Српске (за)клетве!

Пише: Игор Ђурић

Срби неће слободу јер не знају шта би са њом чинили. Нису свикли на њу – као народ. Врхунцем слободе Срби сматрају могућност да лају против владара. И, периодично: да смакну којег.

А слобода је борба. У борби се углавном бориш само за право на борбу, у мањем броју случајева: за победу. Борећи се можеш изгубити али никада не можеш изгубити право на борбу. Само онај ко се бори може изгубити (или: победити). Без борбе можеш само не-ћарити или ћарити, то је данас пракса, али без борбе ниси борац, ниси равноправна страна у неравноправној борби, већ само неко ко је извукао робовску гузицу јер се није борио а ћарио је само из добре воље победника.

*

Мултиетничност је зло када се на силу инсистира на њој и нигде не успева осим у Новом свету где је земља ничија, где су сви досељеници. Мултиетничност у Новом свету успела је тек кад су уништени домороци, они чија је земља била. Мултиетничност у Новом свету успела је кад су робови почели да доносе некима профит, те конкуренција није могла да поднесе бесплатну радну снагу ових других, па је повела грађански рат против монопола (а не ропства).

У старом свету мултиетничност нигде није донела добра и богатства различитости осим мржње и крви. То што негде на западу личи да се људи и разни народи слажу последица је диктатуре економије и политичке коректности. Убијали су их од рада и стално претили да ће их протерати, па су ћутали и радили. И градили куће у својим домовинама, да би их после тога палили и рушили. Јер, или си мултиетничан или ниси?! Не можеш бити толерантан у Немачкој а нетолерантан у Хрватској, Србији или Босни. Парама зарађеним у тим „мултиетничким“ друштвима запада куповано је оружје којим су се међусобно убијали на родним грудама. Сад опет раде ко робови тамо а да би изградили порушено у домовини. На послу и улици ћуте а код куће, са родбином и земљацима, најебавају се мајке четницима, усташама и балијама (узгред свакако црнцима и Јеврејима) и попевају јуначке песме... то исто чине и тамошњи староседеоци, само без јуначких песама...

*

Никада и никога, у досадашњег мога животног века, нисам мрзео. Презирао сам у великим количинама, жалио, плашио се, гадио се до бола, подсмевао се без престанка, желео зло: злу – али никога нисам мрзео. И све ово побројано – углавном у себи или у перо, никад од себе, конкретно, да некоме учиним нажао.

Мржња је нешто унутрашње, као љубав. Она се не може научити, не можеш себе натерати да некога мрзиш. Једноставно, то осетиш у себи и немаш могућности (најчешће) да то контролишеш у било којем правцу. Отуд тежина и опасност мржње. То је исконско, трајно. То је као кад волиш, као кад ја волим. Ја сам осетио да волим, да волим другога више од себе. Мржњу, хвала Богу, нисам осетио. Знао бих да јесам, видело би се то на мени.

Ја мрзим појмове, општа места, стања духа, вокацију, локацију, девијацију, провокацију, експропријацију, навигацију, импотенцију, трезвењаштво, шкртост, халапљивост. Мрзим филозофију, психологију, ментални и духовни склоп некога, највише мрзим бахатост и глупост – али људе не мрзим. И кад користим реч „мржња“ у претходном контексту то нема значење као изворно што је, већ више као презир. Другим речима ја мрзим имагинарно а не конкретно. Нико од моје мржње зло није доживео, дочим, мене су и добротом убијали. Не добротом: "добротом".

*

Српске (за)клетве!

Још је цар Душан, један од првих српских ''ратних злочинаца'', увео војничку заклетву. 

Касније су народни песници осмислили једну и кнезу Лазару:

Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дош'о на бој на Косово,

не имао од срца порода,

ни мушкога ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

рујно вино ни пшеница бела!

Рђом капо док му је колена!

Карађорђе је мало изокренуо ствари па се он заклео својим војницима (што има логике) речима:

У име Свете Тројице три прста дижем, заклињем се Богом, часним крстом, светим јеванђељем и свим светима, да ћу се за народ који водим побринути, славу нашег народа уздизати, да ћу се за народ свој жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас.

На крају се ипак Милош морао побринути за овај део око жртвовања. Овај потоњи је био доста краћи и сажетији:

Ево мене, ето вас, рат Турцима!!!

У кнежевини и краљевини Србији заклетва се обично обављала на јеванђељу са три подигнута прста.

У време ослободилачких активности, које су претходиле Балканским ратовима, четници и комите су се заклињали на двосечној ками и револверу, поред јеванђеља и крста, и хлеба, и у тој заклетви се заветовали да ће се борити за слободу и уједињење са мајком Србијом.

У Краљевини Србији и Југославији, краљу Петру и сину му Александру, војници су се заклињали речима:

Ја.... заклињем се Богом Свемогућим, да ћу врховном заповеднику све земаљске оружане силе...., свагда и у свим приликама бити веран, свом душом одан и послушан..... ,  да ћу краља и отаџбину јуначки бранити и војничку заставу никад не изневерити....

