ИГОР М. ЂУРИЋ - ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ!

Ноћас ми је Исток даљи него море,

а некад је био у моме дворишту.

И све што сам имао слило се у крик:

„Опрости ми Боже – велики сам грешник“!

 

С' прозора још видим цркву изнад града,

како чува Исток, као млађег брата.

И сокак што води све до бистре реке,

кад смо били деца и није било рата!

 

Мајке нас дозивале, пред прве мракове,

а собе нам мирисале на врућ хлеб и страхове.

Сад кад склопим очи, нема више никог,

само ветар тужно трепери кроз Исток!

 

У туђим сам градовима учио да ћутим,

како човек тајом носи бол у себи.

Ко рану на срцу, знану само теби,

која ноћу тишти, кад останеш сам!

 

Што сам даље ишао, све сам ближи био,

оном прагу који куће више нема.

Јер не губи човек само родну груду,

већ и оно дете које тамо дрема!

 

Ја и даље чувам стари кључ без врата,

једну бледу слику и завичајне бајке.

Ја и даље слутим источку тишину,

коју често чујем кроз глас мртве мајке!

 

Ко ће сада знати шта смо некад били,

кад куће што горе престану да зборе?!

Ко ће зором име мртвог града,

кроз молитву изговорити?!

 

Када моја звезда престане да светли,

и у сутон утихне појац који поје:

дашак моћне снаге вратиће се доле,

и тамо ће живети део смрти моје!

 

Игор Ђурић

2026. године

 

Игор Ђурић "Де си баће - Лексикон Истока"

                                                

Земља памти.
Камен памти.
А човек памти кроз језик.

Речи које смо понели
из авлија и црквених звона.

„Де си, баће?“

То је завичај у једној реченици.

Лексикон Истока.
Да остане оно што се не види.

Језик је последње уточиште у које бежимо и скривамо се.

„Де си, баће?“
Више је од поздрава.

Речи које смо понели.

Земља памти.

Ова књига није настала из намере да се направи речник.
Настала је из страха да ћемо једног дана престати да разумемо сопствене речи.

Језик је чудна ствар.
Он не нестаје нагло.
Он се повлачи тихо.

Прво престанемо да користимо неке изразе.
Онда престанемо да их чујемо.
А онда заборавимо да су икада постојали.

„Лексикон Истока“ је покушај да се то заустави.
Да се забележе речи које су живеле у Метохији — у говору наших дедова, у кућама које више не постоје, у поздравима који су значили више од самог поздрава.

„Де си, баће?“
То није само питање.
То је начин да кажеш — препознајем те, припадаш ми, ту си.

Када човек изгуби родно место, он може да понесе мало тога.
Али речи — речи може да носи у себи.

Ова књига је сведочанство да Метохија није само географија.
Она је језик.
Она је начин говора.
Она је памћење.

А ако памћење остане — остаје и завичај.

Књига доноси сведочанство о језику Метохије — о речима које су обликовале свакодневицу, идентитет и памћење једног народа.

Из штампе је изашла књига „Лексикон Истока“ аутора Игора М. Ђурића — дело посвећено језику, памћењу и духовном наслеђу Метохије.

„Лексикон Истока“ није класичан речник. То је књига о речима које носе историју једног краја, о изразима који су живели у свакодневном говору, у породичним вредностима, у авлијама и под звоницима манастира.

Кроз лексиконске одреднице, аутор бележи језичко наслеђе које прети да нестане — речи које се више не чују често, али које и даље живе у сећању.

Књига поставља једноставно питање:
шта остаје када се изгуби родно место?

Одговор је — језик.

„Лексикон Истока“ је књига о завичају који се носи у речима.

КЊИГА СЕ МОЖЕ НАРУЧИТИ ОВДЕ: 

https://staraknjiga.com/knjiga/de-si-bace-leksikon-istoka-igor-djuric