Тито и Мика Антић!

 

Седамдесетих година прошлог века, Мирослав Мика Антић, написао је поему Војводина, која је, поред уметничких, за неке људе имала и „политичких“ квалитета (мада је та поема све, само није аутономашка, али ко те пита кад је криза). Тадашњи аутономаши у Војводини користили су сваку прилику да истакну посебност идентитета и културе Војводине и „Војвођана“, па су се хватали и за сламке, и за дебла. Тако се Мика, не својом кривицом, нашао у политици, уместо у кафани где је више волео да буде. Али, пошто је имао доста испада у својим пијаним фазама, није се јавно бунио кад би га повремено политички злоупотребили. Никоме од тих аутономаша није сметало, а можда нису ни знали, да Мика Антић има у себи више бугарске него „војвођанске“ крви. Породица му је пореклом из Босилеграда и презивали су се Антов.

Пошто је Микина песма убрзо постала популарна, „структуре“ су решиле да првом приликом песника, новинара, сликара и режисера, представе маршалу Титу, као посебност и истакнуту личност „војвођанске књижевности и културе“. И за то им се указала прилика врло брзо, Тито је требало да дође у Нови Сад, у неку посету после које ће бити приређен пријем за доживотног председника СФРЈ.

Одмах је решено да Мика буде представљен Титу. Извршене су припреме, песник је отрежњен и припремљен. Остало је само да се сачека погодан тренутак и да се Антић упозна са вођом.

Када је дошао тај тренутак, Тито се приближавао песнику, шеф протокола је искочио испред и обратио се Титу:

– Ово је аутор Војводине!

Већ тада времешни Броз, тврд на ушима и незаинтересован, није добро чуо (а, никоме није падало на памет да га исправља) мислећи да је реч о директору Транспортног предузећа Ауто Војводина, те се у том тону и обратио Антићу:

– А ви сте, бога вам вашег, скоро купили аутобусе Волво из Шведске. Силне сте девизе утрошили. Па как вам иде посао?

Песник, ни крив ни дужан, нашавши се у необраном грожђу и у улози директора транспортног предузећа, одговорио је:

– Одлични су аутобуси, друже председниче, посао иде одлично.

Онда су се и сликали.

Сутрадан у новинама, и другим медијима, ништа о песнику и војвођанском идентитету, само о привредницима међу којима се, на сликама, нашао и Мирослав Мика Антић.

„Структуре“ су биле разочаране!

Око Нове године, Тито је требало да опет посети Војводину и покрајинско руководство, те је одмах решено да се ствар са песником исправи. Позвали су Антића на састанак, сугерисали му да остане трезан следећих неколико дана, да каже неколико стихова из поеме, течно, без импровизације, када буде други пут (надајући се овај пут како треба) буде представљен Титу. Битно је да се овога пута песник Војводине представи јасно и гласно, те да се не остави ни грам могућности да дође до забуне.

Песник обећа све по реду и како ваља.

Дође и тај дан. У свечаној сали, поређани важни људи из Војводине, чекају да буду представљени краљу шпанског протокола, машинбравару из Кумровца. Да се поклоне и рукују са њим, они срећнији и да размене коју реч. Међу њима је и Мирослав Мика Антић, песник Војводине. Трезан и сконцентрисан. Тишина и напетост! А онда хук. Долази Тито са свитом! На пола свечане сале, Тито застаде, погледа према званицама и угледа Мику.

–  Они аутобуси из Шведске, как раде, јел то све у реду? – обратио се Тито Мики Антићу.

– Све је у најбољем реду, друже председниче, раде одлично – одговорио је аутор Војводине.

После тога, ко је па смео да исправља Тита. Па он је, ономад, у Зрењанину говорио како тог Михиза треба ухапсити због књиге и представе Кад су цветале тикве и нико није смео да зуцне и каже да то није тај Михајловић већ неки други Михаиловић, већ су сви климали главом.

Мирославу Антићу сам посветио песму, коју сам премијерно прочитао у Житишту, давно, давно, већ. Да сам знао тада, ово што знам сада, свакако бих у песму убацио и макар један аутобус из Шведске.

 

МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ (ако ти јаве да умро)

 

Ако ти јаве да је Мика умро

не веруј им, драга моја

Говорим речи, ето,

у име Бога и с' правом:

не веруј им!!!

 

Ако ти јаве да је умро

песник било који

Па и Мика

Па и ја

Веруј кол'ко да завараш траг

Да поверују - да верујеш

Да сакријеш мисао

Да те оставе на миру

Да збуниш душманина

 

Није песник диг'о руку на себе

- па умро

Није у дубини воде остао без зрака

- па издахнуо

Није полетео у смрт

- попут ласте

Није га коноп нажуљао

- тамо где га је девица љубила

Лажу јер истина је све то

- а песник није умро

Па ни Мика

Само се одселио

Песник

Па и Мика

 

Ако ти јаве да је Мика умро,

да је неки песник престао да дише

Не веруј!!!

Лажу!!!

 

Мала моја, драга моја

Лагао је Мика да ће ти јављати

о смрти песника

Лажу и други што кажу:

''да песници умиру млади''

Ко су они и што су?

Зар ниткови што знају све

о кишама у Бресту?!

Зар њима да верујеш

Зар да они умру тек тако?

Не!!!

