МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ДРУГИМА – И ДРУГИ О ЊЕМУ!

Пише: Игор Ђурић

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.

Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове

Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.

 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.

Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.

Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.

Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.

Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитма прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).

У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.

Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?

 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.

Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.

ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?

Пише: Игор Ђурић

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ

ПИСАЦ ЈЕ? ... ДА НЕ ЛАЈЕМО...

...империјална амбиција са уметничког становишта.... Салвадор Дали

Не пише се да би се живело - већ се живи да би се писало. Не плаћа се за писање – већ се плаћа разним валутама да би се то чинило. Не пише се због славе себе – већ због славе написаног. Не мора неко да зна за писца - ако многи буду читали оно што је написао. Тотална књижевност би била она у којој се књиге не би потписивале аутором, чак ни издавачем, само насловом и садржајем. Једино у ретким случајевима кад су аутор и дело једно те исто! Само, тада није нужно ишта и писати, тада се поред тоталне књижевности дешава и тотална уметност, значи: тотални живот. 
      Не ствара се ради живљења и преживљавања, већ ради живота самога, есенцијалног, неоптерећеног материјалним моментима. Не ствара се ради других, нити ради себе, већ зато што се мора, што другог излаза и начина нема. Нема друге стазе и другога пута - а да буде прави. Кривим путем иду скоро сви, само ретки знају пут и остало: где су кренули и због чега све то. Не пише се да би се писало - већ се пише да би се читало. Када се написано прочита, споје се две душе: пишчева и онога који чита, човека. Уметника и живота!!!

Сартр је писао да се писац обраћа свима али га сви не читају. Ја бих додао: још мање га разумеју. Какав год да је писац, добар или лош, признат или анониман, то је тешко разумљива зверка. То је најчешће зато што ни њему није најјасније шта је, како, и, о чему писао. Ипак, постоји део читалаца, од којих су неки и сами писци, који поприлично добро разумеју неке написане редове.

Харолд Пинтер је у беседи поводом пријема Нобелове награде написао, јер због болести није могао да присуствује додели, следеће:

Писац је целог живот рањив, готово огољен.

Нема потребе да кукамо због тога.

Писац је сам тако изабрао и оковао себе тим избором!

Тачно је, међутим, и када кажу да сте изложени свим ветровима, а неки од тих ветрова заиста су ледени. Потпуно сте сами, себи препуштени, на ветрометини, у празном простору.

Нема уточишта и нема заштите – уколико не лажете – а у том случају сте, разуме се, већ изградили сопствену заштиту и заправо се може рећи да постајете политичар.

Киш у Часу анатомије вели: Чињеница је, велим, да писац има своје митско генеалошко стабло као древне племићке лозе, и грб свога порекла с гордошћу истиче на свом рукопису, на свом палимпсесту: то је као водени жиг на хартији на којој пише; видљив знак порекла. 
      Писац је чудна и самољубива цвећка, чак и кад лоше говори о себи, он и даље сматра да је бољи од свих осталих. Кад говори добро о другима, он заправо прича о себи. Анатол Франс је написао како хоће да говори о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа... А Монтењ у својим Огледима каже: Ја сам предмет своје књиге. 
     Писац увек пише о себи. Отуд биографски и психолошки приступи према аутору, а не према делу, имају највише смисла од свих критичких поступака. Писац често не пише о себи али се себе не може ослободити у потпуности. Коме то успе у већој мери – већи је писац, уколико није велики човек. Велики људи кад пишу о себи онда настају и велика дела, ама, таквих је врло мало. И када не пише конкретно о себи, писац кроз дело предочава свој поглед на свет, људе, догађаје, преноси своје свесне и несвесне, и подсвесне, поруке другим људима, разноси пером своје идеје или оне које је прихватио за своје, објашњава своја схватања нашироко и надугачко, чак и када су погрешна, развлачи, као питу, своју филозофију, била она празна или полупразна (пошто пуне филозофије нема, наиме, увек се нађе други филозоф да оповргава твоју филозофију), гњави вас својим емоцијама и својим стањима, као да вама није доста ваших стања и срања, разлаже нам доживљаје из детињства и лепрша својим успоменама. Књига коју читате то је онај човек који се горе потписао. Не треба вам наслов, наслов је име писца.

