека повуку

Жеље потекле из руку

Да вас пипа, да вас ваља

Ал се уздржати ваља

И лепоти тој не прићи,

Јер ће друге жеље стићи!

Дивне сисе, ни крупне ни мале,

Зреле сисе, за љубав стасале,

Сисе што дању и ноћу кличу:

"Дајте нас што пре неком младићу!"

Сисе што ти јелек одмичу, од тела

Барем за два палца цела!

С правом ће оног срећником звати

Који ће вас млеком напунити знати,

Кад девичанске сисе прене

И створи груди зреле жене“.

 *из књиге ''БОРДЕЛ МУЗА'', АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКЕ ЕРОТСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Избор и превод/препев ДАНИЛО КИШ

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затресе цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.

Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.

Не заборавите да су сисе пре свега дојке.

Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.

Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?

Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцем свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.

Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекенке су шетале без душе у носу, јадне, дрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.

Велике женске груди поседују магичну моћ. Иако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.

Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.

Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:

„У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз госпоштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице“.

Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?

Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.