Титу смо се као војници заклињали овако:

Ја.... заклињем се чашћу и животом, да ћу бранити суверенитет, територијални интегритет и независност СФРЈ.... и бити спреман да се борим за њену слободу, не жалећи да у тој борби дам и свој живот...

Онда се СФРЈ распала. После тога је било разних заклетви. Сви су имали неке своје. На пример, добровољци Српске радикалне странке су се заклињали Богом и Светим Савом .. да ће се борити за слободу српског народа и обнови јединствене српске државе на Балкану која ће обухватити све српске земље... тако им Бог помогао....

Неки су се заклињали овако:

Једнога дана кад будеш рањен

И остављен од својих на бојном пољу

И кад дођу непријатељске жене, деца и пси

Да те растргну на комаде

Испали себи метак у главу

И умри као херој

Након двехиљадитих, кад нас је зајахала такозвана „демократија“, заклетву су, као и однос према отаџбини, свели на најмању могућу меру:

Ја..... заклињем се својом чашћу (живот је избачен) да ћу чувати и бранити независност, сувереност и територијалну целовитост (ваљда без Косова) Републике Србије.

А, уистину, наша заклетва данас треба да гласи:

ЈА (тај и тај) ЗАКЛИЊЕМ СЕ АДМИНИСТРАЦИЈИ И КОМЕСАРИМА ЕУ:

ДА СРБИЈА ВИШЕ НИКАДА НЕЋЕ РАТОВАТИ,

ДА ЋУ СВУДА И НА СВАКОМ МЕСТУ ПРЕЗИРАТИ И ОСУЂИВАТИ ЗЛОЧИНАЧКЕ ПРЕТКЕ И ЊИХОВЕ РАТНЕ ЗАСТАВЕ,

ДА ЋЕМО ПРЕДАТИ СВЕ СРПСКЕ ОФИЦИРЕ СТРАНИМ СИЛАМА,

ДА ЋЕМО ПРИХВАТИТИ РЕВИЗИЈУ СВАКЕ ВРСТЕ,

ДА ЋЕМО ИСТОПИТИ СВЕ ТЕНКОВЕ, ТОПОВЕ И РАКЕТНЕ БАЦАЧЕ,

ДА ЋЕМО УМЕСТО ГАЂАЊА ВЕЖБАТИ ПОТПИСИВАЊЕ,

ДА ЋЕМО СЕ ЛОМАТАТИ СВУДА ПО СВЕТУ КАО ШТО СЕ СТРАНЦИ ЛОМАТАЈУ ПО КОСОВУ,

ДА ЋЕМО ПЉУНУТИ НА СВАКОГ ПОГИНУЛОГ СРПСКОГ БОРЦА У ЗАДЊИМ РАТОВИМА И РАНИЈЕ,

ДА ЋЕМО ПОШТОВАТИ И БРАНИТИ ПРАЈД, ЖЕНЕ У ЦРНОМ И ФОНД ЗА ХУМАНИТАРНО ПРАВО, ПО ЦЕНУ СВОЈИХ ЖИВОТА,

ДА ЋЕМО ЧУВАТИ ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ САД, ЕУ, КОСОВА И НЕКИХ АМБАСАДА У БЕОГРАДУ –

 ТАКО НАМ ПОМОГЛА ЕВРОПСКА КОМИСИЈА ЗА ПРОШИРЕЊЕ И НАЦИОНАЛНА ГАРДА ОХАЈА!!!!

РАТНИ ЗЛОЧИНИ СРБА: ШТЕЛОВАЊЕ ДОКАЗА!

                      КЊИГУ "КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ" ЧИТАЈ ОВДЕ!
Пише: Игор Ђурић

      Фонд за хуманитарно право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750 жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. (Ових 800 преко десет хиљада нека се нађе за не дај Боже). Они имају бројеве, имају толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.

Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава. Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462 војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање 1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од око 15,300 погинулих“.

Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су подаци тачни, процентуално, у односу на број становника однос жртава изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836 пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?! Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби, онда проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер признатих по горњим цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност не зна, испада да је ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'', око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%,  а Срба 1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили – Албанци. Читај: ОВК.

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - ЧИТАЈ ОВДЕ

Овде ћемо обратити пажњу на још неколико папира које је радио Фонд за хуманитарно право, успут како и заслужују, тек да се уочи образац начина на који су рађени. У Досије-у Рудница пише, између осталог:

112. Дана 12. маја 1999. године, око 10 часова ујутро, у село Доњи Забељ ушло је шест-седам униформисаних особа, које су сведоци идентификовали као „парамилитарце“. Они су тражили добровољце за рад. Како се нико није пријавио, они су уз батињање из кућа извели 14 мушкараца – мештана...

113. Око 16 часова, на улици се зауставио војни камион типа „Дајц“, са зеленом церадом. Из камиона је изашло неколико војника који су након свађе са „парамилитарцима“, на камион присилно укрцали четворицу мештана из групе која је копала ровове...

