КУРВИНИ СИНОВИ

Пише: Игор Ђурић

Из романа Вампири (читај цео кликом овде)

Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију. Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика, јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви, а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а, и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона  у њеном животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.

Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао песму, пио и размислио се собом:

Иза прозора немирног сна

Осјећам њихове сјене

Гледам како кроз зидове плешу

Курвини синови

У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не припада овде. Знао је да не припада нигде.

Затвори губицу није вриједна заната

Истреси горчину до краја

На стратешким мјестима њихови људи

Курвини синови

Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек, без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта да изгуби.

Лутке од крви без трунке идеје

Убице на цести

Лоша ноћ бјежим из града

Они долазе ...

Курвини синови

Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!

Отишао сам далеко до крајњих граница

Море је узимало од неба

На другој страни знаци олује

Видио сам као плазе у тами

Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали. Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични треба да се приупитају: где су погубили муда?!

Хладна ноћ пред велике догађаје

Не желим више да се сјећам

Знали су гдје ће ме наћи

Курвини синови

Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да останем“.

Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара, Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.

Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример, када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на души. Тело је телесно на бестелесној души.

Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух, међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види свој град, само.

Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није донео никакав дар.

- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш на њему да пишеш говоре.

- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.

Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога живота, није више никога рачунао за свога.

Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.

                                                   AZRA - KURVINI SINOVI

                        Kurvini sinovi (Azra) Vis Undergrounderi 20.03.2015.

                                            

Грађанска Србија и пробушени куртони!

Пише: Игор Ђурић

Грађанска Србија може бити само национална. Када правилно прихватимо национално онда је лако шајкачу заменити шеширом. У питању је супериорност или инфериорност. Када национално чврсто стојите са обе ноге на земљи, онда грађанско није баласт већ је предност, лако се прихвата и националним идентитетом допуњава. Када се, пак, националног одричете и стидите зарад грађанског, онда нисте ни у једном заиста и искрено. Онда своје грађанско доказујете негирањем свог националног – а то не ваља. Не можете постати Мика негирајући да сте Пера, већ само доказујући да можете бити и Мика и Пера. Грађанско треба да буде еволутивни корак од националног ка универзалном, природан и дијалектички. Где год да одете, на било који део света, кад се са неким упознате увек ће вас питати ко сте и одакле сте. Национално је ваша лична карта: име, презиме, нација...

Идентитет је важан за појединца. Често за некога кажемо да је ''јака личност'' јер држи до себе, својих принципа, свога идентитета. Исто је и са народима. Док велики народи свој колективни национални идентитет уопште не доводе у питање, они исти, са друге стране, траже од бројчано слабијих народа да се одрекну свог националног духа као нечег превазиђеног и штетног, а уистину, јер се тога највише плаше. Када желе да поробе и униште један народ онда насрћу на национално а подржавају грађанско. Кад хоће да те окупирају онда покушавају да униште националне вредности уз помоћ грађанског баљезгања.

Заблуда грађански опредељеног појединца у Србији лежи у следећем: жели да буде јак индивидуалац, хоће да његова породица буде снажна, ситуирана и хомогена, да његова фирма буде јака, да његов клуб побеђује, а труди се и ради да његова нација (самим тим и држава) буде духовно и физички унижена и уништена. Е, па то не иде и не може. Не можете бити јак индивидуалац са јаком породицом, у девастираној нацији (можете бити јак индивидуалац у таквој ситуацији само ако се борите да повратите националне вредности које се гуше и урушавају на силу). То су већ покушали комунисти и није ишло. Знамо како се завршило. Тако ће се завршити и са тренутним процесом ''де-србизације'' у циљу светле ''европеизације''.

