шнел, шнел...шприцензи, шприцензи...

Пише: Игор Ђурић

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Комунистичке власти су чувену глумицу Жанку Стокић осудиле на осам година ''губитка националне части''. Она је касније, поводом тога, говорила:„Ето, шта ме у животу снађе: као млада изгубила сам част од неког наредника, а сад у старости – од Mаршала! Па, видите, и ту сам напредовала“.

*

Српски пут у Европу и НАТО се огледа у следећем: ако све испунимо, свега се одрекнемо и на све пристанемо – Ђура ће нам опростити што нас је тукао.

Или: силеџији из школског дворишта даћемо џепарац и ужину да нас не туче и малтретира.

*

Када је обилазио родни крај Милована Глишића, Скерлић се распитивао за тада већ славног писца. Нико од тамошњих сељака није знао за њега али су сви познавали Миловановог брата ''који је имао најбоље волове у крају''. Слава је, дакле, релативна ствар, а кад су писци у питању.

*

Већ ми, по мало, иду на к...ц, ови што се појављују по разним медијима најављујући свој одлазак из Србије.

Тако су, својевремено, осамдесетих и деведесетих година, радили и Срби са Косова и Метохије: „Ако нам не дате стан и посао, одселићемо се!“. И, зна се како се то завршило, генерално.

*

Гледам на интернету руску серију о Достојевском, дани. Претпоставимо, што се из приложеног да видети, да је сценарио писан на основу факата из живота највећег међу највећима. И, тако, у једној епизоди, Достојевски се расправља са младим про-европским либералом тога доба, који велича Европу а унижава Русију, па му каже:

„Слободнији сам ја био у Сибиру него Ви када одете у Париз или Лондон“.

Такозвани ''руски либерали'' из деветнаестог века, ни по чему се не разликују од садашњих српских ''про-европских'' ''друго-србијанаца''. Образац је исти: глорификовати Европу, понижавати сопствену државу и нацију, при томе, говорећи о правди и једнакости, и онда када је реч о чистој жељи те Европе да будете поробљени и понижени, при том, они који то раде у име Европе, живе много боље него народ за који се ''боре''. ''Боре'' се и ''залажу'' за народ који презиру: и Европа и ''друго-србијанци''.

Прочитати Солжењицинову књигу ''Јевреји и Руси: два века заједно'' и погледати поменуту руску серију.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' "гранд", "ријалити" и "турбо-фолк" "извођачи", и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су извођачице тих творевина, и њима слични-е: секс-симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овимa са ''геј-параде'' можете наћи понеког писменог.

*

„Нарочито ми не избија из сећања један оцеубица... У разговору би понекад споменуо оца; говорећи ми једном о наследно здравој конституцији у њиховој породици, додао је:

- Ето, на пример, мој отац се није до саме смрти пожалио да нешто боли“.

Достојевски, Записи из мртвог дома

*

Читам народне песме ових дана, Вук што их је прикупио:

„Чујете ли, сва српска господо,

вино пити, а не опити се,

нит' је било, нити може бити!“.

Или:

„док се Милош мало поначини...“

Поначинити се – намирити се вином, поднапити се...

Или:

„немам о шта сабљу крварити“

Изгубљени кодекс по којем са фукаром ништа човек није радио, чак га није хтео ни убити, да не брука сабљу и част....

Или:

„којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна...“.

Овоме не треба коментар...

*

...Савезна централа за здравствено просвећивање Немачке издала је упутство за мигранте „Како да имате секс“, које има за циљ „да упути мигранте у тајне сексуалности и љубави“.

„Током секса није важна само правилна техника. Важно је и да водите рачуна о осећањима и жељама партнера, да сте блиски, као и да обезбедите одређену атмосферу“, пише у упутству, уз друга обавештења о позама, техникама али и о хомосексуалности.

Шта ти је Немачка?! Шта је држава?! Кад већ (е)мигранти насрћу на Немице, макар да то буде на обострано задовољство и урађено како треба, да емигранти схвате да су дошли у нову среднину, где се зна некакав ред и да у својим сексуалним насртајима не запостављају хомосексуалце, јер су се они у новогодишњој ноћи по немачким градовима осећали по мало запостављено.