114. „Парамилитарци“ су потом наредили осталој десеторици да наставе да копају. Око 20 часова, командант „парамилитараца“, кога су ословљавали са „Бабо“, рекао је задржаним мушкарцима да су четворица „одведених цивила покушали да побегну и да их је одвела војна полиција ради легитимисања“.

115. Пред сумрак су осталу десеторицу мештана ослободили.

Шта се може закључити из ових редова, осим да су неуки и непрофесионални: да је неко сведоцима „гурао“ речи у уста јер „парамилитарци“ је реч коју не би употребио нико са тог простора, то више личи на некога ко са енглеско-немачког говорног подручја преводи на српски; да нису само „парамилитарци“ они који су чинили злочине, шта више у овим редовима они испадају позитивци док регуларна војска отима; да војни камиони имају зелене цераде; да седморица људи могу имати само „командира“ никако „команданта“; да су Албанци и у мају месецу у својим селима и ако пропаганда каже да су сви протерани и побијени; да су ти „српски зликовци“ глупи јер четворицу одводе а десеторицу пуштају кући да сутра сведоче о томе; да је 12. маја 1999. године сунце зашло у 19:05 часова, тако да је време пред сумрак било око 18 часова, испада да су сведоци пуштени кућама или око 18 часова (у сумрак) или у 20 часова (по тоталном мраку); да су мештани ипак на крају пуштени кућама! Највероватније се, ако читамо између редова, догодило следеће: дошло је до сукоба на прилазима села, највероватније у албанским рововима, и ти људи су страдали. Иначе, српска војска у мају месецу више није копала ровове у другом ешалону одбране. А, онда је морала да се преуреди прича тако да изгледа како су покупљени и погубљени цивили.

У Досије-у о 125. моторизованој бригади, наћи ћемо следеће редове:

43. Рано ујутро, 22. септембра 1998. године, српске снаге су са тешком артиљеријом кренуле ка Ошљану. Већина мештана се из страха сакрила у оближњу шуму. Српске снаге и ОВК су се сукобиле на улазу у село. Сукоб је трајао неколико сати, након чега су српске снаге ушле у шуму у којој су били скривени мештани Ошљана.

44. Група албанских мушкараца цивила се у страху за живот склонила у шуму. Тада су их породице последњи пут виделе живе. Након повлачења српских снага, у шуми су пронађена тела седморице мушкараца на којима су биле видљиве ране од метака.

Дакле, шта се овде може прочитати између редова? Уколико су у селу цивили, како то да борбе трају неколико часова? Ако је српска војска користила тешку артиљерију, колико су онда могле бити снаге ОВК када је издржала неколико сати? Зашто се у приповедању одједном прескаче шта се даље дешавало са припадницима ОВК који су се борили против српских снага? Уколико су цивили побегли у шуму како то да нису били сви заједно били тамо, како то да је седморица мушкараца одвојено од осталих побегла у шуму а да их нико није видео? Закључак: реч о о погинулим припадницима ОВК који су се борили против српских снага на прилазима села. Интересантно је да се ретко у оваквим извештајима може наћи да су неки Албанци погинули у борби. Увек су то углавном „цивили“, војно способни мушкарци.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK? - ЧИТАЈ ОВДЕ

У  истом папиру под називом Досије-у о 125. моторизованој бригади, читамо следеће:

56. У село Кожица српске снаге су ушле тек 24. септембра 1998. године. У селу се затекло доста мештана околних села који су претходних дана побегли из својих кућа. 13 мушкараца, махом из села Галица побегли су раније пре тога дана у шуму, на планину. По уласку у село, припадници српских снага су жене, децу и старце сакупили на једну ливаду, на којој су их држали до наредног јутра. О судбини мушкараца који су побегли у шуму није се знало сво до 25. септембра 1998, када су мештани Галице у једној шуми на планини Чичавици, надомак села Дубовац открили масакрирана тела 13 мушкараца.

Онда следи списак војно способних мушкараца.

Дакле, српске снаге не дирају жене, децу и старце, већ јуре неке људе по шумама и планинама, за које се основано може сумњати да су припадници ОВК, иначе зашто би они били у шуми а други у селу. Ти људи су дошли ту из друге општине: Кожица је у Србици а Галица у Вучитрну. Али, они и не страдају у Кожици, већ негде по Чичавици која је била легло ОВК. Зашто није страдао нико од мештана већ само они људи који уопште нису ту, него су негде по планини, вероватно до зуба наоружани. Ништа се не каже о томе: од кога су одвојени жене, деца и старци, где су војно способни мушкарци, шта је са њима? Знате, ово се не уклапа у образац злочиначког чињења: одвоје се цивили, који се после пусте, а јуре се људи по шумама и планинама. Због чега би то чинио ако ти је циљ истребљење једног народа?! Иначе, сва места и топоними која се помињу у овим извештајима позната су као јака упоришта ОВК и тамо током 1998. године уопште нису престајале борбе до јесени.