Мића Поповић каже: Уметнику је његова сујета насушна потреба: служи за голи опстанак. Ни говора о томе да би се уметник усудио да убије сујету. Чиме би је заменио? Убеђењем? Али ко може да буде убеђен у нешто „што по себи није“? У тако нешто се може веровати, а то веровање је увек у опасном суседству са сумњом. Сујета испред сумње поставља доста чврст бедем и бди да се у бедему не појави пукотина. 
      Дучић ниже своје љубавне афере и по коју тучу, на пример, са колегом дипломатом Милутином Јовановићем. Када је овог потоњег пребио у кабинету помоћника министра иностраних дела, рекао му је: Реците ми хвала, курво једна. Због ове туче ући ћете у историју српске књижевности! Његова сујета, Дучићева, је била толико јака, да је он измишљао своје аристократско порекло. Када је Слободан Јовановић својевремено уделио комплимент Дучићу, речима да пише као Шатобријан, Дучић му је одговорио: Зар сматрате Шатобријана тако великим писцем?

Писање није ослобађање, бежање, понирање, потреба. Писање је живот: дакле, све горе побројано и још много више, и још много горе. Најбоља дела настају кад се описује промашени живот, кад се бежи од њега у литературу, кад се понире у његову суштину, кад је потреба за писањем на првом месту у то мало времена датог нам живљења.

Ретко који писац искрено воли да говори о својим делима. Наравно, најчешће мора то да чини, али из нужности а не од воље. Често писац пристане и на погрешно тумачење својих дела јер му је тако лакше, мање је компликовано, а њему је свеједно. Зна он, да ће неко и некад, макар појединац, тачно схватити свако његово слово, а то је више него довољно. Има славних писаца, овенчаних највећим наградама, који су наскроз погрешно схваћени, и сами су живели у тој лажи, а догодило се да за њихова живота нико није разумео њих: као људе и писце. Ко има среће, опет ће га схватати само мали проценат људи, тек један од стотину. Андрић је једном рекао: Одбијте оно што о мени пишу критичари па што остане – то сам ја. А, ко би и волео да говори о своме делу када га најчешће питају: где проналази инспирацију, има ли дело аутобиографских момената, шта тренутно пише, која му је књига најдража, шта тренутно чита, шта би поручио младим писцима који тек почињу...

- Како писац увек у делима говори о себи а са друге стране не воли да говори о својим делима? Ту нешто не штима?!

- Знате, господине, кад би сваки писац морао да разјашњава својим читаоцима сваки ред, онда је ово бесмислени посао. Уколико Ви до сада нисте схватили куда ја идем овим писањем, онда нисте на правом месту. Можда је ово погрешно место, али свакако Ви нисте његов део! О читаоцима ћу нешто касније.

Сви се ми задужимо исто, само исто не враћамо: по томе се разликујемо, по мало, међу-собом. Иначе смо мали, да мањи не можемо бити. Само будале могу мислити да могу бити велики у односу на оно око нас, поготову, на оно изнад нас. Не постоје велики људи, већ само људи који су више вратили. И, нешто мало више схватили. И они други који не дадоше ништа! А, и то „ништа“ је релативно.

Писац у Србији (и свуда у свету) треба да буде ништа - да би био неко!!! Писац не може да буде неко и нешто – само једно од та два. Има пуно оних који су неко и нешто, ама, нису писци. Писцу не може добро да иде, у материјалном смислу, у супротном није добар писац. Има и богатих писаца само што они нису велики, али су ипак некакви писци. Није то зато што је богатство лоше само по себи, већ зато што код уметника духовно мора бити испред материјалног: иначе не иде! Писац се, додуше, може обогатити, али тек онда кад је већ дао скоро све од себе и кад му је свеједно.

- Било је писаца богаташа који су били велики!

- Ма, да, зашто све схватате буквално?! Ово је више фигуративно: увек је богатија машта онога који жуди за нечим, ето, то ми прво пада на памет.

Писац, ако није верник, најусамљенији је човек на свету – рече Данило Киш давне 1976. године. 
      Писац не сме да буде у пресеку већине. Треба бити изнад просека у сваком погледу. Мора више да дадне. Ваља бити супериоран у односу на друштво, али само пасивно супериоран: само духовно. Не сме много да се меша у световне ствари, осим да брани неки принцип или мишљење. И, кад се меша, мора бити достојанствен и господствен. И кад се ваља у својој повраћки, мора бити то исто. Достојанству и госпоштини се можемо учити од старих мајстора. Замислите ситуацију где се у некој телевизијској емисији Андрић на пасја уста псује са Селимовићем?! Па упоредите са оним што данас гледате како чине ови назови писци и све ће вам бити јасно. 
      Духовна супериорност се не стиче лајањем, него необазирањем на лајање других. Поштовање се не стиче на силу већ потенцирањем да не заслужујете то поштовање. Величина се постиже кад скромност коју ви потенцирате други оповргавају величајући вас. Писци јесу врло често инцидентне личности али та инцидентност треба да се изражава или у критици према властима, или, у критици према девијацијама у друштву, или, у нихилистичком боемисању. Данас писци праве инциденте да би били у центру медијске пажње, да би се овајдили новчано од тога, да би освојили власт, постали функционери, данас писци хоће да буду министри и директори.

- Па шта је било боемисање него скретање пажње на себе и веселу братију, прављење скандала да би се чуло о вашем имену?!

- Заиста мислите да су на такав начин размишљали Тин или Домановић? Хм, можда сте у праву?!

Иво Андрић, Прича из Јапана: Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вери и победи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама делим и власт као што сам делио борбу... Ми песници смо за борбу рођени; страсни ловци, али од плена не једемо... Зато вас остављам, другови завереници, и идем да потражим има ли гдегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана.... 
      Писац не сме да буде у власти, или, још горе, око власти. Треба увек да буде против сваке власти. Писац не сме да припада никоме; често ни сам себи – он је сведок – каже Момо Капор. Мора да буде мученик, да „исусовски“ испашта своју мисију. Писац који је у власти, има мале шансе да у будућности остави светло име долазећим генерацијама. Писац којега је власт кињила, хапсила и забрањивала, осигурао је место у будућности свога народа. Још ако је добар писац, их!  Његово име славиће неке друге власти и подизаће му споменике када њега више не буде било.

Догоди се и да чувени дисиденти у неком времену постану власт и то им буде највећа грешка: не остане ни иза писца, ни иза председника државе, скоро ништа. Уместо великана борбе против тираније остане од њих само сенка упрљана владањем. Ретко се дешава да писац за живота добије споменик или улицу, то је код нас за сада успело само Десанки Максимовић. Обично следеће генерације исправљају неправду претходних режима. Да би се то догодило пишчево је да за живота буде противник свакога режима, био он демократски, или што је најчешће: тирански. 
      Палавестра у својој Критици идеологије каже: Ситуација писца и интелектуалца изложеног тзв. кетману, коју је Чеслав Милош описао у својој дивној књизи Заборављени ум, карактеристична је за све интелектуалце у комунистичкој цивилизацији. Чак и сада, када се побуњена интелигенција на Истоку ослободила страха и понижења, када је надвладала очај и ћутање, у душама тих интелектуалаца остао је дубок ожиљак, стечен у борби за морално достојанство ума и за духовни интегритет личности. Запад је ту борбу искрено подржавао и имао доста топлих симпатија за сваку демократску алтернативу, али никад није сасвим разумео шта је заправо требало књижевнику Вацлаву Хавелу да с обе ноге загази у политику и да од дисидента постане председник Чешко-Словачке државе. Према прихваћеним и устаљеним западњачким стандардима, посао писца није да управља државом. Он може да буде идеолог побуне, може да седи у тамници, да говори на митинзима, може да пали масе и да растура опозиционе новине по булеварима, али своју душу никад не треба да изводи изван свог повртњака, нити треба да своју реч мења за неки бољи друштвени положај.

- Писцу је све дозвољено само у стварању дела, и, у љубљењу жена.

- А, још колико пре пар десетина страна говорило се овде о моралу...

-...али се није мислило на тај морал, забога, зар све мора да Вам се црта?!

Није неуспео писац онај који је написао лош роман. Неуспео писац је онај који никада до краја није покушао да изистински проба да живи са оним што осећа у себи. Неуспео је онај који је хтео да узима а не да даје.Такви су после најопаснији и најштетнији: писци који нису живели као уметници! 
      Писац се не може онемогућити у своме делању, у својој потреби (па тек онда мисији). Не штампају те! Па шта?! Пиши, то је твоја обавеза према самоме себи, ако то нико не може прочитати, онда говори: пријатељима, непознатим људима у кафани, никоме!!! Вичи, нек те прогласе лудим. Што им луђи изгледаш, више ће те се плашити. Пиши, па гурај у сандук, једнога дана можеш бити неки нови Стендал или Кафка. Пиши, јер што је написано то постоји. Кад напишеш, твоја књижевност је рођена. Није од одлучујуће важности хоће ли се она публиковати. Певај ако неће да те штампају, певај чим смогнеш и укаже ти се прилика. И: плачи! Једнако је важно и да плачеш своју уметност. Не моли битанге да објављују твоја дела – већ живи своју уметност! Ако живиш своју уметност, не могу ти ништа!

- Ако неко пише лоше романе то је онда неуспео писац, писац али лош, рекао бих.

- Лош: можда, неуспео: не! Ако је неко свој живот проживео у души као уметник онда је он успео. Не мора се само стварати, може се и живети уметнички!

Писцу можеш наудити свакако. Можеш му узети парче 'леба и фишек дувана, можеш га утамничити и стрељати. Можеш писцу не дати новца, богатства (за које рекосмо да му смета), одузети му његових пет минута славе. Али!!! – писцу не можеш одузети и забранити могућност да пише. Писац увек може да пише, чак и ако нема оловку и папир. Да пише и да говори. Отуд зазирање моћника од књижевника, зато што правом писцу не можеш зачепити губицу, нити кад му језик одсечеш, као што и не можеш забранити писану реч ни кад му руке поломиш. Књижевник, прави, а не фарисеј, и кад ћути, и кад напише, шаље мудре мисли и поруке, онима који могу да их чују, просветљује људе, руши диктаторе и системе. Отуд моја прича да се може бити великим писцем и без написаног слова. Треба само имати све што има велики човек: памети, морала, харизме, унутрашње лепоте... Добро, не мора тај баш писац бити али уметник засигурно: да!

Писац се креће и ходи по магли. Густој магли која не да погледу ништа даље од властита носа. Уколико је нос подужи, онда ни толико. Писац никада не зна сигурно (осим до нивоа претпоставки, које, ако се обистине неки после називају и: визијом) где се налази, докле је стигао, докле ће стићи, колики је у очима других?! Зато само најупорнији успеју, не обазирући се на околну маглу. Они се крећу ма где и докле стигли, јер негде ће ипак стићи обзиром да стреме ка нечему.  Писац никада не зна где се налази са својим делом (чак и кад му се чини да зна) али ипак повремено прихвати по неку додељену му улогу (или је сам себи додели). 
      Борхес: Жао ми је што морам да кажем да уопште немам естетику. Ја само умем да пишем поезију и приче. Немам никакву теорију. Мислим да теорије, заправо, не служе ничему. Писац који би писао само оно што хоће – био би лош писац. Писац мора да пише са извесном невиношћу. Он не би требало да мисли о ономе што ради. У противном оно што ствара неће бити његово.

Сигуран сам да су највећи генији светског списатељства остали непознати, да неки можда нису написали нити једног реда а да су они који су ипак писали, много и добро, доживели (и тако умрли) да нико није прочитао нити једног њиховог реда написаног. Постоје дела која покрију писца, али постоји и писци који су већи од својих дела. Међутим, ретко кад писац за живота схвати колико је његово дело. 
      Писац треба да има још један живот да би видео да ли га цене, каже Борхес. То је трагика али и утеха. Трагика, јер никад ниси сазнао своје домете. Утеха, јер постоји нада да ћемо једнога дана бити много већи но што смо били за живота. Када писца дело наткрије, када га прерасте, онда је време да се заћути и подели исто. Тог тренутка дело више није пишчево, већ свију. Зато се у стварању требамо придржавати наше мудре Исидоре, која је доказ да у правилу увек постоје изузеци, а која закључује овај наш пасус речима: У уметности и књижевности прави стваралац никад не ради за ново и модерно, него за трајно и вечно.