*

Већ, помало, боде очи и вређа разум непрестана прича о ''паду система вредности'', код нас, у друштву и држави, те, ето, то је кривац за нашу лошу ситуацију. Мало-мало, па се неки паметњаковић појави и дефинише нашу пропаст или објашњава неки проблем: ''пао систем вредности'', вели такав. Као да је то ''оперативни систем'', па може да пада и да се диже. Међутим, ако такав пад система вредности и постоји код нације, то је исто као кад се догоди пад имунитета код појединца. Када се то догоди, и у једном, и у другом случају, свакаква болештина се појави и развија.

Ипак, систем вредности је, пре свега, индивидуална ствар. Није то опште прихваћени збир правила, већ индивидуално и лично равнање према неком етичком или естетском нивоу. Када стварате, на било којем пољу људске делатности, ви поред себе не држите свеску са списком ''система вредности'', па на основу тога радите. Ваш квалитет одређује ниво вашег система вредности. Управо, тзв. ''пад система вредности'' ствара могућности да урадимо много више, јер је лествица ниско постављена и лако ју је прескочити, те лако бити изнад тренутног система вредности. Поготову када је уметност у питању. Да не говоримо о етици и моралу. Ако је систем вредности урушен то нас не спречава да будемо поштени и вредни. Напротив!!!

Најглупље и веома лицемерно је када се у медијима појави неко ко каже ''да је урушен систем вредности'', са изразом лица и ставом како он није део тог урушеног система, а, у ствари, управо тај и њему слични највише доприносе да много тога не ваља и много тога се вреднује погрешним мерилима. То обично говоре људи који директно долазе из тог урушеног система, који су производ те вредности, и да су ствари само мало боље, они се никада не би ни чули, ни видели, а камоли давали мишљења о систему вредности који их је породио. У порушеном систему вредности наравно да никада у први план неће изаћи они који су изнад тих вредности, већ управо, продукти тих вредности. Да не би сте били део урушеног система вредности, морате бити ван свакога система, осим нервног система, система за крвоток и система за варење. За једно друштво је много важније да функционише правни систем. Правни систем је најбољи контролор система вредности. Јер, код нас, чак и када крше закон они то објашњавају падом система вредности.

Систем вредности је и ствар укуса. Елита никада није имала укуса, она само прати моду и диви се медиокритетима и естради. Појединац може имати укуса. Ако желите да спознате ко има а ко нема укуса, па самим тим и мерило за систем вредности, не гледајте платна на његовом зиду и аутомобиле у његовој гаражи, већ гледајте са киме (или: чиме) живи дотични-на. Када видите брачног друга или пријатеље особе коју процењујете, биће вам јасно имају ли укуса и какав је тај укус и по којем систему вредности се равнају.

Мој систем вредности је висок и великих очекивања. Тако је и код људи са којима се дружим. Урушен систем вредности је код оних људи које избегавам и које критикујем. Дакле, има више система вредности, добрих и лоших, а каква ће бити свеприсутна слика, зависи од тога који ће преовладати. Притом, уопште не мислим о политици. О њој следе редови...

Пита мали Индијанац оца:

- Очи, зашто се моја сека зове Златна Долина?

- Знаш, сине мој, ја и твоја мајка смо били опчињени природом једне долине и ту смо зачели твоју сестру.

- А зашто се мој старији бата зове Снежна Мећава?

- Зато што је зачет једне вечери у вигваму док је напољу беснела снежна олуја.

- Имам још једно питање, оче...

- Слободно питај Пробушени куртону, сине мој...

Дакле, како дефинисати данашњи српски духовни систем вредности који директно одређује какав је политички систем вредности? Он се може дефинисати системом ''исправних и пробушених куртона''. Све што је добро ејакулира у исправном куртону, не изађе напоље и ништа се не породи и изроди из тога. Што не ваља, исцури из пробушеног куртона. Наш проблем је, дакле, технолошке а не духовне природе. Како натерати данашњу елиту и духовне-етичке куртоне да навлаче исправне презервативе како се њихово семе не би ширило и размножавало? Тешко. А како им онда доакати? На тај начин што ће права елита, уметничка и научна, људи од морала и части: да пробуше своје куртоне и да свој квалитет разлију по нацији. Морамо да духовно силујемо своју нацију да би породила нешто добро. Лепим не иде, јер битанге ваше лепо понашање увек схвате као слабост.

*

Пита ме:

- Где би волео да отпутујеш на одмор? Малдиви? Хаваји?

- Волео бих да одем у Бања Луку, на неколико дана – одговорих.

''Сељачина'' – помисли она.

''Јадница'' – помислих ја.

Од набреклих силикона на уснама нисам успео да јој видим лице. Она после мог одговора није ни хтела да гледа у моје. Да сам успео да јој видим лице, можда бих се сажалио на њену душу. На жалост, није ишло: лице се није видело а силикони за душу још нису пронађени.

*

„Верујем да је машта јача од знања.

Да је мит моћнији од историје.

Да су снови снажнији од чињеница.

Да нада увек побеђује искуство.

Да је смех једини лек за тугу.

И верујем да је љубав јача од смрти“.

Роберт Фулгам

РАСКРСНИЦЕ НАШЕ

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза преводилаштва у нас, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци нису начитани, много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.

*

Мудра и паметна риба је она која не заврши у чорби, схватих читајући скаске. Брз је онај зец који не заврши на ражњу. Али, људи су покварени! Кад не могу да упецају рибу, или ухвате зеца, онда они поједу своје кућне љубимце, оне које у хранили у оборима и рибњацима, давали им имена, присуствовали њиховом доласку на свет. Онда их одеру, изрежу, испију крв. Толико о хуманом друштву.

Није мудро научити сваког човека да лови. Неко треба да лови а неко да чува да се не лови много. Неко треба да лови а неко треба да оре. Неко треба да лови а неко да пише песме. Неко треба да лови а неко треба да рађа и гради. Погрешно схватамо мудрости којима нас засипају са истока и запада. Људи их углавном не разумеју и ако су бесмислене. Треба некад дати рибу другоме (у сваком погледу и свакакву рибу) и нахранити га, стално га хранити, не морамо сви знати да пецамо. То је хуманост. Солидарност. Јер све друго значи да ће опстати само најјачи, најбржи и најбољи ловци. Слажем се ја и са тим, али онда нека остану старе вредности на снази: мушко иде у лов и рат а женско остаје кући да кува, рађа и бива силована. А не овако, на снази су нова правила која говоре како смо сви једнаки, само су неки једнакији зато што су јачи и богатији. Схватате апсурдност: правила су нова а обичаји стари?!

            *

Нема нити једне раскрснице где човек може стати и размислити на коју ће страну. Својом вољом. У Србији брале, јашта. Па кад одлучиш, и погрешиш, макар знаш до кога је грешка, и супротно, кад успеш, да будеш задовољан својим избором и поносан сам на себе, а не као данас да мораш да захваљујеш кад ти дају нешто што је иначе твоје.

Српске раскрснице су једносмерне, слепе и једноставне. Оне не постоје. Не крсте се, нити крижају, нити клањају. Увек је стихија иза човека. Она га гура и не да му да скрене лево или десно, да стане, окрене се и врати се. Кад лоше прођеш: кривиш друге, гурали те. Кад успеш: није твоја заслуга јер те је маса ћушкала, па је успех општи.

И када се човек у Србији нађе на раскрсници онда је то обично избор по систему бирања мањег зла. Од успостављања парламентаризма у Србији, (да се послужимо тим примером, иначе је то свеопште стање у сваком сегменту бивствовања и делања), до данас, увек су људи били у ситуацији да бирају између два зла, па су мислили да својим избором бирају мање. А, они који би гласали супротно, чинили су то у инат овим првима.

И код других народа је слична ситуација, поготову на просторима бивше Југославије. Све иста говна. Апсолутно не постоје разлике а приче о добрим и лошим момцима су приче за малу децу и глупсоне. Појединачно смо ми добри или лоши, само што се код нас створила могућност да искажемо своје зло. Омогућите безакоње у било којој земљи западне Европе или Скандинавије, па ћете видети шта је зло. Ми би смо изгледали као мала деца горе поменута, наспрам њих, било би крви десет пута више но код нас, јер смо ми овде поред зла имали и нешто људскости у себи - а они то немају.

Раскрснице, дакле. Нема их. Ништа ми не бирамо, ништа се ми не питамо, ни о чему не одлучујемо. Нама раскрснице служе само да би на њима бивали прегажени. Евентуално, да би залутали и отишли на погрешну страну.

             *

Читам Божидара Кнежевића („Мисли“), историчара и филозофа којега је Уб дао отечеству, (поред Бранислава Петронијевића) - да се не каже да одатле долазе само фудбалери и трафиканти (јер су са Уба и Раша Плаовић, Љубиша Јоцић, Александар Поповић, итд.), па издвајам понеку мисао да је поделим са вама, пре него вас саблазним са неким другим и личним премисленијима:

''У Бога се најбоље, најдубље и најискреније верује ћутке''.

''Религија зида, фантазија слика, ум пише''.

''Религија је филозофија масе људи, филозофија и наука јесу религија само појединих духова''.

''Религија полази од Бога, филозофија га тражи''.

''Душу имају и животиње, духа има само човек, и душу имају сви људи, духа само мало њих, душа се човекова не мења, само се дух мења, који стоји према души као појам према представи''.

''Уметност је филозофија чула; поезија је филозофија осећања; филозофија је уметност ума''.

''Колевка је зора гробне ноћи''.

Удружене државе:

''Ујединити је погрешан израз: разне индивидуалне ствари не могу постати једна ствар, једно; оне се могу само удружити''.

            *

Када се багери и тешке машине зауставе на рубу Амазонске прашуме онда једно наспрам другог стоје (по данашњим стандардима који нам се намећу): цивилизација против дивљине, технолошки напредак против заосталости, тековине либералне економије и демократије против примитивизма и племенске заједнице. Само: је ли то заиста тако? За кога човек да навија: за багере или шуму? За напредак или да ствари остану такве какве јесу? За револуцију или еволуцију? За своју њиву или за европску превару? Наша њива је примитивна па даје здраву храну, таман толико колико нам треба. Европа је технолошки напредна али тражи непрскано поврће и чисту воду.  Има ли средине?

Средина је једино решење!!!

*

Књига текстова Александра Тијанића Шта ће бити с нама, осамдесетих печаћена. Свакако боља од ове нове. Тад је још био новинар. Добар. О политици он вели ту: Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако. 
      Владимир Дворниковић у својој књизи Карактерологија Југословена, по сличној теми пише: Нарочито у политици и трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Два цитата и ето вам дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

Пише: Игор Ђурић

За два дана у Београд (почетак јуна 2017. година) долази бивша такозвана председница такозваног самосталног Косова Атифете Јахјага, да говори о такозваним силовањима Албанки за време сукоба на Косову. Да говори у Београду о Србима као зликовцима без части и образа. У овом мноштву „такозваног“ има и по нешто истине: да Јахјага заиста долази у Србију, у круг двојке, и да су неке жене на Косову стварно биле жртве силовања за време сукоба, али не онако и колико то жели да се прикаже. Ни приближно!!!

Годинама покушавам да објавим друго издање књиге „Метохија и Косово“, која је у ствари потпуно нова књига која у себи садржи компилацију много књига, текстова и података, као и моје личне успомене из тога периода – које би биле корисне просечном читаоцу у Србији који је неупућен и који нема могућности да прочита све то заједно. Држава Србија и Канцеларија за Косово нису били заинтересовани (пре свега због мог негативног става према Бриселском споразуму) чак ни да узму у разматрање такву ствар, иако сам рукопис нудио бесплатно под условом да се и књига дели бесплатно. Успут су трошили, и троше, милионе динара на плате, дневнице, ручкове, антисрпске кампање и бесмислене те јалове пројекте који морају да испуњавају само следеће услове: да се не замере Европској унији, НАТО-у и властима у Београду. Тако Јахјага доћи у Београд да говори и промовише књигу „Желим да ме чују – Књига сећања са причама жена које су преживеле силовања у последњем рату на Косову“.

А, ево шта сам о томе писао, између осталог, у књизи за коју нико од оних којима је то посао, и који су добро плаћени за то, није нашао за сходно да је обнародује, или не дај боже преведе, иако прво издање препоручују као обавезну литературу на неким иностраним универзитетима а као корисну грађу за проучавање косовског конфликта:

 „Лист La Gaushe (10. Фебруар 1993) писао је о српским екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају по 30 центи за свако убијено дете“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр.317);

...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим сународњакињама?! А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова.

Е, мене сад интересује да ли ико нормалан из Србије може да подржи овако нешто, и да поверује у овако гнусне лажи и перверзне измишљотине?! Да ли ја сам требам да поверујем да се то дешавало тамо где сам живео а да за то нисам знао?! Да су се негде вршиле такве гнусне ствари у мојој близини а ја сам живео у стакленом звону?! Или требам сам себе да убедим да сам то радио систематски и организовано, са својима саборцима и ако нисам?! Јер, забога, тако су писали медији. Има оних који слепо верују другима а не својим очима и својим сународницима. Ја не бих међу њих. Најзад, ако се то дешавало а ми који смо били доле ћутимо о томе, па и ми смо у неку руку саучесници. И ми смо силеџије. Значи: или јесмо, или нисмо. Бирајте на коју ћете страну. Ја нисам.

Ипак просечан амерички грађанин верује оваквим глупостима. Просечан амерички грађанин и не зна где се налази Косово. И зато овакве лажи имају ефекта код њих. Просечан амерички грађанин воли морбидне ствари, знају то ови што су писали такве текстове. Он прихвата оно што му се сервира уз пиво и вечеру, оно што ће у кратком тексту прочитати у ''метро-у''. Живео сам у Америци и знам: апсолутно никада не приступају критички ономе што им медији пласирају, већ све узимају здраво за готово. И уживају у спектаклу ма колико он био прљав и морбидан. Снимке вешања Садама Хусеина, тада сам био у Америци, пуштали су у најударнијим телевизијским терминима а цене реклама у том времену умало нису достигле цене у време ''Супер Бовла''. Новине су пратиле тај тренд. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: ''KING OF SWING''. Већ сутрадан, просечни Американац тражи другу сензацију а оно од синоћ виђено је за њега ''свето писмо''. Што се види на телевизији то је ''неприкосновена истина''. И ако не зна ни где је Ирак, ни због чега је Хусеин убијен. Просечан амерички грађанин скоро да и не чита књиге, тако да су шансе да ову прочита равне нули. Ја и не пишем ово због њих. Препознаће се сами они због којих то радим.

Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали углавном припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички ''новинари''. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу ''Паштрик'', где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога).

Навешћу овде делове исказа ухапшеног припадника ОВК Љуана Мазрекуа на суђењу поводом Клечке: „Ганија је узео три девојчице, повео мало са стране и силовао. Хисни Киљај је узео једну између 12 и 15 година, чуо сам из гомиле да је неко дозива именом Јована, била је то нека старија жена, али не знам да ли јој је мајка. Хисни је рекао да је држим док је он силује, а после је наредио и мени да је силујем, што сам и учинио.... Не сећам се како је била обучена, јер док сам је силовао није имала одећу пошто је пре тога Хисни све скинуо са ње. Плакала је и вриштала док смо јој то радили и нешто узвикивала на српском али не знам шта, не разумем тај језик. Девојчице које је силовао Гани такође су вриштале, а ови са стране су гледали и плакали. Затим је Ганија наредио да се одвоји са стране све што је женско и да се силује. То смо учинили.... Онда је наредио да их масакрирамо. Одвојио је једну жену и мушко дете од осам година и наредио да их масакрирам. Прво нисам хтео, а онда ми је рекао да морам, па сам детету одсекао уво а жену нисам дирао. Видео сам да је Ганија једној жени ископао очи .... после тога је наредио да их стрељамо.... ни једно лице није било ту а да пре тога није малтретирано и масакрирано... било их је око сто и сви су били везани....''. Овде се помиње Гани Краснићи који је поред Фатмира Љимаја и Јакупа Краснићија наредио и организовао овај покољ, али и сам учествовао у њему. Мазрекуа је ДОС-ова власт пустила из затвора. Сада му српски судови шаљу позиве, на непознату адресу, да се јави у суд ради наставка суђења, пошто је пуштен да се брани са слободе?! Љимаја и Краснићија је ослободио Хашки трибунал. Све их, и сви их, ослобађају. У чешком документарном филму ''Отето Косово'' могу се видети снимци из старог рудника Клечка и сведочење браће Мазреку у којем је изречен горе наведени цитат. На крају филма аутор констатује да су Косово прво признале државе потписнице Минхенског споразума из 1938.

Колико је случајева силовања од стране српских војника до данас обелодањено? И, колико ће их бити обелодањено, али и доказано? Можда хоће, а можда и неће. До сада је познато неколико и сва дела су процесуирана колико је било могуће у ратним условима. Нико не помиње да је држава хапсила починиоце. У Хагу је једном приликом поменуто да су војне власти Србије за време рата подигле шест оптужница за силовање. To није тачно. Тачно је пак, да се и пред ''Специјалним судом за ратне злочине'' у Београду судило и пресуђивало за силовања, од којих су нека, макар према сведочењима, у најмању руку сумњива, мада не сва. (На таквом суђењу, за село Ћушку, тзв. јединици ''Шакали'' (13 припадника ове формације је осуђено пред српским судовима за убиство 43 цивила у селу Ћушка), бивши припадници те јединице, од којих су неки оптужени, а други су заштићени сведоци, оптуживали су се међусобно за убиства и силовања).''Хјуман рајтс воч'' (о овом извештају ће касније бити речи) у свом извештају тврди да су успели да лично испитају до сада (2006-е године) само неколико (и они тврде: шест) жртава наводног силовања, од деведесет и шест евидентираних и сакупљених (од разних невладиних и хуманитарних организација) у том извештају у време рата на Космету. Они наравно тврде да је било много више али ето они нису могли да нађу жртве јер се оне крију (установиће се касније да се баш не крију). Није случајно протурана ова теза, јер је и она као и прича о холокаусту требала да послужи да се замене улоге. Јер управо су Шиптари кроз целу своју историју прибегавали силовањима као начину да изврше притисак и поспеше исељавање Срба. 
Рихард Мунц, хирург на универзитету у Бохуму, који је радио на прихвату избеглица Албанаца у Македонији је изјавио дневнику ''Die Welt'': „да репортери нису хтели да прихвате чињеницу да он и његова екипа нису лечили ни једну жртву силовања у камповима где су им Албанци причали разне страхоте ''које су им починили Срби''“. Истина је да су државни органи Србије, војни и цивилни, покренули поступак за 3 случаја силовања од стране полиције, 10 случајева силовања од стране војске и 4 случаја силовања од стране цивила, у току рата, где су починиоци познати, процесуирани и ухапшени, или нису познати али је истрага извршена и поднета пријава против НН лица: за три случаја силовања. Број силованих жена је већи од броја случајева јер се у неким случајевима радило о 2 или 3 силоване жене у истом поступку. Треба напоменути да су у неколико случајева жртве биле Српкиње (3), као да су и извршиоци тог кривичног дела у неколико случајева били Албанци. (Видети докуменат МУП-а: ПРЕГЛЕД РЕГИСТРОВАНИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА И ПРЕДУЗЕТИХ МЕРА НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 01.07.1998. ДО 20.06.1999. ГОДИНЕ)