Интересантно је још нешто, везано за овај извештај, чак и тамо где се помињу места где су се стварно могли догодити злочини (Ћушка, Захаћ, Павлане): да је увек међу стрељанима, закланима и попаљенима, увек остајао неко, или више њих, жив(и) – да сутра до танчина опишу шта се догађало. Чак и тамо где описују да су жртве "овераване" у главу после стрељања, појавило се неколицина преживелих „који су били прикривени лешевима“. Запањује и то како су та сведочења детаљна, до у танчине се описује  и оно што један човек у хаосу, страху, скривању, и ограниченом простору који може посматрати са скривеног места или из бега – једноставно није могуће видети и запамтити. Они „сведоче“ у запету исто, поред тога „сведоче“ веома прецизно: колико је људи тачно и на којем месту убијено, на различитим местима, што је апсурдно.

Није међутим проблем у томе што неко за паре пише оно што му се наручи. Проблем је што суд у Хагу и остали судови прихватају овакве списе и оваква сведочења као меродавна и релевантна, и ако англо-саксонско право на које се они позивају, али и свако друго, па и наше, веома јасно каже да неко може сведочити о догађају само о ономе што је видео, чему је лично присуствовао. А они су прихватали сведочења, рецимо у предмету Затвор Дубрава где десетине сведока понавља исту причу и где сваки од њих рецимо каже: у том нападу је убијено 96 затвореника али је само њих 11 убио НАТО?! А то они као раштркани и сакривени тада нису могли знати.

У Досије-у о 549. моторизованој бригади, Фонд за хуманитарно право, између осталог пише и о селу Бела Црква. Наравно, код њих се увек ради о „злочину над цивилима“. Али, да ли је увек тако?! Овако они описују догађај: српске снаге су ушле у село, одвојиле жене и децу и наредили им да оду, а 65 мушкараца из села су стрељали. Сведок који говори о томе, наравно, преживео је тако што су убијени пали на њега и ако говори да су Срби после пуцали по онима који су били рањени. Сутрадан су мештани уз помоћ бораца ОВК сахранили тела. Поставља се питање: откуд сада борци ОВК и мештани заједно а јуче ни помена о њима? Зар није логично да се ОВК бори, да не да српским снагама да тако лако стреља људе. Не треба их омаловажавати, било је међу њима добрих бораца. Нису он били гробари који чекају да њихови сународници буду стрељани, па сутра они долазе да их сахране. Они су се борили дан пре и изгинули. У тој борби вероватно су страдали и цивили. Зар њихови савезници нису управо тада често употребљавали кованицу: колатерална штета? Али тада је заиста било тешко одвојити ко је цивил а ко није, када је ОВК у питању.

Међутим, изненађење тек следи, а овакви „извештаји“ су их пуни. Цитирам: „Од 29. јуна до 3. јула 1999. године тим Одсека за судску медицину и науку Универзитета у Глазгову извршио је 54 post mortem прегледа, који су обухватили 42 идентификоване и 12 неидентификованих жртава убијених у Белој Цркви“. Уколико су у питању цивили из истог села како је могуће да 12 тела не буду идентификована? Зар се сељани не препознају међу собом? Зар рођаци убијених, жене и деца, не знају ко је стрељан? Објашњење: ради се о борцима ОВК из других крајева Косова и плаћеницима.

Када описују догађаје у селу Целина аутори из ФХП користе исту матрицу која им увек служи да замути границу између терориста и цивила: „Након гранатирања села, већина албанских породица је панично побегла из својих кућа у оближњу шуму и сакрила се, прво у кланцу Пастидол на северној периферији села, а потом дубље у шуму, у месту званом Писјаке, пре него што су припадници српских снага ушли у село. Мушкарци старости од 18 до 40 година одлучили су да се скривају на различитим местима у селу, али у мањим групама, плашећи се да ће бити мета српских снага“.

Обратити пажњу: већина породица, цивила, бежи у шуму, ипак, мушкарци од 18 до 40 година, дакле војно способни, остају у селу, распоређени у малим групама (борбеним), тако да не буду лака мета. На шта вам ово личи? Треба напоменути: у извештају стоји да су српске снаге гранатирале село од 5 сати ујутро до 8 сати увече. На кога су пуцали? Због чега нису могли лако да уђу у селу ако тамо није било терориста?

Иначе се Досије о 549 моторизованој бригади односи на период од краја марта до почетка маја, дакле у времену када та јединица води најжешће битке са ОВК и албанском војском, и то управо у пределима који су описани. Нико овде не спори да је било цивилних жртава, само се поставља питање да ли су баш сви побројани цивили како се тврди, или је међу убијенима било и оних који су се борили против српске војске и полиције, што не рећи: војске и полиције тада међународно признате земље.

Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-а на Косову али за који није баш најјасније ко је све учествовао у писању и какви су им истински мотиви (Фонд за хуманитарно право јесте), а који је насловљен Косово - како виђено тако речено  – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999. Извештај је угледао светло дана тек у децембру 1999. године. До тада је сматрано да је боље да буде ван очију јавности. Сам наслов после површне психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-боље самим насловом дају до знања да ће рећи „само оно што су видели“. На крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко је можда видео. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и потпомаже  мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно; разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о злочиначком понашању које је узимало маха“. Дакле, овом реченицом Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана истина и како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим реченицама иначе кратког  предговора.

Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су углавном искази „очевидаца“, врло ретко, самих жртава. Анализа почиње историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији Верификационе мисије ОЕБС-а. За њих историја Косова почиње 1878. године  стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је напустило око (sic) 500.000 Шиптара?! После оваквог увода намећу се две алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни. Трећег нема.

Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза, ватреним оружјем“. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права, па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи као непристрасан“. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако су примали  војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села“.

Па опет 20-30 страница по систему рекла-казала. Па опет Рачак. Па онда једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али сасвим неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима“. Па онда исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских цивила, тако су им бар говорили Албанци из Пећи и околине. Баш бих волео да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га видим?! Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже, нешто што би одржало темпо и тензију одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и поред списатељског талента до 24. марта врло штуро и мало, скоро ништа што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун покварених Срба „који крију лешеве људи које су побили“. Много је убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд, много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна рудника Трепча. Па опет уопштена места: „рекао“, „видео“, „чуо“, „неки човек“, „неки људи“.
СЛУЧАЈ РАЧАК - ЧИТАЈ ОВДЕ!!!

      У деловима о тортури могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Албанце терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба, или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а сумња се и која, и за то је добила орден од "генерал-мајора" Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?! Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници тзв. геј популације у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људима. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ - ЧИТАЈ ОВДЕ 

      

У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за борбу способним мушкарцима“, али не, нису они страдали у борби, него су их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га хапси и приводи?!

Ако су српске снаге масовно кренуле да униште недужне албанске цивиле и то је био такозвани план Поткова (чисто српска реч, по речима Елзесера) о чему је онда  Вашингтон пост писао 2. јуна 1999. године на овај начин: „У року од једног до два дана српске снаге су поткопале побуњенички почетни импулс Албанаца приковавши их за земљу и изолујући их на падинама при врху планине Паштрик. Наредних неколико дана усмерили су артиљеријску и минобацачку ватру ка врховима Паштрика. ОВК је претворена у кашу“. Генерал Милош Ђошан је у свом сведочењу у Хагу, 25. октобра 2005. године, поводом поменутог списа рекао следеће: „Ја и данас имам разлога да сумњам у ту књигу јер не знам ко су аутори те књиге, ко је тај ко је видео, па рекао. Једно је издати књигу, једно написати,а једно је видети па онда рећи. Наслов ''Како виђено, тако речено'', доводи у сумњу, односно захтева и тражи да видимо ко је то видео па онда рекао. Ко је издао можда је и најмање важно. Ја бих лично волео да ми дате име једног од тих аутора. Оног ко је видео, па написао“.

кликом увећај слику

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...

...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...

...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

Пише: Игор Ђурић

За два дана у Београд (почетак јуна 2017. година) долази бивша такозвана председница такозваног самосталног Косова Атифете Јахјага, да говори о такозваним силовањима Албанки за време сукоба на Косову. Да говори у Београду о Србима као зликовцима без части и образа. У овом мноштву „такозваног“ има и по нешто истине: да Јахјага заиста долази у Србију, у круг двојке, и да су неке жене на Косову стварно биле жртве силовања за време сукоба, али не онако и колико то жели да се прикаже. Ни приближно!!!

Годинама покушавам да објавим друго издање књиге „Метохија и Косово“, која је у ствари потпуно нова књига која у себи садржи компилацију много књига, текстова и података, као и моје личне успомене из тога периода – које би биле корисне просечном читаоцу у Србији који је неупућен и који нема могућности да прочита све то заједно. Држава Србија и Канцеларија за Косово нису били заинтересовани (пре свега због мог негативног става према Бриселском споразуму) чак ни да узму у разматрање такву ствар, иако сам рукопис нудио бесплатно под условом да се и књига дели бесплатно. Успут су трошили, и троше, милионе динара на плате, дневнице, ручкове, антисрпске кампање и бесмислене те јалове пројекте који морају да испуњавају само следеће услове: да се не замере Европској унији, НАТО-у и властима у Београду. Тако Јахјага доћи у Београд да говори и промовише књигу „Желим да ме чују – Књига сећања са причама жена које су преживеле силовања у последњем рату на Косову“.

А, ево шта сам о томе писао, између осталог, у књизи за коју нико од оних којима је то посао, и који су добро плаћени за то, није нашао за сходно да је обнародује, или не дај боже преведе, иако прво издање препоручују као обавезну литературу на неким иностраним универзитетима а као корисну грађу за проучавање косовског конфликта:

 „Лист La Gaushe (10. Фебруар 1993) писао је о српским екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају по 30 центи за свако убијено дете“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр.317);

...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим сународњакињама?! А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова.