Писац је несрећан створ. И кад му добро иде, кад је окружен лепим женама које га желе на једну ноћ, или цео за живот, увек је он несрећан. Понављам, ако је прави и ако је уметник. Пре свега је несрећан јер зна шта треба а нема снаге за то. Ма колико имао снаге, писац увек зна да може више и зна како изгледа „то“ више. И зна да не може стићи тамо куд би хтео те је зато несрећан. И увек је незадовољан, чак и када га прогласе за највећег свих времена, кад му споменике подигну, кад умре и постане бесмртан: увек је незадовољан својим делом. Увек га сматра малим и безначајним и зна да је то могло много боље и вишље, али, ето, он то није могао.

Писац је несрећан јер је углавном сам. Не у самоћи која му је потребна да ствара, она је нужна и он је воли, већ у самоћи када није сам. Кад није сам онда је писац усамљен и несрећан. Сања о томе да ће га неко разумети без и једне речи, без и једног написаног реда, само погледом и то једним. Писац сније о идеалној особи која ће разумети њега и његово дело само после једног измењеног и укрштеног погледа. Таквога никада не сретне, те остане усамљен и несрећан до краја живота. Тек после његове смрти, кад прође одређено време, по неко га схвати. Ни тада није касно. 
      Опет Мића Поповић каже: Проблем симбола стар је колико и проблем људске духовне комуникације. Враџбински, као и касније религијски или идеолошки симболи, били су увек нешто широко препознатљиво;  симболи у модерној уметности нечитки су. Изгледа ми, због немогућности уметника да се идентификује са већином грађана. Разлог постаје јасан: уметник је сам.

Писац је несрећан јер је увек на сметњи другима, јер је на туђим леђима, за туђим асталом, а при томе не осећа никакву захвалност. Његова несрећа лежи у уверењу да је њихова обавеза да брину о њему. Он тада не схвата шта значи реч „љубав“ или макар да и неко други има своју мисију подједнако важну стварању уметности: нахранити уметника. Писац сматра да му се увек мање даје, колико он узвраћа. Он давање према себи и не схвата као давање већ као обавезу других, да послуже њему - који служи уметности, самим тим, је ли, и човечанству. Он давање њему схвата као привилегију оних који дају. Често их зна казнити тако што престане да узима од њих и почне узимати од других. А, онда ови кажњени нису начисто да ли да се радују или да буду тужни због казне?! 
      Миленко Поповић у књизи о Црњанском и Дучићу пише како треба имати на уму да Дучић никада ништа није молио. Наступао је увек тражећи нешто као да је то његово освештано право, као да он чини милост другима да му нешто учине. Такав је уосталом био и Иво Андрић. Кад би њих двојица нешто тражили, онда је давалац био пресрећан да може то да учини, била то жена или неко други.

Опет, писци су као жене: што се више нуде то их мање желе. 
      Писци су као курве: што их мање платиш то се више труде да те задовоље. 
      Писац је као Циганин: никада да се скраси у једној причи а кад има масло са њим и гузицу маже. 
      Писци су као деца: кад се са њима петљате обично осванете мокри.

Писац је почешће и најчешће несрећан због несрећне и неузвраћене љубави, али пошто почесто и најчешће пише о томе онда нема потребе да се овде и даље о томе изјашњавамо.

Писац је несрећан кад се напије. 
      Писац је несрећан кад нема новца за пиће. 
      Писац је несрећан кад се отрезни.

Писац је несрећан због лоше штампе, због штампарских грешака иако сам пристаје на све само да осети мирис олова преко својих речи.

Писац је несрећан јер је сваки разочарао своје родитеље. Родитељи су га сматрали за губитника и пропалицу још од онога дана кад је изашао пред њих са својим сулудом идејом о својим списатељским плановима. Знали су да је њихово дете пало под лош утицај, да су га покварили и да од њега никада неће бити ништа. Немају чак снаге ни да га жале после баљезгарија које је писао и објавио, поготову на његова сећања и асоцијације из детињства, на његове опсервације о сексу и декадентне политичке ставове. 
      Кад су неки гости на Слави питали оца глумца Раше Плаовића „шта су му по занимању деца?“, он је одговорио: „Први је инжењер а други професор“. „А, Радомир?“ – бејаше упоран гост. „Он је глумац“ – одговори стари смркнута израза лица. „Ма пусти га, 'ће се тргне“ – утешио га је знатижељник. 
      Са друге стране, Љубу Тадића су негде упитали шта је по занимању? „Глумац“ – одговорио је. „Добро, добро, знам... него шта радиш пре подне?". Они нису писци ама су уметници. 
      Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?'' – вајкао се Пекић кад је већ било касно, кад повратка из бесмртности више није било. 
     Писац никада не пише о будућности. Чак и кад се тако чини, он увек и само говори о свом детињству. Ако имају другу децу, пишчеви родитељи онда срећу потраже у њима. Ако немају: онда су и родитељи писца несрећни људи.

- Зато ти пониреш у прошлост, у детињство? Носиш у себи бол што си разочарао своје родитеље?

- Прочитао си, мој надобудни читаоче и сапатниче, да писац увек пише о свом детињству: на овај или онај начин. Нисам ја разочарао родитеље: очекивали су они од мене још и горе.

Писац је несрећан кад му нестане мастила, кад нема хартије, најнесрећнији је, убедљиво, кад не зна о чему би писао. Знао би он „како“ али не зна „о чему“. Туга је велика и несрећа писца кад започне и заврши дан изнад празне хартије. И кад има мастила, неће оно само од себе. Мора да потече из главе, преко срца, кроз вене до пера и хартије. Дуг је то пут и увек негде има прекида. Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповјетке тешко писати, жали се 'артији 'роми Вук, наш.

Писац је несрећан када га цене и поштују погрешне особе а углавном тако бива. Цене га из посве погрешних разлога. Цене га из разлога које писац углавном мрзи или не примећује, којима не даје на важности или их сматра пропратним појавама. Понекада, све то на кратко прија али срећу не доноси. Писац је несрећан кад је „звање“ а кад није „дело“. Кад је људима битан због имена а не због учињеног и створеног. Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно, вели Ернесто Сабато.

Писац је увек несрећан кад га пробуде, а када спава увек ружно и лоше сније, тако да се не зна шта је горе: спавати или се будити?! Зато је писцу најлепше да будан сније и спије, само му то ретко кад полази за руком. Писац, отуд, не зна са људима. Учини му се понекад да зна: али не зна. Једноставно, ствар је у поимању и функционисању. Све што је за друге људе, нормалне, важно, за писца није. И: супротно! 
      Писац ходи сасвим другим стазама и богазама, неутабаним најчешће. Што је стаза непроходнија, то писац има веће шансе да буде добар. Зато га је лако преварити у свакодневним пословима и животним ситуацијама. Али је немогуће сакрити му свој карактер. Писац зна са киме има посла, али не зна: како. Увек рачуна на људскост, на широкогрудост, макар на несвакидашњост, и увек га зајебу себични и покварени. Увек због оног чувеног: „Ма не би он то, а, и ако би, онда мора тако!“.

