Драги читаоци, Ђурађ Ђурић прави сајтове и апликације. По струци је археолог, а последњих 6+ година прави дигиталне производе које је користило више од два милиона људи. Направио је и мој нови сајт, igordjuric.staraknjiga.com, где су сада све моје књиге на једном месту. Ако вам треба сајт, за посао, радњу или нешто своје, погледајте његов сајт: archaeoloper.com/sr Прво се бесплатно направи предлог новог сајта, а плаћате тек када се договорите.  
 

Приказивање постова са ознаком roman tenci. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком roman tenci. Прикажи све постове

уторак, 28. јул 2020.

КУРВИНИ СИНОВИ


Пише: Игор Ђурић


Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију. Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика, јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви, а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а, и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона  у њеном животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.
Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао песму, пио и размислио се собом:
Иза прозора немирног сна
Осјећам њихове сјене
Гледам како кроз зидове плешу
Курвини синови
У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не припада овде. Знао је да не припада нигде.
Затвори губицу није вриједна заната
Истреси горчину до краја
На стратешким мјестима њихови људи
Курвини синови
Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек, без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта да изгуби.
Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бјежим из града
Они долазе ...
Курвини синови
Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!
Отишао сам далеко до крајњих граница
Море је узимало од неба
На другој страни знаци олује
Видио сам као плазе у тами
Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали. Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични треба да се приупитају: где су погубили муда?!
Хладна ноћ пред велике догађаје
Не желим више да се сјећам
Знали су гдје ће ме наћи
Курвини синови
Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да останем“.
Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара, Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.
Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример, када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на души. Тело је телесно на бестелесној души.
Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух, међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види свој град, само.
Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није донео никакав дар.
- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш на њему да пишеш говоре.
- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.
Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога живота, није више никога рачунао за свога.
Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.

                                                   AZRA - KURVINI SINOVI

                        Kurvini sinovi (Azra) Vis Undergrounderi 20.03.2015.

                                            

уторак, 31. мај 2016.

дал' убити ''усташу'' или ''балију''?!?