Е, мене сад интересује да ли ико нормалан из Србије може да подржи овако нешто, и да поверује у овако гнусне лажи и перверзне измишљотине?! Да ли ја сам требам да поверујем да се то дешавало тамо где сам живео а да за то нисам знао?! Да су се негде вршиле такве гнусне ствари у мојој близини а ја сам живео у стакленом звону?! Или требам сам себе да убедим да сам то радио систематски и организовано, са својима саборцима и ако нисам?! Јер, забога, тако су писали медији. Има оних који слепо верују другима а не својим очима и својим сународницима. Ја не бих међу њих. Најзад, ако се то дешавало а ми који смо били доле ћутимо о томе, па и ми смо у неку руку саучесници. И ми смо силеџије. Значи: или јесмо, или нисмо. Бирајте на коју ћете страну. Ја нисам.

Ипак просечан амерички грађанин верује оваквим глупостима. Просечан амерички грађанин и не зна где се налази Косово. И зато овакве лажи имају ефекта код њих. Просечан амерички грађанин воли морбидне ствари, знају то ови што су писали такве текстове. Он прихвата оно што му се сервира уз пиво и вечеру, оно што ће у кратком тексту прочитати у ''метро-у''. Живео сам у Америци и знам: апсолутно никада не приступају критички ономе што им медији пласирају, већ све узимају здраво за готово. И уживају у спектаклу ма колико он био прљав и морбидан. Снимке вешања Садама Хусеина, тада сам био у Америци, пуштали су у најударнијим телевизијским терминима а цене реклама у том времену умало нису достигле цене у време ''Супер Бовла''. Новине су пратиле тај тренд. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: ''KING OF SWING''. Већ сутрадан, просечни Американац тражи другу сензацију а оно од синоћ виђено је за њега ''свето писмо''. Што се види на телевизији то је ''неприкосновена истина''. И ако не зна ни где је Ирак, ни због чега је Хусеин убијен. Просечан амерички грађанин скоро да и не чита књиге, тако да су шансе да ову прочита равне нули. Ја и не пишем ово због њих. Препознаће се сами они због којих то радим.

Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали углавном припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички ''новинари''. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу ''Паштрик'', где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога).

Навешћу овде делове исказа ухапшеног припадника ОВК Љуана Мазрекуа на суђењу поводом Клечке: „Ганија је узео три девојчице, повео мало са стране и силовао. Хисни Киљај је узео једну између 12 и 15 година, чуо сам из гомиле да је неко дозива именом Јована, била је то нека старија жена, али не знам да ли јој је мајка. Хисни је рекао да је држим док је он силује, а после је наредио и мени да је силујем, што сам и учинио.... Не сећам се како је била обучена, јер док сам је силовао није имала одећу пошто је пре тога Хисни све скинуо са ње. Плакала је и вриштала док смо јој то радили и нешто узвикивала на српском али не знам шта, не разумем тај језик. Девојчице које је силовао Гани такође су вриштале, а ови са стране су гледали и плакали. Затим је Ганија наредио да се одвоји са стране све што је женско и да се силује. То смо учинили.... Онда је наредио да их масакрирамо. Одвојио је једну жену и мушко дете од осам година и наредио да их масакрирам. Прво нисам хтео, а онда ми је рекао да морам, па сам детету одсекао уво а жену нисам дирао. Видео сам да је Ганија једној жени ископао очи .... после тога је наредио да их стрељамо.... ни једно лице није било ту а да пре тога није малтретирано и масакрирано... било их је око сто и сви су били везани....''. Овде се помиње Гани Краснићи који је поред Фатмира Љимаја и Јакупа Краснићија наредио и организовао овај покољ, али и сам учествовао у њему. Мазрекуа је ДОС-ова власт пустила из затвора. Сада му српски судови шаљу позиве, на непознату адресу, да се јави у суд ради наставка суђења, пошто је пуштен да се брани са слободе?! Љимаја и Краснићија је ослободио Хашки трибунал. Све их, и сви их, ослобађају. У чешком документарном филму ''Отето Косово'' могу се видети снимци из старог рудника Клечка и сведочење браће Мазреку у којем је изречен горе наведени цитат. На крају филма аутор констатује да су Косово прво признале државе потписнице Минхенског споразума из 1938.

Колико је случајева силовања од стране српских војника до данас обелодањено? И, колико ће их бити обелодањено, али и доказано? Можда хоће, а можда и неће. До сада је познато неколико и сва дела су процесуирана колико је било могуће у ратним условима. Нико не помиње да је држава хапсила починиоце. У Хагу је једном приликом поменуто да су војне власти Србије за време рата подигле шест оптужница за силовање. To није тачно. Тачно је пак, да се и пред ''Специјалним судом за ратне злочине'' у Београду судило и пресуђивало за силовања, од којих су нека, макар према сведочењима, у најмању руку сумњива, мада не сва. (На таквом суђењу, за село Ћушку, тзв. јединици ''Шакали'' (13 припадника ове формације је осуђено пред српским судовима за убиство 43 цивила у селу Ћушка), бивши припадници те јединице, од којих су неки оптужени, а други су заштићени сведоци, оптуживали су се међусобно за убиства и силовања).''Хјуман рајтс воч'' (о овом извештају ће касније бити речи) у свом извештају тврди да су успели да лично испитају до сада (2006-е године) само неколико (и они тврде: шест) жртава наводног силовања, од деведесет и шест евидентираних и сакупљених (од разних невладиних и хуманитарних организација) у том извештају у време рата на Космету. Они наравно тврде да је било много више али ето они нису могли да нађу жртве јер се оне крију (установиће се касније да се баш не крију). Није случајно протурана ова теза, јер је и она као и прича о холокаусту требала да послужи да се замене улоге. Јер управо су Шиптари кроз целу своју историју прибегавали силовањима као начину да изврше притисак и поспеше исељавање Срба. 
Рихард Мунц, хирург на универзитету у Бохуму, који је радио на прихвату избеглица Албанаца у Македонији је изјавио дневнику ''Die Welt'': „да репортери нису хтели да прихвате чињеницу да он и његова екипа нису лечили ни једну жртву силовања у камповима где су им Албанци причали разне страхоте ''које су им починили Срби''“. Истина је да су државни органи Србије, војни и цивилни, покренули поступак за 3 случаја силовања од стране полиције, 10 случајева силовања од стране војске и 4 случаја силовања од стране цивила, у току рата, где су починиоци познати, процесуирани и ухапшени, или нису познати али је истрага извршена и поднета пријава против НН лица: за три случаја силовања. Број силованих жена је већи од броја случајева јер се у неким случајевима радило о 2 или 3 силоване жене у истом поступку. Треба напоменути да су у неколико случајева жртве биле Српкиње (3), као да су и извршиоци тог кривичног дела у неколико случајева били Албанци. (Видети докуменат МУП-а: ПРЕГЛЕД РЕГИСТРОВАНИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА И ПРЕДУЗЕТИХ МЕРА НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 01.07.1998. ДО 20.06.1999. ГОДИНЕ)

Али шта ћемо са америчким читаоцима поменутог листа који су већ прихватили  подметнуто јаје а који не читају књиге. За њих је рат на Космету завршен. Лепо су се ''забавили'', али живот иде даље. Они морају већ у понедељак да се врате на посао, где ће жестоко експлоатисани рмбати, како би отплатили кредите којима су се презадужили. Они сад, додуше, слушају како амерички војници силују ирачке затворенике. Али не на трговима него у затворима. И то затворима широм света, нелегалним затворима, где нема ни суђења, ни адвоката, ни ''Хјуман Рајтс Воча''. И да, јесте једно силовање на Космету доказано, то је оно силовање од пре неколико година када је амерички војник силовао албанску девојчицу. Зна ли се његова судбина, колико је осуђен? Говори се да су успели да нагоде са породицом девојчице. Клинтон је пред трупама у Македонији 22. јуна 1999-е изјавио ''да су Срби масовно силовали мале девојчице''. Замислите каква формулација изјаве?! Из чиста мира, без икаквог доказа он држи такав говор војницима који треба да успоставе ред на Космету. Научили су га, није се сам сетио, не би он то знао: већина тих војника има ћеркице, сестрице, братанице итд. ''Мале девојчице''- каже он. Другим речима, он им поручује: Срби не заслужују да их штитите. Послушали су га.

Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве жртве којих је било, али несразмерно у мањем броју него је представљено. Као и код ''компензације о убијеним и несталим'' (закон који регулише права жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради пропаганде али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи 20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена? Где сам ја то живео? Међутим, такозвана "Скупштина Косова" усвојила је 2014-те године измене и допуне већ постојећег ''Закона о статусу и правима погинулих бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових породица''. Допунама и изменама тог закона тзв. ''косовска скупштина'' је обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.

...Још и за крај, из извештаја: „Саставни део кампање су силовања и сексуално насиље. Хјуман Ратс Воч је пронашао уверљиве доказе са деведесет и шест случаја СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА“. Прво шта се подразумева под дефиницијом ''сексуално злостављање''? Је ли то силовање или неки други облик вербалног злостављања? Друго: на који начин је се дошло до тих ''доказа''? Је ли истом методологијом интервјуа, или можда истрагом са именима, доказима, лекарским или обдукцијским налазима? Јер ако неко каже да је сакупио доказе, онда то значи најмање следеће: име жртве, име или идентификација јединице починиоца, евентуални сведоци (тога на Косову никад не недостаје) и доказ у виду лекарског или неког другог налаза, место злочина, време злочина, евентуално признање починиоца или сведочење инсајдера итд. Или, макар једно од овог набројаног поред нечије изјаве, макар само име жртве. Треће: можда сам ја био у некој другој војсци али у овој у којој сам био, а то је Српска војска, није било никакве кампање и никаквог наређења да силујемо, мада не могу искључити појединачне случајеве којих је сигурно било.