Има писаца, оних правих, који држе до речи и верују на реч. То су узроци због којих најчешће пострадају али они и даље терају по своме. Уколико не би веровао у универзалне људске вредности које морају у неком облику постојати код свакога, онда: рашта? Други то схвате као слабост, као глупост, наивност. Најчешће је писац свестан да га варају (ређе је свестан да ће га преварити, и ту је проблем) – и пуста. Види шта се дешава али каже себи: „Ако му је то природа и ако му то чини задовољство, па нека га“. Да, уметник најчешће тако размишља у животним ситуацијама када га варају. Као кад у кафани трошиш последње новце са битангама које су богатије од тебе, и које се не ватају за новчаник, а само да би им гледао срећна лица која одају мишљење да те варају, да се гребу, а да ти то не знаш: ти плаћаш! А теби чини највеће задовољство управо да гледаш та лица, те гримасе, та ниска задовољства. Јер, те физиономије се не могу видети код онога који се гребе а нема: то је сасвим природно. Међутим, потпуно је другачија слика, у великом кадру, кад гледате лица онога који се гребе а има више од тебе. Одох у баналност. И то је најбољи доказ да не разумем ово о чему пишем.

Писац не зна са људима. Писац зна о људима. Описаће до танчина и најмрачнији ум а превариће га најобичнија улична сецикеса. Стићи ће до најудаљенијих тајни можданих вијуга неког човека али ће пасти на најјефтинији преварантски блеф. Допреће до најтананијих осећања а измамиће му задње паре лажни просјак. То је зато (и треба да буде тако) што је уметник са друге стране. Зато уметници живе лоше и сиротиња су: јер не знају о практичним стварима. И кад се роде богати, они то спискају. Уколико неко зна са новцем, људима, законима, уколико му добро иде и има куле те градове, и пун новчаник, верујте: тај није уметник. Понајмање писац. Јер музичари оду на тезгу, а сликари продају по неку слику, режисери сниме филм који се гледа, али писац уколико пише праву књижевност осуђен је да га мало или уопште не читају.

Писац је подвојена личност. Он је оно што други знају и оно што он зна: о њему, о свему. Уметник често увиди да се гледишта по истом питању разликују и од његове снаге зависи колико ће инсистирати на тој разлици. Уколико то чини мање – мањи је уметник. Уколико, пак, наметне свој став, своје мишљење (он као појединац маси окренутој према њему или против њега) онда је он јак и велики. Само, да би се то догодило мора се нешто понудити, нешто снажно и широко – а опет разумљиво. Тачно је да писац ствара посебан свет у својим делима али не може тај свет бити толико посебан да га не разумеју и други. Не сви, није нужно, али неко мора. Није нужно да увек разумеју твоје дело али је обавезно да увиде да нису способни да разумеју нешто што превазилази њихове капацитете. Чак је ово задње и пожељно: што те мање разумеју више ће те се плашити. Волети те неће никад, ту немој да имаш илузије, и не дао ти бог да узлетиш па да се срушиш јер је то најгори начин да сазнаш и спознаш неке истине.

Писац је слаб шофер. Најчешће уопште не вози. Не знам због чега је то тако?! Можда због помањкања спортског духа и мањка жеље за трком. Писац, наиме, више воли да се креће споро и уназад, неголи: брзо и напред.

Писац не може довека остати у имагинацији и свету маште. Мора повремено и у стварност, јер поред тога што је уметник, он је и човек. И једно без другога не иде, иначе не би имало смисла. Имагинација је потребна у стварању, човек је потребан да стане испред (или: иза) створеног. Човек представља своју имагинацију у реалном и суровом свету. Он је овлашћени представник, он се брине о земаљској судбини дела и његовим правима. У свету имагинације не постоје правила, у реалном свету постоје и ми их се морамо придржавати. Кад хоће да се прода, писац своју цену диже својим делом. Кад треба да упрти пут делу у славу, онда дело диже своју вредност карактером писца. Писац и дело не могу једно без другога чак и када се раставе завршним чином стварања. Написано се мора идентификовати са неким. Неко се мора представити кроз написано.

- Контрадикторан си, час говориш једно, час друго. Једном кажеш да писац не сме бити у пресеку већине, да не сме живети друштвеним животом, а, убрзо после тога кажеш да понекад мора изаћи из света имагинације?

- На жалост, или на срећу, цела ситуација у вези овога је контрадикторна. Зато што ми овде разговарамо о уметности а не о науци.