Они само оду, одшетају

До неке мале из Крупе

До Бољшој театра

Или до дворова Дунђерских

Ил' једноставно заспу

Па их узалуд будиш

Оду:

јер им је мучна усамљеност

и слабост

 

Елем, ако ти јаве да се песник неки

изгубио у водама Женевског или ког другог језера

Или у дубинама Јонског мора

негде између Солуна и Крфа

Ако слажу да је висио у загребачком парку

убијен и обешен

Да су га нашли испод моста смрсканог о сопствено безнађе

Умрлог од глади

у Градској или Казалишној кавани

или срезаних вена у хотелу Англетер

Да га је јектика убила

Или куршум двобојски

(Не веруј, опет, да је Мика умро)

Да је заклан због песме

Да је протеран и усамљен душу испуштао

непризнат и пијан дрхтећи

у грозници умирући

без динара у џепу

(а већ тада бесмртан)

 

Ако ти јаве

Да је неки Микин исписник:

умро

Знај:

није смрт коначан чин за песника

после песника нема: да нема ништа

Него остане нешто - поред душе

Песници

па самим тим и Мика

не умру чак ни од љубави

 

Ако ти јаве

да је на Суматри душа

умрлог песника

а да то није Мика

(јер за њега су већ јавили да ће јавити)

да је умро

Не веруј!!!

Због себе и будуће деце

коју ћеш родити:

која ће писати

 

Не веруј ништа!!!

 

Покојни Иво

болнички друг конте-а Ива

који је још бесмртно жив

ко и Мика што је

к'о сви што смо

сенио је да су песници принчеви

само: без дворца и принцезе...

 

Даклем,

мала велика моја,

док опевамо равницу

вечерас

немој веровати ништа!!!

О смрти Микиној

и других,

толико му,

њима,

нама,

дугујемо...

 

2010. Зрењанин – Житиште

 

 

ИГОР М. ЂУРИЋ - ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ!

Ноћас ми је Исток даљи него море,

а некад је био у моме дворишту.

И све што сам имао слило се у крик:

„Опрости ми Боже – велики сам грешник“!

 

С' прозора још видим цркву изнад града,

како чува Исток, као млађег брата.

И сокак што води све до бистре реке,

кад смо били деца и није било рата!

 

Мајке нас дозивале, пред прве мракове,

а собе нам мирисале на врућ хлеб и страхове.

Сад кад склопим очи, нема више никог,

само ветар тужно трепери кроз Исток!

 

У туђим сам градовима учио да ћутим,

како човек тајом носи бол у себи.

Ко рану на срцу, знану само теби,

која ноћу тишти, кад останеш сам!

 

Што сам даље ишао, све сам ближи био,

оном прагу који куће више нема.

Јер не губи човек само родну груду,

већ и оно дете које тамо дрема!

 

Ја и даље чувам стари кључ без врата,

једну бледу слику и завичајне бајке.

Ја и даље слутим источку тишину,

коју често чујем кроз глас мртве мајке!

 

Ко ће сада знати шта смо некад били,

кад куће што горе престану да зборе?!

Ко ће зором име мртвог града,

кроз молитву изговорити?!

 

Када моја звезда престане да светли,

и у сутон утихне појац који поје:

дашак моћне снаге вратиће се доле,

и тамо ће живети део смрти моје!

 

Игор Ђурић

2026. године

 

Игор Ђурић "Де си баће - Лексикон Истока"

                                                

Земља памти.
Камен памти.
А човек памти кроз језик.

Речи које смо понели
из авлија и црквених звона.

„Де си, баће?“

То је завичај у једној реченици.

Лексикон Истока.
Да остане оно што се не види.

Језик је последње уточиште у које бежимо и скривамо се.

„Де си, баће?“
Више је од поздрава.

Речи које смо понели.

Земља памти.

Ова књига није настала из намере да се направи речник.
Настала је из страха да ћемо једног дана престати да разумемо сопствене речи.

Језик је чудна ствар.
Он не нестаје нагло.
Он се повлачи тихо.

Прво престанемо да користимо неке изразе.
Онда престанемо да их чујемо.
А онда заборавимо да су икада постојали.

„Лексикон Истока“ је покушај да се то заустави.
Да се забележе речи које су живеле у Метохији — у говору наших дедова, у кућама које више не постоје, у поздравима који су значили више од самог поздрава.

„Де си, баће?“
То није само питање.
То је начин да кажеш — препознајем те, припадаш ми, ту си.

Када човек изгуби родно место, он може да понесе мало тога.
Али речи — речи може да носи у себи.

Ова књига је сведочанство да Метохија није само географија.
Она је језик.
Она је начин говора.
Она је памћење.

А ако памћење остане — остаје и завичај.

Књига доноси сведочанство о језику Метохије — о речима које су обликовале свакодневицу, идентитет и памћење једног народа.

Из штампе је изашла књига „Лексикон Истока“ аутора Игора М. Ђурића — дело посвећено језику, памћењу и духовном наслеђу Метохије.

„Лексикон Истока“ није класичан речник. То је књига о речима које носе историју једног краја, о изразима који су живели у свакодневном говору, у породичним вредностима, у авлијама и под звоницима манастира.

Кроз лексиконске одреднице, аутор бележи језичко наслеђе које прети да нестане — речи које се више не чују често, али које и даље живе у сећању.

Књига поставља једноставно питање:
шта остаје када се изгуби родно место?

Одговор је — језик.

„Лексикон Истока“ је књига о завичају који се носи у речима.

КЊИГА СЕ МОЖЕ НАРУЧИТИ ОВДЕ: 

https://staraknjiga.com/knjiga/de-si-bace-leksikon-istoka-igor-djuric