Пише: Игор Ђурић
Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију.
Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика,
јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више
не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви,
а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је
наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а,
и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се
изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да
је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим
је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде
достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је
било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је
могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у
последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих
брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона у њеном
животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.
Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је
хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и
одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио
флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је
неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао
песму, пио и размислио се собом:
Иза прозора немирног сна
Осјећам њихове сјене
Гледам како кроз зидове плешу
Курвини синови
У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не
припада овде. Знао је да не припада нигде.
Затвори губицу није вриједна заната
Истреси горчину до краја
На стратешким мјестима њихови људи
Курвини синови
Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек,
без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био
губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта
да изгуби.
Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бјежим из града
Они долазе ...
Курвини синови
Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!
Отишао сам далеко до крајњих граница
Море је узимало од неба
На другој страни знаци олује
Видио сам као плазе у тами
Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је
да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали.
Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични
треба да се приупитају: где су погубили муда?!
Хладна ноћ пред велике догађаје
Не желим више да се сјећам
Знали су гдје ће ме наћи
Курвини синови
Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него
је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си
побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане
и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да
останем“.
Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих
устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у
Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара,
Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону
слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле
треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.
Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли
успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да
заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се
не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример,
када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе
са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на
души. Тело је телесно на бестелесној души.
Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало
среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је
сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух,
међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и
оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види
свој град, само.
Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је
водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада
пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није
донео никакав дар.
- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш
на њему да пишеш говоре.
- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.
Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме
поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са
Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио
на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра
достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га
тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога
живота, није више никога рачунао за свога.
Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село
Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог
доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница
и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и
одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће
чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.
AZRA - KURVINI SINOVI