Пише: Игор Ђурић


Драгош са пушком корача по мекој шумској земљи. Буковик хладни: буче. Испред њега тетурају два младића, два његова вршњака, рукама на леђима жицом повезаних. Дроњави и унеређени, чини се да су већ престали да буду људи, те су само сенке које треба рафалом побрисати. Нема ничег достојанственог на њима, све одаје голи страх и паралисаност од њега. Немају снаге ни за шта, па ни да до краја схвате шта их је снашло. Као у бунилу, у сну, они корачају а као да неко други хода. Мисле да се то догађа неком другом, да сањају. Слика је болно проста, језива и људски прљава. Сви ћуте. Не знају шта би један другоме казали. У грудима им тешко: свима. Овима што знају да ће бити убијени свакако је теже. После неког времена, тишина умуче, наста прича, да се чује, монолог са амбицијама дијалога.
- Пусти ме, болан, никакве везе ја нема са овијем ратом и погибијом. Ја сам вазда са Србима добро бијо и живјео – огласи се Бошњак.
Драгош ћути. Држи пушку на готовс и ако му тако крвнички везани не могу ништа.
- Ја сам, болан, насил'у мобил'сан. Покупило ме у кампу за избјеглице. Прво вријеме нијесам ни мрд'о искуће. Комшије Срби копали ровове, ја им помаг'о, воде доносио. Држали стражу поред моје куће, по цијелу ноћ моја им матер кахву кувала а ја шњима сједео.
- Па што онда оде од куће? – огласи се Драгош, газећи по том лишћу у буковој шуми, ходећи полако низ поток, као што газише и ходише и двојица осталих, само незграпније због руку везаних на леђима.
- Дођоше, болан, једнога дана комшије, добре комшије Срби, па веле: беште ако вам је глава мила, намерачили се на ваше овце и стоку, све ће вас побити а ми вас штитит' не меремо јер је то војска ћетнићка из Србије, никога не слушају. Бјеште, да вам не носимо крв на души. Глава је важна, биће оваца, ко и вазда што је било.
- И шта би са стоком?
Бошњак ћути. Млад је али је нешто научио за време овога рата. Не сме да каже. Драгош зна ко је покупио стоку. Они, баш они, који су се кобајаги бринули за комшије и упозоравали их. Шта ће четницима из Србије овце. Они су тражили нешто друго.
- Немој ме, болан, убит'- понављао је и даље, више за себе, па би повремено додао – А, немој ни њега.
Хрват је ћутао.
- Неког морам – тихо изговори Драгош.
Ходали су и ћутали, чуло се само шуштање мокрог лишћа под ногама, по неко би пао, између тога само: „немој ме убити“. Драгош се већ мислио докле да их води. Доста су одмакли, и много више него је планирао. Шта има да иде у недођију, кад у логору сви знају где је пошао. Али је настављао даље јер није био начисто шта ће урадити?! Да одагна мисли, проговори:
- А ти усташо ћутиш?! Јеси ли тако ћутао док си клао српску нејач?
- Никад нисан бија усташа, ама, за тебе ћу бит'. Кад се већ мрије да умрим ка човик, јел'.
- Не плашиш се, кобајаги?
- А враг те однио, плашин се но шта, а знам, која ми корис' од тога. Убићеш нас обојицу, само се сад играш са нами.
- Имаш муда, можда те пустим.
- Имам, болан, и ја муда, вјеруј ми, имам – рече Бошњак.
- Ма курац ћеш ме ти пустит. Не би ти бија ту ди јеси да си спреман човик бит'.
- 'Де сам то ја?
- Са зликовцима, ето. Доша си овде убијат е не прашћат.
- Пусти болан, немој га љутит, шта је човјек крив – покушавао је Бошњак да смири ситуацију.
- А, ти, који ћеш курац ти овде, из Далмације или одакле већ?! Ти као јеси на своме. Ја јесам, мој је отац рођен овде.
- То је друго, ја сам дош'о бранит' а ти нападаш, ето.
- Кога да браниш, Србе.
- Хрвате и остале.
- Видео сам како се ви браните, много одбрањених са пререзаним вратом, видох.
- Ја нисам, ама, шта ти знаш о томе?!
- Е, па вараш се усташо, знам све - рече Драгош.
- А, видићемо ћето, видићемо на крају ко колико знаде.
Најзад је Драгош био начисто: нити зна где иду, нити шта ће даље бити. Да убије неће – то је решио. Али не због та два невољника, већ због оне свиње у штабу. Доживљавао га је горе него ове момке ту. Неће он њему одлучивати о томе шта ће радити и кога ће убити. После Дамире, свакако не. Али, шта ће после бити?! То није знао. Ако не убије – убиће њега. Повратка му, дакле, нема. Можда да лаже да је убио, већ је добро домакао, нико неће имати воље да долази и проверава?! Провериће, сигурно оће. Шта брига ону вуцибатину, послаће некога. Или је можда већ добрано пијан па ће заборавити. Тај не заборавља кад је крв у питању.
Мада, најлакше би било да их ту одмах убије обојицу, те да се врати. Једног само, сигурно неће, онај зликовац му је то хтео наместити, да пусти једног. Једног да убије  а други да остане жив и сутра сведочи о убиству. Та мрцина га мрзи још од првог дана, још од онда кад је стигао. Мрзи га из баналног разлога. Мрзи га гегула јер је Драгош из Београда.Толика будала Драгош није био. Да, да их убије. Неће му бити ни први ни последњи, мада би му били први овако везани и немоћни, ту је онај био у праву. До сада је убијао углавном у акцијама у које је ишао сам, јер подршке у јединици није баш имао по том питању. У праву је овај Хрват, мисли се Драгош: „Да сам хтео бити добар не би био подређен оном зликовцу тамо“.



Странице

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog