СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

Пише: Игор Ђурић

          СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

               Издавачко-просветна задруга СОЈ, 1940. година

Овај роман ваља прочитати. Он има своје добре и лоше стране. Међутим, уколико желите да осетите атмосферу међуратног Београда, да сазнате какви су односи и обичаји владали, како се понашао грађански слој, шта се дешавало у друштву, политици, на Београдском универзитету, државним институцијама, на спортским теренима – онда сте на правом месту уколико сте међу страницама ове књиге.

Највећи добитак од читања ове књиге је ипак спознаја да се скоро ништа није променило осим технологије и временског контекста када је реч о школском систему, корупцији, криминалу, утицају политике на све поре друштва, мушко-женским односима.

Освежење је данас читати књигу у којој се деца „плаше“ наставника, студенти професора, деца родитеља, где се у школи ударају шљаге, у којој је дозвољено шутнути куче које на вас кидише на улици и говорити „политички некоректно“ о женама у кафани.

Жена је женка док је девојка. (стр. 22)

Кроз ову књигу осетићете дух телевизијских серија Монтевидео и Сенке над Балканом, чак и атмосферу познијих романа Добрице Ћосића (када говори о студентима, затворима и полицијским истрагама). Овде ће се прочитати о тадашњим фудбалерима и фудбалским утакмицама, руским емигрантима, масонима у Београду, о удовицама које неискусну омладину уче сексу, о остављеним девојкама које трудне завршавају живот у Сави и Дунаву, о томе кроз какву су тортуру пролазили ухапшеници у Главњачи, о појави наркоманије и морфијумских зависника у Београду, о притисцима на штампу и судове, о финансијским и судским аферама.

Дакле: филм, фузбал и аероплани – као код Црњанског и Кракова.

Када се спомиње Јаковљевић сви прво помисле на Српску трилогију и његову сестру Милицу. Мало се пак говори о томе да је он био професор и ректор Универзитета, те академик.

Ову књигу би с правом могли назвати грађанским романом. Па добро, није лоше присетити се да је некада у Србији постојала грађанска класа и да је било грађана. Може се, са друге стране, рећи и да је то роман сувог реализма и књига без претензија, па ако, није ни то лоше обзиром каквим смо галиматијасом и глупостима обасипани последњих деценија. Ово није велико дело српске књижевности али је поучно дело – што није мала ствар. А није ни лоша књига, што само по себи много значи. Јер, постоје велике књиге, добре књиге, оне које нису лоше, оне које су лоше и оне које су штетне.

Иако ова књига има елементе петпарачких романа никако је не треба потценити, као што је нећемо ни преценити. Лака проза је очигледно у крви Јаковљевића, брата и сестре, али ипак ова књига иде корак даље и заслужује пажњу.

Али, зашто не рећи да је ово роман о породичним вредностима. О систему вредности. О урушавању истих. Ко год жели да пороби или уништи један народ тај прво хоће да разори породицу. После тога оно што чини темеље идентитета истог. Кров и фасада после отпадну сами од себе.

Ова књига пре свега говори о важној улози жене у породици и друштву. Главне улоге. Од жене све зависи. Пре свега васпитавање деце и одржавање здравља породице. Али, овде ћете прочитати и о женској ћуди а и о томе да се у Београду већ одавно почело укорењивати и развијати оно помињано женско „занимање“: спонзоруша. Дочим је курварлук много старији од времена о којему књига говори.

Где нема праве жене нема ни породице.

Када падне породица: пада и друштво.

Жена је та која породицу уздигне или закопа. Она је стуб који држи породицу, ако је права жена, чак и када у породици нема правог мушкарца. Када она то није: у овој књизи ћете прочитати нашта то испадне.

Смешно... Љубав данас у двадесетом веку... Данас је све за новац. А љубав постоји само према оцу и мајци – говори овако једна ученица женске гимназије, вероватно духовна претеча онога што данас називамо спонзорушама и ријалити девојкама. Међутим, није баш тако... то је што је онда било изузетак и помодарство данас је опште прихваћени образац.

      Данашња младеж расте у доба аероплана и радија, па све брже спознаје и живље се развија. Наравно... не треба их препустити њима самима. Морамо будно пратити сваки њихов покрет. (стр. 47)

Шта тек ми данас треба да кажемо по истом питању?  

Данашњем читаоцу ова књига може изгледати патетично и наивно. Отуд читалац мора пре свега да заузме временску дистанцу, да схвати контекст и да покуша разумети дух времена. Снобизам и малограђанштина, тако карактеристична (и данас) за такозвану „београдску елиту“ овде су приказани за мој укус превише карикирано и без финеса, али, зар се то другачије и може?

