Quo Vadis, несрећниче?!

 Пише: Игор Ђурић

Коза на свет донесе два јарета, па једноме кожа оде на Свето јеванђеље, а другоме на цигански бубањ. 

Народна

 Нико, ама баш нико, не може бити велики уметник, књижевник, наравно: ни човек, уколико душом и телом не припада своме народу. Не може се достићи бесмртност у памћењу следећих генерација и поколења, дакле: свога потомства и народа, неће ниједан постати великан истог, онај који ће добијати улице и споменике, уколико је тај исти радио на штету свога народа, ако га је ружио и грдио а није се трудио да буде бољи од њега.

Не постоји такав у историји човечанства!

Ако мрзиш народ који те је изнедрио и радиш против њега, никада нећеш бити човек којега ће прихватити други народи, (јер, ни они не воле издајнике и продане душе), нећеш постати универзална вредност, нећеш бити уметник: ни локални, ни глобални.

„Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа“

Солжењицин

 Човек, поготово уметник (књижевник) мора бити уз свој народ чак и онда када изгледа да се тај народ креће у погрешном правцу. Мора бити уз недаће свога народа, делити са њиме све: добро и лоше, па и лош глас. Мора својим примером бити бољи од свога народа, на тај начин га упућивати на праве вредности и на тај пут, а не: продавати га за шаку злата и приступ туђем кориту са помијама.

 „Сви велики мајстори су укоренили своје дело у некој култури, макар и да би се против ње борили. Што је више неки писац „код куће“, то има више шансе да буде универзалан“.

И. Б. Сингер

 Уметник је човек!

Уметност је страст и зато не може и не сме бити објективна.

Уметник избацује дело из душе и маште и отуд од њега не треба тражити истину!

Када волимо – ми волимо једну жену (мушкарца, како вам драго), њој пишемо песме. Брига нас за друге жене, макар биле лепше, паметније и поштеније од наше љубави. Брига нас! Чак и када чини зло - ми волимо вољену особу. И на њеној смо страни. Гинемо због ње. Тако треба и са отаџбином.

 Ма где и ма како живео, прави писац ће увек припадати историји и судбини свога народа.

Борислав Пекић

 Када пишемо о свом народу, ономе којега волимо и стварамо уметност о њему и због њега (или као његов изданак) то је исто као и када се стихом обраћамо жени коју волимо – брига нас за објективност и истину, желимо само да величамо љубав и оданост према љубави.

Наш либерал вам је дотле догурао, да пориче и саму Русију, то јест мрзи своју рођену матер. Сваки несрећан и неуспео руски факат побуђује у њему смех и уживање. Он мрзи народне обичаје, руску историју, мрзи све.

Достојевски

Неки људи, пак, данас, желе да од уметности праве пропагандне памфлете и то сада у времену када ни историја није објективна, нити документована, када је лаж доминантна а манипулација опште прихваћена, а назови уметници, неки, са ових поднебља, прихватају ту пропаганду верујући њој а не сопственом народу. 

Они не стварају уметност - они су део туђе пропаганде!

Они не доприносе истини - они преносе туђе лажи!

Најзад, није њихово да исправљају туђе грешке, ако их је и било, њихово је да уздигну свој народ својом уметношћу и тако допринесу цивилизацији у којој живимо и месту свога народа у њој.

 Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа.

Иво Андрић

 Уметност није разум – уметност је осећање!

Ми уметност не треба да схватамо – морамо је осетити! 

И када стварамо! И: када је остварену упијамо!

Уметност није истина - уметност је субјективна!

Зашто онда бити део туђе субјективности чак и ако је уметност у питању?!

 Шовинизам, то је лоше васпитање народа.

Космополитизам, то је одсуство сваког васпитања.

Интернационализам, то је принудни рад нације за њој непознате циљеве.

Иван Солоневич

 Изгледа да је ауто-шовинизам ексклузивно српска карактерна особина и тешко је, заиста, разумети и објаснити тај феномен. Нас Србе мрзе прилично, поготово они који су се изнедрили из наше нације верском конверзијом (конвертити) али и већина оних са запада који мрзе Русе. Али, до дана данашњег нико не мрзи Србе и Србију од појединих Срба. Срећом, није их много! Али: није их ни мало!