Ово је заиста тешко писати због правих жртава силовања које носе свој бол и трауме, и којих је сигурно било, али једноставно са лажовима мораш ићи тачку по тачку њихових лажи и полуистина, у најмању руку њихових тенденциозних тумачења. Можда има толико силованих Албанки, можда и више, сви злочинци морају у затвор, али само ако је истина, процесуирана и судски доказана истина. Код мртвих је куд и камо једноставније: морају се пронаћи тела или докази да су убијени. Код силовања је све то много компликованије и има више простора за инсинуације и малверзације. Знамо то из искустава у Босни. Корисно би било, ако то икад буде могуће, упоредити имена, ако постоје, наводних жртава силовања са именима настрадалих жена, или једноставно покушати да се та имена идентификују са стварним особама, другим речима утврдити да ли постоје. И наравно где год се докаже истинитост навода: гањати починиоце до гроба. Али, да се до 2014. године 20.000 албанских жена са Космета пријавило да је силовано – то је заиста небулозно?! Говорили смо о разлозима свега тога.

Помрачене умове на свим странама пустио је ''Милосрдни анђео'' отварајући ''Пандорину кутију'' а да није имао стварног разлога за то. Као што смо видели девојчице из Клечке нису имале шансе бити интервјуисане и нису доживеле могућност да као ових деведесет и нешто из ''Хјуман Рајтс Воча'' причају о својим патњама. Биле су спаљене. Убијене па спаљене. Силоване, убијене, па спаљене. И да је једна Албанка силована, а сигурно јесте, то је много али не видим моралне основе да се лаже о тим стварима. Србин који силује - није мој Србин. И ови који лажу о броју и ми који доказујемо супротно као да још по једном силујемо оне стварне жртве. Подједнако, и једни, и други. Исто важи и за невино убијене на свим странама. Србин који убија цивиле није ни човек а камоли Србин. Нико у овој књизи не оспорава њихову смрт. Овде се само оспорава број тих смрти, оспоравају се починиоци тих смрти и оспоравају се лажи које су довеле до бомбардовања. Доказују се и приказују се нагони антиратних профитера да, руку под руку са ратним профитерима, газе по нашој несрећи а све само за своју личну и увек личну корист. А шта ћемо са сведочењем Сафета Кабашија из Оптеруше, који је српским истражним органима, после хапшења (није, дакле, убијен него је ухапшен, па још даје изјаве истражном судији) изјавио следеће: „Издвојили смо старије жене и наредили им да се губе, а млађе жене смо са мушкарцима задржали. Команданти Киљај, Краснићи и Љимај су издвојили и узели девојке, мени су наредили да силујем две удате Српкиње. Све су то гледали Срби из Ретимља... Увече сам морао да одем у Оптерушу, где није било заробљених мушкараца. Тамо су биле само две Српкиње, које смо морали да силујемо, нас 47 припадника ОВК“.

...У деловима о тортури (''Косово - како виђено тако речено'' – ''анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999.'') могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Шиптаре терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а зна се и која, скоро је добила орден од ''генерал-мајора'' Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!?). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт, а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?!? Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници ''геј популације'' у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људе. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

„Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама, од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је ''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за новац)“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр. 464);

...Онда су дошли ''спасиоци'': после 27.000 полетања и 21.700 тона бачених бомби. Зато се све и догодило, да би дошли и донели нам ''мир и сигурност''. Већ сам у овом тексту навео како су донели мир. Убијање, паљевине (50.000 кућа), силовања - све то над Србима који су преостали: 2500 Срба је убијено и киднаповано после доласка НАТО-а, од тога 34-оро деце. Других 300.000 је протерано. 2000 (81 дете) српских цивила, 1002 војника, 138 полицајаца - убиле су НАТО бомбе. Уништени су мостови, путеви, фабрике, болнице, школе, енергетски систем, закрчен је пловно Дунав, затрована је вода и земља, још десетине хиљада људи ће накнадно настрадати због затрованости или неадекватног лечења. То је учинак ''Милосрдног анђела'', тако се изводе  хуманитарне  интервенције. Јиржи Динсбир у својој књизи пише о међународној заједници на Косову, поготову о Кушнеру (извор: Бјелајац – Кривокапић): „Тако у сенци медијске пажње и извештаја остаје рањавање деветоро српске деце од бомбе која је бачена на игралиште из кола у пролазу (Обилић), залетање колима у децу која се играју где је четворо повређено а једно погинуло (Скуланово), убиство одраслог Србина (Вучитрн), више Албанаца који нису по вољи екстремиста и мафијаша, у свега недељу дана крајем лета 2000. Нема ни помена о покушају минирања манастира Дечани“.

ПС
Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

ЦЕЛУ КЊИГУ „ВЕЧИТИ РАТ – МЕТОХИЈА И КОСОВО“,

ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВАJ ЛИНК