ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете ружне речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

ДРУГОВИ ИЗ МЕТОХИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Душа уморна а рука по мало трепти. Отуд је рукопис искривљен, изломљен, и сав дрхтав, те је и прича иста.

- Вратили смо се и нико нас не дира. Идеш улицом нормално, по неко нешто каже или те попреко погледа, ал' то је све. За, сад...

Не би ми право због оног што чух, па се обрецнух на госта из даљине:

- Ајде, молим те....

- Да видиш само како се изградило!!! – прекину ме у пола реченице к'о да је слутио шта ћу да му кажем.

Јесте, мислим се, нисам тамо био још од 1999-те, вероватно се нешто градило. А, нисам увече лег'о у кревет, нити се ујутро пробудио а да не помислим на моју варош у Метохији. Само, чему сад то?!

- Ко је градио?! – питам га љутито.

- Па не знам, они, странци, пара им никад није недостајало, знаш и сам.

- Није то наше место изграђено, бре, наше место је изгорело, сећаш се?! Хвалиш се да те нико не бије и малтретира кад идеш улицом, у времену кад у такозваном цивилизованом свету ни куче не смеш попреко да погледаш!!! 'Де нам се изгуби достојанство, бре? И, она ароганција због које најебасмо...

Од силине осећања и неартикулисаног махања рукама просух кафу и покајах се што уопште дођох да се видимо. Конобар већ поче да нас погледује испод ока.

- Немамо сви ко ти, неко је морао да се врати јер није имао куд! – љутну се сад и мој друг из детињства.

- Није тако, ниси имао 'де ни кад си бежао, па си опет побег'о. Код кога се враћаш сад и шта тим враћањем признајеш: то је важно!!!

- Враћам се на своје!!! – сад је и он викао.

Ућутасмо се. Конобар нас погледом упозори. Ћутали смо, не због њега, брига нас је било, више је ћутња била осигурање од ружне речи увредуше која падне и никад више не може да се подигне и склони. А нисмо се видели годинама: ја и мој друг. У једној улици смо се родили и расли, у исти тањир 'леб умакали. Заједно стасавали, момчили се, препричавали прве љубавне згоде и незгоде. Били нераздвојни годинама. Па се раздвојили ратом и бежањем. Ја сам бринуо о породици, о деци, он је био сам.

Ћутимо, даклем. Па наручимо ракију. Писмо, даклем, и ћутасмо. Дочим, наручисмо опет. Конобар тражи да платимо, он га подругљиво одбија:

- Нећеш ти мени да наплаћујеш у сред пића, нисмо завршили, бојиш се да ти не побегнемо, не бој се, ми „Шиптари“ смо пуни пара, ево мој друг...

Овај утече према шанку, те му не даде да заврши и каже штогод горе.

Он мени:

- Јел' се сећаш оне лепе девојке, из села под брдом, што смо је обојица волели а она волела трећег?

Ја њему:

- Сећам се – велим а осмех ми преорава уснице.

- Умрла прошле године, стрефило је оно најгоре, ни два месеца није саставила. А, знаш ли ти, јадо мој, кад већ говориш о цивилизованом свету и достојанству, да нису хтели да дају дозволу да се сахрани на гробљу у Краљеву, већ су морали да је носе у неко опустело село ван града. Живела је у избегличком кампу. Толико о достојанству твоме.

- Немој то и тако да ми причаш. Немој, брате, ајде нешто лепо кажи, нисмо се видели више од десет година.

- Нема ништа лепо да се каже. Све лепе речи смо потрошили у младости, у завичају. Онакву лепотицу нису хтели да са'ране у своме гробљу!!! Тој Шумадији смо ми певали кад се напијемо и због те песме су нас приводили шиптарски милиционери. А ти ми причаш о достојанству, јебало те оно!

Не одговорих. Схватих да је то паметније. Опет наручисмо. И опет ракију, љуту и горку, уједно. И опет нас конобар попреко погледа, мање због ракије а више због нагласка нашег који се одбијао рикошетом од прљавих кафанских зидова и пробијао му уши.

Сад ја њега питам:

- Што се ти не ожени?

- Није ме 'тела ни једна – одговори не без ироније и једа.