Али шта ћемо са америчким читаоцима поменутог листа који су већ прихватили  подметнуто јаје а који не читају књиге. За њих је рат на Космету завршен. Лепо су се ''забавили'', али живот иде даље. Они морају већ у понедељак да се врате на посао, где ће жестоко експлоатисани рмбати, како би отплатили кредите којима су се презадужили. Они сад, додуше, слушају како амерички војници силују ирачке затворенике. Али не на трговима него у затворима. И то затворима широм света, нелегалним затворима, где нема ни суђења, ни адвоката, ни ''Хјуман Рајтс Воча''. И да, јесте једно силовање на Космету доказано, то је оно силовање од пре неколико година када је амерички војник силовао албанску девојчицу. Зна ли се његова судбина, колико је осуђен? Говори се да су успели да нагоде са породицом девојчице. Клинтон је пред трупама у Македонији 22. јуна 1999-е изјавио ''да су Срби масовно силовали мале девојчице''. Замислите каква формулација изјаве?! Из чиста мира, без икаквог доказа он држи такав говор војницима који треба да успоставе ред на Космету. Научили су га, није се сам сетио, не би он то знао: већина тих војника има ћеркице, сестрице, братанице итд. ''Мале девојчице''- каже он. Другим речима, он им поручује: Срби не заслужују да их штитите. Послушали су га.

Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве жртве којих је било, али несразмерно у мањем броју него је представљено. Као и код ''компензације о убијеним и несталим'' (закон који регулише права жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради пропаганде али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи 20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена? Где сам ја то живео? Међутим, такозвана "Скупштина Косова" усвојила је 2014-те године измене и допуне већ постојећег ''Закона о статусу и правима погинулих бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових породица''. Допунама и изменама тог закона тзв. ''косовска скупштина'' је обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.

...Још и за крај, из извештаја: „Саставни део кампање су силовања и сексуално насиље. Хјуман Ратс Воч је пронашао уверљиве доказе са деведесет и шест случаја СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА“. Прво шта се подразумева под дефиницијом ''сексуално злостављање''? Је ли то силовање или неки други облик вербалног злостављања? Друго: на који начин је се дошло до тих ''доказа''? Је ли истом методологијом интервјуа, или можда истрагом са именима, доказима, лекарским или обдукцијским налазима? Јер ако неко каже да је сакупио доказе, онда то значи најмање следеће: име жртве, име или идентификација јединице починиоца, евентуални сведоци (тога на Косову никад не недостаје) и доказ у виду лекарског или неког другог налаза, место злочина, време злочина, евентуално признање починиоца или сведочење инсајдера итд. Или, макар једно од овог набројаног поред нечије изјаве, макар само име жртве. Треће: можда сам ја био у некој другој војсци али у овој у којој сам био, а то је Српска војска, није било никакве кампање и никаквог наређења да силујемо, мада не могу искључити појединачне случајеве којих је сигурно било.

Ово је заиста тешко писати због правих жртава силовања које носе свој бол и трауме, и којих је сигурно било, али једноставно са лажовима мораш ићи тачку по тачку њихових лажи и полуистина, у најмању руку њихових тенденциозних тумачења. Можда има толико силованих Албанки, можда и више, сви злочинци морају у затвор, али само ако је истина, процесуирана и судски доказана истина. Код мртвих је куд и камо једноставније: морају се пронаћи тела или докази да су убијени. Код силовања је све то много компликованије и има више простора за инсинуације и малверзације. Знамо то из искустава у Босни. Корисно би било, ако то икад буде могуће, упоредити имена, ако постоје, наводних жртава силовања са именима настрадалих жена, или једноставно покушати да се та имена идентификују са стварним особама, другим речима утврдити да ли постоје. И наравно где год се докаже истинитост навода: гањати починиоце до гроба. Али, да се до 2014. године 20.000 албанских жена са Космета пријавило да је силовано – то је заиста небулозно?! Говорили смо о разлозима свега тога.

Помрачене умове на свим странама пустио је ''Милосрдни анђео'' отварајући ''Пандорину кутију'' а да није имао стварног разлога за то. Као што смо видели девојчице из Клечке нису имале шансе бити интервјуисане и нису доживеле могућност да као ових деведесет и нешто из ''Хјуман Рајтс Воча'' причају о својим патњама. Биле су спаљене. Убијене па спаљене. Силоване, убијене, па спаљене. И да је једна Албанка силована, а сигурно јесте, то је много али не видим моралне основе да се лаже о тим стварима. Србин који силује - није мој Србин. И ови који лажу о броју и ми који доказујемо супротно као да још по једном силујемо оне стварне жртве. Подједнако, и једни, и други. Исто важи и за невино убијене на свим странама. Србин који убија цивиле није ни човек а камоли Србин. Нико у овој књизи не оспорава њихову смрт. Овде се само оспорава број тих смрти, оспоравају се починиоци тих смрти и оспоравају се лажи које су довеле до бомбардовања. Доказују се и приказују се нагони антиратних профитера да, руку под руку са ратним профитерима, газе по нашој несрећи а све само за своју личну и увек личну корист. А шта ћемо са сведочењем Сафета Кабашија из Оптеруше, који је српским истражним органима, после хапшења (није, дакле, убијен него је ухапшен, па још даје изјаве истражном судији) изјавио следеће: „Издвојили смо старије жене и наредили им да се губе, а млађе жене смо са мушкарцима задржали. Команданти Киљај, Краснићи и Љимај су издвојили и узели девојке, мени су наредили да силујем две удате Српкиње. Све су то гледали Срби из Ретимља... Увече сам морао да одем у Оптерушу, где није било заробљених мушкараца. Тамо су биле само две Српкиње, које смо морали да силујемо, нас 47 припадника ОВК“.

...У деловима о тортури (''Косово - како виђено тако речено'' – ''анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999.'') могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Шиптаре терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а зна се и која, скоро је добила орден од ''генерал-мајора'' Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!?). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт, а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?!? Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници ''геј популације'' у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људе. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

„Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама, од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је ''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за новац)“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр. 464);

...Онда су дошли ''спасиоци'': после 27.000 полетања и 21.700 тона бачених бомби. Зато се све и догодило, да би дошли и донели нам ''мир и сигурност''. Већ сам у овом тексту навео како су донели мир. Убијање, паљевине (50.000 кућа), силовања - све то над Србима који су преостали: 2500 Срба је убијено и киднаповано после доласка НАТО-а, од тога 34-оро деце. Других 300.000 је протерано. 2000 (81 дете) српских цивила, 1002 војника, 138 полицајаца - убиле су НАТО бомбе. Уништени су мостови, путеви, фабрике, болнице, школе, енергетски систем, закрчен је пловно Дунав, затрована је вода и земља, још десетине хиљада људи ће накнадно настрадати због затрованости или неадекватног лечења. То је учинак ''Милосрдног анђела'', тако се изводе  хуманитарне  интервенције. Јиржи Динсбир у својој књизи пише о међународној заједници на Косову, поготову о Кушнеру (извор: Бјелајац – Кривокапић): „Тако у сенци медијске пажње и извештаја остаје рањавање деветоро српске деце од бомбе која је бачена на игралиште из кола у пролазу (Обилић), залетање колима у децу која се играју где је четворо повређено а једно погинуло (Скуланово), убиство одраслог Србина (Вучитрн), више Албанаца који нису по вољи екстремиста и мафијаша, у свега недељу дана крајем лета 2000. Нема ни помена о покушају минирања манастира Дечани“.

ПС
Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

ЦЕЛУ КЊИГУ „ВЕЧИТИ РАТ – МЕТОХИЈА И КОСОВО“,

ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВАJ ЛИНК