Писац не сме имати систем, не сме правити законе писања. Писац само и искључиво мора да буде оно што јесте: мученик коме душа вришти, те, као пуштањем крви и он мора да пуста дело из себе како би преживео. Како би живео. Писац мора да буде оно што јесте, па такав какав јесте да нешто уради или не уради. Како рече Ибзен, писати значи сести пред самог себе као судију. Њему се суди, и њему се пресуђује и то од њега лично. Отуд нема ни говора да писац може бити успешан и срећан. Он се само лажно смеши и клима главом не слушајући шта други, и он сам, говоре.

Писац не може створити велико дело ако није слободан. Уколико је прихваћен од система у којем живи, па још и ако је признат од истог, онда он није слободан. Опште народно прихваћени писац јесте успешан али није велики и генијалан, обзиром да сви схватају његову визију и оно што жели да каже, сви га прихватају, сви га воле... Писац кога прихвата систем, кога прихвата маса: није слободан. И супротно је исто: када писац прихвата систем у коме живи. Чим прихвата систем то значи да живи под неким правилима. Или-ти, што би Сартр рекао: Пошто их краљ храни а елита чита, они једино настоје да одговоре захтеву те ограничене публике. 

Писац не може од свога дела, нити од свога народа. Он може бити свачији али се не сме одрећи својих корена. Језик му је главно оруђе у стварању дела, а, језик: то је народ који га користи. 
      Црњански је сматрао да књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. Нарцисист у литератури у категорији литерарних онаниста. 
      Андрић по истој теми каже: За писца није најстрашније бити несхваћен, непризнат, осуђен на оскудицу и самоћу. Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа. 
      Гете је говорио да ћеш најбоље упознати неког писца уколико одеш у његов родни крај.

- Ти: о индивидуалцу који мора бити део масе?!

- Да!!!

Нестрпљење је највећи непријатељ уметников. Самоћа непознатог песника је један од најдубљих доживљаја песника, по Црњанском је. А, опет, по Чехову је млад писац, нарочито ако нема среће, сам себи изгледа незграпан, неспретан, сувишан, живци су му напети, искидани; њега неодољиво привлаче људи који имају везе са књижевношћу и уметношћу, он се врти око њих, непризнат, неприметан, бојећи се да смело и право гледа у очи као страсни коцкар који нема новаца. Жудња за славом повезана је са тим. На крају испадне увек да писац није имао довољно времена. Кад је сазнао како треба, исцурео му је песак. По речима Николе Кољевића, Андрић је схватао да је слава тешко бреме и да уздизавши уметника који остаје анониман, који се градитељски претапа у дело, уметник највише да од себе. Он се јадао неком свом пријатељу да највише жали што није целог живота писао под псеудонимом.

Писац који није прочитао много књига не може бити добар писац јер није добар и мудар човек. Увек сам био већи читалац него писац, писао је Борхес. За Вулфову рај је непрестано читање. М. В. Љоса каже да пре него је постао писац, био је, као и сви – читалац. Једноставно то је повезано са љубављу и опсесијом. Можете мрзети неке књиге зато што су лоше, или их мрзети зато што су боље од ваших, да парафразирам Хемингвеја, али морате много читати јер не можете без тога. Као што човек није комплетан без љубави, тако ни писац није употпуњен ако није прочитао брдо разних књига и чита их до краја живота. Већ смо констатовали да писац мора бити добар човек а да би био велики писац (лош човек може бити добар писац али не може бити велики), па тако читајући много, писац постаје бољи човек а то се може, верујте ми. А, онда, временом из прочитаног и доживљеног проистекне мудрост. У почетку може бити само знање и ново искуство али временом то постане мудрост.

Писац писањем опстаје, преживљава, брани се. Почео сам да пишем из најдубљих, биолошких, рекао бих скоро криминалних побуда, говорио је Миодраг Булатовић. Писац не пише што воли већ што мора. Пишем да бих лакше умро, писао је Кафка, да би на неком другом месту написао како истинско уметничко дело не представља виртуозан чин, него рођење. Да је до љубави, писац би само читао, никада не би писао и био би срећан. Не пишем да бих живот средио и глатко га објаснио, напротив, пишем да бих живот компликовао и показао га као труднији и тежи но што људима изгледа, написао је пољски писац Јежи Анджејевски.