Мислим се: прође му живот улудо. Ни кучета ни мачета: мој друг. А какав је лола био?! А сад живи у кућици коју су му туђинци направили на згаришту старе, и има једну склепану клупицу испред ње, на којој (кажу ми људи) седи сатима и гледа преда се. Ништа, при том, не види (настављају они што ми поткажу коју о њему), јер су около високи зидови или згаришта. Иза зидина не може погледом да допре, згаришта неће да види и ако их гледа.

- А, ти продаде? – упита ме са срџбом.

- Продадо' – одговарам ја постиђено.

- Добро продаде, причају људи?!

-  Не толико добро колико причају, али није ни лоше.

Очекивао сам да ће ми, већ полупијан, рећи како ми је сада лако да њега критикујем и паметујем му око његовог повратка, кад сам се лепо обезбедио и на безбедном сам. Не рече ми ништа. Или то остави за после, да то ракија каже уместо њега. На жалост, таки смо ми доле вазда били: шта смо трезни мислили - то би пијани говорили. И сутра отрежњени одрицали се изговореног, говорећи да се ничег не сећамо. И све тако у круг.

- Исто нам се 'вата - настави замишљено и одсутно – тебе овде зову „Шиптар“, мене тамо 'оће да поарнауте.

- Исто – кажем ја неискрено тужно а у намери да га мало умирим.

Лепо смо живели тамо. И мирно, да се не лажемо, и ако је поднебље било немирно а људи зли. Били смо млади, ништа нам није било тешко. Били смо млади и јаки па су нас комшије избегавале. Комшије су, наиме, волеле да ударе курвински и на слабијег, на нејач. Тако нам је искуство, нема у овим речима предрасуда.

- Јел' се родио ко?

- 'Де, јел' се родио?

- Па у вароши, од наших што су се вратили, јел' ко добио дете?

- Нико! Нема мале деце, уопште.

- Не ваља – рекох.

- Не ваља – рече.

- А, закопасте ли кога?

- Не!

- Не ваља – понових.

- Не ваља – понови.

Не ваља: 'де се не рађа и не мре, ту нема живота и напретка. Чак је и горе кад се нико не сахрањује, јер родити се можеш свугде, према прилици и случају, исто се тако и мре, само се место сахране бира према томе где ће ти потомство живети. Да те обиђу и запале ти свећу.

- Да одемо негде да једемо – рекох па угризох усну, требало је да га зовем кући у госте а не „негде“.

- Не – каже мој друг најбољи, негдањи – да пијемо још мало, па да се растајемо.

Опет из неког непознатог разлога прећутах позив у госте и на конак.

А били смо једна душа некад, у два тела. Нисмо се раздвајали. Данас смо две сенке без душе, које немају ништа заједничког осим сумњивих успомена.

- Како ти иде? – пита ме више реторички.

- Здраво смо – кажем му.

- Значи: добро?! – упоран је он.

- Добро – одговарам више ради реда.

Не смем, пак, да га питам: како њему иде. Видим по њему. Није се снаш'о, причају исти они људи.

- Добро је теби, добро – наставља он – сналажљив си ти.

- И, у клозет да ме затвориш не бих остао гладан – покушавам да се нашалим.

Он не реагује на моју незграпну шалу. Видим, за друго се спрема. Осетио сам у његовим речима горчину, почела је тада ракија да прича. А моја још није пристигла да одговори.

- Добро си се ти сналазио и за време рата – речјом захрапави, па ме погледа испод ока.

Ћутао сам. Поново. И навртао из чокања. Журио сам да ми ракија донесе одговор, неки љут и одсечан.

- А?! – викну и испрси се према мени – шта велиш сад?! Ајде кажи ми нешто о достојанству?!

- И они су мени све покрали и попалили – кажем у пола гласа.

- Је ли, жити мајка, тако кажеш?! – испи мој друг наискап у пола реченице – Ама, ти си њима први! А ја нисам, знаш ти то! Па ко је онда достојанствен, кажи ти мени!?

- Цео век су нас пљачкали и убијали – гласом све тишим изговарао сам речи за које сам био свестан да не вреде ништа у том тренутку, јер су хтеле да одбране неодбрањиво, да улепшају лоше.

- Остав' ту причу, мени! – рече па заћута.

- Да платим па да идемо, касно је? – по трећи пут, к'о Петар у Јудеји, одрекох се позива.

