Ничег се не боје - ничег се не стиде!

Пише: Игор Ђурић

Од физичког курварлука макар један осети задовољство. Понекад и двоје. Од духовне проституције нико не осети ништа лепо. Највише чему се људи могу надати јесте горак и бљутав укус у устима. Тело продати није за похвалу али није ни за осуду. Када се пак продају своје мисли, слобода, говор, избор, намере, образ, част и поштење – онда ништа не остане за вама, чак ни тело. Душу такви не могу продати јер је немају. Да резимирамо: курва која ординира иза ћошка може имати душу иако продаје тело. Онај који је продао своју идеју, част и образ: не може имати душу, он има само тело.

*

Нобелова награда за књижевност се додељује писцима са запада и дисидентима из остатка света, поготову из Русије. Слично је и са Нобеловом наградом за мир. У првом случају се додељује политичарима са „врлог“ запада, у другом, опет дисидентима, политичким противницима режима који сметају западу и издајицама својих нација и култура.

Пазите, од 1901. до 1933. године ту награду за књижевност није добио нити један руски писац а тада је добија Иван Буњин, емигрант и дисидент. До тада све западњачки домицили, и од тада до 1958. године, када је добија Пастернак, који има проблема у домовини као анти-совјетски писац и који не може чак ни да оде да прими награду. Срећу мало квари Шолохов 1965. године а ову хипотезу нам доказује Солжењицин 1970. и Бродски касније. Због Солжењицина су се после горко покајали.

Што се тиче Нобелове награде за мир, требало је да прође 75 година од њеног установљавања па да је добије један Рус, Сахаров, и зато што је био противник тадашње Русије, и деведесет година, да је добије други Рус, Горбачов, зато што је растурио СССР и тако одлучио победника „хладног рата“. И пре, и после њих, ту награду су добијали политичари западне хемисфере за служење својим земљама и њиховим интересима: Вилсон, Чемберлен, Брант, Кисинџер, Картер, Ахтисари, Обама... Черчил је добија, додуше, за књижевност.

Наш Иво је и по том питању изузетак који доказује правило. У време балансирања СФРЈ између истока и запада било је пожељно да награду добије књижевник из атипичне комунистичке земље који није дисидент већ напротив активан члан политичке заједнице.

Закључак: За запад је добар Рус само онај Рус који је против Русије. Или како рече једном генерал Кастер: само мртав Индијанац је добар Индијанац. Верујете, исти случај је и са Србима и Србијом. Када Србина „цене и поштују“ на западу тај није чинио добро својој земљи. Кога они подржавају тај је њихов а не наш човек. И не помињите ми одмах Ђоковића, ко бога вас молим, јер он не добија почасти - него их побеђује на њиховом терену, а то није исто. Обашка што порез плаћа њима а не нама.

*

Што би казали они моји доле: ћарили смо ко ђаво с' мудима! Како је „ђаво ћарио са мудима“ није ми јасно ни до дана данашњег. Уосталом, то није највећа бесмислица коју смо изговарали. Ипак, мора да постоји нека прича, бајка, легенда, о томе, јер смо ми Срби са ђаволом „на ти“ и често смо се надгорњавали са њиме, од Хромог Дабе, преко Светог Саве који га је много пута надмудрио, па све до данашњих дана када нам се о главу разбијају тикве које смо са ђаволом садили. Ђаво ће га знати?!

*

На Јавном сервису емисија о Скерлићу. Разни гости говоре о Скерли. Неки од њих чак и знају о чему причају. А онда једна жена, професор на филозофском у Београду, тако писаше на екрану, на питање има ли данас у књижевном и јавном животу људи попут Скерлића, ко из топа одговара: „Има, наравно да има, ето Басара, Баздуљ и Јерговић“. Па се после чуде што им факултет пропада. Јадна су та деца којима она нешто предаје и која их нешто испитује.

*

Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи. Бог нека те спасе твојих спасилаца, На свакоме углу има их по један. Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену! Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете: За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете. Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара! Борца што се блатом место копљем баца, Јунака што пљачка и жреца што хара! Заставу у срамни злочин замочену; Слободу у сенци туђих бајонета; Отаџбину целу у пљачци и плену; У крвавој руци где је причест света. Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица - Знамен крстоносца и Божјег војника! Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача. Знај само из крви хероја се рађа Звезда путовођа за далеке путе... Ветром неба иде мученичка лађа, Сузе су невиних до неба дигнуте... 1943.

*

Ову песму Дучић је саставио исте године када и умире. Ево шта о томе пише Миодраг Митић у књизи „Поете у фраку“, на страни 242: „Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''“.

СЛУЖЕЊЕ СОТОНИ

Пише: Игор Ђурић

Из романа ''Тенци'':

Онда је угледао силуету, па и свежу хумку испод ње. Чинило му се да је земља на хумци црња од ноћи, тамнија од свести. Ваљда је то било више питање мозга него стварних боја. Јелена је стајала на самом гробу и када је упалила свећу, Игор К. примети да на себи има црну свилену хаљину, више спаваћицу, а, и да је свећа црне боје. Вид му се привикао на мрак па је и најмањи извор светлости, попут те свеће, чинио да ствари види много боље него што би иначе. Испод те хаљине није имала ништа на себи, то је било очигледно по брадавицама које су стрчале и претиле да пробију свилу и жбуна међу ногама који је као памук подигао меку тканину. И ту се еротика и романтика завршавају. Крст са гроба је био извађен и наопако пободен. Тек тада је Игор К. схватио какву је глупост направио што је дошао ту. Беше касно.

Јелена му је пружила чашу.

- Пиј!!! – наредила му је.

Поред гроба се још копрцао обезглављени певац.

Одбио је. Није инсистирала. Испила је до краја, са усница је потекла густа као крв црвена течност, бацила је чашу, легла на гроб, раширила ноге и позвала га:

- Дођи, опаши ме, јарче мој свети!!! Наби ми га на овом светом месту!!!

Зачудо, и поред страха, то га је узбудило. И одмах заболело и поред аналгетика. Повређени и увређени уд се дигао и Игор к. је већ осетио да нешто цури са њега. Још крви. Рана се поново отворила.

- Дођи, дођи!!! – викала је Јелена и ширила ноге.

Док је спуштао панталоне до колена, тада први пут примети да нису сами, да су ту још неке силуете на околним гробовима, које их немо прате, као споменици, мирни и тихи. То се дало претпоставити. „Да одрадим тај стан, па да се губим“, рече себи Игор К. са неком чудном самоувереношћу у себи, која га досад није красила. Ипак, питао је:

- Ко је још овде?

- Дођи, заради стан и уживај у слатком греху што га пружа служење Сотони!!!! – стењала је и хистерично викала, врпољила се по гробу, растурила је свежу земљу са њега, држала се за наопако насађен крст, већ сва прљава и рашчупана.

Легао је преко ње, болно га је жарило доле, покушао је некако да продре у њу помахниталу а да га не боли, али није ишло. Она га је зграбила рукама и ногама и навукла се на њега сама. Не зна у којој мери је продро у њу јер му је бол мутила свест. У позадини, у магли чуо је некакво мрмљање и разабирао тек по неку реч.

...иже јеси... деца твоја...путем зла....

Јелена је вриштала на гробу, њу је узбуђивала сама ситуација не његов уд. Када му је у том дивљању приближила уста осетио је мирис крви из њих. Тада је био сигуран за садржину пића које је искапила. Још се и даље надао да је то крв оног обезглављеног петла који се више није копрцао.

...срцима влада хаос... теби Сотоно...

Не зна колико је трајало то мучење, ти покушаји секса. Јелена, изгледало је, у једном тренутку беше на врхунцу, цичала је и вриштала, кад је осетила да се његова сперма просипа у њу, она као да је неко спустио прекидач: ућутала је као заливена и смирила се. Тада га је са видљивим гађењем одгурнула од себе. Пао је постранице, лицем према земљи и гробу. И даље је чуо иза себе оно исто мрмљање.

....дај нам оно што имаш... дај нам надљудску моћ...

А онда је чуо како се силуете и сенке иза њега покрећу, како постају живи људи. Њих неколицина је скочило на њега и почели су да га шутирају и ударају чим стигну. Викао је:

- Молим те Јелена, немојте!!!

- Нисам ја Јелена, ово је само тело те кучке коју знаш!!! Ја сам Лилит, а ти си црв који ми служи и слуга док год си жив!!!

Тукли су га толико да бол више није осећао. Онда је крајичком преостале свести чуо Јелену:

- Немојте више, доста је, немојте!!!

Је ли то нечег људског остало у њој или оргије нису завршене, о томе Игор К. није могао да мисли?! Није мислио ни о чему. Само је хтео тишину да може да ћути. И заспи. Није био крај! Један му је од њих, онако обесвешћеном и пребијеном свук'о панталоне држећи их за ногавице. Онда су га један по један силовали, неколицина њих. Осећао их је на леђима али га није болело. Осетио би само врућу сперму како би који од њих свршио.Тада га више ништа није болело. Чак га је спопала и нека милина, на кратко, пре него је изгубио свест. Бол на другим местима је достигла свој врхунац и после тога више није било бола. Биће га после. Онда је настао мрак. Сањао је.... Одрани и испечени дивљи вепар, црвене и хрскаве коже, трчао је поред реке. Ударци огромним каменом по темену и челу нису могли да га умире. После сваког ударца, само на трен, вепар је добијао људске обрисе лица. Познатог лица. Само на трен. До новог замаха и ударца. Застао би за часак, наизглед ошамућен, мењајући главу из вепровске у људску и супротно и упитно га гледао (са оба облика): „Зашто ми то радиш, због чега ме удараш?”. И као да ће сваког тренутка пасти а онда би тетурајући наставио да дроби белутке под својим јаким папцима. Настављао је трк по чистом и глатком речном камену. Вода је била бистра и брза......

.......Гробари су га нашли ујутро, без свести, голог на растуреном гробу. Био је пребијен, силован, прљав. Градом се брзо прочула вест. Пребачен је у болницу, где је примио инфузију, неке лекове и где су му саниране повреде. Уд је био наново повређен, чмар растурен. Поред пишања, болно му је постало срање и смејање. Надао се, макар толико, да су му уснице повређене од ударања. За дупе је знао, тога се сећа по мало, поготову оних врућих млазова. Након неког времена, као испребијану и силовану курву, за коју никога није брига, послали су га на кућно лечење, што је еуфемизам за избацивање из болнице. Полиција је била са њим још у амбуланти. Узели су опет некакву изјаву, колико је он био спреман да је дадне. Онда су му казали да ће морати ових дана да дође на саслушање, да га не приводе оваквог, има много тога да објасни у вези последњих двадесет и кусур сати. Као да су рачунали, знајући га, да нема куд, тако да нису предузели мери обезбеђења. А он је, непосредно после тога, у таквом стању и такав, морао да бежи јер су га чекале још суморније вести и вези убијеног рођака: пресуђено му је, траже га ћелаве главоње у црним аудијима и џиповима. Игор К. се најзад комплетно осећао онако како треба да се осећа свако из његове генерације, исте оне која није хтела да се бори за своје парче неба и своје вредности. Ето.

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН ''ТЕНЦИ''

РАСПУЋИН

Пише: Игор Ђурић

Руска црква је велика, стара и стамена, историјски потврђена јаком и многољудном нацијом. Она је могла да поднесе на хиљаде Распућина па да и даље остане јака. 

У манастиру Верхотурје Грегори Јефимович Распућин први пут дошао у контакт са сектом Братство божјих људи, или: хлистијанцима (клистијанцима), и ту је пао под њен утицај. Оснивач секте Данило Филипић је прописао да се хлистијанци (клистијанци) строго придржавају црквених канона у јавности како би прикрили свој траг, своју праву веру и на тај начин избегли прогоне. Зато их је било тешко открити. А, по њима, хлистима (клистима), „обреди и црквене књиге потребне су само непробуђенима, онима који немају праве вере, онима што нису дошли у додир са светим духом и самим Богом него то покушавају кроз књиге које је смислио људски ум“. По хлистима, „човек може лично ступити у контакт са Богом на земљи и Бог се често оваплотује у руске мужике и тако се креће земљом“. 
      Како је Филипић себе сматрао отелотворењем Бога тако је себи изабрао и „сина“ Ивана Сузлова који је требало да буде оваплоћење Исуса Христа. Цар Александар  је дао да овога задњега одеру и разапну на крст а хлистијанска легенда говори да је васкрсао и још дуго живео на земљи. По хлистима сваки човек је грешан јер носи Адамов печат. Да би се опрао од греха човек мора де се роди по други пут: духовно. То се постиже једино „потпуним самоодрицањем и безусловним подавањем вољи светога духа, угушивањем сваке страсти – пошто је препорођај могућ једино када се у потпуности савлада стари грешни човек“. 
      Људски грех се, по њима, може утаманити само чињењем телесног греха. Онај ко се унизи грехом може се искрено покајати. Јер, по њима, грех се троши чињењем греха. Хлистијанцима брак није препоручљив али се дозвољава сексуално општење са онолико жена колико човек може да поднесе: макар и десет истовремено. Хлисти су ипак имали своје религијске ритуале. Сакупљали су се по кућама, мушки и женски, појали неке молитвене песме, певали и играли онда гасили свеће и оргијали у мраку: ко кога сустигне, спаривали су се без обзира на старосну доб или родбинске везе.

Распућина је чекало повољно тло за приближавање царској породици. Царица Александра од почетка није била омиљена у народу и двору па се због тога повукла у себе и посветила само породици: цару и деци. Цар Николај кроз живот иде из малера у малер. Родио се на дан мученика Јова што се у Русији само по себи већ сматрало лошим знаком. На дан његовог венчања умро му је отац. На дан његовог крунисања у стампеду присутних насталог због одрона дасака и нагомилане земље у рупи која се отворила страдало је преко 3000 људи. Цару је дакле био преко потребан неки „божји“ изасланик да би ствари кренуле на боље. Револуција је већ куцала на врата. Колико је тај изасланик у лику Распућина помогао вероватно је размишљао цар док су га секле сабље црвеноармејаца.

Ипак, кључни моменат уласка Распућина у царске одаје била је болест малог царевића и престолонаследника. Необјашњивим расплетом догађаја царевић би увек оздравио кад би Распућин био са њиме. Цар и царица су поверовали да живот малог престолонаследника зависи само од Распућина. И, заиста, све што медицина није успевала, Распућину је полазило за руком. Од тада је Распућин био радо виђен и утицајан гост на двору. Али, то је њему временом бивало мало и он је почео све више да се меша у политику и кадровска питања. После неколико година он је био толико моћан да више нико није мога бити постављен или смењен без његовог утицаја. Наравно, тиме је стекао пуно непријатеља. На крају је због тога био и убијен. Ипак, било је неког чуда у њему: отров који су му убице дале да попије апсолутно није деловао на њега те су морали да га убију револверима и баце у реку. Сматра се да је убиство Распућина први корак ка свеопштој руској револуцији. Тај испит цар није положио. Није схватио шта се дешава. Као својевремено и Луј XVI.