Могло би се рећи да је ово и друштвено-социјални роман. Он говори и о недостацима државе али и о нужности да се иста сачува:

Немогуће је угодити свима људима. Али има једна ствар, која мора свима нама да је изнад свега а то је отаџбина! (стр. 54)

Ово је књига о добрим и лошим ђацима, о онима који су знали пречицом, и шумом, и друмом. Ово је књига о грамзивим лекарима:

...оно што је некада била велика срамота за човечанство трговина робљем, данас је, не мања срамота трговина лекара људским здрављем... (стр. 93)

Ово је књига која говори о разочарењу ратника у времену када је наступио мир. О томе како су се осећали одбаченим и превареним од политичара.

Овом земљом од рата управљају забушанти и лиферанти, људи који тегобе рата нису осетили. Безглавом политиком дотерало се дотле да је данас срамота рећи да си био у рату... Ти људи кад дођу на власт не само да се промене духовно, него измене чак и физиономију. И одмах чујете на радију: господин министар, тај и тај, па онда само похвала. А тај исти спикер говориће то исто за његовог противника сутра, када дође на власт... Када бих ја био неко, забранио бих уопште, да се помињу имена министра на радију... (стр. 52)

Овде ћете прочитати о појави урбаних верских секти у предратном Београду али и о томе како се професори универзитета или судије малтретирају и пензионишу јер нису по вољи владајуће партије и њених апаратчика (и како се и једни и други међусобно крљају и опањкавају). Актуелна књига и данас. У сваком погледу. Па и у погледу недостатка здраве критике, то јест, кризе морала код интелектуалне и научне елите.

Овај роман јесте слика и прилика грађанског Београда (мада говори и о сељацима) у предвечерје Другог светског рата: растакање породице, раскалашност градских жена, мито, корупција, прљава политика, међунационалне зађевице, странчарење пре стручности, неодрживост постојеће државе. Чекајте! Зар се много тога променило од тада?!

Најзад, ово је роман лепог грађанског српског језика, првих љубави, укусно и са мером дозиране еротике, речи која је нешто вредела, људи који су се држали струке и морала. Дакле, ово је један свеобухватни приступ времену и догађајима, са пуно различитих људских карактера и судбина.

Време и људе које описује ова књига је оно када се појављују идеологије које ће разорити свет какав је до тад постојао и однети животе милиона људи: фашизам и нацизам. Са друге стране као могућа алтернатива младим људима у трулом капитализму јавља се комунизам. Ова последња идеологија постаје врло популарна међу ђацима и студентима у Београду.

Набацују нам да смо комунисти зато, што се боримо за економско побољшање своје и свога народа. А то баш доказује да смо националисте... Ми не можемо да негирамо постојање нације... Нација је заједничка вредност. И зато, ја одбијам од себе да сам анационалан... јер ми не желимо да рушимо старо, већ ово данашње што не ваља...

- Само слободан човек воли отаџбину.

- Али то не значи да треба мрзети нацију! (стр. 10, II књига)

О комунизму и фашизму:

Имаш две краве... Ако би били социјалисти онда би они рекли: ова једна крава је моја, а ова друга твоја... Ако би били комунисти, онда би рекли: узимамо ти обе краве, а млеко ћемо делити... А ако би дошли фашисти, они би ти оставили обе краве, да их ти негујеш и храниш а све млеко би ти узимали. (стр. 223/224, II књига)

Док будете читали ову књигу схватићете да се у српској политици ништа није променило сем одела и аутомобила. И тада су странке урушавале државу и бринуле само о сопственим интересима. И тада су владале Курте и Мурте.

Код нас није још теориски разрађен појам јавне функције и јавног интереса. И зато ђак који прође кроз школу не добије, тако звано, грађанско васпитање. А кад заврши школу, он не долази на положај јавне функције по својим способностима, већ по партијској препоруци. Он не служи више јавној функцији, то јест држави, већ партији и њеним интересима. (стр. 515)

Као и данас, и тада је крупни капитал стајао иза политике. Он је одређивао ко ће владати. Ово је зато и храбра књига (у датом временском контексту) јер раскринкава и отворено говори о тадашњој власти, о корупцији, о диктатури, о начину владања силом и манипулацијама. Можда је она тада, у релевантно време, најбоље пронашла и дефинисала узроке због чега је комунистичка идеологија постала толико популарна међу народом: радницима, ђацима и студентима.