Ћутао је и ћутањем се није сложио. Тога дана смо ћутали или смо причали. Разговарали нисмо. А некад смо знали сатима да размењујемо мисли и осећања а да при том ћутимо и пецамо рибу у брзаку, или читамо стрипове у шљивику, или седимо у задњој клупи уљуљкани у тмину зимског предвечерја у нашој дебелој провинцији. Живот бих тада дао за њега а сад ми је стран и почињем да га мрзим јер ме подсећа на моје непочинство. Дошао је из далека а ја га не зовем кући, већ седимо у кафани која је тек неколико стотина метара удаљена од мог новог дома.

- Онакву лепотицу, јебо им ја матер! – а очи му пуне суза беху.

Па ме са тим сузним очима погледа право у очи:

- И велиш, слаб сам Србин чим пристајем да живим под њиховом влашћу, што сам срећан јер ме не зајебавају кад идем улицом?!

- Нисам то рекао.

- Ал' си мислио!

- Нисам...

- Плитак је мени новчаник за велико српство, баће. Не можеш данас, ни овде ни тамо, бити велики Србин са празним џеповима. Ал' ти о томе немаш појма, ти си се, кажу људи, „снаш'о“!

- Да баталимо те приче више, да идемо полако, доста пописмо.

- Нећемо још – вели – имам још до аутобуса... времена... А кад се будемо растали више се нећемо виђати.

Лакну ми што помену аутобус. Не бих знао шта ћу са њим целу ноћ. Ипак рекох:

- Немој тако, пијан си па свашта причаш.

- Колико пута смо се заједно напили? – најзад ми се обрати некако нормално и како треба, ал' то би само тада и на кратко.

- Нема броја – рекох – у кафану, на сабор, на игранку, чак смо се опијали и на дворењима!

- Јест' – насмеја се први пут те вечери – тад је најслађе.

Па отера осмех са лица и рече:

- Е, више нећемо, ово је последње, зато да искористимо. Конобар, дај још две!

Конобар га погледа, сада већ са мржњом у очима али не смеде да одбије.

Рекох:

- Ја стварно не могу више.

Рече:

- Још по једну, да ти нешто рекнем, па ћемо свак на своју страну. Нешто што је на срцу, да ти кажем шта ме тишти, па после иди.

Тога сам се ја и бојао, због тога на срцу сам и журио да се раставимо.

Поче:

- Куће су нам запалили душмани, то му дође к'о нормално, мрзи те, дошло му време да може, а, изгорело је по нешто и од њиховог, па се свети. Није мени било тешко што сам остао без родног дома већ што сам остао без илузије да имам отаџбину. Људи чине државу а ја човека овде нисам срео. Како су нас дочекали, јел' се сећаш?! Ал', опет, шта има њима да замерам. Какви смо ми били док не побегосмо!? Јел' се сећаш да смо 'тели једни другима очи да извадимо, комшија са комшијом због партије, брат са братом око међе, Србин са Црногорцем - ко зна око чега?! Како ми дочекасмо оне мученике из Крајине? Бројали смо им сваки залогај. Иста смо говна, бре!!! То је прво!

И опсова гласно, да цела кафана чује. Конобар скупи храбрости и приђе да нас упозори да будемо тиши и пристојни. Он опсова и њега. Ја са зебњом сачеках „оно друго“.

- Онакву лепотицу, еј!!! Друго... Најтеже ми је било кад сам те видео да крадеш и грабиш туђе. Тад је мени све изгорело, тад су ме пљачкали и палили, тад су ме тукли и малтретирали. Тад сам ја изгубио достојанство о којем ми ти сад и овде попујеш!!! То је цивилизација о којој ти причаш?! Ето, то сам 'тео да ти кажем. Кад сам долазио овамо није ми било то на памети, ал' пошто ти помену достојанство...  – последњу реченицу је изговорио шапатом.

Платили смо и зашли у сумрак. Конобар се чак и насмешио после свега, те пожелео нам „лаку ноћ“, кад је видео колики смо му бакшиш оставили. Ишли смо улицом, у којој нисмо расли и која води градом који није наш. Вреди ли рећи, опет смо ћутали. Нисам ништа рекао од када је он завршио са својом причом. Шта рећи? Срамим се ја, има цела деценија. Не знам шта ми тад би?! Ко да сам био луд?! А, никакву вајду нисам имао од тога. Да ме сад питаш: шта сам крао? – не би знао да ти кажем. А, крао сам. Он има право то да ми каже. Да је то неко други рекао већ би добио по носу.