*

„потеже се буздованом Марко

пустимице, добро, нештедице“.

''Марко Краљевић и вила''

ХАРЕМ У ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Пише: Игор Ђурић

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Ослободити се жудње о другоме, туђему, недозвољеноме и недоступноме – значило би бити спокојан и блажен. Тек тада се човек може посветити страствено неком послу или некој особи. Тада се ствара и створи. Све те жудње, све то туђе, све недоступно и забрањено најчешће је сексуалне природе. У малом проценту и код тоталних духовних и психичких деформација може да буде у питању и материјално. Ослободити се свега тога најлакше се може из љубави али је и та љубав стрес који не да мира телу па је само класична замена у питању.

Када човек жуди, онда је неспособан да се потпуно преда нечем другом: осим жудњи. Када човек жуди, рањив је и подложан утицајима. Када човек жуди, карактер му слаби а он је углавном невољан да се одупре изазовима. Кад, ретко, жудњу оствари, онда је разочаран и празан. Рекох да је већина човекових жудњи сексуалне природе и да се остваривањем неке од њих човек грдно разочара. Углавном смо жудели за непостојећим, за нечим фиктивним што је постојало само у нашој глави. Јер сласт потраје кратко (некад је и нема, услед силне жеље човек изгори) а онда истога гризе савест и осећа се глупо што је толико времена жудео за нечим тако лажним и неважним.

Проблем жудње је у следећем: кад се ретко оствари, човек је празан јер се иста остварује готово увек касно или у невреме, кад више није важно, кад су прошле године у којима је то много више и суштински било важно. Као двадесетогодишњак имаш двадесетогодишњакиње а жудиш за четрдесетогодишњакињама – супротно, кад напуниш четрдесету: имаш своје вршњакиње али жудиш за двадесетогодишњакињама.

Жудим јер блудим

Блудне су жудње

Увек

То је човек

Жеља неиспуњива

Страс' неизлечива

Жудња забрањена

Забрањено је

Човеку најжудније

И то увек

Најблудније...

*

Идеју ''харема у једној жени'', (која је можда Монтењова, а можда и није, потпуно неважно, али сигурно није идеја Милета Китића) – ја сам остварио у животу. Сан је постао јава. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја људи.

И није само харем у питању. И све друго је ту, поред харема: породица, пријатељство, партнерство. Али и харем као најважнији. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној.

У почетку се не зна шта си нашао и шта је тебе нашло. Заљубљеност најчешће нема везе са љубављу. Заљубљеност је усплахиреност, чак хормонална појава. Љубав је дугорочан процес, стање духа, рационална ствар (у суштини). Заљубљеност оде брже него што је дошла. Љубав је постојана и најчешће смо је свесни после много времена: кад положи све испите и прође све тестове које јој живот постави.

Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Без доброг секса нема велике љубави. Дочим, понекад, може бити доброг секса и без љубави али је то само: на мах.

Идеја ''харема у једној жени'' се остварује кад схватиш да ти више ништа није потребно од женског рода поред оног што већ имаш. Кад схватиш да немаш више неиспуњених жеља (при овоме најмање мислим на чисто ''техничке'' жеље). Та идеја је остварена оног тренутка када као мушко осетиш спокој, мирноћу, ширину. Када вртигузи не могу да ти скрену пажњу са онога што је теби важно.

Харем у једној жени.

Све жене у једној глави.

Све су као једна и к'о ниједна.

Свака је иста и различита.

Само су ретке вредне и праве. Као и код мушкараца: само су ретки вредни љубави и подавања. Мушкарци и жене који ''се нађу'' морају бити робови једно другоме, у једној игри у којој се тачно зна кад ко преузима улогу роба, то јест: господара.

Љубав је, онда, једнога дана ту, и ти схватиш да си спреман да даш живот за вољену особу без трунке премишљања. Она ти тада постаје мајка, сестра, роб, господарица, комшиница, љубавница, најбољи пријатељ... и, видите, то није само ''харем у једној жени'' – то је ''читав живот у једној жени''. Онда може спокојно да се умре: кад дође време.