Док су се политичари оптуживали јавно, прост народ се међу собом мрзео, индустријалци Словенци, Хрвати и Срби, сложно и заједно гулили су кожу са леђа тим истим народима, руку под руку с политичарима.

     И са "комшијама" је било исто:

У вароши (Сплит) је Владимир срео велики број Београђана. У разговору покретало се одмах хрватско и српско питање и жалило се на непредусретљивост Далматинаца...

- Али молим те – објашњавао је један адвокат из Београда – да ли си ти чуо кадгод да се ми у Београду бусамо како смо Срби. А међутим овде, на сваком кораку ти подносе под нос: „Ја сам, господине, Хрват!“.

- Шта ћеш! Они су сада у националном пубертету, што смо ми одавно преживели... (стр. 426/427)

Политика се и тад водила по принципу „ко није са нама тај је против државе“, посланици и министри су награђивали и запошљавали партијске војнике и намештали тендере и лицитације. Чак је све исто и данас кад је у питању набавка службених аутомобила. Чак се и скупштински ресторан помиње у истом контексту као и данас.

Отаџбина не сме бити послодавац, који експлоатише своје слуге... (стр. 54)

По узору на своју сестру, ни Стеван није хтео да одступи од праведног, по мало наивног, и срећног краја: зло је изгубило а добро победило. Макар у овој причи. Догодила се и смрт на крају: али смрт вољене и у љубави. Смрт која погађа оне који воле. У свету мржње и то је у неку руку срећан крај. Тужан али срећан. Макар у овој књизи.

Породица је победила!!!

Један обичан школски дан у Метохији...

Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

Требају нам мајке а не жене у црном!

Пише: Игор Ђурић

   

                           

Како говорити о напретку у земљи где се годишње изврши више прекида трудноће, него што буде новорођених беба?! 

Сваку следећу годину, због већег броја умрлих од рођених, Србија дочека са 40.000 мање становника (по простој рачуници на сваких 15 година нас је око пола милиона мање). Сваке године нестане један град величине Вршца. Уз оних 70.000-так абортуса, то је око 100.000 људи годишње мање. То је већ једна цела општина величине Чачка. Најгоре је што се сматра да је број абортуса дупло већи (око 150.000) када се додају и они нелегални који нису евидентирани, што је величина једног целог Крагујевца. Поред тога, са просечно 41. годином старости спадамо међу најстарије нације у свету, док смо 1874-те године са просечном 21. годином старости били најмлађа нација у Европи (за четири године Србија ће извојевати самосталност). У најкрвавијим ратовима се не губи толико људи колико ми губимо у миру и ''просперитету'' а Србија је имала већи наталитет у време балканских и светских ратова него што га има данас. Шта ће нама непријатељи кад држава која губи преко 100.000 људи годишње, даје милионе евра да сперма заврши у чмару где нема јајне ћелије, а ММФ буде срећан?!

2016. године је у матичне књиге уписано најмање новорођене деце у историји новије српске државности, што ће рећи у последњих 150 година. Безнађе, то је одраз у огледалу просечног Србина и Српкиње. Чињеница да Српкиње убију више српске деце од свих осталих који нас убијају, говори да смо дотакли национално дно. Морални људи би устукнули пред оваквом катастрофом. Запитали би се: вреди ли та шака златника коју добијају наспрам апокалипсе која прети њиховом народу?! Устукнути! Устукнути треба! Сви! Променити се, повући се, створити услове да дође неко ко ће створити услове. Није у питању само материјална позадина проблема (најбољи пример за то су Шиптари). Јесте важна али није најважнија. Неизвесност и страх, али пре свега духовно безнађе, су у питању. Неваспитање погрешним васпитањем. Те младе жене не убијају своју децу јер немају хлеба већ их убијају зато што немају вере у себе и немају наде у боље сутра. Живе у друштву где су праве вредности сахрањене, између њих пре свих: породица, и што сматрају да у овом друштву егоизма и грабежа њихова деца не требају да живе у систему где је примат мајке заузела силиконска спонзоруша.

Млади људи су измрцварени, преварени, експлоатисани, понижени, потцењени – и они зато не желе да рађају децу која ће све то исто доживљавати. Како рече мој син: „Ћале, чини се да ништа друго не раде до тога да се труде да убију смех, песму, срећу, љубав. Где год примете да су људи срећни и задовољни - они то крену да уништавају“. Да, политичари ове земље, сви - и то у неколико деценија уназад, су одузели овом народу осмех, песму и срећу. И љубав. И дечији плач. Ова држава ради за оне који не желе срећне људе, већ желе уплашене и задужене робове. Ова држава ствара друштво у којем ће уместо деце – родитељи носити пелене! На радном месту! Родитељи нерођене или убијене деце!

Када се свему овоме дода и бежање људи из земље, те страшна и катастрофална политика партијске негативне селекције кадрова и партијско запошљавање, велика смртност услед неадекватног лечења, урушен систем образовања и пропао систем вредности – Срби се налазе пред катастрофом гором од било које која их је задесила кроз историју. То што нема кама и јама, не значи да нисмо жртве геноцида.

Нисам ја од оних задртих конзервативаца који се залажу за рађање по сваку цену, да се размножавамо као животиње или примитивни народи. Али! Нација која макар не може просто да се репродукује, да буде макар на нули, или у благом плусу, јесте болесна нација и нема већег проблема за њу од тога. Модел економије који ствара уплашене, зависне и презадужене људе, не може помоћи таквој нацији. Нама је потребна држава без сиротиње а не држава богаташа. Боље је социјално одговорна и сиромашна држава, него сурова неолиберална квази-држава богатих појединаца и сиромашног народа, која уништава сваку жељу за животом и убија сваку клицу људскости и среће. Нама треба: НАША ДРЖАВА!!!

Фејсбук прича и Фелини!

Пише: Игор Ђурић

Фејсбук прича:

- Захваљујем се на примљеном захтеву за пријатељство!

- Ја, захваљујем на послатој жељи ка пријатељству... људи погрешно схватају да фејсбук служи за већ постојећа пријатељства, па то већ имамо, требају нам нова и тога никад доста, а, са људима са којима се свакодневно виђамо и не треба нам фејсбук.

- Слажем се.

- Само треба бити опрезан и тежити ка својим афинитетима…

- Да и то је тачно!

- Игоре желите ли ми рећи чиме се бавите?

- Пишем, свакога дана пишем.....

- О чему?

- У себи - о свету. О себи - у свету. О људима како их видим. И, о себи како мислим да ће ме једнога дана схватити

- То ми се много допада.

- Чиме се ти бавиш ........, осим што си лепа и млада?

- Хвала на комплиментима. Ја радим у једном јавном предузећу, администрацију. Кажеш за мене да сам млада. А ти колико година имаш?

- .....Игор М. Ђурић рођен је 26. јануара 1968 године у Истоку..

- Желим те питати две ствари, као писца?

- Ко зна да ли ћу моћи да ти одговорим?

- Зашто?

- Па, ајде, питај?

- 1) Твоја теорија, али најкраћа, о људском бићу?, и:            

2) Љубав у пар речи (најкраћа теорија)?

- 1) Људско биће је интеракција између физиолошких потреба и душе….

2) Гоца…..

- Хвала Игоре!

- Молим, ........!

*

Почео сам да сањам чудесне снове: немачке овчаре у чопору са правим вуковима како ме јуре кроз ходнике Студенског града, девице које у белим хаљинама устају са смртничког одра, изнад чијих глава је упаљена воштаница, а како устају да ми помогну (не знам откуд су девице али неки глас из позадине то упорно саопштава), стару кућу у Пешића махали поплављену Болованом, стари пут према тој кућу окићен гњилим месом, лепотицама које воде на повоцу Фелинијеве биволице!?! А покојна рођака ми каже: ''Хвала ти што си турио моју слику на фејсбук, зато ћу ја сад да ти изрецитујем песме које никад ниси чуо. Кад си већ напустио Америку и одбацујеш да предајеш студентима – заслужио си то''. Фелинијева биволица почиње да се рита а мене брига за поезију већ покушавам да се пришљамчим лепој чобаници која је води.

Изгледа да постајем уметник. Макар у сновима.

*

У широком луку (кад је то могуће) треба избегавати људе који мисле да је немачки песник Шилер добио име по једној земунској улици.

Треба избегавати људе који вас први пут (или било који пут) виде и називају вас ''братом''.

Треба избегавати контроверзне бизнисмене (ма шта то значило) политичаре и спонзоруше.

Не треба избегавати просјаке и курве.

*

Потребно је искрено волети уметност. Ништа друго. Заиста! Све остало: теорије, историје, педагогије, антологије, анализе и синтезе – све остало, дакле, није важно. Важно је али није. Није суштина. Само волети!!! Љубав према уметности, према чину стварања или прихватању из љубави туђег дела, љубав према уметности: уопште; уметнички поглед на свет – то је једина и права уметност!!!

*

Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.

Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.

Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.

*

Тако мало путујем околином! Штета је то. Пре свега за мене. За околину: мање. Добро, ја мрзим путовања у далеке пределе, ломатање по авионима и бродовима. Али!!! – ја не путујем ни по близини. Штета је не обилазити Србију, кад већ можеш отићи од краја до на крај за неколико сати. Толико села, градова, потока, шума, брда, забрана, цркава, воденица – може човек обићи и осећати се лепо. Ошацујеш, уз пут, и неког добродушног човека па и попричаш са њим. Нема добре литературе без спонтаних разговора са добронамерним незнанцима.

Некада је довољно отићи само неколико километара даље од места у коме живиш па да доживиш нешто лепо и ново. И да научиш много тога што си само на том месту могао да научиш. Нема никаквог оправдања да не одеш негде где си имао прилике да одеш. У разним телевизијским анкетама, људи упитани на улици: ''где би волели да оду и шта би волели да виде?'' – углавном помињу неке далеке земље и пределе, нека острва или неке пустиње а при томе већина њих није видела Студеницу или Бања Луку.

О НАРОДУ И СТОЦИ!

Пише: Игор Ђурић

Чега ће се сећати младе спонзорушице кад зађу у године кад више нико неће хтети да купи њихово друштво? Сетиће се како их је неко частио ручком на неком сплаву па су оне после морале томе некоме да се дају?! Чега ће се сећати дечаци којима не можеш више ништа да дарујеш а што би их обрадовало и чија су ишчекивања несразмерно већа од њихових способности?! Шта год да им даш има од тога боље и скупље (сматрају они, мада су у праву, у суштини).

Не, није класичан жал за прошлим временима једног олињалог ђилкоша. Није!!! Сад не постоји никакво ''време''. Не постоји оно чега ће се сећати. Или се варам? Не! Покушавам да размишљам њиховим главама у њиховим годинама. Даље од силикона и мобилних телефона нисам стигао.

*

Многи људи су „поштени“ зато што нису имали могућности и храбрости да некажњено буду непоштени. Доста људи је поштено из чистог кукавичлука а не из моралних вредности. Лажни морал је гори од неморала – неморалнији је. Има морала из чисте глупости: тако треба да буде, тако су радили наши стари, ми за боље и другачије и не знамо.

Има морала из естетских порива: нисмо преварили (не-преварили) жену зато што смо верни већ зато што нам је доступни предмет са којим би варали одвратан (жена-предмет, мушкарац-предмет). Нећу ни помињати случај да смо у 99% верни својој жени зато што нити једна друга неће са нама. Верни смо из нужде а не из намере.

Само морал који кошта – прави је морал. Кад морамо да се уздржимо или одрекнемо. Морал због којег се ничега не одричемо - ни сам не вреди много. Морал на речима - морал је свију, то није тешко, чак је свеприсутно. Међутим, када треба зарад морала пострадати или остати без нечега – е, то је већ нека друга прича. Кад те нико не види, кад можеш проћи од људи и закона некажњено, кад ће у односу са људима бити све као и јуче – тада се одлучује о моралним вредностима. Посегнути или не?! Питање је сад. Лагати или не лагати, красти или не красти, држати до речи или не – то су дилеме које решава закон или морал. Кад можемо а нећемо потпуно је различито од: кад нећемо јер не смемо.

Е, о моралу сам ја нашао да размишљам. То значи да немам о чему другом и да немам ништа друго.

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Тешко се одричем лоших навика. Лоше навике су, као по правилу, штетне по здравље. Једино кад се не осетим добро онда се уплашим па обећавам сам себи: свашта. Наравно, скоро никада не испуним обећање. Обећања трају а осећај истрајности је присутан само док траје страх. Чим страха мине, човек (то јест: ја) наставља по старом. Само, и то има неке своје границе, тело изда (пизда), душа поружња (курва): ето...

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Народ чија стока није здрава и лепа ни сам не може бити: леп и здрав. Где краве нису чисте, овце беле, свиње гојне а пси грациозни – не може се очекивати да тамошњи народ буде физички и ментално здрав. Где су звери бројне ту је и народ здрав и бројан. Где има чисте воде и истог таквог ваздуха има таквог и народа. Када један народ запусти природу која га окружује, нарочито домаће животиње, онда је он већ закорачио у своје ментално и физичко пропадање. Где у пољима видите лепу и здраву, однеговану и гојну стоку: ту се не брините за народ. Где је марва мршава и прљава а политичари гојни и лепи - ту је народ стока!!!

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....