Имам, можда, доста оправдања али ми не вреди ни једно. Мени не вреде, њему не требају. Осећам зато да више немам права ни на успомене, једино вредно што сам имао. Он ми не да, он ми сада својим ћутањем одузима право на њих. Са правом – ако ћемо право. Чисте су нам и лепе заједничке успомене али ми нисмо људи који их заслужују: он, јер се предао, ја, јер сам их издао крађом и курварлуком.

На раскрсници застаде и пружи ми кесу:

- Чоколаде за децу и кафа за снајку.

И оде у мрак, према станици. Нисмо се ни поздравили, није хтео Јудин пољубац, а ја мислим да нисам издао: само сам се одрек'о. Нисам га позвао на конак. Искористио сам већ сва три одрицања до зоре. Не би ни дошао. Оде он у своју Метохију, на своје. Тамо се можда не може достојанствено живети али се може достојанствено трпети.

КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.

Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.

Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.

Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?

*

Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?

То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.

*

Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.

Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.

*

Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.

Па како га онда требамо почети решавати?

Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.

Какво је то правилно васпитање?

То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.

Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.

*

Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?

Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?

Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!

Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.

Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.

Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.

Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.

Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.

*

Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.

Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.

Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.

Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.

Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.

Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.

Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.

Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!

*

Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.

*

Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?

Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.

Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.

Да ли је то добро?

Не знам! Вероватно није! Али је тако.

Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.

Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!

Пише: Игор Ђурић

                        О ПИСЦУ И ПИСАЊУ –

             ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА

               - Водич за странпутицу будућих писаца –

                       (кликом овде читај целу књигу)

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!
Добар део навода у овој књизи треба узети са резервом. Није моја кривица. Више говори о карактеру оних о којима сам писао – што ми је и био примарни циљ. На жалост, добар део писаца, критичара и историчара књижевности, писали су своја сећања и научне књиге у доба када то није имао ко да демантује, а дневнике су подешавали накнадном памећу и прилагођавали времену и потребама. Готово је опште место таквих књига да наводе разговоре и мисли великих људи изговорене у четири ока, њима, без сведока – а то би се обелоданило када други саговорник више није био у животу. Тако су, у очима промућурних и студиозних пратилаца, какав сам и ја, више казали о свом карактеру него о својој „величини“.

Посебно забавља једно опште место код већине таквих: случајан сусрет и разговор са неким од наших великана (Андрићем, Црњанским, Ћосићем...). Обично би наш „хроничар“ случајно набасао на некога од њих, најпре у Ташмајданском парку или на Калемегдану (неки су Црњанског „хватали“ чак и у шетњама код хотела Југославија), велики писац би их позвао да се прошетају, или да га испрате до куће, и тада би чули неку велику истину, неку похвалу, покуду, или трач. На крају би великан похвалио њихов рад и позвао их да се поново виде. Најчешће о том другом сусрету нема ни трага ни гласа. Други, исто тако доста коришћени сценарио јесте телефонски разговор после којега следи посета у стану, где никога сем њих двојице није било, и најзад, трећа: сусрети по кафанама.

На жалост, тај дневнички и мемоарски тренд код наших књижевних стваралаца није се ограничио само на великане. За све оно што им је одговарало а никако не би могли да докажу на другачији начин, користили су се горе поменутим методом. Поред великана увелико су користили своје колеге, обичне људе, секретарице, љубавнице, супруге.

Ја сам се трудио да овде наведем само део таквих извора, некад као могућу варијанту, а некада више као куриозитет и образац. Најзад, некада би анегдота била тако лепо смишљена да нисам могао да одолим. Постоји и доза субјективности, где сам вођен личним анимозитетима према неким људима био мање селективан када су извори у питању а у намери да оправдам своју нетрпељивост.

Овде сам често користио поделу писаца, не према књижевним правцима, већ по политичким опредељењима. Једноставно, тако је било лакше и било ми је то потребно да бих осликао њихове карактере. У суштини нема велике разлике у њиховом карактеру у односу на политичку оријентацију и припадност: нема ту много моралних громада. Напротив! Али су неки од њих били велики писци. Тако сам могао да им „опростим“ то што су лоши људи. Али, како опростити лошим људима који нису добри писци?! Ту сам био субјективан. Најзад, било је  оних који су били добри људи али лоши писци – њима сам посветио најмање пажње у овим списима. Једно је сигурно, сви они горе побројани волели су књигу, на овај или онај начин, и служили су јој, опет на различите начине. Сад, по неко је претакајући мед, по мало и олизао прсте. Није то наш изум а није ни да га нисмо прихватили као да је наш. У позадини много књижевних сукоба, у већини случајева, био је тај мед који се претаче, то јест чији ће се прсти наћи у њему.

Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци другосрбијанштине леже пре свега у користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито другосрбијанштина!

Другосрбијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико другосрбијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки другосрбијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи другосрбијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Међутим, другосрбијанштина као идеологија пропала је у пракси баш као и његова духовна потпора комунизам. Знате ли шта је највећа негација другосрбијанштине и доказ да је то све го демагошки преварант до преваранта?! Па они су дочекали својих пет минута. Њихова идеологија је на власти од 5. октобра да дана данашњег. И, шта? Пљачка, корупција, медијски мрак, пад система вредности, узлет кича и неталената, срозавање стручности, негација демократије! Наравно, није све горе побројано узрок доминације система вредности другосрбијанштине. Резултат је узрок трвења између првосрбијанаца и другосрбијанаца, ма шта то значило. Србија је поприште духовно опустело.

Десетине и десетине књига, на хиљаде страница – прочитао сам због настајања ове књиге. Није увек било лако читати непочинства и глупости. Нисам нигде пронашао, у редовима другосрбијанаца, нити једног искреног реда, реченице, разумевања за српску страну, о злочинима над Србима, лепу реч о народу којем су припадали рођењем, језиком и пореклом. Истина, нису они били искрени ни када су писали о другима добро и са разумевањем – али су писали. Рећи ће неко: за новац су то чинили. Да! Али су у својим животима они много више потрошили српског него Сорошевог новца. Требали су нешто да одраде и за добијени српски новац.

Слободан Антонић, у тексту Самомрзитељи, о томе вели овако: Угричић је идеалиста, баш онакав каква је и Ела у Нушићевом Мистер долару... Тако је и Сретен Угричић велики идеалиста. Он би јако волео Србе, он би баш био велики српски патриота, само када би Срби били бољи, лепши и паметнији – говорили енглески, живели у швајцарски чистим и уређеним селима и градовима, били немачки приљежни и педантни, имали америчке фондове за откуп слика и књига, били хладнокрвни и толерантни као Холанђани и, наравно, редовно слушали Пешчаник и читали Бетон... О, какав би само патриота он тада био, како би он онда волео Србе... Али, пошто овај народ није такав, шта друго да ради један идеалиста-патриота него да свима саопшти како је „презрење народа највиша форма родољубља“.

То су углавном себичњаци који су бринули о својим потребама, кукавице које су свој страх оправдавале и заогртале плаштом антиратних, пацифистичких и демократских флоскула; профитери који су зарађивали на патњи и смрти свога народа, обичних људи који углавном никада нису чули ни за њих, ни за њихове књиге. Профитирали су и они други, они који су кобојаги заступали националну опцију а, уистину, су служили режиму из истог разлога као и први: из користољубља. Они су јахали на леђима популизма. И међу њима је било много кукавица, себичњака и профитера. Било је, дакле, важно само то ко се на којој страни налази, ко ће на крају или у неком периоду, надвладати. На жалост, најмање је било оних писаца које можемо окарактерисати као храбре, поштене и пожртвоване. Да, и најважније, да су оставили дело иза себе. Џаба ти што си поштен и храбар ако ниси написао добру књигу!

Ко су првосрбијнаци. То су људи који су се приклонили победничкој страни на чувеној Осмој седници. Они који су били из скуте Милошевићевог режима или су фингирали опозицију. Има међу њима и оних који су били у заблуди и оних који су се добро овајдили од тог режима. Добар део је направио подједнако велику штету као и другосрбијанци. Што се тиче, генерално, послератне генерације писаца, нису они дали бог зна колико великих дела. Али, није било других, квалитетнијих или било каквих, за упоређивање, па се чинило да је то најбоље могуће. У годинама непосредно после рата када су комунисти кубурили са мањком писмених људи свако ко се иоле служио словима на задовољавајући начин добијао је место по редакцијама, министарствима и издавачким кућама. Ако је био на линији (или макар није био против исте), штампало се све што се напише. Факултети су се тек обнављали, добар део старог кадра више није радио – из разноразних разлога, па се у том периоду и до школе долазило лако. Добијала су се добро плаћена радна места, путовали су по свету, стамбено су ситуирани, хонорари нису каснили а најчешће би их сами себи одређивали. Све је то трајало до деведесетих година. Онда их је политика поделила. У суштини они су исти, из истих корена изникли, исте грехе су починили према слободи, истини, правди и писаној речи. До Осме седнице. После тога су грешили свако на своју страну а подмиривали се са различитих корита.

Највећи део њих је радио за УДБ-у. На овај или онај начин. Писали су извештаје, достављали информације, потказивали, писали наручене текстове, шпијунирали емиграцију, састајали се по граду или кафанама са удбовцима. Опште је познато да је при сваком путовању и преузимању пасоша бивао обављен разговор у којему је скренута пажња да се обрати позорност на наше људе напољу. Зар је један од њих, у то време, могао постати  уредник, директор, стипендиста, професор, да добије стан, а да није добио одобрење од службе?! Зар би и једнога пустили у иностранство, дали му пасош, доделили му средства, запослили жену, дозволили да убире хонораре – да им то на неки начин није било враћено. Некада конкретним чињењем а некада једноставно: нечињењем. Некада им је служба гледала кроз прсте кроз контролисани начин бунта. Знате ли за једну отворену побуну, за једно одбијање по цену губитка привилегија? Не по цену губитка слободе, далеко било, они нису хтели да се одрекну привилегија зарад слободне речи. То је био удбашки систем и они су се одлично сналазили у њему. Част изузецима. У даљем тексту биће речи о томе. Служба је контролисала и такозване дисиденте, добар део њих она је створила. Били су то салонски и по систем безопасни „дисиденти“. На тај начин су пратили и евидентирали остале. На питање „због чега власт не прогони писце који изигравају дисиденте и упражњавају модернистички стил писања противан реализму и реалсоцијализму?“, Милојко Друловић, тадашњи организациони секретар СКС, рекао је Михаилу Марковићу: Они јесу сероње, али баш зато с њима немамо никаквих проблема.

Овде ће бити речи и о писцима, па и великанима, нашим и светским, који су имали среће да оду са овога света „на време“, у периоду када се знао некакав ред, док нису могли да се упрљају новим временом и обичајима. Бавио сам се, пре свега, њиховим животима, покушавајући да их представим и прикажем као обичне људе, са врлинама и манама, невезано за њихово стваралаштво и уметничка достигнућа. Прозборио сам нешто о њиховом начину писања, стилу, проблемима, апсурдима које им је живот приређивао. О њиховом односу према женама и критичарима, и супротно. Посебан део у овој књизи заузимају размишљања о дисидентима. Али, пре свега о лажним дисидентима који су били карактеристични за ово поднебље и одређене периоде. То је посебна врста дисидената који никада нису били затварани, забрањивани, којима није фалила длака са главе, који су се штампали, преводили, који су били директори и уредници, који су путовали о трошку режима, тако се и школовали, и најзад који су живели у лепим кућама и становима – такође добијеним од тог истог режима. Биће речи о „отпадницима“ којима се још није осушила крв са руку а приказивани су као апостоли демократије. Најзад, прозбориће се која и о скрибоманима.

Ово је водич. Водич за странпутицу којом смо кренули сви који су се подали писаној речи. Држим да ће младим нараштајима бити лакше се кретати кроз ту недођију уколико имају некакву мапу, кад већ нису били толико паметни и рационални па да на тај пут не крећу уопште. Али, мало рационалних размишљања ће се наћи овде. Откуд рационалности у ходању странпутицом?! Упорном ходању!

Фусноте нисам обележавао зато јер сам желео да књига буде лакша за читање,  а право да вам кажем нити имам научне амбиције, нити ме је брига хоће ли неко наћи грешку или ману.