Питам се: да ли је то део истог процеса? Ово што се данас догађа?!

Да ли је та конверзија променила форму и облик али своју суштину није?!

И, када ће, ако се већ не осећају Србима, престати да се тако представљају. Нека буду оно што воле и желе бити па онда нека представљају ту другу страну онако како су Србе представљали. Најзад, исти је случај и са онима за које сада раде!

 Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. 

Милош Црњански

СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

Пише: Игор Ђурић

          СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

               Издавачко-просветна задруга СОЈ, 1940. година

Овај роман ваља прочитати. Он има своје добре и лоше стране. Међутим, уколико желите да осетите атмосферу међуратног Београда, да сазнате какви су односи и обичаји владали, како се понашао грађански слој, шта се дешавало у друштву, политици, на Београдском универзитету, државним институцијама, на спортским теренима – онда сте на правом месту уколико сте међу страницама ове књиге.

Највећи добитак од читања ове књиге је ипак спознаја да се скоро ништа није променило осим технологије и временског контекста када је реч о школском систему, корупцији, криминалу, утицају политике на све поре друштва, мушко-женским односима.

Освежење је данас читати књигу у којој се деца „плаше“ наставника, студенти професора, деца родитеља, где се у школи ударају шљаге, у којој је дозвољено шутнути куче које на вас кидише на улици и говорити „политички некоректно“ о женама у кафани.

Жена је женка док је девојка. (стр. 22)

Кроз ову књигу осетићете дух телевизијских серија Монтевидео и Сенке над Балканом, чак и атмосферу познијих романа Добрице Ћосића (када говори о студентима, затворима и полицијским истрагама). Овде ће се прочитати о тадашњим фудбалерима и фудбалским утакмицама, руским емигрантима, масонима у Београду, о удовицама које неискусну омладину уче сексу, о остављеним девојкама које трудне завршавају живот у Сави и Дунаву, о томе кроз какву су тортуру пролазили ухапшеници у Главњачи, о појави наркоманије и морфијумских зависника у Београду, о притисцима на штампу и судове, о финансијским и судским аферама.

Дакле: филм, фузбал и аероплани – као код Црњанског и Кракова.

Када се спомиње Јаковљевић сви прво помисле на Српску трилогију и његову сестру Милицу. Мало се пак говори о томе да је он био професор и ректор Универзитета, те академик.

Ову књигу би с правом могли назвати грађанским романом. Па добро, није лоше присетити се да је некада у Србији постојала грађанска класа и да је било грађана. Може се, са друге стране, рећи и да је то роман сувог реализма и књига без претензија, па ако, није ни то лоше обзиром каквим смо галиматијасом и глупостима обасипани последњих деценија. Ово није велико дело српске књижевности али је поучно дело – што није мала ствар. А није ни лоша књига, што само по себи много значи. Јер, постоје велике књиге, добре књиге, оне које нису лоше, оне које су лоше и оне које су штетне.

Иако ова књига има елементе петпарачких романа никако је не треба потценити, као што је нећемо ни преценити. Лака проза је очигледно у крви Јаковљевића, брата и сестре, али ипак ова књига иде корак даље и заслужује пажњу.

Али, зашто не рећи да је ово роман о породичним вредностима. О систему вредности. О урушавању истих. Ко год жели да пороби или уништи један народ тај прво хоће да разори породицу. После тога оно што чини темеље идентитета истог. Кров и фасада после отпадну сами од себе.

Ова књига пре свега говори о важној улози жене у породици и друштву. Главне улоге. Од жене све зависи. Пре свега васпитавање деце и одржавање здравља породице. Али, овде ћете прочитати и о женској ћуди а и о томе да се у Београду већ одавно почело укорењивати и развијати оно помињано женско „занимање“: спонзоруша. Дочим је курварлук много старији од времена о којему књига говори.

Где нема праве жене нема ни породице.

Када падне породица: пада и друштво.

Жена је та која породицу уздигне или закопа. Она је стуб који држи породицу, ако је права жена, чак и када у породици нема правог мушкарца. Када она то није: у овој књизи ћете прочитати нашта то испадне.

Смешно... Љубав данас у двадесетом веку... Данас је све за новац. А љубав постоји само према оцу и мајци – говори овако једна ученица женске гимназије, вероватно духовна претеча онога што данас називамо спонзорушама и ријалити девојкама. Међутим, није баш тако... то је што је онда било изузетак и помодарство данас је опште прихваћени образац.

      Данашња младеж расте у доба аероплана и радија, па све брже спознаје и живље се развија. Наравно... не треба их препустити њима самима. Морамо будно пратити сваки њихов покрет. (стр. 47)

Шта тек ми данас треба да кажемо по истом питању?  

Данашњем читаоцу ова књига може изгледати патетично и наивно. Отуд читалац мора пре свега да заузме временску дистанцу, да схвати контекст и да покуша разумети дух времена. Снобизам и малограђанштина, тако карактеристична (и данас) за такозвану „београдску елиту“ овде су приказани за мој укус превише карикирано и без финеса, али, зар се то другачије и може?

Могло би се рећи да је ово и друштвено-социјални роман. Он говори и о недостацима државе али и о нужности да се иста сачува:

Немогуће је угодити свима људима. Али има једна ствар, која мора свима нама да је изнад свега а то је отаџбина! (стр. 54)

Ово је књига о добрим и лошим ђацима, о онима који су знали пречицом, и шумом, и друмом. Ово је књига о грамзивим лекарима:

...оно што је некада била велика срамота за човечанство трговина робљем, данас је, не мања срамота трговина лекара људским здрављем... (стр. 93)

Ово је књига која говори о разочарењу ратника у времену када је наступио мир. О томе како су се осећали одбаченим и превареним од политичара.

Овом земљом од рата управљају забушанти и лиферанти, људи који тегобе рата нису осетили. Безглавом политиком дотерало се дотле да је данас срамота рећи да си био у рату... Ти људи кад дођу на власт не само да се промене духовно, него измене чак и физиономију. И одмах чујете на радију: господин министар, тај и тај, па онда само похвала. А тај исти спикер говориће то исто за његовог противника сутра, када дође на власт... Када бих ја био неко, забранио бих уопште, да се помињу имена министра на радију... (стр. 52)

Овде ћете прочитати о појави урбаних верских секти у предратном Београду али и о томе како се професори универзитета или судије малтретирају и пензионишу јер нису по вољи владајуће партије и њених апаратчика (и како се и једни и други међусобно крљају и опањкавају). Актуелна књига и данас. У сваком погледу. Па и у погледу недостатка здраве критике, то јест, кризе морала код интелектуалне и научне елите.

Овај роман јесте слика и прилика грађанског Београда (мада говори и о сељацима) у предвечерје Другог светског рата: растакање породице, раскалашност градских жена, мито, корупција, прљава политика, међунационалне зађевице, странчарење пре стручности, неодрживост постојеће државе. Чекајте! Зар се много тога променило од тада?!

Најзад, ово је роман лепог грађанског српског језика, првих љубави, укусно и са мером дозиране еротике, речи која је нешто вредела, људи који су се држали струке и морала. Дакле, ово је један свеобухватни приступ времену и догађајима, са пуно различитих људских карактера и судбина.

Време и људе које описује ова књига је оно када се појављују идеологије које ће разорити свет какав је до тад постојао и однети животе милиона људи: фашизам и нацизам. Са друге стране као могућа алтернатива младим људима у трулом капитализму јавља се комунизам. Ова последња идеологија постаје врло популарна међу ђацима и студентима у Београду.

Набацују нам да смо комунисти зато, што се боримо за економско побољшање своје и свога народа. А то баш доказује да смо националисте... Ми не можемо да негирамо постојање нације... Нација је заједничка вредност. И зато, ја одбијам од себе да сам анационалан... јер ми не желимо да рушимо старо, већ ово данашње што не ваља...

- Само слободан човек воли отаџбину.

- Али то не значи да треба мрзети нацију! (стр. 10, II књига)

О комунизму и фашизму:

Имаш две краве... Ако би били социјалисти онда би они рекли: ова једна крава је моја, а ова друга твоја... Ако би били комунисти, онда би рекли: узимамо ти обе краве, а млеко ћемо делити... А ако би дошли фашисти, они би ти оставили обе краве, да их ти негујеш и храниш а све млеко би ти узимали. (стр. 223/224, II књига)

Док будете читали ову књигу схватићете да се у српској политици ништа није променило сем одела и аутомобила. И тада су странке урушавале државу и бринуле само о сопственим интересима. И тада су владале Курте и Мурте.

Код нас није још теориски разрађен појам јавне функције и јавног интереса. И зато ђак који прође кроз школу не добије, тако звано, грађанско васпитање. А кад заврши школу, он не долази на положај јавне функције по својим способностима, већ по партијској препоруци. Он не служи више јавној функцији, то јест држави, већ партији и њеним интересима. (стр. 515)

Као и данас, и тада је крупни капитал стајао иза политике. Он је одређивао ко ће владати. Ово је зато и храбра књига (у датом временском контексту) јер раскринкава и отворено говори о тадашњој власти, о корупцији, о диктатури, о начину владања силом и манипулацијама. Можда је она тада, у релевантно време, најбоље пронашла и дефинисала узроке због чега је комунистичка идеологија постала толико популарна међу народом: радницима, ђацима и студентима.

Док су се политичари оптуживали јавно, прост народ се међу собом мрзео, индустријалци Словенци, Хрвати и Срби, сложно и заједно гулили су кожу са леђа тим истим народима, руку под руку с политичарима.

     И са "комшијама" је било исто:

У вароши (Сплит) је Владимир срео велики број Београђана. У разговору покретало се одмах хрватско и српско питање и жалило се на непредусретљивост Далматинаца...

- Али молим те – објашњавао је један адвокат из Београда – да ли си ти чуо кадгод да се ми у Београду бусамо како смо Срби. А међутим овде, на сваком кораку ти подносе под нос: „Ја сам, господине, Хрват!“.

- Шта ћеш! Они су сада у националном пубертету, што смо ми одавно преживели... (стр. 426/427)

Политика се и тад водила по принципу „ко није са нама тај је против државе“, посланици и министри су награђивали и запошљавали партијске војнике и намештали тендере и лицитације. Чак је све исто и данас кад је у питању набавка службених аутомобила. Чак се и скупштински ресторан помиње у истом контексту као и данас.

Отаџбина не сме бити послодавац, који експлоатише своје слуге... (стр. 54)

По узору на своју сестру, ни Стеван није хтео да одступи од праведног, по мало наивног, и срећног краја: зло је изгубило а добро победило. Макар у овој причи. Догодила се и смрт на крају: али смрт вољене и у љубави. Смрт која погађа оне који воле. У свету мржње и то је у неку руку срећан крај. Тужан али срећан. Макар у овој књизи.

Породица је победила!!!

МАГАРЦИ И МОНДИЈАЛИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

Српском културом владају полупроизводи, модификовани алтернативци који никада нису савладали класику. Ако цео уметнички живот останете авангарда онда сте неуспели експеримент звани: магарац. Српском културом владају магарци. И, по која: магарица. Уметници, за то време, раде ко коњи не би ли преживели.

Српском уметношћу владају медиокритети али су им се опасно приближили медио-кретени!!!

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Чега се људи највише гаде? Онога што цео живот носе у себи: гована.

Шта људи не разумеју? Оно што имају у себи: душу.

Чега се људи највише плаше? Онога што тиња у њима: болести.

Може и овако:

Чега се људи највише гаде? Онога што их цео живот окружује: смрада других људи.

Шта људи не разумеју? Оно што их што је свуда око њих: космос.

Чега се људи највише плаше? Онога што им долази споља: болести и убиства.

Људско тело је оно између унутрашњег и спољашњег, отуд смо тако крхки и подложни пропадању, јер, притиска те изнутра а не може да изађе напоље јер му не да спољашњи притисак ка унутра, па све остане на човеку (телу).