ФИЛОЗОФИЈА ДИЛДА (дилдо-а)

Пише: Игор Ђурић

Или: ЗАВИСИ КО ЈЕ СА КОЈЕ СТРАНЕ

Дилдо о којему је овде реч није помагало. То је начин размишљања и систем вредности. Дилдо је овде статусни симбол и параметар, то је ријалити, то је фотеља министра, задње седиште службеног аутомобила, партијска књижица, спортски резултат, завршни рачун фирми контроверзних бизнисмена. Дилдо је све. А није ништа.

Данас, скуп и дугачак ауто, дубок новчаник и велики калибар утоке нису више продужени пенис већ су скраћени дилдо или само дилдо.

Живимо у ери силикона. Силиконске су долине, протезе, сисе, пениси, жене, мушкарци... Живимо дакле у ери сурогата.

Шта би могла бити филозофија дилда, о којој овде говоримо? Како је можемо дефинисати? Који је партијски програм дилдоизма?

То је филозофија по којој се треба равнати на следећи начин: други ће радити оно што је ваш посао, природа и еволуција нису више важне, породицу можемо заменити пластичним луткама, жене мушкарцима, а без обзира на то диже ли вам се или не, јаки сте или сте слаби, паметни сте или сте глупи  - можете бити ''алфа мужјак'' уколико имате дилдо до којег долазите уз помоћ политике, естетске хирургије или новца. Што сте моћнији то вам је дилдо дужи. И супротно: што вам је дилдо дужи то значи да сте напредовали у друштву.

Дилдо ће вам заменити све: пенис, знање, искуство, снагу, поштење, веру, пол.

Дилдо је све!

Дилдо је моћ!

Дилдо је власт!

Дилдо је богатство!

Ипак, дужина и квалитет дилда нису толико битни да би тиме импресионирали околину или задовољили незадовољне. Дилдо се данас користи да би се задржала позиција, поразили непријатељи и да би се само-задовољио его. 

Дилдо се више не гура у вагину или шупак. Дилдо се данас попут глоговог коца забија у срце и душу!

Дилдо више није утешитељ, средство за задовољење или продужетак! Дилдо је сам по себи, сврха, смисао, циљ, идеја!

Дилдо је диплома – пенис је знање!

Дилдо је функција – пенис је струка!

Дилдо је пластика – пенис је природа!

Дилдо је силикон – пенис је сиса!
          Дилдо је лаж - пенис је истина!

Дилдо је институција – пенис је инспирација!

Дилдо је намештење – пенис је уметност!

Дилдо је глупост – пенис је мудрост.

Дилдо је отуђени појединац – пенис је солидарна заједница!

Дилдо је парадигма друштва у којему смо заглавили. Уопште, у овом размишљању, дилдо није дилдо, није ни фалусни симбол, већ је начин живота, размишљања, облачења, неукуса. Дилдо су књиге које читамо, песме које певамо, филмови које гледамо, жене са којима лежемо, идоли којима се клањамо. 
         Или: дилдо су књиге које су награђене, песме које су снимљене, филмови који су добили новац, жене које су образац система вредности, мушкарци који су кукавице, идоли којима се клањамо (ово последње је, дакле, исто)!

Дилдо није чак ни оно што ћемо добити или ће нам на крају остати. Чак ни то! А, и чему? Па ми као људи полако али сигурно постајемо: дилдо-и. Пластичне направе и силиконска помагала које импотентни естаблишмент гура у рупе система, оног ''система'' који само ствара привид да смо људи и да одлучујемо о нечему, а, у ствари смо помагала која им служе да и поред импотенције могу да  (нас) карају! 

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:

- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?

- Како да се не сећам – одговара други.

- Е, изгледа да је почео да делује.

Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.

Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.

Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.

Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:

„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.

Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?

Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.

А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.

ВУКАЈЛИЈА:

Питање: Шта је то БРОМ?

Одговор: Импотентни Ром!

ПС

ЧИТАЈ ОВДЕ ЈОШ И: КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА!