ГЛАСАЈТЕ ЗА СЕБЕ – ЗНАЧИ ПРОТИВ МИЛА!

Пише: Игор Ђурић

Моја писанија на овом блогу и другим платформама до сада је отварало, пратило и читало око пола милиона људи. Добро, нису то бројке какве имају други портали и интернет сајтови али свакако их има прилично. Није то масовно као кад бих писао глупости у вези моде, трачева, сензација или лажних вести. Често су моји текстови „тешки“, оптерећени повећом дозом филозофирања, са нијансама које се не свиђају онима који на ствари гледају црно-бело. Зато ћу се данас манути тога јер желим да пошаљем јасну поруку и да још јасније искажем свој став, без филовања и маскирања - и то оним људима који прате мој рад и држе до мог мишљења. Такође, у пар реченица желим да подвучем грешке које је ових дана без икакве потребе актуелна власт у Србији учинила када су у питању поруке које се шаљу.

Што се тиче моје поруке, она гласи:

СРПСКОМ И ОСТАЛИМ НАРОДИМА У ЦРНОЈ ГОРИ ПОРУЧУЈЕМ ДА У НЕДЕЉУ ГЛАСАЈУ ПРОТИВ МИЛА ЂУКАНОВИЋА И ЊЕГОВОГ РЕЖИМА ЈЕР ЋЕ ТО ЗНАЧИТИ ДА ГЛАСАЈУ ЗА СЕБЕ И ЦРНУ ГОРУ! ВРЕМЕ ЈЕ ДА ОН ОДЕ! ПОСЕБНО АПЕЛУЈЕМ НА СРБЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ КОЈИ ЖИВЕ У СРБИЈИ ДА ЈАСНО И ГЛАСНО ИСКАЖУ СВОЈ СТАВ И ДА СЕ ЧУЈЕ ЊИХОВ ГЛАС!

Што се тиче грешака власти и ауто-голова које су ових дана постигли, и ту ћу бити кратак и јасан. Тиче се односа Србије према ЕУ и Белорусији а у светлу дешавања и избора у Црној Гори.

Дакле, Србија је потписала декларацију против Лукашенка али није ништа потписала против режима у Црној Гори. Није подигла свој глас у институцијама ЕУ када је у питању положај Срба у Црној Гори и крађе избора коју Милов режим деценијама спроводи и сада се спрема да учини исто.

Челници нашег режима стално понављају како не желе да се мешају у унутрашње ствари једне суверене земље, када је Црна Гора у питању, али им то не смета да чине када је Белорусија у питању. Притом, режим у Црној Гори је искључиво анти-српски (и сама идеја режима о црногорској нацији почива на темељима мржње према Србима и Србији) док је власт у Белорусији пријатељски наклоњена Србији и Србима.

Црногорски режим је признао Косово и отима српске светиње попут Шиптара док Лукашенко брани наш суверенитет у Старој Србији.

Лукашенкових 80% гласова нису регуларни али Вучићевих 70% јесу?! 

Лукашенкови избори су покрадени - Мило уопште не краде?!

Лукашенко је диктатор јер је 25 година на власти а Мило Ђукановић није иако влада 30 година?!

Колико се то Лукашенко обогатио па је он диктатор према „сиромашном“ Милу који то није?!

Демонстранти (они који протестују) у Минску јесу у праву и треба им дати подршку али они који протестују у Београду и Подгорици – нису?!

Кад Лукашенко изведе полицију на улице онда је то диктаторски, када то учине Вучић и Мило онда је у реду?!

Лукашенко нам поклања „мигове“ а ЕУ са којом наступамо против њега нам је срушила оне које смо имали!

Лукашенко је уредио државу, сачувао национална богатства, искоренио велики број болести (смртност од појединих малигних обољења је свео на нулу), очистио градове и улице од прљавштине и криминала, сачувао суверенитет, зауставио погубни утицај НАТО-а и ЕУ, искоренио корупцију. Шта је са Црном Гором по свим тим питањима па је Белорусија заслужила декларацију против ње а Милов режим није?! И зашто је то наша власт учинила када нам је јасно поручено да нећемо бити примљени у ЕУ макар док се она сама не распадне?! И зашто усаглашавамо нашу спољњу политику са земљама које признају Косово и које су нам га у крајњем случају и отеле, дакле са непријатељским земљама?! Зашто гурамо прст у око Русији?!

Јесу ли то стандарди ЕУ које наша влада мора да поштује?! Јесу ли то разлике између диктатуре и европских вредности?!

Има и добрих ствари које су учињене за српски народ у Црној Гори од стране Србије и садашње власти, и начин на које су учињене - добар је. О томе се не треба много причати! Треба још више радити и помагати! Јер, то се подразумева. Није то мешање у туђе ствари – то је мешање у своје ствари!

Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!

Пише: Игор Ђурић

Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.

У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.

Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју цркву (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.

*

У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.

*

Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.

*

Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.

Шта је проблем?

Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.

Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.

*

Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.

Шта желим рећи?

Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!

Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!

*

Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.

*

Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.

Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!

Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.

*

Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.

Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.

Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?

Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.

*

У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!

*

Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.

*

За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 

      Комитети су храмови достојни такве вере!

*

Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!

      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!

*

Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.

Да негира и не признаје!

Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!

Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.

У реду!

Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 

      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.

О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.

*

Милогорци и другосрбијанци!

Пише: Игор Ђурић

Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице: она је подједнако важна духовно, државотворно, историјски, идентитетски, културно и политички. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква, уметност и борба за слободу су били последња и једина линија одбране државотворности, идентитета и културе, и стубови који држе конструкцију српског опстанка: вера, народна књижевност (језик и писмо) и кубура.

Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, културу, уметност, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Србије, али ни Црне Горе.

Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:

- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;

- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;

- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.

Због чега је то тако?

Прво, треба избрисати трагове правог идентитета кад се већ ствара други и лажни.

Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.

Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења или од муке, већ из мржње према својим коренима и голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.

Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.

Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су друго-србијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада желите да будете а не са оним што сте некада били!

И како друго-србијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве а посебно их цивилизовани свет неће поштовати ван тог контекста (признати их хоће због политике).

Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!

Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци уз подршку другосрбијанаца.

Добрица Ћосић - Време змија

Пише: Игор Ђурић

             

25. 06 2009. године           

Па, да! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише замерио појединкама и појединцима? Замислите?! - дрзнуо се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено! И, нормално, неко је "из вана" (и, "из 'нутра") одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику, да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима што кваре младеж. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег поднебља и садашњег битисања.

Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересантнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе! Колико треба времена „глупим Србима“ да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.

Ћосић се, даље, дрзнуо, (много се по њима дрзао у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.

Каже Добрица: „Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем“. Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против оца нације из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај марлборо-мен је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?

Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за „људска права“ и „млаћење празне сламе“ јер су неки од наречених данас радо виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупе-увлакача у земљи Србији.

„Три идеологије“ - каже Ћосић – „оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам“. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. 

Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао „да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд“?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: „Mаљо је то“. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима. Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла, а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. 
     И, то углавном чини с правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земаљској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара фалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу мадам?!

Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 150 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље, на већем делу своје територије: неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на мала врата, чему су иначе склони и у Владином, и, у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. 
Пуна су им уста Европе и НАТО-а. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. „Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ“ – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни „европљани“ у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене „уза зид“ и са „ножем под грлом“.

Удаљих се од Ћосића а, у ствари, нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, Црвена звезда, непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије банана републику. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су крем-банана републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова. 
     Кад смо већ код Црне Горе вреди на овом месту подсетити на који начин Слободан Јовановић у књизи Влада Александра Обреновића на страни 310 (I књ.) описује посету књаза Николе Србији учињену 1896. године: „Кнез Никола држао је краља Александра за руку, брисао сузе, крстио се и падао на колена, успомене на ''тужно Косово'' поново су оживеле, - и цела црква је ридала.... То косовско расположење које је од првог часа изазвао код света, кнез Никола одржао је и даље. На дворскоме ручку говорио је без уобичајене дипломатске уздржљивости. У његовој здравици краљу Александру запажено је ово место: ''Ја ти дођох на Видовдан..... Цијело је Српство данас у духу с нама; што оно жели, желимо и нас двојица...“).

На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.

У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читалац изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само мучиле оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најјача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује „накнадном памећу“. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. 
     Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) начепити ни на који други начин: „гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим...“. Те београдске „даме“ (ко је помињао да је потребна мадам?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им отима 'леб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац, па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари све раде за паре и тачка! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.

Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на случају Ћосић ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио отац нације са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: „А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславнија жртва на Планети“.

Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити отац нације - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?! Уопште није важно шта је написао у књизи Време змија – на његовој сам страни. На нашој сам страни.