*

Више волим Бастера Китона од Чарли Чаплина и ако не волим ни Битлсе ни Стонсе. Мада сам својевремено више волео да гледам у сисе Доли Партон него да слушам Елвиса Прислија.

Разумете шта хоћу да кажем?!

*

Ако останемо без ичега - шта ћемо спалити кад будемо дигли револуцију?

Јер, ако револуцијом не срушимо - како ћемо онда градити ново и боље?

Само револуцијом можемо покренути прекинуту еволуцију.

Еволуција је потребна како би смо престали да будемо мајмуни и најзад постали људи.

Нисмо људи јер дозвољавамо да са нама раде како им се дигне и шта им падне на памет а нисмо ни мајмуни јер немамо ни за банану.

Али, имамо кору од банане на којој би неко требао да се склизне и падне.

Тада треба спалити све старо и изградити још старије: да се вратимо на место где смо стали а како би наставили даље.

*

Постоје неки мондијалисти, Хрвати, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никад не помињу Хрватску.

Постоје неки мондијалисти, Бошњаци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре у Србији. Никада не помињу Босну.

Постоје неки мондијалисти, Црногорци и Албанци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Црну Гору и Албанију.

Постоје неки мондијалисти, Срби, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Хрватску, Босну, Црну Гору и Албанију.

Свима је заједничко, поменутим мондијалистима, да  сплачину кусају са српског корита, да су им некретнине у Србији и да су на њеном буџету од када знају за себе. Макар им се треба признати доследност: сви једно говоре и против једнога.

Толеранција је: Само ти синко ради свој посао!

Пише: Игор Ђурић

„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.

Џорџ Бернард Шо, Човек судбине

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.

Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на више нивоа, из неколико перспектива. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! 

Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.

Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође, кад те нападну и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.

Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће јер си на свом прагу, он је дошао код тебе, ти немаш куд . Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! 

Пекић је негде написао: Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате. 

Колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име. У своје име немате право ни на издају - сем самога себе! У своје име имате право само на борбу!

Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам политичаре, писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или су прешли на другу страну – и тако остали добри свима. Непријатељи њиховог народа их не мрзе, пријатељи их разумеју јер су толерантни. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном и ако ти није нож под грлом. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.

Код нас се, нажалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе наведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином или превазиђеном и скупом работом. Свако ко се борио за своју земљу сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). 

По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толерантним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају и мораш оправдати злочине над собом. Иначе ће опет да те бомбардују за твоје добро!

А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ) убијајући друге народе у њиховим земљама за које већина Американаца и не зна где се налазе. Тако смо данас дошли у апсурдну ситуацију да нас убеђују како је нормално да Американци ратују у Србији али није нормално да Срби ратују у Србији против Американаца!

Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:

„Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: Ослободите нас Косова! Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварани, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: Само ти синко ради свој посао?!

Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.

Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

Драган Крстић - Психолошке белешке 1968-73

Пише: Игор Ђурић

КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!

Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015

Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.

Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.

Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.

Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.

Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.

Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.

Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.

Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.

Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.

Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.

Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.

Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:

О диктатури:

„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.

О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:

„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;

„Режим се обраћа полуписменом становнику“;

„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;

„Апатија и опште безнађе је велико“;

„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;

„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.

О транзиционој и партијској Србији:

„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.

О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:

 „Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;

„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;

„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.

„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;

„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.

О Хрватима:

„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.

О ''друго-србијанштини'':

„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;

„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;

„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.

О ''младости Србије'':

„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.

Европски пут српске ''елите'':

„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;

„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;

„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.

Косово:

„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;

„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;

„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;

„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.

Распад СФРЈ:

„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;

„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.

Црна Гора:

„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.

Интелектуалци и уметници:

„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.

 „Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.

Општи мук:

„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.

Преобраћеници:

„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.

О Србима:

„Вулканска природа мржње према нама“;

„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.

О данас популарним доктринама:

„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.

Политичари:

„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.

О вођама:

„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.

Српске власти (било које):

„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.

Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:

„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ЛИНК РОМАН:
Игор М. Ђурић 
ТЕНЦИ или: ГУБИТНИК ИГОР К.